Постоје тренуци у писању кад реченица не иде даље, не зато што нема шта да каже, већ зато што понекад мора да застане. Да се стави тачка и дубоко удахне. Да се направи простор за тишину. Тако и ова прича настаје: као предах. Не за крај, него као летња запета. Као отворен прозор у празној соби док цврчци цврче на јарком сунцу.
Читате колумну Есеј из сенке у наставку који најављује летњу паузу
ПРЕ ЛЕТЊЕ ТИШИНЕ
Пре ове паузе, пресабирам где смо све речима путовали. Са сенкама смо ходали: бојама Пол Гогена, гласом Волта Витмена, болом Фриде Кало, молитвом Достојевског, водом Вирџиније Вулф, и зидовима Франца Кафке. Сваки од тих гласова није био само тема, него и својеврсно огледало. Сваки од тих есеја је настао из потребе да се понешто разуме, не у њима колико у мени. У нама.
Гоген ми је показао да боја није украшавање, него побуна. Витмен – да песма није стил, него дрхтај тела. Достојевски – да се истина не налази у победи, него у исповести. Вирџинија Вулф – да писање тече као време, и да се оно што боли не мора рећи, него осетити. Кафка – да свет има зидове, али да ми имамо сенку. Фрида Кало ми је показала да отворена рана не представља нужан крај, него може да развеже језик. Шест гласова. Шест путоказа. Шест облика тишине.
А сад, на прагу летње паузе, осећам потребу да не додам ништа ново. Већ да се осврнем. Да питам: зашто сам ја све ово писао?
Јер свако лице које сам гледао у тим есејима није било туђа биографија. Била је то маска која ми је помогла да проговорим. Да склопим себе из туђих ломова. Да се заштитим. Или откријем. Понекад је било лакше да пишем као да сам неко други. Али сада, на крају једног круга, знам: сва та писма из сенке била су исповест, само под другим именима. Ја сам се крио иза њих да бих могао да кажем нешто што бих тешко рекао у своје име.
Постоји једна реченица коју сам записао у првом есеју, а која ме и сада прати: „Боја није бег, већ сведочење.” Данас бих рекао: сенка није бег, него је одраз. И у том одразу, кроз ових шест лица, покушао сам да пронађем један одговор – шта остаје кад се реч изговори?
Нећу га дати. Нека остане без одговора, али знам да остаје нешто. Остаје сасвим сигурно, макар била то бол која више не тражи име. Остаје дах који није ни реченица. Остаје празна столица за читаоца који ће једног дана можда у њој видети себе.
Есеј који сада пишем није нови. Он је само скуп свих претходних, као што је сенка најчешће сноп свих светлости које су прошле. У њима сам научио да се пише не да би се говорило, него да би се слушало. Јер најдубља истина не настаје кад нешто кажеш, већ кад нешто не можеш да изговориш, али ипак покушаваш упркос свему само не из очаја.
Зато овај текст није тачка. Нијe чак ни три тачке. Он је као што сам већ рекао предах између. Између онога што сам већ рекао, и онога што ћемо тек заједно научити да изговоримо.
***
Нека овај летњи одмор буде време тишине која лечи. Погледајте, изгледа као да је читавом свету потребан лекар. Зато, нека ова сенка у којој испијам хладан чај буде простор у којем ће се нове мисли сабирати. И нека читалац зна: вратићу се и ћемо и ћете. И сенка ће опет проговорити. До тада – нећу више ништа рећи. Али све ће већ бити речено.
„Никада не сликам снове. Сликам сопствену стварност.” Фрида Кало
Гледам Фридин аутопортрет – онај са трновом огрлицом, где крв цури, а очи горе. То заиста није само слика – то је дословно исповест без речи. Кад гледам њене очи на платну, оне не траже сажаљење, већ признање: „Види ме. Ово сам ја.” Њена уметност није била бег од стварности, као код многих претходника, него њено прожимање до костију. Сваки потез четкице био је гест отпора: „Ако моје тело мора да буде рана, ја ћу ту рану претворити у уметност.”
Фрида Кало (1907–1954) – Аутопортрет са огрлицом од трња
УВОД: ТЕЛО КАО ПОЕЗИЈА О КРХКОСТИ
Наше крхко тело није само биолошко, већ је духовно, па могло би се рећи и поетско. Тело није само (до)носилац бола, него и његов сведок; није само љуска или оклоп у којој смо заробљени, већ и пергамент по којем пишемо. Понекад, уместо да нестане, тело упркос свему постане метафора постојања, сећања, отпора, нашег гласа. Такво је било тело Фриде Кало: рањено, пркосно, пренаглашено, симболично. Тело које је истовремено и платно и порука, и позорница и политичка платформа. Оно није било уточиште – било је бојно поље.
Фрида није тражила саосећање. Она га је дробила у пигмент, демистификовала и рашивала пред погледима света. Своју бол није затворила у интиму спаваће собе, већ је разнела под рефлекторима уметности. Свако кога сусретне њена слика није више посматрач, него саучесник – принуђен да се огледа у њеној рањености. Јер она је знала то што је Вирџинија Вулф интуитивно писала, а Франц Кафка сањао: тело није само нешто што носимо кроз живот, него оно што нас издаје и, управо тиме, открива.
ПРОЛОГ: ОГЛЕДАЛО КОЈЕ НИЈЕ МОГЛО ДА ЛАЖЕ
Фрида Кало (1907–1954) рођена је и одрастала је јужној четврти Којоакана, кад се у Мексику, исцрпљеним револуцијом, тражио нови глас. Са осамнаест година, судар трамваја полаже је на болнички кревет као на жртвеник. Шипка из возила јој пробија карлицу као некакво античко копље, а врисак постаје преки звук на почетку живота. У месецима њене непомичности огромне фреске њеног мужа Дијега засијаће тек касније; за сада, постоји само стакло огледала на плафону и кутија боја која ће заменити вену. Из тог кревета, бол добија глас.
Једном је записала речи: „Докторима дугујем ожиљке, а себи оживљавање тих ожиљака.” Њено лице, строго, без шминке, обрва које се додирују као двострука граница, постаје икона пркоса. Металне шипке, гвоздене стеге, напукла кичма и отворени торакс на сликама попут „Сломљени труп” (1944) и „Без наде” (1945) нису само сведочанство једног тела у агонији – то је речник отпора. Не само жене, већ људског бића које не пристаје на пораз, чак ни када га бол уцењује сваки дан.
СЛОМЉЕНИ СТУБ КАО АНТИ‑ИКОНА: СВЕТЛОСТУТЕЛУ, АНЕУБЕГУ
У односу на претходне есеје овог циклуса – о Кафки, Достојевском и Вирџинији Вулф – Фрида доноси нову димензију: физичку драму као извор симболичког језика. Док је код Кафке тело нестабилно, бирократски редуковано, а код Вулфове у магли таласа свести, код Фриде тело постаје централна тачка искуства. Њено „ја” није идеја, него рана; није метафора, оно је бол.
И ту лежи парадокс: што је више страдала, то је више сијала светлошћу. Њене слике нису мрачне – у њима има боје, црвено‑карминске, земљано‑мексичке, смарагдно‑лудачке. Она слика бол, али не као кукање, већ као чин самосвести. Њена уметност нас не разнежује, она нас буди: „Евоме. Овакоизгледапреживљавање.”
СЛИКА КАО ИСПОВЕСТ: ТЕЛО КАО ХРАМ И РАТИШТЕ
Фридин пркос није био само личан – био је и политичан. У време када се Европејци клањају „етнографској егзотици”, она свој Мексико носи у хаљинама Техуана, у лобањама Диа де Муртос, у трешња‑црвено уснама и зеленим кактусима у позадини. Њено тело постаје демократски мурал, али и крик против патријархалних клишеа. Фреска њеног мужа Дијега на зидовима Палате правде напокон има грандиозну величину; Фридин аутопортрет има истину.
Она слика фетусе, крв, кичму, алате, олује, усамљеност, али и љубав. Страст. Еротику. Међутим, не пружа заводљивост; тело није предмет, оно је сведок. Њен поглед не позива гледаоца да јој суди, него да се прво сам са собом преиспита. Уметност није огледало – она је рендген.
ФРИДА У НАШЕМ ВРЕМЕНУ: ИНСТАГРАМ VS. ИСТИНИТА РАНА
У свету филтера, алгоритама и симулиране „савршене коже”, Фрида Кало појављује се као анти‑инфлуенсер, као квар у матрици. На Инстаграму „ране” постоје само као пастелни хаштаг #selfcare; крв је ретуширана ружичастим градијентом. Фрида, међутим, не даје филтер – она даје сузу крупног плана. Ако данас објавите њене слике, алгоритам ће их можда чак забранити због „узнемирујућег садржаја”. Али управо је та узнемиреност лек против анестезиране стварности.
Када гледам њен „Аутопортрет са огрлицом од трња” на екрану мобилног, пиксели бола прекривени су обавештењима о попустима, лајковима, кућним биљкама које халапљиво расту у сторијима. Фрида се ту појављује као подсетник да је тело место где се истина убада у кожу, а не у иконографију профила.
Корпоративни „бади‑позитивити” покрет понекад неприметно захтева нову норму савршене „самоприхваћености”: фотографију која изгледа као да је снимљена без шминке, али под углом који ласка. Фрида нуди нешто радикалније – дискомфор. Њени ожиљци нису потписани светлуцавим словима, већ су отворени и пулсирају. Она нас позива да прихватимо не‑савршеност не као естетски тренд, него као етичку обавезу – српским речено: да се не лажемо.
Шта би Фрида урадила да има смарт телефон? Можда би, попут својих другова надреалиста, исписала камеру крвљу и рекла: „Сад зумирај!” Њена светлост би вероватно блеснула у IG Live‑у без филтера, где би бол коначно добио story са трајањем дужим од 24 часа – трајање које не нестаје, већ гризе.
ЕПИЛОГ: КАД СВЕТЛОСТ СИЈА КРОЗ РАНЕ
Фрида остаје у сенци, као и већина ликова овог циклуса – али то није сенка заборава, то је сенка дубине. Из ње извире светлост, не таква која баца сјај, него она која осветљава ране. Та светлост није спољашња: као код Достојевског, она је унутра; као код Вирџиније Вулф, испод таласа; као код Кафке, у апсурду; ето је код Фриде – у телу.
И кад кажемо „светлост”, признајемо бол капилару смисла. Рече ми једном православни монах: „Човек је светац уколико светли кроз своја оштећења.” Фридино тело, исписано линијама метала и трагова шава, постаје фреска преживљавања.
