Постоје дани кад ветар шапуће истине, а ми их слушамо у тишини, као да нам је уста запечатила невидљива рука времена. Али онда дође тренутак – онај дубоки, тешки тренутак – кад ћутање постане терет, а речи, те искре из душе, морају да проговоре.
Говорим себи да бих говорио теби. Дакле:
Ако говориш, Попе, нека твоје речи буду важније од твог ћутања, јер свет неће сачекати да се одлучиш између шапата и грома.
Виноград ноћу, непознати аутор
Речи су мостови, и крхки и чврсти у исто време. Преко њих прелазиш реке заборава, носећи на раменима оно што си сакупљао у срцу. Али пази – не бацај их као камење у бунар, да чујеш само одјек сопствене сујете.
Нека буду као хлеб, топле и пуне, да нахране оне који слушају. Или, ако баш мораш, Попе, баци их као семе – можда из њих нешто изникне, макар и коров, да подсети свет да си био ту.
Понекад помислим: да ли је ћутање само лењост речи? Или је можда мудрост, прерушена у одсуство звука? Али онда се сетим оних који су ћутали пред олујом и оних који су је разбили једном једином речју. Која их је убила.
И питам се: шта је теже – носити тишину као крст или је скинути као плашт и стати го пред светом са речима као мачем? Знам одговор, јер моје име носи одјек оних који су говорили кад је требало, а ћутали кад се морало.
Ипак, не може ни да ме завара озбиљност ових мисли. Живот је, на крају, и комедија – трагична, али смешна. Замисли: стојиш испред вечности, спреман да изговориш последњу реч, а она ти исклизне из уста као „опс!”.
И Бог се насмеје, јер и Он зна да је хумор само истина која се спотакла. Зато говори, али нека твоје речи имају тежину – не ону која дави, већ ону која подиже, као ветар што носи птицу кад јој крила клону.
На крају, кад се све сабере, нека твоје речи остану као траг у песку – да их таласи памте дуже од твог корака. Ако говориш, нека буде тако да твоје ћутање пожели да проговори уместо тебе. Ако говориш, нека твоје речи буду гласније од твог ћутања!
Стојим у винограду, гледам чокоте који се пружају ка сунцу, и слушам тишину. Али то није празна тишина – то је она што пева о земљи, о корену, о рукама које су садиле пре мене. И онда, кад ветар прошапуће кроз тек напупело лишће, дође ми да проговорим са собом сам. Не зато што се мора, већ зато што знам: кад тако говориш, твоје речи једино тада буду гласније од твог ћутања. У се и у кљусе.
Те речи нису само звук. Оне су као вино – сазревају у дубини душе, носе укус година и истине. Не бацам речи олако, него као да сејем семе по камену. Бирам их, пажљиво, као што бирам зрневље грожђе за бербу – да буду зрела, да имају снагу. Јер свет је пун шапата, пун буке, а мало је оних који умеју да загрме ако треба.
А ја умем. Мој глас је ехо оних старих Поповића, што су знали кад да ћуте, а кад да пусте речи да одјекну као звоно са звоника цркве где су служили Господу.
Али немој ни да помислиш да су моје речи увек тешке као олово из клатна. Понекад су лаке, као онај трен кад ти вино удари у главу, па се насмејеш сам себи. Живот је, ипак, и шала – озбиљна, али шала.
Замисли: стојим пред светом, спреман да кажем нешто велико, а из уста ми излети „Е, па добро!”. И сви се смејете, јер знате да и у томе има истине. Али речи које ми мислима руководе, чак и кад тихују, имају снагу да надјачају тишину – не вриском, већ оним дубоким тоном који остаје у костима.
Виноград ме је научио стрпљењу, земља учинила мудрим, а име ми је дао корен. И сад, кад говорим, то није само мој глас – то је хор и оних пре мене, помешан са овим немуштим – мојим. Нека буде гласан, не да се надвикује са другима, већ да пробуди оне што спавају у тишини.
Јер ћутање је лепо, али кад речи проговоре, нека се чују до неба – као песма коју ветар носи преко гора.
На крају, кад се све смири, нека речи које изговорим остану као траг у земљи коју сам обрађивао. Само то. Нека буду гласније од мог ћутања, да их памте и они што долазе после мене, уз чашу вина и осмех. Уздравље и ајд здраво!
за ГЛЕДИШТА пише Далибор ПОПОВИЋ ПОП
ПОГЛЕДАЈ ЈОШ
Александар Станковић: „СВЕТ ЈОШ УВЕК ФУНКЦИОНИШЕ, МАДА ОТЕЖАНО”
У Нишу је 22. јануара 2025. године преминула Александра Сашка Дејановић, уредница култне емисије „Спектар мелодија” која се емитовала на таласима Радија Ниш од 1978. до 1988. године.
Александра Сашка Дејановић (1943–2025) легенда нишког радија, оставила је неизбрисив траг у лепшој историји Ниша код свих који су слушали и волели њену емисију. Њен рад није био само професија, већ животна страст која се одразила у сваком слову и такту музике коју је емитовала. Њен музички избор био је права инспирација за многе, а емисија Спектар мелодија постала је нешто више од програма на радију – постала је симбол времена.
РАДНИ ВЕК У РАДИО НИШУ
Сашка је рођена у Бору, 7. фебруара 1943. године, а у Нишу је завршила Основну и Средњу музичку школу „Др Војислав Вучковић”. Уписала је истурено одељење Београдске музичке академије у Нишу, али је одмах након средње школе почела да ради на радију, где је провела цео радни век. Започела је као тонски реализатор, затим радила као фонетекар, а касније и као музички сарадник.
Њено беспрекорно сналажење међу хиљадама плоча и трака постало је легендарно, а томе сведоче бројне анегдоте. Ова вештина јој је знатно олакшала уређивање музичких емисија. За избор музике у документарним емисијама добила је више награда на конкурсима Југословенске радио-телевизије.
КУЛТНА ЕМИСИЈА СПЕКТАР МЕЛОДИЈА
Највећу славу стекла је уређивањем и писањем најаве за једну од најслушанијих емисија Радио Ниша – Спектар мелодија, која се емитовала у ударном термину радним данима од поднева до четрнаест часова.
Ова емисија је, много пре појаве интернета и незаустављиве „пиратерије”, била у Нишу најважнији извор информација о новој музици, како са простора бивше државе, тако и музике са светских позорница.
Емисија је имала бројне сараднике – дискофиле, који су несебично доносили нову музику и припремали тематске блокове: филмску музику, џез, блуз, хеви метал, нови талас.
Емисија је доносила и Музички медаљон–блок популарне класичне музике, који је код младих слушалаца изазивао одушевљење и имао значајан образовни карактер.
Листа Спектра састављана је по жељама слушалаца које су редовно пристизале у виду дописница, разгледница и писама. Радио Ниш је у то време могао да се чује на ултракратким и средњим таласима широм Србије, све до југа повардарја, али и у Бугарској и Румунији, где је емисија такође имала верне слушаоце.
А Сашка је сву ту публику вредно неговала и правим распоредом песама утицала и на то да због тога многи ђаци својевремено закасне на поподневне часове у школу, слушајући наравно Спектар мелодија.
Кроз емисију су прошла готово сва значајна имена популарне музичке сцене, а неколико страница отргнутих из књиге аутограма сведоче о звездама као што су биле Ђорђе Балашевић, Милан Младеновић, али и Дарко Рундек и многи, многи други.
ПОДРШКА МЛАДИМ НИШКИМ МУЗИЧАРИМА
Емисија је била посебно ветар у леђа и најзначајнија подршка нишким музичким групама, као што су биле Лутајућа срца, Галија и Кербер.
Сашка је са екипом тон мајстора често организовала снимања у студију Радио Ниша, углавном у вечерњим и ноћним сатима, након завршетка програма, а Спектар мелодија је имао током деценије емитовања и бројне спикере – Воја, Јасмина, Елва, Неда, Саша, Душан … Једна од великих акција била је организација концерта Спектар мелодија у Хали Чаир, где је наступило на десетине нишких састава.
Међутим, посебан догађај било је снимање песме Спектар мелодија 1986. године, у којој су учествовали чланови Галије, Кербера групе Там-там и других. А коју захваљујући породици Дејановић можете чути и данас. Музику и аранжман написао је познати нишки композитор Миња Марковић, а текст је написала наша драга професорка Драгана Машовић. Упечатљиви соло у композицији извео је Жан Жак Роскам, познати тамнопути, тадашњи члан групе Галија.
Спектар мелодија – Архивски запис из 1986. године
МАЛИ И ВЕЛИКИ ЉУДИ ИЗ РАДИО АПАРАТА
Спектар је уз објашњење управе радија да у разрађеном термину треба „зарадити на маркетингу” – укинут 1988. године.
До одласка у пензију 1997. године Сашка је радила на многим другим програмским сегментима, а последњих готово две године „бојила” је својим музичким избором ноћни програм Радио Ниша.
Последње вечери на радном месту, Сашки је указана част да буде гост у емисији Гост у (Лоле Рибара) 7а. Захваљујући се слушаоцима, колегама и сарадницима који су јој помагали, храбрили је и подржавали – опростила се речима: „Свој радни век заиста видим као песму која се највише воли, а свака песма има свој почетак и крај.”
ЖИВОТ И НАСЛЕЂЕ АЛЕКСАНДРЕ САШКЕ ДЕЈАНОВИЋ
Сашка је провела педесет девет година у браку са својом средњошколском љубављу, професором музике и диригентом Слободаном Дејановићем. Иза себе је оставила двојицу синова, троје унучади и троје праунучади.
А њен допринос култури и музичком животу Ниша остаће заувек упамћен. Александра Сашка Дејановић није била само музичка уредница, већ и симбол једног времена када је музика заиста спајала људе чудесним Спектром мелодија.
Генеза споменика краљу Александру Првом Карађорђевићу Ујединитељу представља у ствари непоновљиву драмску трилогију: атентат у Марсељу (1934), подизање споменика (1939), уклањање (рушење) споменика (1946), те његова обнова и враћање на старо место на новоименованом Тргу краља Александра Првог (2000-2004).
Споменик Краља Александра Ујединитиља по откривању 1939. године- Фото Историјски архив Ниш
Поред споменика, коњаничке фигуре са краљем у седлу, пре Другог светског рата у Нишу су постављене још три краљеве бисте на постаменту: две у самом граду, док је једна биста красила парк-шеталиште у Нишкој Бањи. Све су уклоњене у периоду 1944-1946. године.
Уклоњена су не само обележја посвећена краљу већ и допојасна биста Николе Пашића код Железничке станице, затим биста Милоша Обилића у кругу Инжењеријске касарне, биста Карингтон Вајлд у кругу Енглеског дома и др. Биста председника нишке општине Тодора Миловановића оштећена је у бомбардовању 1941. године и чува се у Народном музеју у Нишу.
У поднаслову овога текста назначене су кључне године које су у вези са трагичном судбином југословенског краља Александра Првог Карађорђевића (Цетиње, 1888-1934, Марсељ, краљ Ујединитељ): од његовог убиства у атентату у Марсељу, као прве жртве надирућег нацизма у Европи (1934), па до подизања споменика (1939), на петогодишњицу његове смрти у Нишу као средишту Моравске бановине.
Био је то споменик монументалан по габариту постамента. Краљ на пропетом коњу, са одлучним изразом ратника и војсковође, чији је поглед уперен ка југу отаџбине: Старој Србији и Маћедонији!
На измаку ове, 2024, поводом деведесет година од краљеве погибије, отворена је мултидисциплинарна изложба Чувајте (ми) Југославију у Музеју Југославије, у којој је један сегмент посвећен уништеним краљевим споменицама. До 1947. на простору некадашње социјалистичке Југославије више није било ниједног јавног споменика, без обзира на уметничку форму, посвећеног краљу Александру Првом.
И, додајемо на овом месту, исту судбину доживела су и јавна споменичка обележја његовом оцу, краљу Петру Првом Карађорђевићу Ослободиоцу. Граду Нишу припада част да је донекле исправио историјску неправду, у некој врсти симболичног, јавног и националног покајања (катарзе)!
Од 1996, када је први пут јавно, у медијима, покренута иницијатива за подизање споменика, од стране ондашњег директора нишког Народног музеја, архитекте Ђорђа Цанића (1943-1998), непуне четири године трајао је процес историографског истраживања, успостављања контаката и подршке породице аутора Радете Станковића, расписивања конкурса, те коначне одлуке градских власти тога времена да се приступи изради и подизању споменика на истом месту где је уклоњен 1946, и то на старим темељима, који су били у добром стању, а који су у међувремену лоцирани и откривени.
Прегледом интерактивне мапе споменичких обележја на територији Краљевине Југославије на изложби у Музеју Југославије може се утврдити да је Ниш један од ретких већих градова (или, незванично, други престони град Србије) који је имао више јавних спомен-обележја посвећених краљу, а због јединственог споменика – коњаничке фигуре која је рад значајног српског вајара Радете Станковића (Беч, 1905 – Београд, 1996) – као и због обновљеног споменика из 2004. године, који је извајао Зоран Ивановић из Београда, свакако је ушао у агенду европске културне (споменичке) баштине.
