Ђорђе Матић: „ОД СТУДЕНОГ ДО НОВЕМБРА”

17. новембар 202417. новембар 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Ђорђе Матић, велики песник, допутовао је у Ниш поводом званичног почетка сарадње између нишког Студентског културног центра и Српског културног центра у Истри. Овом приликом представљена је његова нова књига Све било је музика коју је објавио Центар за културу Градац из Рашке, у оквиру едиције Рашке духовне свечаности. О књизи су, поред аутора, говорили писци Дејан Стојиљковић и др Велибор Петковић, који је уједно био и модератор. Књижевни програм је одржан у сали Универзитета у Нишу.

У поговору ове књиге Петар Пеца Поповић између осталог записује: „За разлику од бројних тумача стварности где исте нема ни у траговима, код Ђорђа је прошлост колона блиставих светионика пред којима се остаје без даха.”

Звучни запис са књижевног програма доступан је овде, а у наставку доносимо једно поглавље из ове књиге које је (не само) за Нишлије посебно значајно.

ГОРАН КОСТИЋ КОСТА, ОД СТУДЕНОГ ДО НОВЕМБРА

Од друге половице па према крају неуспоредивих осамдесетих у Загребу, тада другом највећем граду и културном центру Југославије, појавила се посљедња генерација истински важних и радикалних рок бендова. Сви су редом били изван главне струје, с малом али оданом публиком, и готово сви пулени независног издавача и дискографа Зденка Фрањића.

Фасцинантно: за разлику од ранијих валова, кад би се појављивали бендови у налетима, стилски или амбицијом групирани, ови нису били ни загребачки нити велеградски. Сви су долазили из других, по правилу мањих градова, или пак из дубоке провинције – Винковци, Пула, Книн…

Сви осим једног – загребачке групе Студени студени, жестоког, такозваног гаражног рокенрол бенда, с пјесмама јаког звука, али с јасним мелодијама, сонговима брзог темпа свираним свјесно рудиментарним стилом.

Водио их је Горан Костић звани Коста, гитариста, пјевач и аутор бенда. Човјек иначе упадљиво високог раста, крупне појаве, али од оних крупних људи који због своје фигуре не дјелују пријетеће него управо обратно, као неки “њежни дивови“ које би човјек најрадије да загрли.

И Коста је, наравно по стилу и сензибилитету прво, а можда да мало и прикрије ту своју меку страну, ходао улицама Загреба у униформи за генерацијско распознавање, у панкерској црној кожној јакни с патентним затварачима и беџевима, имиџом који су квариле потпуно нерокерске наочале за вид (припавши тако једној засебној линији људи у нашем рокенролу, цвикераша, од покојног Мише Алексића, преко Санина Карића, до Салета Веруде из КУД Идијота).

Ако би Косту човјек мрву боље упознао, видио би да први дојам није био случајан: као контраст својој физичкој грађи, био је личност необичне осјетљивости и добронамјерности у опхођењу. То ће се послије видјети и у наизглед горким, заправо још увијек каснотинејџерским стиховима о отуђењу и сличним уобичајеним тропама таквих бендова, али испод површине у ствари фрагилним, узнемирујућим текстовима из прве фазе бенда. Коста је имао кратак стаж и прије Студених: долазио је из панка, свирао раније у битној групи Блицкриг и онда оформио само свој бенд.

Био је додуше прије Косте ту и први фронтмен, одличан, просто направљен за сцену, сигуран у себе, прилично дрчан и у многочему Костин антипод, па је пјевач убрзо нестао, а вођа бенда преузео вокале. Можда се изгубило нешто на сценском наступу, но добило се засигурно на емоцији.

Били су Студени студени чудна комбинација као такви: големи, доминирајући Коста, па неки шутљиви бубњар, који је иначе возио такси, басиста исто некакав особењак, други гитариста несимпатичан алтернативни шминкер (код нас тада могућом комбинацијом), врло слабе техничке профицијенције.

Поново, за разлику од протеклих генерација гдје су групе чим ухвате неки успјех кретале и ка озбиљности и професионализму, овдје се бенд одржавао у прилично каотичним, непрофесионализираним увјетима. Али, били су марљиви и гризли су, свирали су свуда гдје је било прилике, отварали за многе, често много слабије групе, свирали са стилски блиским групама, понекад били хедлајнери на малим клупским свиркама, понајвише у клубу Ђуро Ђаковић, чак и у храму самом, у Кулушићу, често и у КСЕТ-у и сличним мјестима гдје се у то доба непрестано свирало, као да се знало да ће то бити посљедњи налет нечег важног у музици која је обиљежила другу половицу вијека као ниједна друга, а онда мало прије него ће изгорјети, завршила са својом дотад најжешћом и најмање комерцијалном формом.

Студени студени – Чисто као суза, објављен у независној наклади Search&Enjoy

БОЈА ЗАГРЕБА

Студени студени након неких демо-снимака напокон издају и плочу, малу, продужени сингл, али без обзира, ипак праву плочу, винилну, нешто што је у оно доба, што данашњи музичари тешко да могу знати, значило невјеројатно постигнуће за овакву врсту бендова.