Зато, кад кренеш да затвориш овај таб, да угасиш екран, а бол у твом врату те подсети да си од крви, кости и сумње – сети се Фриде. Она нам оставља једну једноставну поруку, можда најконкретнију уметничку заповест 20. века: „Не окрећи главу.” Јер светлост, понекад, заиста најјаче исијава – из рана.
Шести наставак колумне Есеј из сенке
За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Милош Ђ. Видаковић: „СЕНКА БЕЗ НАДЕ – КАФКА ИЗМЕЂУ БИРОКРАТИЈЕ И АПСУРДА”
Утихнуо је један клавир. И то какав клавир – од оних модела које је тешко и замислити. Отишао је у вечност пијаниста који је музику свирао као што се изговара молитва – тихо и дубоко искрено. Композитор Матија Дедић изненада је преминуо 8. јуна у Загребу у 53. години.
За нешто више од пола века живота остварио је нимало лак задатак да остави заиста дубок траг у музици. Али сада се чини да је највећи траг можда управо у тишини после – у ономе што остаје када звука више нема. У празнини између тонова, у уздаху који следи након последњег акорда, у души слушалаца које је својим мајсторством дотакао.
Матија Дедић био је један од оних музичара који нису свирали ради публике, већ ради истине. Свирао је као да тражи нешто изгубљено, нешто што се не може изговорити, али се може наслутити кроз боју тона, кроз вибрацију клавира, кроз паузу која боли више од звука.
Та музика је долазила као утеха, као позив на унутрашње слушање, као светлост. Иако је рођен у породици музичара, као син великана Арсена Дедића и Габи Новак, Матија је свој пут утискивао пажљиво, поносно и самосвојно. Изградио је звук који се памти, који остаје.
Оставио је за собом албуме, концерте, сарадње, светске сцене, фестивале, награде. Али сада, у тренутку кад га више нема међу нама, док путује вечности, влада само његова тишина, минутима ћутања после изненадне вести. Та и страшна и благословена тишина у којој се јављају сећања: један акорд тренутака, једна прашњава плоча Кита Џерета, једна молитва, и од свиле и суза.
Његово музичко стваралаштво било је прожето дубоким емоцијама, ерудицијом и поштењем. Комбинујући свирање класичне музике, џез и импровизацију, Матија је успео да створи препознатљив звук који није имитирао – већ сведочио. Упамтићемо га по интерпретацијама које нису биле пука извођења, већ уметничке исповести. Његови албуми, посебно „Матија свира Арсена“, представљају не само омаж оцу, већ и храбру уметничку самоспознају.
У времену површности, он је био дубина. У времену буке, био је тишина. У времену брзине, он је био предах – и то онај нужни, који нас враћа себи. Смиреност његове сценске појаве, одмереност у комуникацији са публиком и концентрација у извођењу сведочили су о врхунском уметнику који је знао да је тишина саставни део музике. Као да је сваку ноту постављао са свешћу да је последња.
Ово је тишина коју ће осетити сви који су га икада слушали.
Хвала, Матија, за све што си оставио иза себе. И за оно што ће тек стизати – из сећања, са записа, и из дубине душе: „Свака права музика је опроштај.“
„Мистеријо светлости, од кад си ме прожела – растем дивећи се вечној лепоти коју ми допушташ да видим.” Пол Гоген
Ову Гогенову реченицу сам први пут прочитао у једној заборављеној књизи код трговца старим књигама на Зеленом венцу у Београду, док сам чекао баш један којег нема, од хиљаде аутобуса који су туда пролазили.
Лист је био оштећен, слова бледа, али овај ред ме је зауставио. Светлост – тако једноставна ствар, а ипак толико недокучива. Не само да нам омогућава да видимо, већ и да осетимо свет. Она је свуда и нигде, опипљива и недостижна, научна чињеница и поетски сан.
Овај есеј је мој покушај да истражим ту мистерију светлости – њену моћ да те трансформише, да те уздиже, да ти открије лепоту коју често, у журби, превидиш. Није само филозофско размишљање; то је и мој лични дневник сусрета са светлошћу – у уметности, у природи, у тренуцима кад сам најмање очекивао њену присутност. Кроз Гогенову визију, кроз призму културе, науке и личног искуства, светлост је постала не само оно што видим, већ и оно што јесам.
Пол Гоген – Аутопортрет (1888) са портретом Емила Бернара (у улози Жана Валжана, протагонисте „Јадника”) у позадини, за Винсента Ван Гога
СВЕТЛОСТ КОЈА РАЂА И УБИЈА
Гоген је говорио о светлости као о откровењу, али знао је и њену окрутност. На Тахитију, под тропским сунцем које „сече” попут мачете, његова платна су цветала јарким бојама, али истовремено, његов живот је пропадао. Сифилис, сиромаштво, депресија – све то је било тамо, у сенци оних сјајних жутих и црвених тонова.
Напустио је европске салоне да би трагао за исконском лепотом на далеким обалама, вероватно је у тим зорама налазио инспирацију. Његове слике, пуне смелих боја и живих контраста, нису само прикази тропских предела, већ покушај да се ухвати тренутак кад светлост оживљава све што дотакне.
Једном сам у Лувру стајао пред његовом сликом „Оче где идеш?” (коју многи погрешно називају „Где долазимо?”). Осветљење је било лоше, рефлекси на стаклу су ме нервирали, али у једном тренутку, кад се гунгула стишала и гомила разишла, угледао сам је како трепери. Тај контраст – између Гогенове уметничке визије и његове бруталне стварности – ме је дуго прогањао.
Светлост у његовим делима није само физичка; она је откровење, позив да видиш дубље, да проникнеш у суштину ствари. Мистерија светлости коју он велича лежи у том двоструком дејству: она обасјава свет, али и тебе, откривајући лепоту коју носиш у себи.
ГОГЕНОВА ПОТРАГА ЗА СВЕТЛОШЋУ
Да бисмо разумели Гогенову мисао, морамо заронити у његов живот – живот пун противречности, борби и неуморне потраге за истином. Пол Гоген, некада успешан берзански посредник у Паризу, крајем 19. века напушта удобност буржоаског живота, осећајући да га европска цивилизација гуши. Кренуо је на путовање, прво у Бретању, а затим на Тахити и Маркиска острва, трагајући за нечим како је говорио – чистијим, исконскијим.
Његова уметност била је побуна против академизма и материјализма. Док су импресионисти попут Клода Монеа трагали за пролазним ефектима светлости, Гоген је ишао даље – за њега, светлост није била само игра боја, већ симбол дубљег смисла. Његове слике, са смелим жутим, црвеним и зеленим тоновима, покушавају да задрже тренутак просветљења, кад светлост открива вечност у обичном.
Кад је писао о „мистерији светлости”, Гоген је вероватно мислио на тај унутрашњи сјај који је осећао стварајући, на ретке тренутке кад је уметник у хармонији са светом.
Ипак, Гогенов живот није био бајка. Његова потрага за светлошћу била је праћена сиромаштвом, болешћу и усамљеношћу. Можда је управо у том контрасту – између сјаја његових слика и таме његовог живота – лежала права мистерија. Светлост коју је видео није била лака утеха; она је била изазов, позив да расте кроз бол, да проналази лепоту чак и у патњи.
ДВОСТРУКА ПРИРОДА СВЕТЛОСТИ
Шта је то што светлост чини тако посебном? Можда је то њена двострука природа – она је истовремено присутна и неухватљива. Свуда је око тебе, а ипак је не можеш задржати. Попут времена, светлост тече, мења се, игра се са твојим чулима. У подневном сунцу, она је оштра, готово сурова, откривајући сваку несавршеност. У сумрак, постаје мека, милује пејзаж и улива спокој. У сваком од тих тренутака, она ти нуди нову перспективу, нови начин да видиш свет. Као да те учи да је лепота у промени, у непрестаном плесу између светла и сенки.
Научници су вековима покушавали да дешифрују светлост. Исак Њутн је разложио сунчев зрак на спектар боја, показујући да је светлост састављена од таласа. Алберт Ајнштајн је отишао даље говорећи да је светлост истовремено и честица и талас, односно основни елемент васељене. Ипак, ниједна формула не може објаснити зашто те залазак сунца оставља без речи, или зашто треперење звезда буди чежњу за нечим недостижним. Светлост је научни феномен, али и поетски симбол, мост између материјалног и духовног.
Та двострука природа чини светлост јединственом. Она је мерљива, а ипак неухватљива; објективна, а ипак дубоко субјективна. Кад Гоген говори о „мистерији”, он можда управо на то мисли – на немогућност да се светлост у потпуности објасни, на њену способност да те увек изнова изненађује.
РАСТ КРОЗ СВЕТЛОСТ
Гогенова реченица говори и о расту. „Растем”, каже он, „дивeћи се”, и у томе лежи дубока истина. Светлост не само да обасјава, већ те и мења. Кад допустиш да те њена магија дотакне, почињеш да видиш ствари другачије. Обична стабљика траве, осветљена јутарњом росом, постаје уметничко дело. Лице вољене особе, обасјано свећом, открива дубину емоција коју речи не могу да опишу. Светлост те учи да цениш такве детаље, да застанеш и дивиш се. Она те подсећа да је лепота свуда, само треба да је уочиш.
Не волим да фотографишем. Увек пропустим најлепше тренутке док се борим са подешавањима камере. Али сећам се једног јутра на Златару, кад је магла прекрила планину, а први зраци је раскомадали на парчиће – као да неко распаљује ватру у мраку. Само сам стао и бленуо. Није била „савршена” слика, није било тренутка за инстаграм – само хладно јутро, моје уморне очи и осећај да нешто много, много веће пролази кроз мене.
Гоген је вероватно имао такве тренутке док је сликао. Можда је и он знао да ће његове слике надживети његову бол.
УНУТРАШЊА СВЕТЛОСТ У ТАМИ
Али светлост није увек спољашња, нити је увек лако уочљива. Постоји унутрашња светлост – она искра креативности, наде, љубави – која сија чак и у најмрачнијим тренуцима. Било је периода у мом животу када сам се осећао изгубљено, кад је тама туге и сумње изгледала непремостива. Али онда, у једноставном гесту доброте – пријатељском загрљају, нечијем смеху, или чак и у тренутку кад сам пронашао праве речи да изразим своје мисли – осетио сам ту искру. Та унутрашња светлост, коју Гоген можда назива „мистеријом”, подсећа да си способан да пронађеш лепоту чак и када је свет замрачен.