Иначе, краљ Александар је често боравио у Нишу и Нишкој Бањи, слично као и краљеви из династије Обреновић (најчешће краљ Милан). Поводом Дана ослобођења Ниша од Османлија (1877, по старом календару), 1927, краљ Александар је обишао меморијално место Чегар, поприште Чегарске битке (1809). У Нишкој Бањи често се крепио на изворишту топле воде због реуматичних болова, те отуд и бројне мозаичне разгледнице тога времена са његовим ликом.
То су, између осталог, били и разлози да се подигне меморијални споменик краљу Александру Првом, што је било могуће и захваљујући политичкој позицији Драгише Цветковића, који је у време подизања споменика био председник Министарског савета Краљевине Југославије.
На великој свечаности, где се слегао народ из свих крајева Моравске бановине, 17. децембра 1939, на краљев рођендан, и поводом пет година од погибије у Марсељу, по леденој киши, откривен је импозантан споменик краљу Александру Првом Ујединитељу.
На свечаној трибини стајали су Раденко Станковић, отац аутора споменика и намесник малолетном краљу Петру Другом, који је открио споменик, Драгиша Цветковић, Његова Светост патријарх српски др Гаврило Дожић, који је освештао споменик, министар војни генерал Милан Недић, председник нишке општине Ђока Коцић, те аутор Радета Станковић, и многи други.
На степеништу постамента стајали су нишки соколци и одред старих четника, на челу са Костом Пећанцем. Краљев споменик се налазио на Тргу књаза Михаила Обреновића, а после рата је овај трг неколико пута мењао назив, да би са подизањем новог споменика уједно био именован као Трг краља Александра Ујединитеља.
Бронзана споменичка композиција пропетог коња са краљем у седлу била је натприродне величине – висока 4,5 метра, на масивном постаменту обложеном црним гранитним плочама, висине девет метара (укупно 13,5 метара), и доминирала је у екстеријеру трга.
На обе бочне стране споменика анкерисане су две масивне бронзане плоче (72 х 218 цм), са плитким рељефима на којима су представљене две сцене: прва, под називом Војничка чета на победничком маршу на путу Слободе, и друга Краљ Александар прима депутацију Мораваца.
Ниш данас – Споменик Краљу Александру Ујединитељу
Одлука Градског одбора
После уклањања (рушења) споменика 1946, ове две плоче су једини сачувани, без оштећења, материјални артефакти (остаци) и налазе се у Народном музеју у Нишу, што је објављено у тексту са сликом једне од плоча у ревији Нишки весник (год. друга, бр. 3, март 2000). Завршни чин ове „драмске трилогије” јесте одлука нових власти о уклањању споменика, која се налази у сачуваној оригиналној свесци Записника (у Историјском архиву у Нишу).
СПОМЕНИЧКИ ДОСИЈЕ НИША: Исправљена неправда
Повод за откривање новог споменика, 7. децембра 2004, како је истакнуто у објави, било је обележавање деведесет година од доношења тзв. Нишке декларације у ратној скупштини (1914), којом се дефинише уједињење троименог народа у нову југословенску државу после завршетка Великог рата.
Том приликом је владика нишки Иринеј рекао да је изградњом споменика исправљена историјска неправда. Престолонаследник Александар Карађорђевић је рекао да је веома срећан што је након много година враћен споменик. Он је на пријему код нишког градоначелника казао да не види у будућности „нову Југославију”: „Наш циљ је Европска унија, а у њој ће бити све бивше југословенске републике!”
А повод за објављивање овог текста јесте обележавање двадесете годишњице од обнављања овог значајног спомен-обележја у Нишу.
У Записнику са седнице Извршног одбора Градског народног одбора од 1. марта 1946, под тачком 5, пише: „Градски народни одбор усваја предлог Месног одбора Народног фронта о уклањању споменика краљу Александру са Трга Црвене армије. Приликом скидања водити рачуна да се споменик не оштети.
Овај посао обавиће Техничко предузеће ГНО, уз сарадњу и помоћ стручњака Мостовске радионице и у најкраћем времену.”
Обновљени споменик 2004. је несумњиво ауторско дело, рађен је по моделу срушеног споменика, са битним корекцијама коњаничке композиције, а по димензијама нешто је и нижи: коњаничка композиција износи 4,5 метра; постамент седам метара (укупно 11,5 метара); тежина 3,3 тоне; на бочним странама нема плоча са првобитним рељефима.
Након романа Атлас описан небом (1993), Опсадa цркве Светог Спаса (1997) и Ситничарницa „Код срећне руке” (2000), Горан Петровић се, после дводеценијске паузе, 2022. године огласио новим романима Папир са воденим знаком и Иконостас свег познатог света, а постхумно је објављен и роман Палата на девет погледа (2024).
Они представљају прва два тока најављеног „романa делте” који, према речима самог писца, обухвата период од преко 500 година – од средњег века до данас ‒ и покрива простор Србије, Италије, Грчке и других земаља.
Да су ови романи делови веће романескне структуре, потврђују сродни уметнички поступци, видови и темпо приповедања, паралелне теме, мотиви, ситуације који се међусобно додирују и прожимају творећи јединствени ток који се до краја грана у низ рукаваца у променљивом наративном односу, али са јасно издвојеним историјским и хронолошким средиштем. Самим мотом имплицира се да је „роман делта” скромни део књижевности, која је „ако имамо у виду величину света […] тек цитат издвојен у покушају да се објасни суштина људског рода”.
То указује на још једну димензију одреднице „роман делта”: романи таложе и похрањују оно најбоље што је до сада у књижевности и уметности створено док приповедач има улогу да сачини избор тема и да на тај начин читаоцу учини лакшим пловидбу кроз безобалну мрежу река, притока, потока, који се гранају у широку делтупре но што се улију у приповедачко море или у океан. У суштини, реч је о својевидном „уклапању” прича, епизода, сентенци, што потврђују поднасловне одреднице истакнуте наводницима које додатно допуњују и семантизују текст и посебно издвојени пасуси.
У том контексту, путовање као симболички приказ односа између простора и објеката, бића и појава, значајно одређује роман Иконостас свег познатог света Горана Петровића, у којем путују иконе са Хиландара. Радња романа одвија се у петнаестом веку најпре у Србији у доба владавине деспота Стефана Лазаревића, а потом и у Грчкој у време удара оријенталног концепта света на византијску духовност и естетику.
Тиме су успостављене и разлике између западне цивилизације, која је доживљавала ренесансни процват, и српске културе, у којој се ренесанса, према речима Димитрија Богдановића, тек слути у доживљају природе у Слову љубве деспота Стефана Лазаревића[1].
Приповедање у роману Иконостас свег познатог света базира се и на историјској, и на хришћанској основи, отварајући се у појединим сегментима и ка магичнореалистичком „песничком одгонетању или песничком порицању стварности”[2].
Сем тога, Петровић се овде окреће метафизици и мистици, приказивању реалности уз помоћ метафоре, алегорије и фантастичног онеобичавања стварности. Јединствени сакрални језик садржан је већ у насловном термину иконостас чије се буквално значење односи на „место где су постављане свете иконе”[3]
Тако сам наслов, с једне стране, уводи читаоца у одређену историјску и уметничку епоху карактеристичну по дуборезном и позлаћеном иконостасу који се од XIV века све више развијао у православној цркви, док с друге, густим семантичким и симболичким подтекстом опцртава кривудаву приповедну путању на граници између видљивог и невидљивог, материјалног и духовног, земаљског и небеског света.
Та путања своје полазиште има у прозору отвореном према озвезданом небу на предњој корици романа. На тај начин, осечком делића звезданог неба – симболичког олтарског простора, одашиље се порука о духовном, онтолошком, епистемичком, напоредном смислу књиге као спојнице између прошлог и долазећих векова. У том временском судару, слика, икона има кључну позицију, јер је иконостас прозор у трансцендетно плаветнило.
Апстрактна слика прозора на самом почетку одређује облик романа са замагљеном границом између стварног и имагинативног простора. Поглед кроз прозор ка звезданом своду један је од кључних поетичких мотива и том апстракцијом превазилази се утисак реалистичког приказивања објективног света. Као резултат тога, проширује се семантичка подлога слике омогућавајући надолажење интертекста и нових приповедних токова у седиментационе наративне басене.
Приповедање се грана на три главна тока који су истовремено и различити и комплементарни. То су: ОДАВДЕ ПА ДО МИЛЕ ВОЉЕ, ПО ШИРИНИ И ВИСИНИ и БИЛО БИ ДОБРО ДА ЗНАМО НА ЧЕМУ СМО. Они су хијерархијски подељени на подтокове, чији наслови обезбеђују кохерентност и спајање у више тачака тако да сваки појам у широкој делти речи и реченица има своје привилеговано место.
Пажљиво и смислено одабрани поднаслови етимолошки утемељују конструкцију представљене стварности, метафоричко-метонимијски систематизују излагање и служе као оријентири у очуђеној временској и просторној димензији. Задатак тих подтокова је да генеришу фиктивни свет са основом у стварности или у чудесним путовањима и чудима типичним за средњовековне изворе живота светаца, при чему функционишу као стабилни и потпуно самостални и независни приповедни ентитети ‒ било да се крене са читањем слева на десно, или здесна налево, свеједно се стиже до ушћа, пристаништа и слива делте.
Сама идеја стварања „романа делте” стуктуриране из великог броја наративних рукаваца својевидна је фантастичка парадигма са променљивим исходом. Онако како се стварност мења током различитих историјских периода, тако се мења и извесност естетских, књижевних, филозофских и религијских норми, од тренутка када се читалац сретне са главним јунаком Довољом, до тренутка када на двор деспота Стефана Лазаревића у Београд са Хиландара стигне само једна икона, па и она са ликом непрепознатљивог свеца.
Друго ограничење које одсудно утиче на дефинисање фантастичног система у роману инхерентно је полазном обрасцу хагиографије која примат даје хагиолошком над фактографским, а треће извире из разуђеног рељефа делте и суптилне архитектонске композицијске конструкције романа по узору на иконостас.
Постмодерна фантастика Горана Петровића у роману Иконостас свег познатог света није радикални рез са традицијом српске фантастичке књижевне праксе, већ она уграђује традиционалне мотиве, али са изразитим трансформацијским, модификацијским и метафикцијским импулсом који доводи у питање аутентичност истине и стварности.
Префињени језик и песничко осећање света, пак, праве видан заокрет у тематском, мотивском и семантичком погледу, показујући да је реч базична категорија за естетску рефлексију доживљајне појавности и спацијалну трансгресију којом су истакнута обележја различитих култура и померање од националног ка општем. То померање клизи сферама духовности подижући читалачку свест о почетној метафори књижевности као креације у којој се поново ствара свет.
Следствено томе, фантастично се у књизи Иконостас свег познатог света схвата као прекорачење реалистичког оквира приче. Писац полази од стварног догађаја и он даље „бубри у причу”, како је Петровић једном приликом казао, а фантастично се реализује захваљујући читаочевој колебљивости у суочавању са неспојивим параметрима утврђених искуствених конвенција.
Усредсређеност на рецепцијску сферу продубљује аперцепцију између књижевног и стварносног контекста, артикулише или материјализује однос према бићу, појмовима и појавама и води стварању нових когнитивних структура. Оне отварају други угао путовања у историју Србије са кога се јасније види друштвени и институционални механизам власти деспота Стефана Лазаревића.
Та историјска линија на врху неопипљиве лествице уједињује Константина Филозофа, деспота Стефана Лазаревића о којем Константин пише „да нико није могао сагледати очију његових, чак ни они највиши. Ово не говоримо само ми, него сведоче и сви који су то искусили. А онај који се зарицао да ће их угледати, није се могао овога удостојити”[4], и пастира Довољу, „неизлечиво далековидог”[5], али и ограниченог да бића, ствари и појаве сагледа изблиза.
Захваљујући том дару, он из свог сеоског амбијента у којем се његове способности доживљавају као мане па му је зато поверено чување кравице Гранаве, искорачује у потпуно другачији свет, где на деспотовом двору добија намештење преписивача.