Тај ЕП, Чисто као суза, у независној наклади Search&Enjoy, спада у једно од оних посебних, истински вриједних (полу) андерграунд издања. Било је још звучно сличних бендова у то доба. Али тон, боја Костиног гласа имали су нешто посебно, нарочиту супстанцу, тешко доказиву, а осјетну готово искључиво генерацијски и градски.

У тој боји је било нешто сасвим специфично и посебно загребачко. Настрану што су имали и пјесму Она лети изнад Загреба, али и без те експлицитне лоцираности то је боја гласа пјевача алтернативног рокенрол бенда с краја осамдесетих у Загребу, главном граду СР Хрватске, у федеративној Југославији, звук и фарба која није могла доћи од другдје, баш онако како Цанетов тон и фразирање нису могли доћи од другдје осим из Београда.

Из тога тона, унаточ жуђеном изразу урбане рокерске огорчености и истине, нека нарочита, добро скривена крхкост и рањивост могле су се осјетити ту, пакиране у јаку гесту и жестоку, с панком укрштену ритам и блузерску оштру пратњу дисторзираних гитара и сведене, сасвим базичне ритам-секције. Као и толико рокера који су потпуно промијенили овај град, пјевајући о његовом самом срцу, о центру, а да ниједан од њих није долазио одатле, него из нових насеља, с периферија или чак изван града, тако је и Коста живио ван центра.

Кад је већ годинама била изграђена линија главних новозагребачких насеља никлих заредом у мало времена – Савски Гај, Запруђе, Утрине, Трнско, Сопот, Сигет, Травно, па још касније Дугаве и Слобоштина – посљедњи од квартова који је израстао преко Саве било је Средишће, некако другачије и издвојено, онако грађено на комаду ливаде уз главну цесту ка центру.

Коста је живио у том тихом, једва примјетном кварту који су уличном отровном алузијом на састав становника саркастичном игром ријечи звали – Србишће.

СРБИШЋЕ КАО УСУД

Овај текст случајно излази 22. децембра, на датум, знат ће свако ко је свјесно провео године до краја претпосљедње декаде вијека у нас, кад се у Југославији обиљежавао Дан армије. Костин отац био је официр ЈНА. Такозвано војно лице, што је Косту ставило у дугу и незаобилазну лозу вођа и чланова наших рокенрол бендова и потомака војних лица, официрских синова које су, још једном загребачком преметаљком, називали војна грла.

Костин бенд први већи излет у ширу јавност прави крајем 1990. године – у посљедњој години кад је у Загребу још била могућа таква ситуација: син иде у гаражу на пробу свог рокенрол бенда док тата официр иде у касарну или војни институт на своју мирнодопску дужност и занимање.

А онда долази сљедећа, 1991. година. Док бенд добија све већи публицитет по музичкој штампи у граду и изван Загреба, широм центара Југославије, док планира свирке и сљедеће кораке и у остатку земље, Костин идентитет рок-гитаристе у очима околине пада, а све јаче расте други дио идентитета и своди се на оно чега је метафора промијењено име његова кварта – Коста је за многе одједном све мање Загреб, а све више Србишће.

НА „ОДМОР” С КОЈЕГ НЕМА НАЗАД

У одвратно, паклено љето 1991. године, кад је све отишло дођавола у крвавом пламену, Коста одлази с оцем у Ниш, наводно на одмор, а онда тамо и остаје. Нема му друге уосталом. Под притисцима ужасног времена и под пријетњом сасвим конкретних људи више се и нема гдје вратити. Ни некад блискима чак.

Кад би дојучерашњег Загрепчанина и актера рокенрол сцене нетко из његовог друштва, из бендова у којима је свирао и друштва у којем се кретао, касније и споменуо, то би често било оним тако типичним овдашњим, обранашким и срамним гардом, намргођеним и као смрт хладним рефлексом по којем се скоро униформно чуло стотину варијанти исте реченице, а која се сводила на прање руку и хињену и праву љутњу у познатом групном рефрену: „Није ми јасно зашто је отишао, могао је остати.”

Иако је много година послије Коста смиривао лопту у јавности и говорио да му никад нитко ништа ружно није рекао и чак, запањујуће, да „рат није био разлог”, истина је, наравно, другачија.

Коста је био присиљен отићи из свога града. Притисака има разних, наиме, у милион варијетета, барем смо то научили овдје и да је како год окренеш Горан Костић морао отићи – то је чињеница, унаточ Костиној каснијој помирљивости и милостивости. Све друго је лаж.

Тако почиње друга, никада очекивана ни претпостављена фаза животна. Резервна, случајна, никад као прва. Али требало је наставити живјети, и наравно свирати. У Нишу обнавља бенд с другим члановима, и симболичном и саркастичном гестом, мијења му име у Новембар.

Србија је затворена, осиромашена, али и жељна доброг звука. Због тога домаће групе свирају као никад. Парадоксално, тада, деведесетих, у Србији под санкцијама као да су алтернативне и независне, некомерцијалне групе свирале више него икад прије – доимало се да што је бенд жешћи и радикалнији, више свирки ће имати.

Коста је ту ситуацију паметно искористио и свирао много и често, свакако снимао неупоредиво више него раније – с новом поставом снима и издаје неколико албума, а на првом и вјеројатно најбољем сурађивао је с једним од најбитнијих људи пријашње и много познатије генерације рок-глазбеника.