Таква светлост се често рађа у стваралаштву. Кад седиш пред празним листом папира, или испред платна, или док свираш у круг бесконачну мелодију, постоји тренутак кад идеје саме почну да теку. То је унутрашња светлост, она иста коју је Гоген тражио на Тахитију, она иста која покреће да волиш, да сањаш, да наставиш даље. Она је оно што чини живим, оно је то што те повезује са нечим већим од тебе самог. Светлост је знање.
СВЕТЛОСТ У РАЗЛИЧИТИМ КУЛТУРАМА
Светлост није само лични или уметнички феномен; она је и културни симбол, уткан у срж целокупног људског искуства. У свакој традицији, светлост носи посебно значење. У хришћанству, она је божанска присутност – свећа у цркви, ореол око светитеља, или Христос као „светлост света”. У будизму, просветљење је унутрашња светлост која ослобађа од патње. У индијском празнику Дивали, хиљаде лампи се пале да би се прославила победа добра над злом. У нордијским митовима, светлост је дар богова који доноси живот у ледену пустош.
Чак и у секуларном свету, светлост задржава своју магију. Палиш свеће за рођендане, као да призиваш светлост за нови циклус живота. У новогодишњој ноћи, под трептајем светла, подижеш чашу за наду и нове почетке. Ови ритуали, свесни или несвесни, подсећају да је светлост више од физичког феномена – она је симбол твоје потребе за смислом.
Једном сам у сутон посетио малену цркву на Сувој планини, нигде није било никога, само Бог и ја и свеће које су бацале мекане сенке на старе иконе. У том простору, испуњеним треперећим светлом и мирисом тамјана, време као да је застало. Светлост није била само физичка; она је била мост ка нечему дубљем – метафизичком. Тај тренутак ме је подсетио да је светлост, било да долази из сунца, свеће или из душе, увек призив да се повежеш – са светом, са другима, са собом.
СВЕТЛОСТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
Данас све теже налазимо „праву” светлост. Живимо у доба екрана – плавих, хладних, вештачких. Сећам се кад сам као дете, у кући на селу код бабе, палио петролејку; пламен је треперио, бацао сенке на зид, мирис је био густ, тврдим да је био чак и опипљив. Данас то замењује LED сијалица. Ефикасније? Да. Лепше? Нимало. Читао сам негде да је Ван Гог насликао „Звездану ноћ” под утицајем халуцинација. Можда је и Гоген видео светлост коју ми више не можемо да видимо.
У савременом добу, где си окружен вештачким светлом екрана и ужурбаним ритмом живота, лако је заборавити магију светлости. Плавичаст сјај телефона може да те одвоји од стварности, а неонска светла градова обично заклањају звезде. Често си толико заокупљен ловом на савршену фотографију заласка сунца за друштвене мреже да заборавиш да застанеш и заиста га доживиш. Ипак, чак и у том тренутку, кад подигнеш телефон да „ухватиш” светлост, постоји нешто дубоко људско – жеља да задржиш лепоту, да је поделиш са другима.
Савремена технологија је, парадоксално, и отуђила и приближила светлост. Фотографије заласка сунца делиш са хиљадама људи преко екрана, а дигитална уметност ти омогућава да ствараш нове облике светлости. Ипак, права магија остаје у оним тренуцима кад се одвојиш од екрана и допустиш природној светлости да те прожме. Зрак сунца који се пробије кроз прозор, треперење свеће за вечером, осмех непознате особе на улици – све су то мали подсетници да је лепота свуда унаоколо.
Један такав тренутак доживео сам у градском парку у Драгачеву, усред ужурбаног дана око сабора трубача. Вероватно је био понедељак пред манифестацију, предосећам. Седео сам на клупи, било је позно лето, то добро памтим, приметио сам како сунце баца златне шаре кроз лишће. Деца су се играла, смех је одзвањао, и на тренутак, из даљине допирао једноличан тон трубе и светлост је све учинила савршеним. Тај обичан призор, обасјан поподневним сунцем, подсетио ме је да лепота не захтева велике гестове – она је у малим, свакодневним тренуцима, ако само отвориш очи.
ФИЛОЗОФСКА ДИМЕНЗИЈА СВЕТЛОСТИ
Светлост је и филозофски изазов. У Платоновој алегорији пећине, светлост је симбол истине, пут из таме незнања ка свету идеја. За Хајдегера, светлост је повезана са бивством – она открива свет, али и тебе у том свету. Светлост те подсећа на крхкост постојања: као што зрак сунца нестаје у сумраку, тако и твоји тренуци пролазе. Али управо у тој пролазности лежи лепота – у способности да у сваком тренутку пронађеш вечност.
Гогенова реченица је, у суштини, позив на буђење. Она подсећа да је живот, попут светлости, драгоцен и пролазан. Сваки тренутак у којем успеш да уочиш лепоту је мали тријумф, корак ка томе да постанеш боља верзија себе. Светлост те учи да волиш детаље, да цениш обичне ствари – росом окупану траву, смех детета, топлину руке вољене особе. Она те учи да је лепота стварна, чак и ако је не можеш задржати.
ПРИЗИВ СВЕТЛОСТИ
На крају, размишљам да Гогенова мисао ипак није само поетска рефлексија – она је путоказ. Мистеријо светлости, прожми ме поново. Научи ме да растем, да се дивим, да волим. Допусти ми да видим вечну лепоту, чак и у обичним стварима, и да је носим у себи, као драгоцени дар. Светлост није само оно што видиш; она је оно што јеси и оно што можеш да постанеш. Као посебна занимљивост нека послужи то да је Никола Тесла у више интервјуа говорио како су Срби заправо задужени да на планети Земљи тргују светлом. Случајност?!
Гоген је побегао из Европе да би трагао за „исконском” светлошћу. Да ли је успео? Не знам. Али његова реченица којој сам посветио време ме подсећа да светлост није само физички феномен – то је и одлука. Одлука да отвориш очи и видиш лепоту и таму заједно. Да прихватиш да не можеш да је „ухватиш”, али да ипак покушаваш да досегнеш просветљење.
Велики Љубивоје Ршумовић је рекао да се и мрак шири брзином светлости, тиме завршавам јер на крају, светлост није само оно што те обасјава – већ и оно што у теби одбацује сенке.
Прока Јовкић рођен је 27. августа 1886. године у селу Лалићу у Бачкој. Прву песму објавио је на Видовдан, 28. јуна 1906. године, под насловом: Вијек двадесети, вијек је Славенства у Српској независности. Своју прву књигу песама, Књига пјесама, потписану именом „Нестор Жучни”, штампао је 17. маја 1908. године у Окланду у Калифорнији, у издању Српске независности.
Данас се навршава 110. годишњица од како је Нестор Жучни отпутовао у вечност
Другу књигу, Поезија неба и земље, објављује 1910. године у Сан Франциску, у Српској штампарији Душана Илића, а трећу, Књига борбе и живота, у штампарији Давидовић у Београду 1912. године.
У униформи, 1915. године, повукао се у Ниш, ратну престоницу, где је, слутећи трагедију, посматрао пропаст државе. Приповедало се да је у шетњама поред Нишаве са пријатељима говорио о сновима, животу и предосећају смрти. Његове речи биле су пуне туге и слутњи.
Да би макар мало био од користи, према запису из Политикиног забавника, пријавио се за тумача енглеској медицинској мисији. Баш када је добио обавештење да је примљен, 10. априла, осетио је прве знаке тешке болести. Висока температура није спадала данима, а потом су се појавиле и пеге – пегави тифус.
Пао је у постељу нишке војне болнице, где се у тим данима смрт чекала као извесност. У делиријуму, говорио је о Хегеловом систему апсолутног идеализма, казивао епске песме и цитирао сопствену борбену поезију. „То је највиши морал”, биле су његове последње речи.
Његова агонија трајала је све до 27. априла 1915. године, кад је преминуо у својој двадесет деветој години. Сахрањен је, као и многи тифусари тог доба, у необележеном гробу.
Ипак, његова поезија није била заборављена. Између два рата, његове борбене стихове ценила је читава једна генерација. На пролеће 1931. године, на гробљу у Нишу, појавила се непозната жена – његова пријатељица из ратних дана – која је, не пристајући да српски песник остане без обележја, тражила његов гроб.
Захваљујући прегалаштву Кола српских сестара, 15. новембра 1932. године на Старом гробљу у Нишу откривен је споменик Проки Јовкићу, који и данас сведочи о Нестору Жучном. Сећање на њега живи и кроз улице у Београду и Нишу које носе његово име, као и Основна школа у Лалићу код Оџака, али и наша Књижара „Нестор Жучни”.
Данас, 27. априла 2025. године, се навршава тачно 110. годишњица од његовог одласка у вечност, а већ следеће, 2026. године, обележићемо 140. од његовог доласка на овај свет.
Дневни лист Политика, од 16. новембра 1932. године, своју репортажу из Ниша, са откривања спомен-обележја, завршава речима песниковог брата Миливоја Јовкића којима ћемо и ми, пре његове поезије, окончати овај уводни текст: „Драги брате мој, Проко, скупили су се сестре и браћа, твоји пријатељи да ти одаду свету почаст. И ја сам, мој брате, дошао да једини од твојих пољубим земљу која те крије и да ти кажем да је све оно што си ми некада далеко у туђини, у Чикагу, говорио, данас све остварено – ми имамо једну, своју државу.”
СВРШЕНО НИЈЕ…
Свршено није јоште дело наше!
Још народ овај даље ићи има,
Да нову славу новом борбом паше.
Залуд га бију, спотичу и плаше,
Надошла му је снага као плима,
Векови људства послање му даше.
Ах, још ће бити борбе, огња, дима!
Још овај народ бориће се с њима,
Са свима, који крви му се маше:
Са свима, што му подло на пут сташе.
Свршено није јоште дело наше.
Но све ће проћи: крв, огањ и битке,
Громови, праске, тутањ, канонада,
Лом штита, мача, ножа, сабље бритке,
Подвале туђе и пакости плитке –
А народ овај, ова раса млада,
Кô Божји извор чисте воде питке,
Он, који тешко, дуговечно страда,
Остаће као нови дан и нада,
Кô младо борје, као јеле витке,
Кô бели бисер, дивне цветне китке.
А све ће проћи: крв, огањ и битке.
НА ПОЛАСКУ (1915)
Остајте збогом, мајке наше миле,
сестре и љубе… Што вам сузе теку?
нећемо никуд у земљу далеку:
ту ћемо своје искидати жиле.