Двојака природа деспота Стефана Лазаревића, обликована од властодржачке хировитости и иживљавања над подређенима који граде манастир и уметничке сензитивности оличене у Слово љубву, једној од најлепших песничких посланица у српској књижевности, суочава се са сведоком и својеврсним двојником Довољом, изабраним да у ширем просторном и временском опсегу види исходишта српске будућности:
Видео је са оног свог усамљеног камена, на оној ливади, на оној падини, на Оној-тамо-гори… Могао је да види, јер се то није дешавало одмах ту него поиздаље, колико да се низ траву до миле воље котрљаш, као дете… Па, као дечак да устанеш, поскочиш, да се отресеш, наместиш косе… И тако се, као момак уљуђен, низ стрмину још спушташ, чак до доле, до у низину, до крај речице… Могао је Довоља тамо да види, а не силазећи, једног човека… Судећи по одећи није био великаш, али по свему другоме што није видно изгледао је као да јесте… Могао је Довоља да види тог човека племенитог рода преобученог у нишчег, како лута, а уједно с неком намером усредсређено ходи… Могао је да види тог човека како даље одлази, па се враћа, све на једном месту крај речице нешто премишљајући…
Да би предвече замакао у сумрак. Где? Чак ни Довоља није могао да види.[6]
Кроз секвенцијално одвијање текста прати се потрага деспота Стефана Лазаревића за најбољим местом на коме би могао да сагради цркву „да озида сопствену гробницу, да за живота одреди где ће вечно почивати…”[7] А када је коначно пронашао такво место, позвао је свог учитеља Константина Филозофа да потврди да је ваљано и потом га осветио:
…прича се да је деспот Стефан Лазаревић лично, од своје руке, кречним млеком салио крст где ће бити Храм Свете Тројице!
‒ А онда кречним млеком и описао круг где ће бити положени темељи обзида манастирске порте…
Трансгресијом простора, текст се из равни реалног премешта на раван фантастичног и чудесног коју сигнализују изабрани јунак Довоља, Она-тамо-гора, жежени венац, мистерија која се плете око јунака који одлази и враћа се са запетим псима и соколовима, човек који нешто пише и који јесте и није монах, побадање кочића сред белог крста и везивање кончића, војник који одлаже самострел и почиње унатрашке да се удаљава од крста и кочића да би, након што је размотао позамашно клубе, почео да кружи око њега, бело кречно млеко и круг.
Штавише, тај лиминални простор превазилази реалност артикулишући вишак подтекстовног значења исцртаног круга кречним млеком као симболичке пројекције непознатог. Пастир Довоља постаје опседнут прозорима на утврђењу деспота Стефана Лазаревића на ушћу Саве у Дунав.
Његова опседнутост постаје већа када схвати исправност учења Константина Филозофа да се складност постиже када се са посматрања великог, пређе на обраћање пажње на оно што је мало и да „приликом разматрања свега мањег мора се препознати и велико. Ако се ова два посматрања не сложе, то само може да значи да нешто није добро видео, па је најбоље да све почне наново…”[9] Девет прозора на деспотовом утврђењу функционишу као нека врста првог реда иконостаса на коме се налазе престоне иконе.
Иако се са сигурношћу не би могло тврдити да поглавља СЛЕВА НАДЕСНО и ЗДЕСНА НАЛЕВО безусловно припадају домену фантастике, јер се у њима, суштински, не дешава ништа немогуће и невероватно, Довољин поглед кроз свих девет прозора крај којих је владар често виђан како се замишљено шета, активира онтолошку и епистемичку неизвесност која недвосмислено потврђује „да ово неће бити уобичајено гледање”[10], већ гледање у свет испуњен чудима.
Стога се прозор не појављује само као поетички мотив, него утиче на фантастичко проширење и семантичку промену текста кроз перспективу посматрача. Важно је напоменути да је перспектива посматрача значајан фактор који имплицира да се приказана стварност схвати као фантастична или као реалистична са јасним односом посматрача према алтеритету ‒ дворанима:
Дворани воле да гледају свет, па и народ, баш тако – притворно, ни од тамо ни од овамо, они не би да буду на виделу, али би опет да све најпомније могуће надгледају. Да те језа прође на векове.[11]
Оно што читање романа Иконостас свег познатог света чини примамљивим јесте да управо реалистички описи рађају фантастику и покрећу заплет. Утврђење деспота Стефана Лазаревића за Довољу је имагинативни простор, а за дворане празнина коју треба попунити различитим украсима: балдахинима из Дубровника, перинама из Пеште, неугасивим кандилима из Солуна и светозарним иконама са Свете Горе.
Декаденција и лажни морал дворана доводи до банализације и вулгаризације духовних садржаја сведених на пуки материјализам који све мери и самерава новцем. Тако долази до ВЕЛИКОГ ОБРТАЊА приповедног тока у истоименом потпоглављу у смеру фантастике и алегорије, јер увређени светозарни свеци одлучују да се врате на Свету Гору и у Хиландар, „не желећи да се приказују свакоме ко има новца да их купи”[12].
Персонификацијом икона алтернира се стварност око фузије између физичког измештања и промене перцепције светаца под оптиком рашчовечења. С обзиром на то да свеци, за разлику од човека, не разликују четири стране света потенцира се њихово подразумевајуће присуство сублимирано у идеји да су иконе у симболичком смислу Imago Mundi православља.
Неухватљиво, дезоријентишуће и конфузно путовање светозарних светаца детерминисано је потпуним одсуством осећаја за објективну реалност. Флуктуација између спољашњег и унутрашњег простора конструише фантастичку трансгресију и издвајање тројице светаца у Егејској Македонији у жељи да у тишини расправе неко верско питање старо више од сто година.
У заносу расправе и не примећују како стижу у град Сер који је некада припадао Отоманском царству. Петровићев текст проблематизује сам појам објективне просторне и временске реалности презентовањем граница успостављених оком светаца залеђених у прошлости. Валидност тих граница значајно се поткопава питањима у функцији повратка у историјску стварност омеђену исламом чиме, парадоксално, прича добија још фантастичније одјеке: […] Како је могуће да су иконе толико много погрешиле… […]Како је могуће да тројица иконописаних светаца још издалека нису видели минарета, светионике за живот исмаилћански?! Изнад Сера их је већ било веома много узвинутих, што од дрвета што од камена, у горњем делу украшених! [13]
Путовање икона синоним је пута православне духовности; света са својом заједницом иконописаних светаца са сопственим етичким правилима и вредносним мерилима. Осим општег канона, овај специфичан микрокосмос садржи и различите типове светаца. Једни одлазе у хришћански Солун, други због своје скромности и стидљивости у Солун и не улазе, једни крећу ка Атосу копном, други морем, трећи ваздухом, а само безимени светац стиже у Београд.
Један од запањујућих аспеката приче о путовању икона је да се сама природа фантастике ни у једном тренутку не доводи у питање. Приповедач не оспорава фантастичку ситуацију у којој се иконе налазе, јер је она од самог почетка постављена као неминовна. Бескрај и бесконачност тог путовања симболизовани су у реторичком питању: „А где су остале?”
[1] Димитрије Богдановић, Историја старе српске књижевности, СКЗ, Београд, 1980, стр. 201.
[2] Алберто Услар Пјетри, Књижевност и људи Венецуеле. Цит. према: Љиљана Павловић-Самуровић, Лексикон хиспаноамеричке књижевности, Савремена администрација, Београд, 1993, стр. 225.
[3] J. B. Konstantynowitz, Ikonostasis, Studien und Forschungen, (erster band) Band I, Lemberg (Lwów) 1939. str. 33.
[4] Константин Филозоф, Повест о словима (Сказаније о писменех) – Житије деспота Стефана Лазаревића, Стара српскакњижевност у24 књиге, књига 11, Просвета/ Српска књижевна задруга, Београд, 1989, стр. 311.
Ђорђе Матић, велики песник, допутовао је у Ниш поводом званичног почетка сарадње између нишког Студентског културног центра и Српског културног центра у Истри. Овом приликом представљена је његова нова књига Све било је музика коју је објавио Центар за културу Градац из Рашке, у оквиру едиције Рашке духовне свечаности. О књизи су, поред аутора, говорили писци Дејан Стојиљковић и др Велибор Петковић, који је уједно био и модератор. Књижевни програм је одржан у сали Универзитета у Нишу.
У поговору ове књиге Петар Пеца Поповић између осталог записује: „За разлику од бројних тумача стварности где исте нема ни у траговима, код Ђорђа је прошлост колона блиставих светионика пред којима се остаје без даха.”
Звучни запис са књижевног програма доступан је овде, а у наставку доносимо једно поглавље из ове књиге које је (не само) за Нишлије посебно значајно.
ГОРАН КОСТИЋ КОСТА, ОД СТУДЕНОГ ДО НОВЕМБРА
Од друге половице па према крају неуспоредивих осамдесетих у Загребу, тада другом највећем граду и културном центру Југославије, појавила се посљедња генерација истински важних и радикалних рок бендова. Сви су редом били изван главне струје, с малом али оданом публиком, и готово сви пулени независног издавача и дискографа Зденка Фрањића.
Фасцинантно: за разлику од ранијих валова, кад би се појављивали бендови у налетима, стилски или амбицијом групирани, ови нису били ни загребачки нити велеградски. Сви су долазили из других, по правилу мањих градова, или пак из дубоке провинције – Винковци, Пула, Книн…
Сви осим једног – загребачке групе Студени студени, жестоког, такозваног гаражног рокенрол бенда, с пјесмама јаког звука, али с јасним мелодијама, сонговима брзог темпа свираним свјесно рудиментарним стилом.
Водио их је Горан Костић звани Коста, гитариста, пјевач и аутор бенда. Човјек иначе упадљиво високог раста, крупне појаве, али од оних крупних људи који због своје фигуре не дјелују пријетеће него управо обратно, као неки “њежни дивови“ које би човјек најрадије да загрли.
И Коста је, наравно по стилу и сензибилитету прво, а можда да мало и прикрије ту своју меку страну, ходао улицама Загреба у униформи за генерацијско распознавање, у панкерској црној кожној јакни с патентним затварачима и беџевима, имиџом који су квариле потпуно нерокерске наочале за вид (припавши тако једној засебној линији људи у нашем рокенролу, цвикераша, од покојног Мише Алексића, преко Санина Карића, до Салета Веруде из КУД Идијота).
Ако би Косту човјек мрву боље упознао, видио би да први дојам није био случајан: као контраст својој физичкој грађи, био је личност необичне осјетљивости и добронамјерности у опхођењу. То ће се послије видјети и у наизглед горким, заправо још увијек каснотинејџерским стиховима о отуђењу и сличним уобичајеним тропама таквих бендова, али испод површине у ствари фрагилним, узнемирујућим текстовима из прве фазе бенда. Коста је имао кратак стаж и прије Студених: долазио је из панка, свирао раније у битној групи Блицкриг и онда оформио само свој бенд.
Био је додуше прије Косте ту и први фронтмен, одличан, просто направљен за сцену, сигуран у себе, прилично дрчан и у многочему Костин антипод, па је пјевач убрзо нестао, а вођа бенда преузео вокале. Можда се изгубило нешто на сценском наступу, но добило се засигурно на емоцији.
Били су Студени студени чудна комбинација као такви: големи, доминирајући Коста, па неки шутљиви бубњар, који је иначе возио такси, басиста исто некакав особењак, други гитариста несимпатичан алтернативни шминкер (код нас тада могућом комбинацијом), врло слабе техничке профицијенције.
Поново, за разлику од протеклих генерација гдје су групе чим ухвате неки успјех кретале и ка озбиљности и професионализму, овдје се бенд одржавао у прилично каотичним, непрофесионализираним увјетима. Али, били су марљиви и гризли су, свирали су свуда гдје је било прилике, отварали за многе, често много слабије групе, свирали са стилски блиским групама, понекад били хедлајнери на малим клупским свиркама, понајвише у клубу Ђуро Ђаковић, чак и у храму самом, у Кулушићу, често и у КСЕТ-у и сличним мјестима гдје се у то доба непрестано свирало, као да се знало да ће то бити посљедњи налет нечег важног у музици која је обиљежила другу половицу вијека као ниједна друга, а онда мало прије него ће изгорјети, завршила са својом дотад најжешћом и најмање комерцијалном формом.
Студени студени – Чисто као суза, објављен у независној наклади Search&Enjoy
БОЈА ЗАГРЕБА
Студени студени након неких демо-снимака напокон издају и плочу, малу, продужени сингл, али без обзира, ипак праву плочу, винилну, нешто што је у оно доба, што данашњи музичари тешко да могу знати, значило невјеројатно постигнуће за овакву врсту бендова.
Тај ЕП, Чисто као суза, у независној наклади Search&Enjoy, спада у једно од оних посебних, истински вриједних (полу) андерграунд издања. Било је још звучно сличних бендова у то доба. Али тон, боја Костиног гласа имали су нешто посебно, нарочиту супстанцу, тешко доказиву, а осјетну готово искључиво генерацијски и градски.
У тој боји је било нешто сасвим специфично и посебно загребачко. Настрану што су имали и пјесму Она лети изнад Загреба, али и без те експлицитне лоцираности то је боја гласа пјевача алтернативног рокенрол бенда с краја осамдесетих у Загребу, главном граду СР Хрватске, у федеративној Југославији, звук и фарба која није могла доћи од другдје, баш онако како Цанетов тон и фразирање нису могли доћи од другдје осим из Београда.