Сам Милан Младеновић, велеаутор и мартир легендарне групе Екатарина велика, свирао је на једној пјесми Новембра, точније старој пјесми Студених коју је Коста донио у нишко избјеглиштво.

Шта ти је рат – базичном ритам гитаристи Кости, дионице свира један од најраскошнијих гитариста у повијести наше сцене.

Деби албум Дегуело издат 1994. године, на којем је гостовао Милан Младеновић

ЗАГРЕБАЧКА ЕКАВИЦА

Ту тужној и њежној иронији није крај. Коста је писао нове пјесме, али донио је у штурој, избјегличкој попудбини и оне које су од групе Студени студени учиниле загребачку рокенрол андерграунд атракцију краја осамдесетих – те пјесме сад је пјевао екавицом.

Не могавши пак извршити посљедњу и потпуну промјену и прилагодбу идентитета до краја: иако су пјесме постале екавске, акцент пјевачев је остао онај исти и чујно непромијењен. Загребачки дакако. Пургерски. Нешто трајно жалости кад се слушају те пјесме, пјевачев изговор, боја и тон. Они некако не спадају ту гдје су по други пут заживјеле.

Коста је упорно гурао напријед, трошио се физички и нервно, у тешкој и нездравој Србији деведесетих и послије у олако обећаном рају након Петог октобра 2000. Рок-гитарош и аутор, са сад већ преко двадесет година искуства, никада се није предао ни одустао од свог стила и начина свирке, што би вјеројатно исто било и да је остао у свом првом граду, у сценарију још једне од наших прича о још једној неодживљеној, недогођеној, прекинутој будућности.

Прошле су те страшне године, прошло је много година и ствари су се промијениле. Истински промијениле. Важне, суштинске ствари које су судбински мијењале животе нагоре одједном, сурово, као да су се пак, увјежбаним нашим колективним механизмом, заборавиле.

Најлакше су заборављали они који су платили најмању цијену и који су било активно, било пасивно, нечињењем, учествовали у рушењу и раздвајању које је уништило или окрњило заувијек толике животе.

Људи су се поново почели повезивати, нарочито они од културе, међу првима су музичари лако и нестрпљиво опет кренули прелазити нове границе. Настале су читаве културне археологије, поготово у истраживању негдашњег рокенрола из југославенских градова, мањих и већих.

Будио се поново интерес за мала и заборављена имена и групе. Рок-ентузијасти, сакупљачи и архивисти, тражили су и систематизирали те скрајнуте музичке појаве и враћали им текстовима, реиздањима и порталима нови живот, макар такав, архивски. Све је боље осим заборава и забране памћења.

Вратио се из Загреба, посредством једног ентузијаста нарочито, и интерес за Косту и његову групу, ону нишку иронично преименовану, али и прву, најбитнију, загребачку.

И баш кад се почело говорити чак и о концерту у Костином првом (и можда једином) граду, штовише и у оригиналној постави, дошла је у љето, у јулу прије пет година очајна вијест. Коста је умро, у Нишу.

Ђорђе Матић – Кости у сећање (Видео запис са програма Књижевне колоније Сићево 2023. године)

СЛОМЉЕНО СРЦЕ

Није да је као толико пута одавде одјекнула она громка тишина. Реакције су биле бројне, пуне деклариране туге и с много сентименталности и жала за бољим временима (па што то нису рекли оних првих година, узгред, да су оно прије била боља времена, него тек сад?), опраштали су се разни с некадашње сцене, неки приватно, неки јавно, ко више, ко мање, и на разне начине.

Било је и ин мемориама и некролога и по медијима. Али све је то углавном било слинаво, неискрено, с погледом устрану да се сакрије то мало срама што је остало, ако га је остало и ако га је уопће било, а над властитим понашањем и шутњом спрам свога талентираног суграђанина који је ни крив ни дужан платио животну казну као посљедицу колективне помахниталости.

У оним ријетким случајевима туговања за суграђанином што су си дозволили они којима све није још била прекрила, или се у међувремену као прашина с рамена отресла, самоувјереност у властиту хисторијску праведност.

И након отрежњења дуго потиснута истина да је све оно била једна потпуна лаж, испод свега скутрио се био најсакривенији осјећај међу свим – то да су заправо толики испали неопјеване кукавице, које за свој кукавичлук нису одговарале ни пред собом, а камоли пред неким судом јавности и основне етичности што су је били издали тако лако, брзо и без сувише размишљања, хладно. Могло би се рећи – без срца.

Коста је умро, с педесет и једном годином, од болести узроковане срчаним проблемима. Простије речено – од срца.

Они који су га знали од некад, из првог, најмоћнијег, најрадоснијег периода, знали су послије толико година и свега прави разлог: умро је од сломљеног срца.