Ту ћемо пасти, изгинути ведро,
и друг до друга оставити кости;
а наше мртво, размрскано бедро
збориће свету за његове злости.
Брат ће до брата борити се часно,
смрт са животом и живот са смрћу;
и целом свету тада биће јасно
како за живот људи у смрт срћу.
Љубе и мајке наше, и ви селе,
не дајте сузи да вам с ока кане,
Руке ће ваше требати нам беле,
кад крв из наших рана тећи стане.
Тад ћемо мрети са вером и надом,
у чврсте горе мушка срца слити,
а тврди град ће падати за градом
и земља наша опет наша бити.
ПРОКЛЕТО ДОБА
Ми смо у добу вечнога трвења
У коме сваки отима и граби,
У добу једног лудог покољења
Кад кличу јаки – али плачу слаби.
Кад скоро свако знојав и очајан
Са осећајма дивљачким и крутим,
Брза и жури за мамоном жутим
И тражи живот високи и сјајан.
О добру оних што се у злу гуше
Већ нема нико времена да мисли –
Зар људи време у заман да траће?
Ах, чујте сви ви, чије су још душе
За људство бриге и терети стисли –
У овом добу нема више браће!
МОЛИТВА (1911)
Ал само, Боже, чувај,
поштеди племе ово:
Витешко, мало племе
ког мори пакост жива!
Њега не удри више!
Ако си ланце сково,
Мени их дај!
На мене нек
твој гњев излива!
МАЈЦИ (1908)
Мајко моја мила, у овоме часу
Ја осећам терет што немам никога,
И што тебе немам… Ко да се глас Бога
На ме, ради нечег страшног, гневом расу.
Цвили моје срце и једнако плаче;
Ти у гробу лежиш, мртва и далеко,
А твој син је много од живота чеко,
И тешко губитак осећа све јаче.
Сећам се још и сад… Слатко твоје крило
Ко је кадар рећи шта све нама значи?
И шта има да нас још тако привлачи,
Мајко моја мила? … Давно је то било! …
Али ја се сећам доброте твог ока,
Твоје благе руке, него твоје брижне
И милости, мајко, силне, недостижне,
Што је даде, као природа дубока
И моћна, при свакој стопи и кораку.
Твоје млеко, мајко, ко да заборави?
И ко да ти слику из сећања стави,
Из слатког сећања? … И сада у зраку
Ти нада мном лебдиш ко светиња прва,
Непобитни основ све љубави друге…
О походи, мајко, моје ноћи дуге;
Помилуј твог сина, пољуби твог црва,
Да ти буде јачи: да никаква сила
Не сломи му мушкост поносну, ни вољу,
Већ да ведро гледа, ко љиљан у пољу,
У светлој кристалној чистоти. О мила,
Мила моја мајко, донеси му снаге,
Да живот поднесе и себе надјача,
И да буде јачи од свакога мача
Снагом срца свога и речи ти благе.
ПОГЛЕДАЈ ЈОШ
Станислав Краков: „ЧЕЖЊА ДАЛЕКИХ ЛЕТОВА И ПЕСМА АРЛЕКИНА У ЗРАКУ”
Постоје дани кад ветар шапуће истине, а ми их слушамо у тишини, као да нам је уста запечатила невидљива рука времена. Али онда дође тренутак – онај дубоки, тешки тренутак – кад ћутање постане терет, а речи, те искре из душе, морају да проговоре.
Говорим себи да бих говорио теби. Дакле:
Ако говориш, Попе, нека твоје речи буду важније од твог ћутања, јер свет неће сачекати да се одлучиш између шапата и грома.
Виноград ноћу, непознати аутор
Речи су мостови, и крхки и чврсти у исто време. Преко њих прелазиш реке заборава, носећи на раменима оно што си сакупљао у срцу. Али пази – не бацај их као камење у бунар, да чујеш само одјек сопствене сујете.
Нека буду као хлеб, топле и пуне, да нахране оне који слушају. Или, ако баш мораш, Попе, баци их као семе – можда из њих нешто изникне, макар и коров, да подсети свет да си био ту.
Понекад помислим: да ли је ћутање само лењост речи? Или је можда мудрост, прерушена у одсуство звука? Али онда се сетим оних који су ћутали пред олујом и оних који су је разбили једном једином речју. Која их је убила.
И питам се: шта је теже – носити тишину као крст или је скинути као плашт и стати го пред светом са речима као мачем? Знам одговор, јер моје име носи одјек оних који су говорили кад је требало, а ћутали кад се морало.
Ипак, не може ни да ме завара озбиљност ових мисли. Живот је, на крају, и комедија – трагична, али смешна. Замисли: стојиш испред вечности, спреман да изговориш последњу реч, а она ти исклизне из уста као „опс!”.
И Бог се насмеје, јер и Он зна да је хумор само истина која се спотакла. Зато говори, али нека твоје речи имају тежину – не ону која дави, већ ону која подиже, као ветар што носи птицу кад јој крила клону.
На крају, кад се све сабере, нека твоје речи остану као траг у песку – да их таласи памте дуже од твог корака. Ако говориш, нека буде тако да твоје ћутање пожели да проговори уместо тебе. Ако говориш, нека твоје речи буду гласније од твог ћутања!
Стојим у винограду, гледам чокоте који се пружају ка сунцу, и слушам тишину. Али то није празна тишина – то је она што пева о земљи, о корену, о рукама које су садиле пре мене. И онда, кад ветар прошапуће кроз тек напупело лишће, дође ми да проговорим са собом сам. Не зато што се мора, већ зато што знам: кад тако говориш, твоје речи једино тада буду гласније од твог ћутања. У се и у кљусе.
Те речи нису само звук. Оне су као вино – сазревају у дубини душе, носе укус година и истине. Не бацам речи олако, него као да сејем семе по камену. Бирам их, пажљиво, као што бирам зрневље грожђе за бербу – да буду зрела, да имају снагу. Јер свет је пун шапата, пун буке, а мало је оних који умеју да загрме ако треба.
А ја умем. Мој глас је ехо оних старих Поповића, што су знали кад да ћуте, а кад да пусте речи да одјекну као звоно са звоника цркве где су служили Господу.
Али немој ни да помислиш да су моје речи увек тешке као олово из клатна. Понекад су лаке, као онај трен кад ти вино удари у главу, па се насмејеш сам себи. Живот је, ипак, и шала – озбиљна, али шала.
Замисли: стојим пред светом, спреман да кажем нешто велико, а из уста ми излети „Е, па добро!”. И сви се смејете, јер знате да и у томе има истине. Али речи које ми мислима руководе, чак и кад тихују, имају снагу да надјачају тишину – не вриском, већ оним дубоким тоном који остаје у костима.
Виноград ме је научио стрпљењу, земља учинила мудрим, а име ми је дао корен. И сад, кад говорим, то није само мој глас – то је хор и оних пре мене, помешан са овим немуштим – мојим. Нека буде гласан, не да се надвикује са другима, већ да пробуди оне што спавају у тишини.
Јер ћутање је лепо, али кад речи проговоре, нека се чују до неба – као песма коју ветар носи преко гора.
На крају, кад се све смири, нека речи које изговорим остану као траг у земљи коју сам обрађивао. Само то. Нека буду гласније од мог ћутања, да их памте и они што долазе после мене, уз чашу вина и осмех. Уздравље и ајд здраво!
за ГЛЕДИШТА пише Далибор ПОПОВИЋ ПОП
ПОГЛЕДАЈ ЈОШ
Александар Станковић: „СВЕТ ЈОШ УВЕК ФУНКЦИОНИШЕ, МАДА ОТЕЖАНО”
У Нишу је 22. јануара 2025. године преминула Александра Сашка Дејановић, уредница култне емисије „Спектар мелодија” која се емитовала на таласима Радија Ниш од 1978. до 1988. године.
Александра Сашка Дејановић (1943–2025) легенда нишког радија, оставила је неизбрисив траг у лепшој историји Ниша код свих који су слушали и волели њену емисију. Њен рад није био само професија, већ животна страст која се одразила у сваком слову и такту музике коју је емитовала. Њен музички избор био је права инспирација за многе, а емисија Спектар мелодија постала је нешто више од програма на радију – постала је симбол времена.
РАДНИ ВЕК У РАДИО НИШУ
Сашка је рођена у Бору, 7. фебруара 1943. године, а у Нишу је завршила Основну и Средњу музичку школу „Др Војислав Вучковић”. Уписала је истурено одељење Београдске музичке академије у Нишу, али је одмах након средње школе почела да ради на радију, где је провела цео радни век. Започела је као тонски реализатор, затим радила као фонетекар, а касније и као музички сарадник.
Њено беспрекорно сналажење међу хиљадама плоча и трака постало је легендарно, а томе сведоче бројне анегдоте. Ова вештина јој је знатно олакшала уређивање музичких емисија. За избор музике у документарним емисијама добила је више награда на конкурсима Југословенске радио-телевизије.
КУЛТНА ЕМИСИЈА СПЕКТАР МЕЛОДИЈА
Највећу славу стекла је уређивањем и писањем најаве за једну од најслушанијих емисија Радио Ниша – Спектар мелодија, која се емитовала у ударном термину радним данима од поднева до четрнаест часова.
Ова емисија је, много пре појаве интернета и незаустављиве „пиратерије”, била у Нишу најважнији извор информација о новој музици, како са простора бивше државе, тако и музике са светских позорница.
Емисија је имала бројне сараднике – дискофиле, који су несебично доносили нову музику и припремали тематске блокове: филмску музику, џез, блуз, хеви метал, нови талас.
Емисија је доносила и Музички медаљон–блок популарне класичне музике, који је код младих слушалаца изазивао одушевљење и имао значајан образовни карактер.
Листа Спектра састављана је по жељама слушалаца које су редовно пристизале у виду дописница, разгледница и писама. Радио Ниш је у то време могао да се чује на ултракратким и средњим таласима широм Србије, све до југа повардарја, али и у Бугарској и Румунији, где је емисија такође имала верне слушаоце.
А Сашка је сву ту публику вредно неговала и правим распоредом песама утицала и на то да због тога многи ђаци својевремено закасне на поподневне часове у школу, слушајући наравно Спектар мелодија.
Кроз емисију су прошла готово сва значајна имена популарне музичке сцене, а неколико страница отргнутих из књиге аутограма сведоче о звездама као што су биле Ђорђе Балашевић, Милан Младеновић, али и Дарко Рундек и многи, многи други.