Из тога тона, унаточ жуђеном изразу урбане рокерске огорчености и истине, нека нарочита, добро скривена крхкост и рањивост могле су се осјетити ту, пакиране у јаку гесту и жестоку, с панком укрштену ритам и блузерску оштру пратњу дисторзираних гитара и сведене, сасвим базичне ритам-секције. Као и толико рокера који су потпуно промијенили овај град, пјевајући о његовом самом срцу, о центру, а да ниједан од њих није долазио одатле, него из нових насеља, с периферија или чак изван града, тако је и Коста живио ван центра.
Кад је већ годинама била изграђена линија главних новозагребачких насеља никлих заредом у мало времена – Савски Гај, Запруђе, Утрине, Трнско, Сопот, Сигет, Травно, па још касније Дугаве и Слобоштина – посљедњи од квартова који је израстао преко Саве било је Средишће, некако другачије и издвојено, онако грађено на комаду ливаде уз главну цесту ка центру.
Коста је живио у том тихом, једва примјетном кварту који су уличном отровном алузијом на састав становника саркастичном игром ријечи звали – Србишће.
СРБИШЋЕ КАО УСУД
Овај текст случајно излази 22. децембра, на датум, знат ће свако ко је свјесно провео године до краја претпосљедње декаде вијека у нас, кад се у Југославији обиљежавао Дан армије. Костин отац био је официр ЈНА. Такозвано војно лице, што је Косту ставило у дугу и незаобилазну лозу вођа и чланова наших рокенрол бендова и потомака војних лица, официрских синова које су, још једном загребачком преметаљком, називали војна грла.
Костин бенд први већи излет у ширу јавност прави крајем 1990. године – у посљедњој години кад је у Загребу још била могућа таква ситуација: син иде у гаражу на пробу свог рокенрол бенда док тата официр иде у касарну или војни институт на своју мирнодопску дужност и занимање.
А онда долази сљедећа, 1991. година. Док бенд добија све већи публицитет по музичкој штампи у граду и изван Загреба, широм центара Југославије, док планира свирке и сљедеће кораке и у остатку земље, Костин идентитет рок-гитаристе у очима околине пада, а све јаче расте други дио идентитета и своди се на оно чега је метафора промијењено име његова кварта – Коста је за многе одједном све мање Загреб, а све више Србишће.
Горан Костић Коста (1966-2017)
НА „ОДМОР” С КОЈЕГ НЕМА НАЗАД
У одвратно, паклено љето 1991. године, кад је све отишло дођавола у крвавом пламену, Коста одлази с оцем у Ниш, наводно на одмор, а онда тамо и остаје. Нема му друге уосталом. Под притисцима ужасног времена и под пријетњом сасвим конкретних људи више се и нема гдје вратити. Ни некад блискима чак.
Кад би дојучерашњег Загрепчанина и актера рокенрол сцене нетко из његовог друштва, из бендова у којима је свирао и друштва у којем се кретао, касније и споменуо, то би често било оним тако типичним овдашњим, обранашким и срамним гардом, намргођеним и као смрт хладним рефлексом по којем се скоро униформно чуло стотину варијанти исте реченице, а која се сводила на прање руку и хињену и праву љутњу у познатом групном рефрену: „Није ми јасно зашто је отишао, могао је остати.”
Иако је много година послије Коста смиривао лопту у јавности и говорио да му никад нитко ништа ружно није рекао и чак, запањујуће, да „рат није био разлог”, истина је, наравно, другачија.
Коста је био присиљен отићи из свога града. Притисака има разних, наиме, у милион варијетета, барем смо то научили овдје и да је како год окренеш Горан Костић морао отићи – то је чињеница, унаточ Костиној каснијој помирљивости и милостивости. Све друго је лаж.
Тако почиње друга, никада очекивана ни претпостављена фаза животна. Резервна, случајна, никад као прва. Али требало је наставити живјети, и наравно свирати. У Нишу обнавља бенд с другим члановима, и симболичном и саркастичном гестом, мијења му име у Новембар.
Србија је затворена, осиромашена, али и жељна доброг звука. Због тога домаће групе свирају као никад. Парадоксално, тада, деведесетих, у Србији под санкцијама као да су алтернативне и независне, некомерцијалне групе свирале више него икад прије – доимало се да што је бенд жешћи и радикалнији, више свирки ће имати.
Коста је ту ситуацију паметно искористио и свирао много и често, свакако снимао неупоредиво више него раније – с новом поставом снима и издаје неколико албума, а на првом и вјеројатно најбољем сурађивао је с једним од најбитнијих људи пријашње и много познатије генерације рок-глазбеника.
Сам Милан Младеновић, велеаутор и мартир легендарне групе Екатарина велика, свирао је на једној пјесми Новембра, точније старој пјесми Студених коју је Коста донио у нишко избјеглиштво.
Шта ти је рат – базичном ритам гитаристи Кости, дионице свира један од најраскошнијих гитариста у повијести наше сцене.
Деби албум Дегуело издат 1994. године, на којем је гостовао Милан Младеновић
ЗАГРЕБАЧКА ЕКАВИЦА
Ту тужној и њежној иронији није крај. Коста је писао нове пјесме, али донио је у штурој, избјегличкој попудбини и оне које су од групе Студени студени учиниле загребачку рокенрол андерграунд атракцију краја осамдесетих – те пјесме сад је пјевао екавицом.
Не могавши пак извршити посљедњу и потпуну промјену и прилагодбу идентитета до краја: иако су пјесме постале екавске, акцент пјевачев је остао онај исти и чујно непромијењен. Загребачки дакако. Пургерски. Нешто трајно жалости кад се слушају те пјесме, пјевачев изговор, боја и тон. Они некако не спадају ту гдје су по други пут заживјеле.
Коста је упорно гурао напријед, трошио се физички и нервно, у тешкој и нездравој Србији деведесетих и послије у олако обећаном рају након Петог октобра 2000. Рок-гитарош и аутор, са сад већ преко двадесет година искуства, никада се није предао ни одустао од свог стила и начина свирке, што би вјеројатно исто било и да је остао у свом првом граду, у сценарију још једне од наших прича о још једној неодживљеној, недогођеној, прекинутој будућности.
Прошле су те страшне године, прошло је много година и ствари су се промијениле. Истински промијениле. Важне, суштинске ствари које су судбински мијењале животе нагоре одједном, сурово, као да су се пак, увјежбаним нашим колективним механизмом, заборавиле.
Најлакше су заборављали они који су платили најмању цијену и који су било активно, било пасивно, нечињењем, учествовали у рушењу и раздвајању које је уништило или окрњило заувијек толике животе.
Људи су се поново почели повезивати, нарочито они од културе, међу првима су музичари лако и нестрпљиво опет кренули прелазити нове границе. Настале су читаве културне археологије, поготово у истраживању негдашњег рокенрола из југославенских градова, мањих и већих.
Будио се поново интерес за мала и заборављена имена и групе. Рок-ентузијасти, сакупљачи и архивисти, тражили су и систематизирали те скрајнуте музичке појаве и враћали им текстовима, реиздањима и порталима нови живот, макар такав, архивски. Све је боље осим заборава и забране памћења.
Вратио се из Загреба, посредством једног ентузијаста нарочито, и интерес за Косту и његову групу, ону нишку иронично преименовану, али и прву, најбитнију, загребачку.
И баш кад се почело говорити чак и о концерту у Костином првом (и можда једином) граду, штовише и у оригиналној постави, дошла је у љето, у јулу прије пет година очајна вијест. Коста је умро, у Нишу.
Ђорђе Матић – Кости у сећање (Видео запис са програма Књижевне колоније Сићево 2023. године)
СЛОМЉЕНО СРЦЕ
Није да је као толико пута одавде одјекнула она громка тишина. Реакције су биле бројне, пуне деклариране туге и с много сентименталности и жала за бољим временима (па што то нису рекли оних првих година, узгред, да су оно прије била боља времена, него тек сад?), опраштали су се разни с некадашње сцене, неки приватно, неки јавно, ко више, ко мање, и на разне начине.
Било је и ин мемориама и некролога и по медијима. Али све је то углавном било слинаво, неискрено, с погледом устрану да се сакрије то мало срама што је остало, ако га је остало и ако га је уопће било, а над властитим понашањем и шутњом спрам свога талентираног суграђанина који је ни крив ни дужан платио животну казну као посљедицу колективне помахниталости.
У оним ријетким случајевима туговања за суграђанином што су си дозволили они којима све није још била прекрила, или се у међувремену као прашина с рамена отресла, самоувјереност у властиту хисторијску праведност.
И након отрежњења дуго потиснута истина да је све оно била једна потпуна лаж, испод свега скутрио се био најсакривенији осјећај међу свим – то да су заправо толики испали неопјеване кукавице, које за свој кукавичлук нису одговарале ни пред собом, а камоли пред неким судом јавности и основне етичности што су је били издали тако лако, брзо и без сувише размишљања, хладно. Могло би се рећи – без срца.
Коста је умро, с педесет и једном годином, од болести узроковане срчаним проблемима. Простије речено – од срца.
Они који су га знали од некад, из првог, најмоћнијег, најрадоснијег периода, знали су послије толико година и свега прави разлог: умро је од сломљеног срца.
За ГЛЕДИШТА пише Ђорђе МАТИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Никола Марковић: СИНЕСТЕЗИЈА ЂОРЂА МАТИЋА – НИОТКУДА МОГУЋЕ, С ЉУБАВЉУ ЗАЦЕЛО
Иван Благојевић се појавио на овдашњој културној сцени осамдесетих година прошлог века, заједно са младом, полетном генерацијом алтернативних стваралаца. Дакле, припада генерацији која је кроз нове, нешто другачије и иновативне уметничке пројекте трасирала један, рекли бисмо, субеверзивни облик поништавања традиционалних вредности. Исказала могућности другог и другачијег креативног трагања.
Нову књигу Ивана Благојевића – Ход по мазохизму потражите у књижарама или кликом на слику
Реалност тог трагалаштва одвија се изван званичних градских институција културе, друштва омеђеног окошталим друштвеним вредностима и наметнутим дневно-политичким критеријумима.
Појавио се ненадано. У право време. Између, с једне стране генерације која се окупљала око Књижевне омладине и редакција „Научног подмлатка” и „Графита”, јер су издавачке куће, засебно „Градина”, као и листови и већина књижевних часописа, били затворени за нове гласове. Поред осталих, Зоран Ћирић, Славиша Живковић Николин, Звонко Карановић, Кокан Младеновић, Стеван Бошњак, Горан Станковић, Горан Стојановић, Владимир Станимировић, Каја Панчић и други, трагали су за сопственим обликом благо дозиране откачености којом је обликована свест о „новој српској прози”.
На другој страни налазио се тек основани Студентски културни центар чију су Редакцију предводили Предраг Цветичанин, Зоран Пешић Сигма и Горан Станковић. Преко алманаха „П окрети”, два издања Ворхолових „ПОПисма”, књиге „Светла у подруму душе” групе Џои Дивижн, продукције „Студенткулт” (Добри Исак – „Ми плачемо иза тамних наочара”, Арнолд Лејн – „Дани љубави”) итд, ширили су поткултурне садржаје и снажно опозиционирали према официјалној култури и пост-титоистичком друштвеном поретку.
И на трећој страни налазио се Дом културе „Јосип Колумбо”, данашњи НКЦ, где Бане Тасић и Мирољуб Јовановић од Камерне сцене и Музичког клуба 81 стварају култно место. Промовишу не само нову позоришну праксу, већ и музички „нови талас” као аутентични изданак југословенске мултикултуре.
Између њих, био је укотвљен Иван Благојевић. Релативно сам. Позориште постаје његова опсесија већ 1980. године када на трећој години студија у КУД „Станко Пауновић” редитељски дебитује са Ковачевићевим „Маратонцима”, годину дана касније на Економском факултету припрема Вилијамсов текст „Трамвај звани жеља”, потом „Псе” Миодрага Илића и најзад режира две култне представе Хармсову „Јелисавету бим-бам-бум” и Фазбиндерове „Сенке Анђела” које су цео град дигле на ноге, чак успаничиле и чланове Универзитетског комитете Савеза комуниста.
Последња Иванова режија пленила је публику крајње провокативном инсценацијом, обнаженом представом, изазовним костимима, несвакидашњом сценографијом и посве инспиритативном глумачком екипом. То је била, можда, једина нишка позоришна инсценација која је на препоруку универзитетских комитетлија (тадашње власти) могла да се игра искључиво после десет! Као, пре тога, Бертолучијев филм „Последњи танго у Паризу” који је у „Истри” (данашњи „Вилин град”), исто приказиван у касним вечерњим сатима!
Љубав према позоришту је била превелика, што исказује и данас организујући у оквиру Нишвила и џез театар. Али пре тога требало би поменути још један вредан театарски искорак, по сведочењу Марислава Радисављевић: „У историји нишког позориштног живота златним словима обележен”.