За ГЛЕДИШТА пише Ђорђе МАТИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Никола Марковић: **СИНЕСТЕЗИЈА ЂОРЂА МАТИЋА – НИОТКУДА МОГУЋЕ, С ЉУБАВЉУ ЗАЦЕЛО**

ОДАБЕРИ ЈОШ

· књижевност

· уметност

· друштвена питања

Бранислав Милтојевић: „ХОД ПО МАЗОХИЗМУ ИЛИ КРАТКА СКИЦА ЗА КРЕАТИВНИ ПОРТРЕТ ИВАНА БЛАГОЈЕВИЋА”

10. новембар 202410. новембар 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Иван Благојевић се појавио на овдашњој културној сцени осамдесетих година прошлог века, заједно са младом, полетном генерацијом алтернативних стваралаца. Дакле, припада генерацији која је кроз нове, нешто другачије и иновативне уметничке пројекте трасирала један, рекли бисмо, субеверзивни облик поништавања традиционалних вредности. Исказала могућности другог и другачијег креативног трагања.

*Нову књигу **Ивана Благојевића – Ход по мазохизму** потражите у књижарама или кликом на слику*

Реалност тог трагалаштва одвија се изван званичних градских институција културе, друштва омеђеног окошталим друштвеним вредностима и наметнутим дневно-политичким критеријумима.

Појавио се ненадано. У право време. Између, с једне стране генерације која се окупљала око Књижевне омладине и редакција „Научног подмлатка” и „Графита”, јер су издавачке куће, засебно „Градина”, као и листови и већина књижевних часописа, били затворени за нове гласове. Поред осталих, Зоран Ћирић, Славиша Живковић Николин, Звонко Карановић, Кокан Младеновић, Стеван Бошњак, Горан Станковић, Горан Стојановић, Владимир Станимировић, Каја Панчић и други, трагали су за сопственим обликом благо дозиране откачености којом је обликована свест о „новој српској прози”.

На другој страни налазио се тек основани Студентски културни центар чију су Редакцију предводили Предраг Цветичанин, Зоран Пешић Сигма и Горан Станковић. Преко алманаха „П окрети”, два издања Ворхолових „ПОПисма”, књиге „Светла у подруму душе” групе Џои Дивижн, продукције „Студенткулт” (Добри Исак – „Ми плачемо иза тамних наочара”, Арнолд Лејн – „Дани љубави”) итд, ширили су поткултурне садржаје и снажно опозиционирали према официјалној култури и пост-титоистичком друштвеном поретку.

И на трећој страни налазио се Дом културе „Јосип Колумбо”, данашњи НКЦ, где Бане Тасић и Мирољуб Јовановић од Камерне сцене и Музичког клуба 81 стварају култно место. Промовишу не само нову позоришну праксу, већ и музички „нови талас” као аутентични изданак југословенске мултикултуре.

Између њих, био је укотвљен Иван Благојевић. Релативно сам. Позориште постаје његова опсесија већ 1980. године када на трећој години студија у КУД „Станко Пауновић” редитељски дебитује са Ковачевићевим „Маратонцима”, годину дана касније на Економском факултету припрема Вилијамсов текст „Трамвај звани жеља”, потом „Псе” Миодрага Илића и најзад режира две култне представе Хармсову „Јелисавету бим-бам-бум” и Фазбиндерове „Сенке Анђела” које су цео град дигле на ноге, чак успаничиле и чланове Универзитетског комитете Савеза комуниста.

Последња Иванова режија пленила је публику крајње провокативном инсценацијом, обнаженом представом, изазовним костимима, несвакидашњом сценографијом и посве инспиритативном глумачком екипом. То је била, можда, једина нишка позоришна инсценација која је на препоруку универзитетских комитетлија (тадашње власти) могла да се игра искључиво после десет! Као, пре тога, Бертолучијев филм „Последњи танго у Паризу” који је у „Истри” (данашњи „Вилин град”), исто приказиван у касним вечерњим сатима!

Љубав према позоришту је била превелика, што исказује и данас организујући у оквиру Нишвила и џез театар. Али пре тога требало би поменути још један вредан театарски искорак, по сведочењу Марислава Радисављевић: „У историји нишког позориштног живота златним словима обележен”.

Августа 1992. године у Институту Машинске индустрије изведена је представа „Злочин и казна” Достојевског у режији Саше Миленковског којом Благојевић са Љубишом Ристићем покреће рад Нишког Ка-Пе-Ге-Теа, позоришни фест под геслом „Источно од (к)раја”. Његова и Љубишина авантура трајала је доста дуго, до средине деведесетих, у време незапамћене инфлације, која је изједала не само економију већ гутала и све што је од културе (било) преостало.

Тад чини још један мазохистички искорак. Почео je да открива нове, отворене просторе, и наравно, збуњује овдашњу јавност. Просторе погодне за представљање различитих уметничких садржаја. Представе су игране у циркуском шатору, циглани и Тврђави. Брише границу између живота и уметности, што и данас тврдоглаво чини приређујући разне садржаје под отвореним небом, под окриљем Нишвил џез фестивала.

О његовог позоришном прегалаштву остала је веома вредна монографија „Казалиште, позориште, гледалишче, театар” коју је уобличио историчар културе и критичар Слободан Крстић. Поред осталог краси је изванредан театролошки есеј – увод Марислава Радисављевића: „Theatrum diabolorum или: монструм је овде!”, а све је брижљиво фото-апаратом документовао Душан Митић Цар (који потписује и прелом)!