ПОДРШКА МЛАДИМ НИШКИМ МУЗИЧАРИМА
Емисија је била посебно ветар у леђа и најзначајнија подршка нишким музичким групама, као што су биле Лутајућа срца, Галија и Кербер.
Сашка је са екипом тон мајстора често организовала снимања у студију Радио Ниша, углавном у вечерњим и ноћним сатима, након завршетка програма, а Спектар мелодија је имао током деценије емитовања и бројне спикере – Воја, Јасмина, Елва, Неда, Саша, Душан … Једна од великих акција била је организација концерта Спектар мелодија у Хали Чаир, где је наступило на десетине нишких састава.
Међутим, посебан догађај било је снимање песме Спектар мелодија 1986. године, у којој су учествовали чланови Галије, Кербера групе Там-там и других. А коју захваљујући породици Дејановић можете чути и данас. Музику и аранжман написао је познати нишки композитор Миња Марковић, а текст је написала наша драга професорка Драгана Машовић. Упечатљиви соло у композицији извео је Жан Жак Роскам, познати тамнопути, тадашњи члан групе Галија.
Спектар мелодија – Архивски запис из 1986. године
МАЛИ И ВЕЛИКИ ЉУДИ ИЗ РАДИО АПАРАТА
Спектар је уз објашњење управе радија да у разрађеном термину треба „зарадити на маркетингу” – укинут 1988. године.
До одласка у пензију 1997. године Сашка је радила на многим другим програмским сегментима, а последњих готово две године „бојила” је својим музичким избором ноћни програм Радио Ниша.
Последње вечери на радном месту, Сашки је указана част да буде гост у емисији Гост у (Лоле Рибара) 7а. Захваљујући се слушаоцима, колегама и сарадницима који су јој помагали, храбрили је и подржавали – опростила се речима: „Свој радни век заиста видим као песму која се највише воли, а свака песма има свој почетак и крај.”
ЖИВОТ И НАСЛЕЂЕ АЛЕКСАНДРЕ САШКЕ ДЕЈАНОВИЋ
Сашка је провела педесет девет година у браку са својом средњошколском љубављу, професором музике и диригентом Слободаном Дејановићем. Иза себе је оставила двојицу синова, троје унучади и троје праунучади.
А њен допринос култури и музичком животу Ниша остаће заувек упамћен. Александра Сашка Дејановић није била само музичка уредница, већ и симбол једног времена када је музика заиста спајала људе чудесним Спектром мелодија.
Генеза споменика краљу Александру Првом Карађорђевићу Ујединитељу представља у ствари непоновљиву драмску трилогију: атентат у Марсељу (1934), подизање споменика (1939), уклањање (рушење) споменика (1946), те његова обнова и враћање на старо место на новоименованом Тргу краља Александра Првог (2000-2004).
Споменик Краља Александра Ујединитиља по откривању 1939. године- Фото Историјски архив Ниш
Поред споменика, коњаничке фигуре са краљем у седлу, пре Другог светског рата у Нишу су постављене још три краљеве бисте на постаменту: две у самом граду, док је једна биста красила парк-шеталиште у Нишкој Бањи. Све су уклоњене у периоду 1944-1946. године.
Уклоњена су не само обележја посвећена краљу већ и допојасна биста Николе Пашића код Железничке станице, затим биста Милоша Обилића у кругу Инжењеријске касарне, биста Карингтон Вајлд у кругу Енглеског дома и др. Биста председника нишке општине Тодора Миловановића оштећена је у бомбардовању 1941. године и чува се у Народном музеју у Нишу.
У поднаслову овога текста назначене су кључне године које су у вези са трагичном судбином југословенског краља Александра Првог Карађорђевића (Цетиње, 1888-1934, Марсељ, краљ Ујединитељ): од његовог убиства у атентату у Марсељу, као прве жртве надирућег нацизма у Европи (1934), па до подизања споменика (1939), на петогодишњицу његове смрти у Нишу као средишту Моравске бановине.
Био је то споменик монументалан по габариту постамента. Краљ на пропетом коњу, са одлучним изразом ратника и војсковође, чији је поглед уперен ка југу отаџбине: Старој Србији и Маћедонији!
На измаку ове, 2024, поводом деведесет година од краљеве погибије, отворена је мултидисциплинарна изложба Чувајте (ми) Југославију у Музеју Југославије, у којој је један сегмент посвећен уништеним краљевим споменицама. До 1947. на простору некадашње социјалистичке Југославије више није било ниједног јавног споменика, без обзира на уметничку форму, посвећеног краљу Александру Првом.
И, додајемо на овом месту, исту судбину доживела су и јавна споменичка обележја његовом оцу, краљу Петру Првом Карађорђевићу Ослободиоцу. Граду Нишу припада част да је донекле исправио историјску неправду, у некој врсти симболичног, јавног и националног покајања (катарзе)!
Од 1996, када је први пут јавно, у медијима, покренута иницијатива за подизање споменика, од стране ондашњег директора нишког Народног музеја, архитекте Ђорђа Цанића (1943-1998), непуне четири године трајао је процес историографског истраживања, успостављања контаката и подршке породице аутора Радете Станковића, расписивања конкурса, те коначне одлуке градских власти тога времена да се приступи изради и подизању споменика на истом месту где је уклоњен 1946, и то на старим темељима, који су били у добром стању, а који су у међувремену лоцирани и откривени.
Прегледом интерактивне мапе споменичких обележја на територији Краљевине Југославије на изложби у Музеју Југославије може се утврдити да је Ниш један од ретких већих градова (или, незванично, други престони град Србије) који је имао више јавних спомен-обележја посвећених краљу, а због јединственог споменика – коњаничке фигуре која је рад значајног српског вајара Радете Станковића (Беч, 1905 – Београд, 1996) – као и због обновљеног споменика из 2004. године, који је извајао Зоран Ивановић из Београда, свакако је ушао у агенду европске културне (споменичке) баштине.
Иначе, краљ Александар је често боравио у Нишу и Нишкој Бањи, слично као и краљеви из династије Обреновић (најчешће краљ Милан). Поводом Дана ослобођења Ниша од Османлија (1877, по старом календару), 1927, краљ Александар је обишао меморијално место Чегар, поприште Чегарске битке (1809). У Нишкој Бањи често се крепио на изворишту топле воде због реуматичних болова, те отуд и бројне мозаичне разгледнице тога времена са његовим ликом.
То су, између осталог, били и разлози да се подигне меморијални споменик краљу Александру Првом, што је било могуће и захваљујући политичкој позицији Драгише Цветковића, који је у време подизања споменика био председник Министарског савета Краљевине Југославије.
На великој свечаности, где се слегао народ из свих крајева Моравске бановине, 17. децембра 1939, на краљев рођендан, и поводом пет година од погибије у Марсељу, по леденој киши, откривен је импозантан споменик краљу Александру Првом Ујединитељу.
На свечаној трибини стајали су Раденко Станковић, отац аутора споменика и намесник малолетном краљу Петру Другом, који је открио споменик, Драгиша Цветковић, Његова Светост патријарх српски др Гаврило Дожић, који је освештао споменик, министар војни генерал Милан Недић, председник нишке општине Ђока Коцић, те аутор Радета Станковић, и многи други.
На степеништу постамента стајали су нишки соколци и одред старих четника, на челу са Костом Пећанцем. Краљев споменик се налазио на Тргу књаза Михаила Обреновића, а после рата је овај трг неколико пута мењао назив, да би са подизањем новог споменика уједно био именован као Трг краља Александра Ујединитеља.
Бронзана споменичка композиција пропетог коња са краљем у седлу била је натприродне величине – висока 4,5 метра, на масивном постаменту обложеном црним гранитним плочама, висине девет метара (укупно 13,5 метара), и доминирала је у екстеријеру трга.
На обе бочне стране споменика анкерисане су две масивне бронзане плоче (72 х 218 цм), са плитким рељефима на којима су представљене две сцене: прва, под називом Војничка чета на победничком маршу на путу Слободе, и друга Краљ Александар прима депутацију Мораваца.
Ниш данас – Споменик Краљу Александру Ујединитељу
Одлука Градског одбора
После уклањања (рушења) споменика 1946, ове две плоче су једини сачувани, без оштећења, материјални артефакти (остаци) и налазе се у Народном музеју у Нишу, што је објављено у тексту са сликом једне од плоча у ревији Нишки весник (год. друга, бр. 3, март 2000). Завршни чин ове „драмске трилогије” јесте одлука нових власти о уклањању споменика, која се налази у сачуваној оригиналној свесци Записника (у Историјском архиву у Нишу).
СПОМЕНИЧКИ ДОСИЈЕ НИША: Исправљена неправда
Повод за откривање новог споменика, 7. децембра 2004, како је истакнуто у објави, било је обележавање деведесет година од доношења тзв. Нишке декларације у ратној скупштини (1914), којом се дефинише уједињење троименог народа у нову југословенску државу после завршетка Великог рата.
Том приликом је владика нишки Иринеј рекао да је изградњом споменика исправљена историјска неправда. Престолонаследник Александар Карађорђевић је рекао да је веома срећан што је након много година враћен споменик. Он је на пријему код нишког градоначелника казао да не види у будућности „нову Југославију”: „Наш циљ је Европска унија, а у њој ће бити све бивше југословенске републике!”
А повод за објављивање овог текста јесте обележавање двадесете годишњице од обнављања овог значајног спомен-обележја у Нишу.
У Записнику са седнице Извршног одбора Градског народног одбора од 1. марта 1946, под тачком 5, пише: „Градски народни одбор усваја предлог Месног одбора Народног фронта о уклањању споменика краљу Александру са Трга Црвене армије. Приликом скидања водити рачуна да се споменик не оштети.
Овај посао обавиће Техничко предузеће ГНО, уз сарадњу и помоћ стручњака Мостовске радионице и у најкраћем времену.”
Обновљени споменик 2004. је несумњиво ауторско дело, рађен је по моделу срушеног споменика, са битним корекцијама коњаничке композиције, а по димензијама нешто је и нижи: коњаничка композиција износи 4,5 метра; постамент седам метара (укупно 11,5 метара); тежина 3,3 тоне; на бочним странама нема плоча са првобитним рељефима.
Након романа Атлас описан небом (1993), Опсадa цркве Светог Спаса (1997) и Ситничарницa „Код срећне руке” (2000), Горан Петровић се, после дводеценијске паузе, 2022. године огласио новим романима Папир са воденим знаком и Иконостас свег познатог света, а постхумно је објављен и роман Палата на девет погледа (2024).
Они представљају прва два тока најављеног „романa делте” који, према речима самог писца, обухвата период од преко 500 година – од средњег века до данас ‒ и покрива простор Србије, Италије, Грчке и других земаља.