Августа 1992. године у Институту Машинске индустрије изведена је представа „Злочин и казна” Достојевског у режији Саше Миленковског којом Благојевић са Љубишом Ристићем покреће рад Нишког Ка-Пе-Ге-Теа, позоришни фест под геслом „Источно од (к)раја”. Његова и Љубишина авантура трајала је доста дуго, до средине деведесетих, у време незапамћене инфлације, која је изједала не само економију већ гутала и све што је од културе (било) преостало.
Тад чини још један мазохистички искорак. Почео je да открива нове, отворене просторе, и наравно, збуњује овдашњу јавност. Просторе погодне за представљање различитих уметничких садржаја. Представе су игране у циркуском шатору, циглани и Тврђави. Брише границу између живота и уметности, што и данас тврдоглаво чини приређујући разне садржаје под отвореним небом, под окриљем Нишвил џез фестивала.
О његовог позоришном прегалаштву остала је веома вредна монографија „Казалиште, позориште, гледалишче, театар” коју је уобличио историчар културе и критичар Слободан Крстић. Поред осталог краси је изванредан театролошки есеј – увод Марислава Радисављевића: „Theatrum diabolorum или: монструм је овде!”, а све је брижљиво фото-апаратом документовао Душан Митић Цар (који потписује и прелом)!
И једна успутна белешка: К.П.Г.Т, односно Иван, 1994. године финансира и штампа врло вредан (магичан) рукопис „Нишвил” Зорана Ћирића! Колико вредан сведочи просто-проширени податак да се пре три године у излозима књижара појавило и треће реиздања!
О Нишвил радију и његовим медијским узлетима опширније другом приликом. О времену када је кренуо у нову мазохистичку радијску авантуру. Створио је урбану, герилску градску радио станицу која на прави начин, и дан-данас, промовише субверзивну снагу џеза и рокенрола. Парирала им је једино Танчина и Лесијева тајна медијска дружина „скривена” под кровом Фаст радија. Сви заједно показују да истинска, иновирајућа креативност, по неписаном правилу, најчешће допире са маргина.
Део свог креативног, условно га назовимо мазохистичког театарског искуства, сажима у тексту „Сенке анђела и табуа”. Ауторефлексивно описује како је на позоришним даскама, које данас све мање живот значе, „оживео своја младалачка маштања” и како се, потом ненадано, одрекао свог редитељског сна, како је постао привредник опште предузетничке праксе.
На „Сенке” посредно се калеми и последње поглавље по којем је крстио свој исповеднички дневник. Отворено, преиспитује притворска затворска искуства, „најбољи провод у животу” и разлог што се данас није опробао као драмски писац. Донекле је крива и урушена затворска библиотека у којој му је друштво правила и Маркесова „Невероватна, тужна, невина Ерендира са својим бездушним бабама”.
Ерендира је све покварила јер је имала страшан хендикеп, као већина издања у затворској библиотеци – недостајале су задње странице књиге. Затворенице су штампани папир користили у практичне сврхе. Верујем за увијање дувана и умирујућих опијата. Али његов прагматични дух му и иза затворских зидина није давао мира. И ту се снашао! Од мешаног теста правио је коцкице за јамб, и изнајмљивао, како би себи, и притвореницима, учинио корисним слободно време.
Издвајам текст „Бувљак наших успомена”. Поред „До-до дневника” Зорана Пешића Сигме једно од ретких документованих сведочанстава посвећено најстаменијој урбаној институцији града. Можемо га читати и као „лични водич за куповину и сналажење на нишкој бувљој пијаци”. Место позитивне енергије за које живе многи представнице наше посустале „бејби бум” генерације.
И тамо је, што је Момо Капор давно уочио, Иван препознао „пословни простор за незапослене, последњи излаз за оне без излаза, полигон за младе лопове, обећану земља за колекционаре бесмисла, завичај за оне што су изгубили радна места”. Речју, лек против усамљености, наду за све оне који су у овој девастираној држави и оронулом граду остали без наде.
Интересантна је и колумна како је „Лиса Симпсон случајно залутала на Нишвилу”. Не својом кривицом већ овдашњих инфлуенсера. Односно како у времену опште дигиталне помаме друштвене мреже, уз помоћ вештачке интелигенције, заводе наш дух и бесрамно мењају људске идентитете. Или како је дигитално анимирана популарност Лисе Симпсон помутила аналгону медијску славу Лисе Симон, певачице и успешне бродвејске глумице.
Заблуду је 2018. године покушао да исправи Нишвил Драјв-Ин биоскоп. Истина, који је пропратио само два годишња издања Нишвила, али који је захваљујући Ивану постао саставни део неких будућих прегледа историје градских биоскопа. Био је то први, изгледа и једини покушај да Нишлије из удобног седишта породичног аутомобила уживају у целулидним залогајима музичког филма. И то у кину инсталираном по најбољој традицији америчких биоскопа шездесетих година.
Социoлозима, посебно, истраживачима садашње медијске слике у политиком поробљеној земљи Србији биће посве занимљива два поглавље: „Жута Бујкетова крштеница” као и „Цепање новина, односно новинарства и АБЕЦЕДА”. Говоре о медијској „зони сумрака” у нас, о одсуству сваке објективности као императива новинарске професије, уз стављање у службу једне искључујуће политике.
Сведоче, први посредно о урушавању национаих медија у Србији, други директно како се локални тајкун(и), без стида и моралног срама, удобно сместио под окриље новокомпоноване „медијске империје”, како из дана у дан, тетовира, ретушира и урушава (наш) град при том нико да се побуни и успротиви неподношљивом медијском постојању сведеном на ниво латиноамеричких сапуница.
С друге стране, колумна бележи и још један храбар герилски „ход по мазохизму” блиског Ивановог сарадника Предрага Ћирића. Како, уживо, пред ТВ камерама, дроби на прампарчад „Народне новине” и тако потврђује, за све оне који га добро познају, да је још од времена омладинског активизма био и остао бунтовник с ваљаним разлогом. А овом импровизованом концептуалном акцијом оживљује хепенинг као облик људског изражавања и бунта, не пристајања на суморну медијску стварност која нас окружује и изједа.
И за крај, уместо епилога, издвајам најбољу колумну, по речима и једног од рецензенета Драгана Великића: „Биг фиш у причама мог оца”.
Не само због поетског набоја и сете, већ она, индиректно, појашњава: одакле Ивану тако снажан стваралачки дух и надљудска предузетничка енергија!? Део одговора скривен је у његовом генетском коду који је наследио од црнотравских мајстора неимара.
Његов чукундеда Благоја је Црнотравац, потиче из места из којег су некада у свет, организовани у тзв. тајфа-дружине, хрлиле колоне градитеља које су током 20. века подизали најлепше југословенске архитектонско-грађевинске објекте, и ако је њихов печалбарски живот био тегобан.
Симон Симоновић Монка у монографији посвећеној црнотравском печалбарству и неимарству бележи: „Тежак је био печалбарски живот; никад стати, никад предахнути. Према печалбарима градитељима се није имало обзира, није поштован, до презира је ниподаштаван”.
Данас, кад су нестали, изумрли црнотравски грађевински неимари, Иван изгара, али на једном другом исто тако важном креативном послу, наставља да развија градитељску традицију далеких предака. Са својом неимарском тајфа-дружином, упркос тешким временима, упркос непоштовању и ниподаштавању, већ четри и по деценије, готово пола века, тврдоглаво, мазохистички – гради, одржава, поправља и чува од пропадања не оронула градска здања, већ стање у обамрлој нишкој култури.
За ГЛЕДИШТА пише Бранислав МИЛТОЈЕВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Ивица Живковић: УСТА ОТВОРЕНА ДО ДАНАС – О Нишвилу, ништа посебно
Ведута са панорамом Сомбора из 1818. године – фото извор: ravnoplov.rs
Пре почетка, на четири стране (Ante initium, quatuor)
Остали су ветрови. И мале воде.
Рибе, шкољке и ракови Панонског мора и цело море, ишчезли су. Неке воде, боље среће, нашле су свој пут ка опстанку. Помешане с водама велике реке и ћудљивим ветровима, мале воде су се отргле, расле су и падале, и родиле четрнаест острва. А ветрови су некад учествовали, некад посматрали, некада надмено с висине додавали понешто облицима острва. Безвремени сведоци вековима су неговали своје земљане потомке, доносећи им живот и прихватајући људе који су се појављивали и ишчезавали.
Прихватили су и утврђење, чије је забијено коље палисада острво трпело, и тежину једне, па још једне и још једне грађевине; и бат људских стопала, коњских копита нимало нежних и ожиљке воловских запрега, нимало плитке, и урлање радника и војника, нимало пристојно.
Равнодушно су сведочили расту утврђења и спајању острваца. Воде су стварале маглу да непријатеља помету и збуне, да сакрију утврђење, а ветрови су маглу склањали да би утврђење у својој снази зликовце уплашило и отерало.
Утврђење је расло, примало и пратило нове и старе војске, сродило се острвима, ветровима и малим водама и чувало језике и сећања људи међу својим палисадама. Утврђење се уобличило, променило, опцртало неправилан квадрат на све четири стране света; ушанчило се и још више расло, омеђено малим водама које су испуниле шанац око утврђења, хранећи се реком Мостонгом, течном рођаком Дунава.
Острва су се збијала једно до другог да би могла да носе нове грађевине, људе и њихове језике и сва оружја; ветрови су помагали и поравнали свих четрнаест острва да би се лакше кретали међу зградама и људима, грлећи утврђење око шанца и унутар њега.
Острвца су се још ближе збила, воде су се повлачиле с друма да би кола са слободом тешком 150.000 рајнских форинти, спакованом у сандук, безбедно стигла до царске благајне. Ветрови су пратили поворку и бранили слободу од прашине и језике људи који су жаморили под тежином дуката.
Утврђење је чекало поворку бркатих и озбиљних мушкараца, гиздаве коњанике, поносне као у јунаштву крваве битке, да кроче унутар шанца, док су ветрови већ чупкали речи различитих језика из грива њихових коња носећи их преко шанца, новог дома намрешканих малих вода. Острвца, збијена, набијена, упијала су топот копита, другачији од свих до тог тренутка. Утврђење је постало град.
Воде су се умириле у шанцу, оне мање вредне града разлиле су на околне њиве, баре, мочваре и тршчаре, острвца су се сасвим сјединила.
Остали су ветрови.
Лични печат (signet) Василија Дамјановића са племићким грбом
I Курве не миришу на град (Meretrices non olfacies in urbe)
Шкрипа пера по грубој хартији постајала му је непријатна. Василије Дамјановић завршавао је предговор за своју „Аритметику”, навикнут на трпљење шкрипе пера, али ометен помало буком са улице, а помало неким мирисима које није распознавао.
Ослушкивао је, чкиљећи, као да би смањено видно поље могло да му појача слух. Без успеха. Разазнао је неке мађарске речи, са понеком немачком и српском, али није могао да докучи смисао. Помислио је да утиша светлост на својим лампама, можда би то помогло.
Ипак, остао је нагнут над својим хартијама, не мрдајући, док се црно мастило полако сливало са пера на моћан, масиван писаћи сто од храстовине.
Читав тај дан, необично топло време као да је узнемиравало Василијеве суграђане. Па, ни ноћ није била много другачија. Топла ноћ, проклето топла, помислио је Василије Дамјановић, за неке је већ јун, за неке је још увек мај, преслишавајући се, скоро целог живота, да ли је добро разумео разлику између старога и новога календара; откопчао је још једно дугме на кошуљи.
„A kurváknak nincs itt a helyük!”, узвикнула је нека жена. Одмах затим и неки пискав, али мушки глас узвикну „Komm nicht zurück!”. Тачно, помисли Василије Дамјановић, курвама није место у нашој вароши и не треба да се враћају. Срећан што је барем нешто разазнао из уличног жамора, та га мисао испуни некаквом врстом неодређеног поноса. Свакако, не без разлога; биров је Слободног и краљевског града Сомбора.
И сматрао је да му тај положај припада. Због породичног наслеђа, због богатства, због угледа породице, због оца Јована, команданта сомборске пешадије, члана сената и првог судије. Отац је био тај који је елибертирао град. И с њим још неки, љути и бркати мушкарци.
Жамор са улице се није утишавао, а Василијеве мисли летеле су попут врабаца и чворака, којих је било много, много, тамо изван шанца. Муњевито, као летња олуја, сећање на елибертациону повељу из 1749. године и очево лице.
И лица многих других мушкараца која су остала замагљена помињањем огромних количина злата које тада четрнаестогодишњи Василије није могао ни да замисли. И тада, као и ове вечери, помешани језици, његови и туђи, царица Марија Терезија, Венац, некадашњи шанац војног утврђења… и врућина, упркос ветровима који су доносили нове мирисе, али не и освежење.