И једна успутна белешка: К.П.Г.Т, односно Иван, 1994. године финансира и штампа врло вредан (магичан) рукопис „Нишвил” Зорана Ћирића! Колико вредан сведочи просто-проширени податак да се пре три године у излозима књижара појавило и треће реиздања!

О Нишвил радију и његовим медијским узлетима опширније другом приликом. О времену када је кренуо у нову мазохистичку радијску авантуру. Створио је урбану, герилску градску радио станицу која на прави начин, и дан-данас, промовише субверзивну снагу џеза и рокенрола. Парирала им је једино Танчина и Лесијева тајна медијска дружина „скривена” под кровом Фаст радија. Сви заједно показују да истинска, иновирајућа креативност, по неписаном правилу, најчешће допире са маргина.

Део свог креативног, условно га назовимо мазохистичког театарског искуства, сажима у тексту „Сенке анђела и табуа”. Ауторефлексивно описује како је на позоришним даскама, које данас све мање живот значе, „оживео своја младалачка маштања” и како се, потом ненадано, одрекао свог редитељског сна, како је постао привредник опште предузетничке праксе.

На „Сенке” посредно се калеми и последње поглавље по којем је крстио свој исповеднички дневник. Отворено, преиспитује притворска затворска искуства, „најбољи провод у животу” и разлог што се данас није опробао као драмски писац. Донекле је крива и урушена затворска библиотека у којој му је друштво правила и Маркесова „Невероватна, тужна, невина Ерендира са својим бездушним бабама”.

Ерендира је све покварила јер је имала страшан хендикеп, као већина издања у затворској библиотеци – недостајале су задње странице књиге. Затворенице су штампани папир користили у практичне сврхе. Верујем за увијање дувана и умирујућих опијата. Али његов прагматични дух му и иза затворских зидина није давао мира. И ту се снашао! Од мешаног теста правио је коцкице за јамб, и изнајмљивао, како би себи, и притвореницима, учинио корисним слободно време.

Издвајам текст „Бувљак наших успомена”. Поред „До-до дневника” Зорана Пешића Сигме једно од ретких документованих сведочанстава посвећено најстаменијој урбаној институцији града. Можемо га читати и као „лични водич за куповину и сналажење на нишкој бувљој пијаци”. Место позитивне енергије за које живе многи представнице наше посустале „бејби бум” генерације.

И тамо је, што је Момо Капор давно уочио, Иван препознао „пословни простор за незапослене, последњи излаз за оне без излаза, полигон за младе лопове, обећану земља за колекционаре бесмисла, завичај за оне што су изгубили радна места”. Речју, лек против усамљености, наду за све оне који су у овој девастираној држави и оронулом граду остали без наде.

Интересантна је и колумна како је „Лиса Симпсон случајно залутала на Нишвилу”. Не својом кривицом већ овдашњих инфлуенсера. Односно како у времену опште дигиталне помаме друштвене мреже, уз помоћ вештачке интелигенције, заводе наш дух и бесрамно мењају људске идентитете. Или како је дигитално анимирана популарност Лисе Симпсон помутила аналгону медијску славу Лисе Симон, певачице и успешне бродвејске глумице.

Заблуду је 2018. године покушао да исправи Нишвил Драјв-Ин биоскоп. Истина, који је пропратио само два годишња издања Нишвила, али који је захваљујући Ивану постао саставни део неких будућих прегледа историје градских биоскопа. Био је то први, изгледа и једини покушај да Нишлије из удобног седишта породичног аутомобила уживају у целулидним залогајима музичког филма. И то у кину инсталираном по најбољој традицији америчких биоскопа шездесетих година.

Социoлозима, посебно, истраживачима садашње медијске слике у политиком поробљеној земљи Србији биће посве занимљива два поглавље: „Жута Бујкетова крштеница” као и „Цепање новина, односно новинарства и АБЕЦЕДА”. Говоре о медијској „зони сумрака” у нас, о одсуству сваке објективности као императива новинарске професије, уз стављање у службу једне искључујуће политике.

Сведоче, први посредно о урушавању национаих медија у Србији, други директно како се локални тајкун(и), без стида и моралног срама, удобно сместио под окриље новокомпоноване „медијске империје”, како из дана у дан, тетовира, ретушира и урушава (наш) град при том нико да се побуни и успротиви неподношљивом медијском постојању сведеном на ниво латиноамеричких сапуница.

С друге стране, колумна бележи и још један храбар герилски „ход по мазохизму” блиског Ивановог сарадника Предрага Ћирића. Како, уживо, пред ТВ камерама, дроби на прампарчад „Народне новине” и тако потврђује, за све оне који га добро познају, да је још од времена омладинског активизма био и остао бунтовник с ваљаним разлогом. А овом импровизованом концептуалном акцијом оживљује хепенинг као облик људског изражавања и бунта, не пристајања на суморну медијску стварност која нас окружује и изједа.

И за крај, уместо епилога, издвајам најбољу колумну, по речима и једног од рецензенета Драгана Великића: „Биг фиш у причама мог оца”.

Не само због поетског набоја и сете, већ она, индиректно, појашњава: одакле Ивану тако снажан стваралачки дух и надљудска предузетничка енергија!? Део одговора скривен је у његовом генетском коду који је наследио од црнотравских мајстора неимара.