Да су ови романи делови веће романескне структуре, потврђују сродни уметнички поступци, видови и темпо приповедања, паралелне теме, мотиви, ситуације који се међусобно додирују и прожимају творећи јединствени ток који се до краја грана у низ рукаваца у променљивом наративном односу, али са јасно издвојеним историјским и хронолошким средиштем. Самим мотом имплицира се да је „роман делта” скромни део књижевности, која је „ако имамо у виду величину света […] тек цитат издвојен у покушају да се објасни суштина људског рода”.
То указује на још једну димензију одреднице „роман делта”: романи таложе и похрањују оно најбоље што је до сада у књижевности и уметности створено док приповедач има улогу да сачини избор тема и да на тај начин читаоцу учини лакшим пловидбу кроз безобалну мрежу река, притока, потока, који се гранају у широку делтупре но што се улију у приповедачко море или у океан. У суштини, реч је о својевидном „уклапању” прича, епизода, сентенци, што потврђују поднасловне одреднице истакнуте наводницима које додатно допуњују и семантизују текст и посебно издвојени пасуси.
У том контексту, путовање као симболички приказ односа између простора и објеката, бића и појава, значајно одређује роман Иконостас свег познатог света Горана Петровића, у којем путују иконе са Хиландара. Радња романа одвија се у петнаестом веку најпре у Србији у доба владавине деспота Стефана Лазаревића, а потом и у Грчкој у време удара оријенталног концепта света на византијску духовност и естетику.
Тиме су успостављене и разлике између западне цивилизације, која је доживљавала ренесансни процват, и српске културе, у којој се ренесанса, према речима Димитрија Богдановића, тек слути у доживљају природе у Слову љубве деспота Стефана Лазаревића[1].
Приповедање у роману Иконостас свег познатог света базира се и на историјској, и на хришћанској основи, отварајући се у појединим сегментима и ка магичнореалистичком „песничком одгонетању или песничком порицању стварности”[2].
Сем тога, Петровић се овде окреће метафизици и мистици, приказивању реалности уз помоћ метафоре, алегорије и фантастичног онеобичавања стварности. Јединствени сакрални језик садржан је већ у насловном термину иконостас чије се буквално значење односи на „место где су постављане свете иконе”[3]
Тако сам наслов, с једне стране, уводи читаоца у одређену историјску и уметничку епоху карактеристичну по дуборезном и позлаћеном иконостасу који се од XIV века све више развијао у православној цркви, док с друге, густим семантичким и симболичким подтекстом опцртава кривудаву приповедну путању на граници између видљивог и невидљивог, материјалног и духовног, земаљског и небеског света.
Та путања своје полазиште има у прозору отвореном према озвезданом небу на предњој корици романа. На тај начин, осечком делића звезданог неба – симболичког олтарског простора, одашиље се порука о духовном, онтолошком, епистемичком, напоредном смислу књиге као спојнице између прошлог и долазећих векова. У том временском судару, слика, икона има кључну позицију, јер је иконостас прозор у трансцендетно плаветнило.
Апстрактна слика прозора на самом почетку одређује облик романа са замагљеном границом између стварног и имагинативног простора. Поглед кроз прозор ка звезданом своду један је од кључних поетичких мотива и том апстракцијом превазилази се утисак реалистичког приказивања објективног света. Као резултат тога, проширује се семантичка подлога слике омогућавајући надолажење интертекста и нових приповедних токова у седиментационе наративне басене.
Приповедање се грана на три главна тока који су истовремено и различити и комплементарни. То су: ОДАВДЕ ПА ДО МИЛЕ ВОЉЕ, ПО ШИРИНИ И ВИСИНИ и БИЛО БИ ДОБРО ДА ЗНАМО НА ЧЕМУ СМО. Они су хијерархијски подељени на подтокове, чији наслови обезбеђују кохерентност и спајање у више тачака тако да сваки појам у широкој делти речи и реченица има своје привилеговано место.
Пажљиво и смислено одабрани поднаслови етимолошки утемељују конструкцију представљене стварности, метафоричко-метонимијски систематизују излагање и служе као оријентири у очуђеној временској и просторној димензији. Задатак тих подтокова је да генеришу фиктивни свет са основом у стварности или у чудесним путовањима и чудима типичним за средњовековне изворе живота светаца, при чему функционишу као стабилни и потпуно самостални и независни приповедни ентитети ‒ било да се крене са читањем слева на десно, или здесна налево, свеједно се стиже до ушћа, пристаништа и слива делте.
Сама идеја стварања „романа делте” стуктуриране из великог броја наративних рукаваца својевидна је фантастичка парадигма са променљивим исходом. Онако како се стварност мења током различитих историјских периода, тако се мења и извесност естетских, књижевних, филозофских и религијских норми, од тренутка када се читалац сретне са главним јунаком Довољом, до тренутка када на двор деспота Стефана Лазаревића у Београд са Хиландара стигне само једна икона, па и она са ликом непрепознатљивог свеца.
Друго ограничење које одсудно утиче на дефинисање фантастичног система у роману инхерентно је полазном обрасцу хагиографије која примат даје хагиолошком над фактографским, а треће извире из разуђеног рељефа делте и суптилне архитектонске композицијске конструкције романа по узору на иконостас.
Постмодерна фантастика Горана Петровића у роману Иконостас свег познатог света није радикални рез са традицијом српске фантастичке књижевне праксе, већ она уграђује традиционалне мотиве, али са изразитим трансформацијским, модификацијским и метафикцијским импулсом који доводи у питање аутентичност истине и стварности.
Префињени језик и песничко осећање света, пак, праве видан заокрет у тематском, мотивском и семантичком погледу, показујући да је реч базична категорија за естетску рефлексију доживљајне појавности и спацијалну трансгресију којом су истакнута обележја различитих култура и померање од националног ка општем. То померање клизи сферама духовности подижући читалачку свест о почетној метафори књижевности као креације у којој се поново ствара свет.
Следствено томе, фантастично се у књизи Иконостас свег познатог света схвата као прекорачење реалистичког оквира приче. Писац полази од стварног догађаја и он даље „бубри у причу”, како је Петровић једном приликом казао, а фантастично се реализује захваљујући читаочевој колебљивости у суочавању са неспојивим параметрима утврђених искуствених конвенција.
Усредсређеност на рецепцијску сферу продубљује аперцепцију између књижевног и стварносног контекста, артикулише или материјализује однос према бићу, појмовима и појавама и води стварању нових когнитивних структура. Оне отварају други угао путовања у историју Србије са кога се јасније види друштвени и институционални механизам власти деспота Стефана Лазаревића.
Та историјска линија на врху неопипљиве лествице уједињује Константина Филозофа, деспота Стефана Лазаревића о којем Константин пише „да нико није могао сагледати очију његових, чак ни они највиши. Ово не говоримо само ми, него сведоче и сви који су то искусили. А онај који се зарицао да ће их угледати, није се могао овога удостојити”[4], и пастира Довољу, „неизлечиво далековидог”[5], али и ограниченог да бића, ствари и појаве сагледа изблиза.
Захваљујући том дару, он из свог сеоског амбијента у којем се његове способности доживљавају као мане па му је зато поверено чување кравице Гранаве, искорачује у потпуно другачији свет, где на деспотовом двору добија намештење преписивача.
Двојака природа деспота Стефана Лазаревића, обликована од властодржачке хировитости и иживљавања над подређенима који граде манастир и уметничке сензитивности оличене у Слово љубву, једној од најлепших песничких посланица у српској књижевности, суочава се са сведоком и својеврсним двојником Довољом, изабраним да у ширем просторном и временском опсегу види исходишта српске будућности:
Видео је са оног свог усамљеног камена, на оној ливади, на оној падини, на Оној-тамо-гори… Могао је да види, јер се то није дешавало одмах ту него поиздаље, колико да се низ траву до миле воље котрљаш, као дете… Па, као дечак да устанеш, поскочиш, да се отресеш, наместиш косе… И тако се, као момак уљуђен, низ стрмину још спушташ, чак до доле, до у низину, до крај речице… Могао је Довоља тамо да види, а не силазећи, једног човека… Судећи по одећи није био великаш, али по свему другоме што није видно изгледао је као да јесте… Могао је Довоља да види тог човека племенитог рода преобученог у нишчег, како лута, а уједно с неком намером усредсређено ходи… Могао је да види тог човека како даље одлази, па се враћа, све на једном месту крај речице нешто премишљајући…
Да би предвече замакао у сумрак. Где? Чак ни Довоља није могао да види.[6]
Кроз секвенцијално одвијање текста прати се потрага деспота Стефана Лазаревића за најбољим местом на коме би могао да сагради цркву „да озида сопствену гробницу, да за живота одреди где ће вечно почивати…”[7] А када је коначно пронашао такво место, позвао је свог учитеља Константина Филозофа да потврди да је ваљано и потом га осветио:
…прича се да је деспот Стефан Лазаревић лично, од своје руке, кречним млеком салио крст где ће бити Храм Свете Тројице!
‒ А онда кречним млеком и описао круг где ће бити положени темељи обзида манастирске порте…
Трансгресијом простора, текст се из равни реалног премешта на раван фантастичног и чудесног коју сигнализују изабрани јунак Довоља, Она-тамо-гора, жежени венац, мистерија која се плете око јунака који одлази и враћа се са запетим псима и соколовима, човек који нешто пише и који јесте и није монах, побадање кочића сред белог крста и везивање кончића, војник који одлаже самострел и почиње унатрашке да се удаљава од крста и кочића да би, након што је размотао позамашно клубе, почео да кружи око њега, бело кречно млеко и круг.
Штавише, тај лиминални простор превазилази реалност артикулишући вишак подтекстовног значења исцртаног круга кречним млеком као симболичке пројекције непознатог. Пастир Довоља постаје опседнут прозорима на утврђењу деспота Стефана Лазаревића на ушћу Саве у Дунав.
Његова опседнутост постаје већа када схвати исправност учења Константина Филозофа да се складност постиже када се са посматрања великог, пређе на обраћање пажње на оно што је мало и да „приликом разматрања свега мањег мора се препознати и велико. Ако се ова два посматрања не сложе, то само може да значи да нешто није добро видео, па је најбоље да све почне наново…”[9] Девет прозора на деспотовом утврђењу функционишу као нека врста првог реда иконостаса на коме се налазе престоне иконе.