Поглед му одлута на писмо из Венеције, датирано на 6. август (новога календара) 1764. године, којим се одобрава штампање његове књиге „Новаја сербскаја аритметика или простоје наставленије к хесапу”. Извадио је дамастну марамицу, обрисао чело и тек мало појачао светлост стоне лампе. Насмејао се себи, благо извијених усана и записао:
Прочитао је предговор своје „Аритметике” поново, осушио мастило, откопчао још једно дугме на кошуљи и посегао за старом нагорелом лулом која је стајала у раскошној застакљеној витрини. Гледао је у иницијал, невешто урезан у излизани метални обруч који је спајао дршку и тело тог an voluptas destinare, Ein Objekt zum Vergnügen, како је лулу називао његов пријатељ Стефан Нађ, апостолски синдик сомборских фрањеваца.
Предмет за задовољство. Свака издахнута димна стаза водила је даље и даље у нешто што је за Василија била мешавина спокоја и усхићења, неодређено стање које је тражило да се понавља, да се заслужи, да се прослави. И тако из дима у дим.
Слово урезано на обручу луле било је слово М; лула је припадала Василијевом претку Митру, прадеди тачније. Како је вртео лулу по шакама, наопако слово М заличило му је на поједностављени приказ главе кравље лобање. Nomen est omen, како год окренеш, весело помисли Василије на свог претка, трговца марвом који се богатио још у време турске управе у Сомбору. И отац је поред војничке каријере прослављен трговином стоком, а нисам ни ја другачији…
Изненада, опхрван мислима о породичној историји, сети се свог старијег брата Јосифа, покојног већ тринаест година. Слика бледог тридесетогодишњака на самрти није га никад ни напустила. Као ни она упечатљивија, када је мртвозорник дошао у кућу, а два груба, проста човека су спустили сандук поред кревета, у тишини, лако, рутински, као да није реч о смрти већ о некој игри у којој је циљ да се предмети по кући постављају на неочекивана места. Још необичније било је подизање Јосифовог тела с кревета.
У соби пуној људи, та двојица гробара подигла су Јосифово тело с кревета и преместили у сандук. Лако и увежбано. Јосифове шаке неприродно су висиле, као мала крила додата хладним непокретним удовима, док га је један гробар држао за надлактице. Ничег достојанственог нема у смрти. Па све и да нас спаситељ чека у својој светлости, земаљска смрт је само понижење, ништа друго, помислио је тада шеснаестогодишњи Василије.
И Василијево сећање на последњи поглед на брата ту престаје. Сећа се даље проте Бељанског, високог и озбиљног, који оцу говори нешто тихо, мајке која кроз сузе управља послугом, неких бркатих мушкараца, који као да су рођени љути и тужни.
Сећа се помешаних језика и како му је породична кућа пре личила на нови Вавилон; можда више на пијацу, него на дом. Сећа се да је тада кроз исти овај прозор гледао у православну цркву Светог Ђорђа, мало дијагонално у односу на породичну кућу.
Но, и сећања на неке друге смрти, које нису његове, породичне и интимне, колале су му мозгом; неки немир је покренуо времеплов иза његових очију и слике су се саме низале. Слика дечака, и још једног дечака, који са чуђењем гледају у поворку својих суграђана и из масе чују „губилиште, вешала, џелат, казна, плата…”. Маса је ишла у колони, неко пешке, неко кочијама, или запрегом, као избегличка река – али, били су то све становници Сомбора који ће се вратити својим кућама, неко у унутрашњој, неко у спољној вароши.
Био је то важан догађај за град који је тек градом почео да бива; град је добио ius gladi (право мача), чуо је како отац то изговара у разговору са сенаторима, члановима Магистрата. Међу њима био је и чувени Парчетић коме се Василије никада није честито ни приближио. Из детињег страха, јер где год да је чуо његово име, оно је изговарано са страхопоштовањем. Мартин Парчетић је тада, уз музику, предводио веселу поворку ка губилишту, а мало иза њега, на коњу, пратио га је Јохан Карл Тишлер, градски џелат, minister iusticiæ vidicativæ, како је писало у уговору који је град склопио с чиновником-убицом.
Касније, причало се да је Тишлер добијао педесет форинти годишње плате, али и посебне награде за мучење. Када се већ замомчио, Васлије је чуо и детаље уговора који је град склопио са извршиоцем правде који је равнодушним одузимањем осуђеничких живота обезбеђивао сопствени живот.
За бичевање, жигосање и спаљивање градски џелат је добијао шест форинти, али су одсецање руке и черечење били упола мање плаћени, као и распињање. У дане погубљења добијао је и додатну дневницу од 1,30 форинти и једну једину форинту за покоп погубљених. Тишлер је био у обавези да поседује сопствени прибор док је град обезбедио вешала, ланце, коња и кола за превоз на губилиште.
А првог праведног сомборског убиства сећао се Василије овако: скоро неприметни, будуће Тишлерове муштерије биле су мало иза њега, у колима којима је управљао једнооки Михаљ, човек неодредивих година, спреман да за кору хлеба и фићок палинке ради све што се од њега тражи, а за велику опкладу чак извади и сопствено око.
Један крадљивац и један силоватељ детета стајали су везани ланцима гледајући углавном у оно мало сламе под њиховим ногама. Тек повремено погледали су у тишини у леђа једнооког Михаља који је све време нешто себи мрмљао у браду. Крадљивац је обешен на новоподигнутим вешалима, а онај који је оскрнавио дете вешто је обезглављен и тело му је спаљено на ломачи.
Био је то свечани долазак неке другачије смрти у Сомбор – различите од до тада познатих, праведна и заслужена, једина смрт која је код Сомбораца изазивала понос, задовољство и срећу. Југоисточни и источни ветар смењивали су своју јесењу песму преко измешаних језика, шубара, марама и капа шарене поворке која је с песмом зликовце пратила у смрт.
Двојица је тада требало да умру да би се сомборско мноштво радовало. Утицајни сомборски следбеници Фрање Асишког мислили су да је смрт једног Јеврејина на крсту довољна да искупи грехе целог човечанства.
Василије је одложио непопушену лулу у страну свог стола. Окренуо ју је тако да иницијал М буде на доле. Више није био само угледни господин Дамјанович, како су га најчешће ословљавали и они који су знали да изговоре Ћ; велики судија, биров слободног града сад је у служби својих суграђана.
„A kurva nem tér vissza”, чуо је однекуд с улице. Благи, сада западни ветар и даље је носио непознате мирисе. Преко шанца, преко крекета жаба, да би се даље мигољио уснулим градом.
II Кад греши старији нараштај, млађи се учи злу (Ubu peccat aetas maior, male discit minor)
По одласку Турака из војне вароши, стари ветрови покренули су нове догађаје, узбуркали устајалу воду у одбрамбненим шанчевима који су омеђили невелико подручје које ће постати град. Комарци, жабе, чворци и врапци исписивали су немушто сведочанство поновне христијанизације.
Скромни фратри фрањевачког реда у свом су сиромаштву покушавали да обогате верски живот католика Бачке жупаније, још у време док су минарети џамија красили поглед на унутрашњост сомборског шанца.
Око годину пре Дамјановићевог предговора Артиметици, апостолски синдик фрањевачког самостана, уважени Стефан Нађ, детиње поносно је стискао писмо у знојавим длановима. Одани католик, помало суревњив према папској непогрешивости, усхићено се обратио свом пријатељу.
„Драги Дамјановичу, поштовани пријатељу, добио сам га, добио сам га, стигло је! Ево, види, драги мој, надбискуп калочки, Баћањи, каже ми Ваше господство! Понизно сам молио, ево овде види, и Магистрат ми је отписао:
г. Стефан Нађ, становник сомборски, поднео молбу Његовој Екселенцији надбискупу калочком, са жељом да од солидног материјала подигне поред града, код безданске ћуприје, на успомену и поштовање Спаситеља, једну калварију са стацијама и капелицом испод калварије.
Наравно, ја ћу докле сам господу мио у животу да сносим све трошкове, а ако добри бог да, када будем уз спаситеља, Магистрат ће преузети бригу, али не бој се, неће град због тога патити, из благајне католичке заједнице ће се то плаћати, да би нашој браћи источне вере остало исто”.
Затим се, и даље ужарених очију, погладио по десном уху, посматрајући Дамјановића као да ишчекује још једну потврду. Ветрови су улазили и излазили из града наносећи фину прашину на обућу двојице господе који су један другог држали за подлактице, у, како је деловало радозналим пролазницима, непоновљивом тренутку заједничке среће.
Ту где су се срели, започета је била градња градске куће, подједнако удаљена и од православне и од католичке цркве, основе латиничног слова Л (или недовршеног крста, рекли би Фрањевци), где је пажљиви посматрач на понекој цигли могао видети жиг ЦЈБ (Comes Joannes Brankovich).
Прва зграда Магистрата вароши сомборске никла је на темељима куће чувеног капетана овдашњих граничара Јована Јанка Бранковића. Сећање на заповедника још је било живо тридесет година касније, јер су преживели солдати и њихови потомци приљежно чували успомену и са дубоким поштовањем пролазили поред здања који су звали Бранковићев каштел иако је удовица капетанова, Марија Бранковић то породично здање продала Магистрату тек проглашеног слободног краљевског града, у мају 1749. године, за 500 форинти.
Старији су памтили, како се у Сомбору већ памти, да је ту некада текао рукавац речице Мостонге преко које је мали мост водио на поље, ка западу, све до шанца, где је био „зверињак” капетана Бранковића, коњушнице и дивљач капетанова, коју је чувао неки весели Чех.
„Прославимо ову вест, љубљени, идемо!” усхићено је одговорио Василије Дамјановић. „Бирај, хоћемо ли пити пиво код Фетера, Шпилауера или Пиркингера?”
Трен касније, Дамјановић није могао да се сети да ли је позив упутио на српском, мађарском или немачком језику. Ту поред њега, ветрићи, потомци великих ветрова Панонске низије, плели су своје здање око углова главне куће у граду и мешали правце расипајући се потом ка шанцу и провиријући даље тамо где им је то било дозвољено.
Један човек, кратке седе косе и младалачког лица, с чизмама у којима су се огледали облаци, уљудно се јавио двојици пријатеља, ословивши их по презименима. Одговорили су, али нису знали ко је љубазни човек.
Држања господског, а неодредивог статуса и богатства, привукао је погледе и грчких трговаца који су вукљали своје огромне торбе из којих су продавали разну робу, кад их то није мрзело. Дамјановић је, у намери да сврши своју Аритметику, код грчких трговаца купио пера, а мастило и хартија стизали су из Пеште. Седи човек пазарио је дуван, платио и окренуо се ка Стефану Нађу. Јоханес Обервелдер – рече, пружајући шаку Нађу, па брзо и Дамјановићу.
У великој Пиркингеровој пивници атмосфера је била слављеничка. Три језика су летела преко тешких кригли препричавајући прошлогодишњу посету грофа Адама Баћањија, управника државне благајне краљевине Угарске који је са својим сином посетио град и одсео у фрањевачком самостану. Раздрагане пивопије знале су чак и то да је даровао 100 форинти за изградњу цркве. И нису му завидели.
Гроф Баћањи откупио је сомборске елибертационе дугове од барона Теофила де Палме, знали су и да је износ 61.000 форинти и да, пошто новац није био враћен на време, жупанијска комисија је одлучила да прислино наплати дуг приходима са околних пустара.
И још су знали, сад већ веселији и распричанији, да је то није успело те су власти наредиле заплену пустара, а они су кроз смех препричавали да су пустаре и даље користили не марећи за опомене и казне. Говеда су бесплатно пасла царску траву; ха (српски), ха (мађарски), ха (немачки).
Са сваком новом туром пива стизала је и нова тура анегдота и градских прича, међу њима и она да су озлојеђени жупанијски изасланици још 1753. године посетили Сомбор и строго опоменули градске великаше и проширили забрану на све прваке града. И да је, бесан као гладан пас, гроф Баћањи сместио у Сомбор свог повереника и пандуре да би осигурао убирање властелинских давања, све док му град не исплати дугове.
Неко се сетио и да је Баћањи, јеб’о га светац његов, покренуо исцрпљујућу дванаестогодишњу парницу која је недавно завршена, а дугови, уз нову позајмицу, исплаћени и пандури весело испраћени из града.
Потомцима војника и понеким још увек живим солдатима дуг је био предмет забаве. Ратном братству, изграђеном од три језика, новац, дугови и царска администрација били су безазлена претња.
Луле, вруће и хладне, просте и раскошне, угашене и упаљене, красиле су грубе шаке махом бркатих мушкараца који су се надвикивали и задиркивали. Тек ретки међу њима с оба длана грлили су криглу, богобојажљиво и заљубљено, као да је свети путир.
Када су Василије Дамјановић и Стефан Нађ закорачили у пивницу, Јоханес Обервелдер већ је седео за грубо тесаним столом, пуним успомена на влажне кригле.