Његов чукундеда Благоја је Црнотравац, потиче из места из којег су некада у свет, организовани у тзв. тајфа-дружине, хрлиле колоне градитеља које су током 20. века подизали најлепше југословенске архитектонско-грађевинске објекте, и ако је њихов печалбарски живот био тегобан.

Симон Симоновић Монка у монографији посвећеној црнотравском печалбарству и неимарству бележи: „Тежак је био печалбарски живот; никад стати, никад предахнути. Према печалбарима градитељима се није имало обзира, није поштован, до презира је ниподаштаван”.

Данас, кад су нестали, изумрли црнотравски грађевински неимари, Иван изгара, али на једном другом исто тако важном креативном послу, наставља да развија градитељску традицију далеких предака. Са својом неимарском тајфа-дружином, упркос тешким временима, упркос непоштовању и ниподаштавању, већ четри и по деценије, готово пола века, тврдоглаво, мазохистички – гради, одржава, поправља и чува од пропадања не оронула градска здања, већ стање у обамрлој нишкој култури.

За ГЛЕДИШТА пише Бранислав МИЛТОЈЕВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Ивица Живковић**: УСТА ОТВОРЕНА ДО ДАНАС – О Нишвилу, ништа посебно**

ОДАБЕРИ ЈОШ

· књижевност

· уметност

· друштвена питања

Игор Рил: НЕВЕСТИН ПРОЗОР (Одломак из рукописа романа)

13. октобар 202413. октобар 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Пре почетка, на четири стране
(Ante initium, quatuor)

Остали су ветрови. И мале воде.

Рибе, шкољке и ракови Панонског мора и цело море, ишчезли су. Неке воде, боље среће, нашле су свој пут ка опстанку. Помешане с водама велике реке и ћудљивим ветровима, мале воде су се отргле, расле су и падале, и родиле четрнаест острва. А ветрови су некад учествовали, некад посматрали, некада надмено с висине додавали понешто облицима острва. Безвремени сведоци вековима су неговали своје земљане потомке, доносећи им живот и прихватајући људе који су се појављивали и ишчезавали.

Прихватили су и утврђење, чије је забијено коље палисада острво трпело, и тежину једне, па још једне и још једне грађевине; и бат људских стопала, коњских копита нимало нежних и ожиљке воловских запрега, нимало плитке, и урлање радника и војника, нимало пристојно.

Равнодушно су сведочили расту утврђења и спајању острваца. Воде су стварале маглу да непријатеља помету и збуне, да сакрију утврђење, а ветрови су маглу склањали да би утврђење у својој снази зликовце уплашило и отерало.

Утврђење је расло, примало и пратило нове и старе војске, сродило се острвима, ветровима и малим водама и чувало језике и сећања људи међу својим палисадама. Утврђење се уобличило, променило, опцртало неправилан квадрат на све четири стране света; ушанчило се и још више расло, омеђено малим водама које су испуниле шанац око утврђења, хранећи се реком Мостонгом, течном рођаком Дунава.

Острва су се збијала једно до другог да би могла да носе нове грађевине, људе и њихове језике и сва оружја; ветрови су помагали и поравнали свих четрнаест острва да би се лакше кретали међу зградама и људима, грлећи утврђење око шанца и унутар њега.

Острвца су се још ближе збила, воде су се повлачиле с друма да би кола са слободом тешком 150.000 рајнских форинти, спакованом у сандук, безбедно стигла до царске благајне. Ветрови су пратили поворку и бранили слободу од прашине и језике људи који су жаморили под тежином дуката.

Утврђење је чекало поворку бркатих и озбиљних мушкараца, гиздаве коњанике, поносне као у јунаштву крваве битке, да кроче унутар шанца, док су ветрови већ чупкали речи различитих језика из грива њихових коња носећи их преко шанца, новог дома намрешканих малих вода. Острвца, збијена, набијена, упијала су топот копита, другачији од свих до тог тренутка. Утврђење је постало град.

Воде су се умириле у шанцу, оне мање вредне града разлиле су на околне њиве, баре, мочваре и тршчаре, острвца су се сасвим сјединила.

Остали су ветрови.

I
Курве не миришу на град
(Meretrices non olfacies in urbe)

Шкрипа пера по грубој хартији постајала му је непријатна. Василије Дамјановић завршавао је предговор за своју „Аритметику”, навикнут на трпљење шкрипе пера, али ометен помало буком са улице, а помало неким мирисима које није распознавао.

Ослушкивао је, чкиљећи, као да би смањено видно поље могло да му појача слух. Без успеха. Разазнао је неке мађарске речи, са понеком немачком и српском, али није могао да докучи смисао. Помислио је да утиша светлост на својим лампама, можда би то помогло.

Ипак, остао је нагнут над својим хартијама, не мрдајући, док се црно мастило полако сливало са пера на моћан, масиван писаћи сто од храстовине.

Читав тај дан, необично топло време као да је узнемиравало Василијеве суграђане. Па, ни ноћ није била много другачија. Топла ноћ, проклето топла, помислио је Василије Дамјановић, за неке је већ јун, за неке је још увек мај, преслишавајући се, скоро целог живота, да ли је добро разумео разлику између старога и новога календара; откопчао је још једно дугме на кошуљи.