Иако се са сигурношћу не би могло тврдити да поглавља СЛЕВА НАДЕСНО и ЗДЕСНА НАЛЕВО безусловно припадају домену фантастике, јер се у њима, суштински, не дешава ништа немогуће и невероватно, Довољин поглед кроз свих девет прозора крај којих је владар често виђан како се замишљено шета, активира онтолошку и епистемичку неизвесност која недвосмислено потврђује „да ово неће бити уобичајено гледање”[10], већ гледање у свет испуњен чудима.
Стога се прозор не појављује само као поетички мотив, него утиче на фантастичко проширење и семантичку промену текста кроз перспективу посматрача. Важно је напоменути да је перспектива посматрача значајан фактор који имплицира да се приказана стварност схвати као фантастична или као реалистична са јасним односом посматрача према алтеритету ‒ дворанима:
Дворани воле да гледају свет, па и народ, баш тако – притворно, ни од тамо ни од овамо, они не би да буду на виделу, али би опет да све најпомније могуће надгледају. Да те језа прође на векове.[11]
Оно што читање романа Иконостас свег познатог света чини примамљивим јесте да управо реалистички описи рађају фантастику и покрећу заплет. Утврђење деспота Стефана Лазаревића за Довољу је имагинативни простор, а за дворане празнина коју треба попунити различитим украсима: балдахинима из Дубровника, перинама из Пеште, неугасивим кандилима из Солуна и светозарним иконама са Свете Горе.
Декаденција и лажни морал дворана доводи до банализације и вулгаризације духовних садржаја сведених на пуки материјализам који све мери и самерава новцем. Тако долази до ВЕЛИКОГ ОБРТАЊА приповедног тока у истоименом потпоглављу у смеру фантастике и алегорије, јер увређени светозарни свеци одлучују да се врате на Свету Гору и у Хиландар, „не желећи да се приказују свакоме ко има новца да их купи”[12].
Персонификацијом икона алтернира се стварност око фузије између физичког измештања и промене перцепције светаца под оптиком рашчовечења. С обзиром на то да свеци, за разлику од човека, не разликују четири стране света потенцира се њихово подразумевајуће присуство сублимирано у идеји да су иконе у симболичком смислу Imago Mundi православља.
Неухватљиво, дезоријентишуће и конфузно путовање светозарних светаца детерминисано је потпуним одсуством осећаја за објективну реалност. Флуктуација између спољашњег и унутрашњег простора конструише фантастичку трансгресију и издвајање тројице светаца у Егејској Македонији у жељи да у тишини расправе неко верско питање старо више од сто година.
У заносу расправе и не примећују како стижу у град Сер који је некада припадао Отоманском царству. Петровићев текст проблематизује сам појам објективне просторне и временске реалности презентовањем граница успостављених оком светаца залеђених у прошлости. Валидност тих граница значајно се поткопава питањима у функцији повратка у историјску стварност омеђену исламом чиме, парадоксално, прича добија још фантастичније одјеке: […] Како је могуће да су иконе толико много погрешиле… […]Како је могуће да тројица иконописаних светаца још издалека нису видели минарета, светионике за живот исмаилћански?! Изнад Сера их је већ било веома много узвинутих, што од дрвета што од камена, у горњем делу украшених! [13]
Путовање икона синоним је пута православне духовности; света са својом заједницом иконописаних светаца са сопственим етичким правилима и вредносним мерилима. Осим општег канона, овај специфичан микрокосмос садржи и различите типове светаца. Једни одлазе у хришћански Солун, други због своје скромности и стидљивости у Солун и не улазе, једни крећу ка Атосу копном, други морем, трећи ваздухом, а само безимени светац стиже у Београд.
Један од запањујућих аспеката приче о путовању икона је да се сама природа фантастике ни у једном тренутку не доводи у питање. Приповедач не оспорава фантастичку ситуацију у којој се иконе налазе, јер је она од самог почетка постављена као неминовна. Бескрај и бесконачност тог путовања симболизовани су у реторичком питању: „А где су остале?”
[1] Димитрије Богдановић, Историја старе српске књижевности, СКЗ, Београд, 1980, стр. 201.
[2] Алберто Услар Пјетри, Књижевност и људи Венецуеле. Цит. према: Љиљана Павловић-Самуровић, Лексикон хиспаноамеричке књижевности, Савремена администрација, Београд, 1993, стр. 225.
[3] J. B. Konstantynowitz, Ikonostasis, Studien und Forschungen, (erster band) Band I, Lemberg (Lwów) 1939. str. 33.
[4] Константин Филозоф, Повест о словима (Сказаније о писменех) – Житије деспота Стефана Лазаревића, Стара српскакњижевност у24 књиге, књига 11, Просвета/ Српска књижевна задруга, Београд, 1989, стр. 311.
Ђорђе Матић, велики песник, допутовао је у Ниш поводом званичног почетка сарадње између нишког Студентског културног центра и Српског културног центра у Истри. Овом приликом представљена је његова нова књига Све било је музика коју је објавио Центар за културу Градац из Рашке, у оквиру едиције Рашке духовне свечаности. О књизи су, поред аутора, говорили писци Дејан Стојиљковић и др Велибор Петковић, који је уједно био и модератор. Књижевни програм је одржан у сали Универзитета у Нишу.
У поговору ове књиге Петар Пеца Поповић између осталог записује: „За разлику од бројних тумача стварности где исте нема ни у траговима, код Ђорђа је прошлост колона блиставих светионика пред којима се остаје без даха.”
Звучни запис са књижевног програма доступан је овде, а у наставку доносимо једно поглавље из ове књиге које је (не само) за Нишлије посебно значајно.
ГОРАН КОСТИЋ КОСТА, ОД СТУДЕНОГ ДО НОВЕМБРА
Од друге половице па према крају неуспоредивих осамдесетих у Загребу, тада другом највећем граду и културном центру Југославије, појавила се посљедња генерација истински важних и радикалних рок бендова. Сви су редом били изван главне струје, с малом али оданом публиком, и готово сви пулени независног издавача и дискографа Зденка Фрањића.
Фасцинантно: за разлику од ранијих валова, кад би се појављивали бендови у налетима, стилски или амбицијом групирани, ови нису били ни загребачки нити велеградски. Сви су долазили из других, по правилу мањих градова, или пак из дубоке провинције – Винковци, Пула, Книн…
Сви осим једног – загребачке групе Студени студени, жестоког, такозваног гаражног рокенрол бенда, с пјесмама јаког звука, али с јасним мелодијама, сонговима брзог темпа свираним свјесно рудиментарним стилом.
Водио их је Горан Костић звани Коста, гитариста, пјевач и аутор бенда. Човјек иначе упадљиво високог раста, крупне појаве, али од оних крупних људи који због своје фигуре не дјелују пријетеће него управо обратно, као неки “њежни дивови“ које би човјек најрадије да загрли.
И Коста је, наравно по стилу и сензибилитету прво, а можда да мало и прикрије ту своју меку страну, ходао улицама Загреба у униформи за генерацијско распознавање, у панкерској црној кожној јакни с патентним затварачима и беџевима, имиџом који су квариле потпуно нерокерске наочале за вид (припавши тако једној засебној линији људи у нашем рокенролу, цвикераша, од покојног Мише Алексића, преко Санина Карића, до Салета Веруде из КУД Идијота).
Ако би Косту човјек мрву боље упознао, видио би да први дојам није био случајан: као контраст својој физичкој грађи, био је личност необичне осјетљивости и добронамјерности у опхођењу. То ће се послије видјети и у наизглед горким, заправо још увијек каснотинејџерским стиховима о отуђењу и сличним уобичајеним тропама таквих бендова, али испод површине у ствари фрагилним, узнемирујућим текстовима из прве фазе бенда. Коста је имао кратак стаж и прије Студених: долазио је из панка, свирао раније у битној групи Блицкриг и онда оформио само свој бенд.
Био је додуше прије Косте ту и први фронтмен, одличан, просто направљен за сцену, сигуран у себе, прилично дрчан и у многочему Костин антипод, па је пјевач убрзо нестао, а вођа бенда преузео вокале. Можда се изгубило нешто на сценском наступу, но добило се засигурно на емоцији.
Били су Студени студени чудна комбинација као такви: големи, доминирајући Коста, па неки шутљиви бубњар, који је иначе возио такси, басиста исто некакав особењак, други гитариста несимпатичан алтернативни шминкер (код нас тада могућом комбинацијом), врло слабе техничке профицијенције.
Поново, за разлику од протеклих генерација гдје су групе чим ухвате неки успјех кретале и ка озбиљности и професионализму, овдје се бенд одржавао у прилично каотичним, непрофесионализираним увјетима. Али, били су марљиви и гризли су, свирали су свуда гдје је било прилике, отварали за многе, често много слабије групе, свирали са стилски блиским групама, понекад били хедлајнери на малим клупским свиркама, понајвише у клубу Ђуро Ђаковић, чак и у храму самом, у Кулушићу, често и у КСЕТ-у и сличним мјестима гдје се у то доба непрестано свирало, као да се знало да ће то бити посљедњи налет нечег важног у музици која је обиљежила другу половицу вијека као ниједна друга, а онда мало прије него ће изгорјети, завршила са својом дотад најжешћом и најмање комерцијалном формом.
Студени студени – Чисто као суза, објављен у независној наклади Search&Enjoy
БОЈА ЗАГРЕБА
Студени студени након неких демо-снимака напокон издају и плочу, малу, продужени сингл, али без обзира, ипак праву плочу, винилну, нешто што је у оно доба, што данашњи музичари тешко да могу знати, значило невјеројатно постигнуће за овакву врсту бендова.
Тај ЕП, Чисто као суза, у независној наклади Search&Enjoy, спада у једно од оних посебних, истински вриједних (полу) андерграунд издања. Било је још звучно сличних бендова у то доба. Али тон, боја Костиног гласа имали су нешто посебно, нарочиту супстанцу, тешко доказиву, а осјетну готово искључиво генерацијски и градски.
У тој боји је било нешто сасвим специфично и посебно загребачко. Настрану што су имали и пјесму Она лети изнад Загреба, али и без те експлицитне лоцираности то је боја гласа пјевача алтернативног рокенрол бенда с краја осамдесетих у Загребу, главном граду СР Хрватске, у федеративној Југославији, звук и фарба која није могла доћи од другдје, баш онако како Цанетов тон и фразирање нису могли доћи од другдје осим из Београда.