Весељаци су заузели скоро сва места, па двојица пријатеља нису имали другог избора но да упитају Обервелдера да му се придруже, што је овај љубазно прихватио, с обе шаке показујући на две слободне столице. Нови познаник, и даље незнанац, ћутке је посматрао придошлице.
И таман док је вадио кесицу са дуваном, припремајући се да за разлику од лулаша, себи направи цигарету, зачуђени погледи заледили су припремљена питања.
Тек понекад, када би неко, ко је видео света, забасао у непрегледну равницу и одахнуо у Граду, могао се видети човек с цигаретом. Овога пута то понекад постаће стално, јер Јоханес Обервелдер је тихо саопштио да је дошао да се настани и остане. И још је рекао да се искрцао у Апатину, пловећи Дунавом од Улма, трагом некадашњих досељеника који су оданде носили своје животе у пловним кућама, да би их склапали у равници, гурајући сећања и наде под кров и остављајући отиске и душу у мочварама.
Родио се, тврдио је, у време Велике комете, која је 1744. године била видљива у целој Европи; забележено је и да је отресита пруска девојка Софија фон Анхалт-Зербст посматрала комету из своје кочије, путујући на сопствено венчање које ће је учинити Катарином Великом.
И утврђење је било сведок Велике комете и његови становници су небеску појаву тумачили као злу слутњу; те и наредне године многи су сомборски граничари изгинули на европским ратиштима, оставивши у утврђењу више од 300 удовица, а незахвална Марија Терезија развојачила је Сомбор и одузела му привилегије. Пет година касније, преживели војници и повратници из заробљеништва, од утврђења створили су град.
Полако и тихо, причао је даље Јоханес Обервелдер, како је рано оседео јер су га валкире у шумама Тирингије грлиле и штитиле од сјаја комете. И сећао се својих мајки, тако их је звао, лепих и ружних, високих и здепастих, које су га дојиле и увијале својом косом док су махнито плесале, шапућући моћним стаблима. Касније, као дечак, помагао им је да ложе велике ватре, којима су чувале шуму, и шума је волела ту ватру.
Извадио је кресиво, труд и кремен, вешто намичући кресиво-прстен на кажипрст и средњи прст. Кресиво је било сјајно, исковано вешто од мачева палих, у древна времена, како су му мајке објасниле, на крајевима увијено у волуте попут капитела јонског стуба, да би увек чувало ватру у себи. Када су га мајке-валкире пратиле у живот далеко од тирингијских шума, сузама и својим врелим дахом утиснуле су на кресиво знак:
Жири Књижевне колоније Сићево, у саставу: Зоран Живковић, прошлогодишњи лауреат Награде, Данијела Костадиновић, председник, Александар Костадиновић, члан, на седници одржаној 5. септембра 2024. године, донео је једногласну одлуку да награду „Рамонда сербика” за 2024. годину за целокупно књижевно дело и допринос српској књижевности и култури додели песнику, прозном и драмском писцу, сценаристи, новинару, књижевном и ликовном критичару, антологичару, преводиоцу, јавном и културном раднику, Перу Зупцу.
Перо Зубац, песник дечје душе, завичаја, љубави, жене и сновидних визија, луцидни истраживач у непрекидној потрази за стањима духа која се кристалишу у креативни чин, већ неколико деценија једнако је присутан у књижевности и култури једним посебним и аутентичним гласом израженим у разновидном и богатом опусу, сачињеном од поетских и прозних остварења, критике и есејистике, лирских студија, пародија, великог броја антологија и сценарија за филмове и телевизијске емисије, књига за децу, колумни у дневним листовима и новинама, либрета за балет и оперу, превода и препева са руског, немачког, мађарског, турског, холандског, словеначког и македонског на српски језик.
Свој уметнички пут започео је песмом Туга као седамнаестогодишњи широкобрешки гимназијалац, објављеној у студентском сарајевском листу Наши дани, да би се већ 1965. године, поемом Мостарске кише, публикованој у загребачком Телеграму под уредништвом Звонимира Голоба, уписао у ред врхунских лиричара. Готово да и не постоји читалац који не зна наизуст стихове у Мостару сам волео неку Светлану једне јесени, / јао кад бих знао са ким сада спава, / не би јој глава, не би јој глава, / јао кад бих знао ко је сада љуби, не би јој зуби, не би јој зуби, / jао кад бих знао ко то у мени бере каjсиjе / jош недозреле.
Од првих песничких радова и прве књиге Неверморе из 1967. године, штампане у престижном издању „Прва књига” Матице српске, па до данас, библиографија Пера Зупца бележи више од 120 наслова. Овако импозантан стваралачки опус сведочи о великој посвећености писању и о високо изграђеној свести о значају и значењу улоге писца у времену у коме живи. Треба бити загледан у јуче да би се могло видети далеко, да би се у тишини могла осетити крв која се из песника у читаоца улива док се, немирна, у море не разлије ‒ својеврстан је песнички кредо Пера Зупца.
Техника његовог писања скоро увек укључује метафизику смрти, стварне слике и замишљене снове и низ нијанси стваралачке сумње и страха у блиставој евокацији прометејске побуне или очајања: Запевао бих али се / плашим / да ће се у мом гласу / назрети јесенило, гласе стихови песме Подне се гласка зриком. И као што наслов ове песме показује, поезија Пера Зупца тежи довођењу слика и звука у констелацију синестетике, спајању са природом и превођењу целог света у меланхоличну мелодију ветра, облака, кише којом се слути лапис будућег доба.
Зупчева поетика је у исто време и чулна и самосвесна, заснована на онтологији узлета ка бићу, умирању и егзистенцијалној зебњи.
Има у тим стиховима нечег мистичног, дубоко сакривеног у дубинама мита, и онда када пева о видрама у телу вољене девојке у Трпањским елегијама, и онда када га носе таласи орфичке егзалтације, и онда када са спокојним зрењем и благошћу посматра старење, и онда када разговара са својом књижевном сабраћом, Душком Трифуновићем, Мирославом Миком Антићем и другима или, у другом случају, онда када Матија Бећковић, ловећи на руке мед златних меридијана, уместо своје поеме Вера Павладољска, казује Мостарске кише не би ли афирмисао тада младог књижевника Пера Зупца у којем је препознао несвакидашњи дар.
Конкретни смисао тог песничког путовања од неегзистенције до постојања у свим облицима и у свеукупности, наговештен је поетским речником топлог и једноставног израза са густим eмоционалним валерима таме и светлости, туге и радости, смрти и живота.
С друге стране, линија Зупчевог уметничког света и израза окренута је и земљи, историји, друштву, књижевности па читамо и књиге есеја Ти дани, О времену и невремену, Записи из тихог времена, лирску студију о Ленки Дунђерској, пародије на југословенско песништво Смејуљци, Перодије, Pantologyа Nuovа, поетске збирке Тито је наш друг, Сан им чува историја, Постоји ватра, Вуковарски успоменар,антологије приповедача, антологије песника Војводине, изборе из светске и домаће љубавне лирике, приређена издања Десанке Максимовић, Мирослава Мике Антића, изборе књижевног стваралаштва за децу, који нам дају право да га назовемо и ангажованим писцем са снажним осећајем да књижевност треба бити естетска, али и морална и духовна вертикала једног доба.
У том контексту, могао би се сагледати и његов новинарски и уреднички рад, као и ангажовање у издавачким кућама и на телевизији. Поменимо да је три деценије био запослен на Телевизији Нови Сад, да је био главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма, уредник програма за децу и младе, координатор Програма за децу Радио телевизије Србије, помоћник главног и одговорног уредника Забавно-рекреативног и спортског програма Радио телевизије Србије, први директор уметничке манифестације Бранково коло, уредник популарних серијала за децу Музички тобоган и Фазони и форе, уредник популарне серије класичне музике Хармонија сфера, главни и одговорни уредник часописа Детињство Змајевих дечјих игара и часописа за децу Витез из Београда, као и аутор и коаутор мултимедијалних спектакала попут Дана младости, олимпијских такмичења и слично.
Бављење новинарством и рад на телевизији, омогућили су му ширу друштвену и уметничку интеграцију са сценом и публиком и посредовање између литерарног текста и његовог даљег ширења у чему је показао и посебно умеће.
др Данијела КостадиновићДрагослав Павловић, градоначелник Ниша уручује Награду Перу ЗупцуПеро ЗубацКњижевна колонија Сићево 2024Књижевна колонија Сићево 2024Уручење Награде Рамонда сербика – Књижевна колонија Сићево 2024 – Фото: Игор Станковић
Но, и пре рада на уређивању серијала за децу и писања сценарија за целовечерњи филм о Јовану Јовановићу Змају, родоначелнику српске књижевности за децу, Перо Зубац је био већ оформљени и признати писац за децу и младе мада је тешко разлучити да ли су то књиге само за децу и/или за децу и одрасле читаоце. Прву књигу за децу Хоћу нећу објавио је 1972. године.
Данас има статус школског писца чија се дела налазе у лектири и у читанкама. Поезију за децу као и поезију за одрасле он пише лирски једноставно, ненаметљиво уносећи аутобиографске моменте и фрагменте из свог завичаја и детињства. Стално оживљавање дечаштва као да је условило хармоничну фактуру стихова и импресију да су песме настале у првом надахнућу.
Перо Зубац, у нашој коначној спознаји, песник је СЕБЕ, песник у којем су лична, интимна, доживљена искуства сједињена са страдањем, узалудношћу, лепотом и радошћу постојања свих бића и твари у универзуму.
Нека ова додела награде „Рамонда сербика” буде једна у веку који ћемо изменити љубављу!
У Сићеву, 17. 9. 2024. године
Извор: Образложење Жирија за доделу награде „Рамонда сербика” 2024
Пише: Данијела КОСТАДИНОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Александар Костадиновић: МУЗИЧКИ ПОРТРЕТ СНЕЖАНЕ СПАСИЋ
Сусрет с књижевним дјелом Вукосава Делибашића доноси жал: зашто се овај писац није огласио раније, него се писања латио тек у седмој деценији живота – јер судећи по његовом досадашњем књижевном учинку, несумњиво је ријеч о ријетко аутентичном писцу. Но можда се такав стваралачки ниво једино и могао достићи захваљујући зрелошћу живота и темљеног промишљања о његовом смислу.
Родна кућа Вукосава Делибашића у Трепчима
Није мање необично или неочекивано што се аутор оглашава старинским наративним маниром, какав је био својствен писцима епохе реализма. Али и таква помисао губи релевантност када се има у виду савремена експериментисање с наративним формама у којима се писци чешће изгубе него што пронађу оригиналан стваралачки пут.
Вукосав Делибашић такав естетски луксуз себи не допушта. Он хита да испише повијест сопственог животног, породичног и завичајног искуства, али са јасном свијешћу да умјетнички квалитет почива на универзалним принципима. Отуда се читалац лако идентификује с његовим јунацима, као што се лако може препознати у егзистенцијалним ситуацијама које аутор профилише кроз три тематска циклуса („Путник у колијевци”, „Истина је у времену”, „Сатире”), обухватајући вријеме од педесетих година прошлог вијека па све до овог најмодернијег доба.
Збирка прича Укус камена није само наратив о човјеку који свједочи сопствени животни пут, већ функционише и као својеврсни архетип човјека који тежи да прекорачи границе сопственог искуства, да (свој) живот промишља очима (а богме и душом) својих родитеља или својих потомака.
У таквом науму Вукосаву Делибашићу на располагању стоји сјећање, те власитата способност естетског интерпретирања „Сјећања су дио моје личности и ма колико се трудио не могу их се ослободити. Она навиру као заробљени просјаји из успомена и буде се у мислима” ‒ каже се у причи „Дамар времена”.
Наведено запажање, премда има статус елементарног закључка, посједује висок потенцијал за теоријска разматрања. Ако бисмо у таквом кључу тражили разраду Делибашићевог концепта сјећања, могли бисмо је наћи у ријечима Миодрага Павловића: „Сећањем човек остварује целину сагледања свог живота, осмишљава своја дела, дубље разуме општа збивања чији је он део, рукавац, проток. Сећање за појединце, групе и народе је чување и обнављање сопствене форме, путоказ и подстицај у даљем делању, у предузимљивости, проналажењу нових поступака, облика”.
Доиста би запажање знаменитог пјесника и есејистичара могло стајати као мото књиге Укус камена, сажимајући, дакле, њену основну идеју. Међутим, има још један занимљив приступ. Ријечима Алаиде Асман „оно што називамо заборавом по правилу је латентно памћење за које смо изгубили шифру”.
Јунаци књиге Укус камена, или управо писац сâм, таман трагају за шифрама памћења. Побјеђујући тако страх од пролазности живота налазе истовремено да осим човјека, и стабло („На изворишту живота”) или фотографија („Стара фотографија”) могу служити као меморијско складиште.