„A kurváknak nincs itt a helyük!”, узвикнула је нека жена. Одмах затим и неки пискав, али мушки глас узвикну „Komm nicht zurück!”. Тачно, помисли Василије Дамјановић, курвама није место у нашој вароши и не треба да се враћају. Срећан што је барем нешто разазнао из уличног жамора, та га мисао испуни некаквом врстом неодређеног поноса. Свакако, не без разлога; биров је Слободног и краљевског града Сомбора.

И сматрао је да му тај положај припада. Због породичног наслеђа, због богатства, због угледа породице, због оца Јована, команданта сомборске пешадије, члана сената и првог судије. Отац је био тај који је елибертирао град. И с њим још неки, љути и бркати мушкарци.

Жамор са улице се није утишавао, а Василијеве мисли летеле су попут врабаца и чворака, којих је било много, много, тамо изван шанца. Муњевито, као летња олуја, сећање на елибертациону повељу из 1749. године и очево лице.

И лица многих других мушкараца која су остала замагљена помињањем огромних количина злата које тада четрнаестогодишњи Василије није могао ни да замисли. И тада, као и ове вечери, помешани језици, његови и туђи, царица Марија Терезија, Венац, некадашњи шанац војног утврђења… и врућина, упркос ветровима који су доносили нове мирисе, али не и освежење.

Поглед му одлута на писмо из Венеције, датирано на 6. август (новога календара) 1764. године, којим се одобрава штампање његове књиге „Новаја сербскаја аритметика или простоје наставленије к хесапу”. Извадио је дамастну марамицу, обрисао чело и тек мало појачао светлост стоне лампе. Насмејао се себи, благо извијених усана и записао:

Прочитао је предговор своје „Аритметике” поново, осушио мастило, откопчао још једно дугме на кошуљи и посегао за старом нагорелом лулом која је стајала у раскошној застакљеној витрини. Гледао је у иницијал, невешто урезан у излизани метални обруч који је спајао дршку и тело тог an voluptas destinare, Ein Objekt zum Vergnügen, како је лулу називао његов пријатељ Стефан Нађ, апостолски синдик сомборских фрањеваца.

Предмет за задовољство. Свака издахнута димна стаза водила је даље и даље у нешто што је за Василија била мешавина спокоја и усхићења, неодређено стање које је тражило да се понавља, да се заслужи, да се прослави. И тако из дима у дим.

Слово урезано на обручу луле било је слово М; лула је припадала Василијевом претку Митру, прадеди тачније. Како је вртео лулу по шакама, наопако слово М заличило му је на поједностављени приказ главе кравље лобање. Nomen est omen, како год окренеш, весело помисли Василије на свог претка, трговца марвом који се богатио још у време турске управе у Сомбору. И отац је поред војничке каријере прослављен трговином стоком, а нисам ни ја другачији…

Изненада, опхрван мислима о породичној историји, сети се свог старијег брата Јосифа, покојног већ тринаест година. Слика бледог тридесетогодишњака на самрти није га никад ни напустила. Као ни она упечатљивија, када је мртвозорник дошао у кућу, а два груба, проста човека су спустили сандук поред кревета, у тишини, лако, рутински, као да није реч о смрти већ о некој игри у којој је циљ да се предмети по кући постављају на неочекивана места. Још необичније било је подизање Јосифовог тела с кревета.

У соби пуној људи, та двојица гробара подигла су Јосифово тело с кревета и преместили у сандук. Лако и увежбано. Јосифове шаке неприродно су висиле, као мала крила додата хладним непокретним удовима, док га је један гробар држао за надлактице. Ничег достојанственог нема у смрти. Па све и да нас спаситељ чека у својој светлости, земаљска смрт је само понижење, ништа друго, помислио је тада шеснаестогодишњи Василије.

И Василијево сећање на последњи поглед на брата ту престаје. Сећа се даље проте Бељанског, високог и озбиљног, који оцу говори нешто тихо, мајке која кроз сузе управља послугом, неких бркатих мушкараца, који као да су рођени љути и тужни.

Сећа се помешаних језика и како му је породична кућа пре личила на нови Вавилон; можда више на пијацу, него на дом. Сећа се да је тада кроз исти овај прозор гледао у православну цркву Светог Ђорђа, мало дијагонално у односу на породичну кућу.

Но, и сећања на неке друге смрти, које нису његове, породичне и интимне, колале су му мозгом; неки немир је покренуо времеплов иза његових очију и слике су се саме низале. Слика дечака, и још једног дечака, који са чуђењем гледају у поворку својих суграђана и из масе чују „губилиште, вешала, џелат, казна, плата…”. Маса је ишла у колони, неко пешке, неко кочијама, или запрегом, као избегличка река – али, били су то све становници Сомбора који ће се вратити својим кућама, неко у унутрашњој, неко у спољној вароши.