Из тога тона, унаточ жуђеном изразу урбане рокерске огорчености и истине, нека нарочита, добро скривена крхкост и рањивост могле су се осјетити ту, пакиране у јаку гесту и жестоку, с панком укрштену ритам и блузерску оштру пратњу дисторзираних гитара и сведене, сасвим базичне ритам-секције. Као и толико рокера који су потпуно промијенили овај град, пјевајући о његовом самом срцу, о центру, а да ниједан од њих није долазио одатле, него из нових насеља, с периферија или чак изван града, тако је и Коста живио ван центра.
Кад је већ годинама била изграђена линија главних новозагребачких насеља никлих заредом у мало времена – Савски Гај, Запруђе, Утрине, Трнско, Сопот, Сигет, Травно, па још касније Дугаве и Слобоштина – посљедњи од квартова који је израстао преко Саве било је Средишће, некако другачије и издвојено, онако грађено на комаду ливаде уз главну цесту ка центру.
Коста је живио у том тихом, једва примјетном кварту који су уличном отровном алузијом на састав становника саркастичном игром ријечи звали – Србишће.
СРБИШЋЕ КАО УСУД
Овај текст случајно излази 22. децембра, на датум, знат ће свако ко је свјесно провео године до краја претпосљедње декаде вијека у нас, кад се у Југославији обиљежавао Дан армије. Костин отац био је официр ЈНА. Такозвано војно лице, што је Косту ставило у дугу и незаобилазну лозу вођа и чланова наших рокенрол бендова и потомака војних лица, официрских синова које су, још једном загребачком преметаљком, називали војна грла.
Костин бенд први већи излет у ширу јавност прави крајем 1990. године – у посљедњој години кад је у Загребу још била могућа таква ситуација: син иде у гаражу на пробу свог рокенрол бенда док тата официр иде у касарну или војни институт на своју мирнодопску дужност и занимање.
А онда долази сљедећа, 1991. година. Док бенд добија све већи публицитет по музичкој штампи у граду и изван Загреба, широм центара Југославије, док планира свирке и сљедеће кораке и у остатку земље, Костин идентитет рок-гитаристе у очима околине пада, а све јаче расте други дио идентитета и своди се на оно чега је метафора промијењено име његова кварта – Коста је за многе одједном све мање Загреб, а све више Србишће.
Горан Костић Коста (1966-2017)
НА „ОДМОР” С КОЈЕГ НЕМА НАЗАД
У одвратно, паклено љето 1991. године, кад је све отишло дођавола у крвавом пламену, Коста одлази с оцем у Ниш, наводно на одмор, а онда тамо и остаје. Нема му друге уосталом. Под притисцима ужасног времена и под пријетњом сасвим конкретних људи више се и нема гдје вратити. Ни некад блискима чак.
Кад би дојучерашњег Загрепчанина и актера рокенрол сцене нетко из његовог друштва, из бендова у којима је свирао и друштва у којем се кретао, касније и споменуо, то би често било оним тако типичним овдашњим, обранашким и срамним гардом, намргођеним и као смрт хладним рефлексом по којем се скоро униформно чуло стотину варијанти исте реченице, а која се сводила на прање руку и хињену и праву љутњу у познатом групном рефрену: „Није ми јасно зашто је отишао, могао је остати.”
Иако је много година послије Коста смиривао лопту у јавности и говорио да му никад нитко ништа ружно није рекао и чак, запањујуће, да „рат није био разлог”, истина је, наравно, другачија.
Коста је био присиљен отићи из свога града. Притисака има разних, наиме, у милион варијетета, барем смо то научили овдје и да је како год окренеш Горан Костић морао отићи – то је чињеница, унаточ Костиној каснијој помирљивости и милостивости. Све друго је лаж.
Тако почиње друга, никада очекивана ни претпостављена фаза животна. Резервна, случајна, никад као прва. Али требало је наставити живјети, и наравно свирати. У Нишу обнавља бенд с другим члановима, и симболичном и саркастичном гестом, мијења му име у Новембар.
Србија је затворена, осиромашена, али и жељна доброг звука. Због тога домаће групе свирају као никад. Парадоксално, тада, деведесетих, у Србији под санкцијама као да су алтернативне и независне, некомерцијалне групе свирале више него икад прије – доимало се да што је бенд жешћи и радикалнији, више свирки ће имати.
Коста је ту ситуацију паметно искористио и свирао много и често, свакако снимао неупоредиво више него раније – с новом поставом снима и издаје неколико албума, а на првом и вјеројатно најбољем сурађивао је с једним од најбитнијих људи пријашње и много познатије генерације рок-глазбеника.
Сам Милан Младеновић, велеаутор и мартир легендарне групе Екатарина велика, свирао је на једној пјесми Новембра, точније старој пјесми Студених коју је Коста донио у нишко избјеглиштво.
Шта ти је рат – базичном ритам гитаристи Кости, дионице свира један од најраскошнијих гитариста у повијести наше сцене.
Деби албум Дегуело издат 1994. године, на којем је гостовао Милан Младеновић
ЗАГРЕБАЧКА ЕКАВИЦА
Ту тужној и њежној иронији није крај. Коста је писао нове пјесме, али донио је у штурој, избјегличкој попудбини и оне које су од групе Студени студени учиниле загребачку рокенрол андерграунд атракцију краја осамдесетих – те пјесме сад је пјевао екавицом.
Не могавши пак извршити посљедњу и потпуну промјену и прилагодбу идентитета до краја: иако су пјесме постале екавске, акцент пјевачев је остао онај исти и чујно непромијењен. Загребачки дакако. Пургерски. Нешто трајно жалости кад се слушају те пјесме, пјевачев изговор, боја и тон. Они некако не спадају ту гдје су по други пут заживјеле.
Коста је упорно гурао напријед, трошио се физички и нервно, у тешкој и нездравој Србији деведесетих и послије у олако обећаном рају након Петог октобра 2000. Рок-гитарош и аутор, са сад већ преко двадесет година искуства, никада се није предао ни одустао од свог стила и начина свирке, што би вјеројатно исто било и да је остао у свом првом граду, у сценарију још једне од наших прича о још једној неодживљеној, недогођеној, прекинутој будућности.
Прошле су те страшне године, прошло је много година и ствари су се промијениле. Истински промијениле. Важне, суштинске ствари које су судбински мијењале животе нагоре одједном, сурово, као да су се пак, увјежбаним нашим колективним механизмом, заборавиле.
Најлакше су заборављали они који су платили најмању цијену и који су било активно, било пасивно, нечињењем, учествовали у рушењу и раздвајању које је уништило или окрњило заувијек толике животе.
Људи су се поново почели повезивати, нарочито они од културе, међу првима су музичари лако и нестрпљиво опет кренули прелазити нове границе. Настале су читаве културне археологије, поготово у истраживању негдашњег рокенрола из југославенских градова, мањих и већих.
Будио се поново интерес за мала и заборављена имена и групе. Рок-ентузијасти, сакупљачи и архивисти, тражили су и систематизирали те скрајнуте музичке појаве и враћали им текстовима, реиздањима и порталима нови живот, макар такав, архивски. Све је боље осим заборава и забране памћења.
Вратио се из Загреба, посредством једног ентузијаста нарочито, и интерес за Косту и његову групу, ону нишку иронично преименовану, али и прву, најбитнију, загребачку.
И баш кад се почело говорити чак и о концерту у Костином првом (и можда једином) граду, штовише и у оригиналној постави, дошла је у љето, у јулу прије пет година очајна вијест. Коста је умро, у Нишу.
Ђорђе Матић – Кости у сећање (Видео запис са програма Књижевне колоније Сићево 2023. године)
СЛОМЉЕНО СРЦЕ
Није да је као толико пута одавде одјекнула она громка тишина. Реакције су биле бројне, пуне деклариране туге и с много сентименталности и жала за бољим временима (па што то нису рекли оних првих година, узгред, да су оно прије била боља времена, него тек сад?), опраштали су се разни с некадашње сцене, неки приватно, неки јавно, ко више, ко мање, и на разне начине.
Било је и ин мемориама и некролога и по медијима. Али све је то углавном било слинаво, неискрено, с погледом устрану да се сакрије то мало срама што је остало, ако га је остало и ако га је уопће било, а над властитим понашањем и шутњом спрам свога талентираног суграђанина који је ни крив ни дужан платио животну казну као посљедицу колективне помахниталости.
У оним ријетким случајевима туговања за суграђанином што су си дозволили они којима све није још била прекрила, или се у међувремену као прашина с рамена отресла, самоувјереност у властиту хисторијску праведност.
И након отрежњења дуго потиснута истина да је све оно била једна потпуна лаж, испод свега скутрио се био најсакривенији осјећај међу свим – то да су заправо толики испали неопјеване кукавице, које за свој кукавичлук нису одговарале ни пред собом, а камоли пред неким судом јавности и основне етичности што су је били издали тако лако, брзо и без сувише размишљања, хладно. Могло би се рећи – без срца.
Коста је умро, с педесет и једном годином, од болести узроковане срчаним проблемима. Простије речено – од срца.
Они који су га знали од некад, из првог, најмоћнијег, најрадоснијег периода, знали су послије толико година и свега прави разлог: умро је од сломљеног срца.
За ГЛЕДИШТА пише Ђорђе МАТИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Никола Марковић: СИНЕСТЕЗИЈА ЂОРЂА МАТИЋА – НИОТКУДА МОГУЋЕ, С ЉУБАВЉУ ЗАЦЕЛО
Да бисмо вам обезбедили најбоље корисничко искуство, овај портал користи такозване колачиће (cookies) – технологију за чување и приступ информацијама на уређају са којег приступате садржају. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски обрађује одређене податке. Недавање или повлачење сагласности неће утицати на основне функционалности портала. Међутим, поједини садржаји, као што су слике или изглед странице, могу бити делимично ограничени, у зависности од вашег избора писма или поставки прегледача.
Часопис Гледишта задржава сва ауторска права на своје садржаје – текстуалне, визуелне, звучне материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дељење или коришћење било ког дела овог портала без изричите дозволе власника ауторских права представља кршење закона и подлеже одговарајућим правним последицама.
Ставови изречени у текстовима не одражавају нужно и став Редакције Гледишта.
Основни
Увијек активан
Техничко складиштење или приступ који је стриктно неопходан за коришћење услуге коју изричито захтева претплатник или корисник, или у једину сврху обављања преноса комуникације преко електронске комуникационе мреже.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Маркетинг
Техничко складиштење или приступ су неопходни за креирање корисничких профила ради слања огласа, или за праћење корисника на веб-сајту или на више веб-сајтова у сличне маркетиншке сврхе. Међутим, не покрећемо рекламне кампање.