Дабоме, дијелом је то функција и смисао фотографије, док се стабло, „прастари дријен”, у наративној имагинацији Вукосава Делибашића профилише као космичко дрво, arbor vitae, у којем су похрањене прадавне, архетипске слике. Лако би брзоплет читалац могао да превиди овакав симболички ниво приче о дријену те је прими као завичајну или породичну репортажу.
Али прича „На изворишту живота” има свој живот иза огледала. С једне стране, дријен, као „живи споменик”, није само јунак-свједок ове приче, већ и јунак причања пишчевих предака, а, с друге стране, иако у једном имплицитном смислу, дријен јесте и сâм приповједач, јер прича о њему јесте и прича о себи самом, о упитаности над сопственим животом.
Овдје се издвојила само једна прича, али скоро свака, поготово из уводног циклуса збирке, располаже сличним нивоима симболичких и архетипских конотација.
Врлине овог писца могу се тражити и у равни онога што Виктор Шкловски назива поступком онеобичавања („остранение”), што изразито потврђује прича „Вучји пир”. Но не само зато што се приповиједа из перспективе дјетета, већ што приповједач заиста умије да се „уздигне на ниво детета”, да се послужимо ријечима Александра Вуча, те свијет сагледа не инфантилним већ зачудним погледима.
Могло би се размишљати и у смјеру извјесних приговора; рецимо, да Делибашић каткад клизи низ саму оштрицу патетике или мелодраматике, али тада бисмо упутили приговор, најприје, на рачун најбоље приче у књизи која носи назив „Путник у колијевци”. Но био би то недопустив гријех, јер писати о мајци, а лишити се сентименталности, вјероватно би могло водити само у смјеру десекрализовања родитељице, а на то скоро нико нема право.
Уникатност споменуте приче почива и на другим наративним механизмима. Већ сам наслов јесте један бисер, што најављује једно тако необично путовање: у колијевци. А када се схвати да је главни јунак изван колијевке, онда се пред читаоцем открије права огрлица од бисера. „Кренула је с колијевком на плећима и торбом у рукама на далеки пут. Зна да ће пјешачити од звијезда до звијезда. Тешко је то бреме и за краћи, а не за тако дуг пут. Зора се само назирала, а она је грабила, путељцима и крчаницима кроз кланце.”
У случају ове приче универзалност се не постиже лакоћом идентификовања с јунаком, већ аутентичношћу јунака и егзистенцијалне ситуације. Можда је у времену на које писац реферише мајчински подвиг, што се описује у „Путнику у колијевци”, био уобичајен, али из перспективе савременог човјека прије дјелује као епизода из неког давног, митског времена.
Није се промијенио само начин живота, већ и однос према животу. Стога је и Делибашић писац-хроничар једне животне философије каква ће се можда све више откривати као жал или чежња за неким бољим, али изгубљеним временом.
Повјерење и дивљење према предачком искуству тема је, али из нешто другачије перспективе и у циклусу „Истина је у времену”. Главни јунак је ђед Мато, обликован скоро као некакав легендарни јунак, што припада реду народних мудраца какав је био знаменити Сула Радов. Додуше, судећи по причи „Философија ђеда Мата” у њему по нечему можемо проналазити и одјек Едипа.
Као што овај антички јунак себе кажњава због сопствених преступа и наивности, тако и ђед Мато ускраћује себи право на нека животна задовољства због убиства које је починио, па иако „у несвакидашњој, непланираној околности”.
Ма колико тврдио Јан Кот да нема трагичких карактера, већ само трагичких ситуација, ђед Мато је развио своју „философију” којом је одговарао на усуд ситуације у којој се нашао, макар то био и трагизам[1] који је сам себи додијелио: „Био ми је живот угрожен. Иако се не предајем, нијесам имао намјеру, па толико пута помислим, боље би било да је он мене убио. Жао ми је што су му ђеца остала сирочад. Убио сам ја себе више него њега.”
Но, и у овој причи Вукосава Делибашића налазимо један етос какав је на самој граници нестајања. Посебно тога постајемо свјесни када из сфере сјећања наратор ступи у простор савременог живота, који изгледа једино може бити антипод времену и људима које Делибашић спашава од заборава.
Заоштравање односа између прошлог и садашњег каткад скрене у моралисање и педагошко расуђивање, што се прије може третирати као један племенити немир који, ипак, подрива наративни квалитет књиге. Но у каталог врлина Вукосава Делибашића може се убројати и осјећај за добру мјеру.
Завршни дио збирке, „Сатире”, открива још један стваралачки импулс овог аутора. Малочас споменута тензија између прошлог и садашњег времена у овом циклусу дјелује веома продуктивно, пошто се у сусрету репрезената та два пола, не само два времена већ и два система вриједности, производи комички конфликт par excellence.
Хумор је чешће горак и циничан, али тиме се не ремети његово љековито својство. Можда се то најуспјелије види у причи под називом „Другарице”. У први мах се може помислити да је то сусрет традиционалног и модерног, што у свом контрастирању активира механику комичног конфликта, док пажљивије читање потврђује да аутор и у комичком модусу успјешно достиже ниво универзалних принципа. Наиме, могла би ова прича веома лако послужити као прологомена за неку комедију нарави, неку савремену покондирену тикву.
Збирка прича Укус камена садржи три циклуса, што се тематски и формално-жанровски прилично разликују. Међутим, како се дјелимично показало, ваља их третирати као јединствену смисаону цјелину.
У сва три циклуса јунаци припадају истом просторно-временском амбијенту; промовишу исти систем вриједности; апелују да се традиционалним вриједностима, какве су, рецимо, породица, љубав према завичају, пожртвовање, заједништво, самокритичност, морал, чојство и јунаштво, увијек може враћати не само као личним успоменама, већ као универзалним могућностима избављења из егзистенцијалних и духовних суноварата.
[1] Матов трагизам има, такође, своје античко усмјерење, јер за разлику од данашњег поимања, а античком свијету трагично је оно што је узвишено. Стога и Аристотел каже да је трагедија подражавање узвишене радње, угледање на људе који су бољи од нас самих.
У оквиру програма 29. Интернационалних хорских свечаности у Нишу представљен је специјални број ГРАДИНЕ са тематским блоком Снежана Спасић – Бела вила, објављеном у броју 104/2023. Повод за представљање броја у оквиру ове најзначајније хорске манифестације у овом делу света јесте то да ће од ове године награда за најбољег солисту на Интернационалним хорским свечаностима носити име Снежане Спасић.
Снежана Спасић (1969-2020) фото Душан Митић Цар
О броју су говорили Александар Костадиновић, Иван Благојевић и Велибор Петковић. Тематски блок садржи опсежну етномузиколошку студију др Јелене Јовановић „Снежана Спасић и њен албум Бела Вила: Живи глас и аутентично српско певачко наслеђе”, кратке поетске текстове Драгана Јовановића Данилова и Саше Хаџи Танчића, затим „Приче са концерата“ саме Снежане Спасић, кратке, језгровите коментаре и најаве својих песама на концертима и у медијима, као и биографије Снежане и чланова њене групе Naissa и изабране фотографије са њихових концерата.
Саставни део овог броја ГРАДИНЕ чини ДВД на којем је снимак концерта који су Снежана Спасић и група Naissa одржали 15. августа 2007. година на Летњој позорници у Нишу, на отварању Nissvile Jazz festivala те године. Преносимо излагање Александра Костадиновића, уредника часописа ГРАДИНА.
Александар Костадиновић: МУЗИЧКИ ПОРТРЕТ СНЕЖАНЕ СПАСИЋ
Желео бих најпре да се захвалим организатору Интернационалних хорских свечаности на уступљеном термину и простору да широј културној јавности представимо 104. број Градине, нишког часописа за књижевност, уметност и културу. Ова, на први поглед необична околност да се литерарни часопис промовише током музичке културне манифестације изискује извесно образложење, па ћу у својству уредника овог часопса настојати најпре да поменуту околност образложим.
Наиме, ова свеска Градине, својим вредносно најзначајнијим сегментом посвећена је музици, односно животу и раду Снежане Спасић (1969-2020), извођачице традиционалне музике, која нас је, нажалост, прерано напустила пре безмало четири године. У питању је рубрика „Бела вила – Снежана Спасић“, која иако представља неку врсту куриозитета у досадашњој концепцији нашег часописа, ипак има упориште и ослонац у темељеним начелима његове уређивачке политике.
Дугогодишњи уредник и покретач нове серије Градине Зоран Пешић Сигма сматрао је да је један од приоритетних задатака у оквиру културне мисије књижевних часописа и то да буду својеврсни чувари времена, не само актуелног књижевног тренутка, већ и дублет културног памћења. У ствари, он је сматрао да је естетска, па и културна димензија човековог постојања својеврстан обрачун с временом, односно са његовим негативним учинцима: пролазношћу, пропадљивошћу и заборавом, па је тако и за традицију сматрао да представља оно мало прошлости које успемо да сачувамо од демона времена.
Управо из поменутих разлога, а са циљем чувања традиције и нарочито у обавези према култури памћења, била је покренута периодична рубрика Музеј књижевности, посвећена почившим нишким песницима Бранку Миљковићу, Гордани Тодоровић, Љиљани Бибовић, Миливоју Пејчићу, за чије је уређивање углавном био задужен Јован Младеновић, виши музејски кустос Народног музеја у Нишу.
Ова рубрика је суштински била „споменичарске” природе, јер „споменица” јесте традиционални литерарни оквир којим се чува сећања на значајне личности и догађаје из прошлости, а по свом склопу и садржини била је најближи сродник рубрици „Књижевни портрет” јер је представљала мозаик написа и прилога различитих каквоћа и боја: поред теоријско-критичких написа, најчешће је ту било доста мемоарских текстова и свечаних дедикција.
На сличан начин је конципиран и темат посвећен Снежани Спасић: отварa ce једним теоријско-аналитичким написом Јелене Јовановић, музиколошкиње из Института САНУ, чија је основна стручна преокупација етномузиколшке природе: елементи сеоске вокалне и инструменталне традиције Шумадије и централне Србије, након чега следи проза песника Драгана Јовановића Данилова „Ја сам бела, балканска ружа” која је експлицитно посвећена Снежани Спасић, а затим и два микроесеја Саше Хаџи Танчића, подстакнутих солистичким, а capella концертима које је Спасићева током двехиљадитих одржала у Нишу.
Поред обавезног, стандарног дела таквих рубрика које представљају кратке биографије, у овом случају Спасићеве, али и чланова групе Naissa, који су са њом учествовали на концерту којим је отворен Нишвил џез фестивал 2007. године у Нишу (у питању су биографије Владимира Ковачевића, Слободан Јевтића, Марјана Радевског, Александра Васова, Драгана Томића, Горана Ђорђевића и Акаша Бата), желео бих нарочито да истакнем два прилога.
Најпре, ту су кратки написи саме Снежане Спасић, чију је жанровску природу тешко прецизно одредити: њихова основна одлика је аутореференцијалност, која се манифестује кроз необичан и несвакидашњи преплет аутобиографских, аутопоетичких и исповедних чинилаца. И, напокон пратећи део свеске Градине, а ја бих волео да кажем саставни, па мени и најзначајнији део представља ДВД, којим се презентује већ помињани наступ Снежане Спасић и групе Naissa на Нишвилу 2007. године (диск садржи извођење седам нумера које су аналитички разматране у поменутом тексту Јелене Јовановић), диск је публикован уз дозволу Нишвил фестивала, а уредник овог видео издања је члан наше редакције Горан Станковић.
Зоран Пешић Сигма је волео да каже да песма представља замрзнути дах песника, као вид кристализације душе које пркоси демону времена. У складу са тим, али и са личним уверењима Снежан Спасић, која је сматрала да пиротски ћилим својим традиционалним, а опет непоновљивим шарама представља материјални дупликат нечије душе, волео бих да овај диск, па и читав темат, представља тканицу која ће јасно представити сасвим особену, личну и непоновљиву, уметничку појаву Снежане Спасић.
Да бисмо читаоцима пружили најбоље искуство, користимо технологију такозваних колачића за чување и приступ информацијама о уређају са којег приступате овој адреси. Ваша сагласност омогућава програму да аутоматски обрађује податке. Непристанак или повлачење сагласности неће негативно утицати на карактеристике, али где кад неће учитати понеку слику у зависности од избора писма. Такве потребе активни сервиси опслужују.
Портал Гледишта има ауторска права на све садржаје (текстуалне, визуелне и аудио материјале, базе података, програмерски код). Неовлашћено коришћење било ког дела портала, без дозволе власника ауторских права, сматра се кршењем ауторских права и подложно је тужби.
Ставови изречени у текстовима не одражавају нужно и став Редакције Гледишта.
Основни
Увијек активан
Техничко складиштење или приступ који је стриктно неопходан за коришћење услуге коју изричито захтева претплатник или корисник, или у једину сврху обављања преноса комуникације преко електронске комуникационе мреже.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Маркетинг
The technical storage or access is required to create user profiles to send advertising, or to track the user on a website or across several websites for similar marketing purposes.