Био је то важан догађај за град који је тек градом почео да бива; град је добио ius gladi (право мача), чуо је како отац то изговара у разговору са сенаторима, члановима Магистрата. Међу њима био је и чувени Парчетић коме се Василије никада није честито ни приближио. Из детињег страха, јер где год да је чуо његово име, оно је изговарано са страхопоштовањем. Мартин Парчетић је тада, уз музику, предводио веселу поворку ка губилишту, а мало иза њега, на коњу, пратио га је Јохан Карл Тишлер, градски џелат, minister iusticiæ vidicativæ, како је писало у уговору који је град склопио с чиновником-убицом.

Касније, причало се да је Тишлер добијао педесет форинти годишње плате, али и посебне награде за мучење. Када се већ замомчио, Васлије је чуо и детаље уговора који је град склопио са извршиоцем правде који је равнодушним одузимањем осуђеничких живота обезбеђивао сопствени живот.

За бичевање, жигосање и спаљивање градски џелат је добијао шест форинти, али су одсецање руке и черечење били упола мање плаћени, као и распињање. У дане погубљења добијао је и додатну дневницу од 1,30 форинти и једну једину форинту за покоп погубљених. Тишлер је био у обавези да поседује сопствени прибор док је град обезбедио вешала, ланце, коња и кола за превоз на губилиште.

А првог праведног сомборског убиства сећао се Василије овако: скоро неприметни, будуће Тишлерове муштерије биле су мало иза њега, у колима којима је управљао једнооки Михаљ, човек неодредивих година, спреман да за кору хлеба и фићок палинке ради све што се од њега тражи, а за велику опкладу чак извади и сопствено око.

Један крадљивац и један силоватељ детета стајали су везани ланцима гледајући углавном у оно мало сламе под њиховим ногама. Тек повремено погледали су у тишини у леђа једнооког Михаља који је све време нешто себи мрмљао у браду. Крадљивац је обешен на новоподигнутим вешалима, а онај који је оскрнавио дете вешто је обезглављен и тело му је спаљено на ломачи.

Био је то свечани долазак неке другачије смрти у Сомбор – различите од до тада познатих, праведна и заслужена, једина смрт која је код Сомбораца изазивала понос, задовољство и срећу. Југоисточни и источни ветар смењивали су своју јесењу песму преко измешаних језика, шубара, марама и капа шарене поворке која је с песмом зликовце пратила у смрт.

Двојица је тада требало да умру да би се сомборско мноштво радовало. Утицајни сомборски следбеници Фрање Асишког мислили су да је смрт једног Јеврејина на крсту довољна да искупи грехе целог човечанства.

Василије је одложио непопушену лулу у страну свог стола. Окренуо ју је тако да иницијал М буде на доле. Више није био само угледни господин Дамјанович, како су га најчешће ословљавали и они који су знали да изговоре Ћ; велики судија, биров слободног града сад је у служби својих суграђана.

„A kurva nem tér vissza”, чуо је однекуд с улице. Благи, сада западни ветар и даље је носио непознате мирисе. Преко шанца, преко крекета жаба, да би се даље мигољио уснулим градом.

II
Кад греши старији нараштај, млађи се учи злу
(Ubu peccat aetas maior, male discit minor)

По одласку Турака из војне вароши, стари ветрови покренули су нове догађаје, узбуркали устајалу воду у одбрамбненим шанчевима који су омеђили невелико подручје које ће постати град. Комарци, жабе, чворци и врапци исписивали су немушто сведочанство поновне христијанизације.

Скромни фратри фрањевачког реда у свом су сиромаштву покушавали да обогате верски живот католика Бачке жупаније, још у време док су минарети џамија красили поглед на унутрашњост сомборског шанца.

Око годину пре Дамјановићевог предговора Артиметици, апостолски синдик фрањевачког самостана, уважени Стефан Нађ, детиње поносно је стискао писмо у знојавим длановима. Одани католик, помало суревњив према папској непогрешивости, усхићено се обратио свом пријатељу.

„Драги Дамјановичу, поштовани пријатељу, добио сам га, добио сам га, стигло је! Ево, види, драги мој, надбискуп калочки, Баћањи, каже ми Ваше господство! Понизно сам молио, ево овде види, и Магистрат ми је отписао:

г. Стефан Нађ, становник сомборски, поднео молбу Његовој Екселенцији надбискупу калочком, са жељом да од солидног материјала подигне поред града, код безданске ћуприје, на успомену и поштовање Спаситеља, једну калварију са стацијама и капелицом испод калварије.

Наравно, ја ћу докле сам господу мио у животу да сносим све трошкове, а ако добри бог да, када будем уз спаситеља, Магистрат ће преузети бригу, али не бој се, неће град због тога патити, из благајне католичке заједнице ће се то плаћати, да би нашој браћи источне вере остало исто”.

Затим се, и даље ужарених очију, погладио по десном уху, посматрајући Дамјановића као да ишчекује још једну потврду. Ветрови су улазили и излазили из града наносећи фину прашину на обућу двојице господе који су један другог држали за подлактице, у, како је деловало радозналим пролазницима, непоновљивом тренутку заједничке среће.

Ту где су се срели, започета је била градња градске куће, подједнако удаљена и од православне и од католичке цркве, основе латиничног слова Л (или недовршеног крста, рекли би Фрањевци), где је пажљиви посматрач на понекој цигли могао видети жиг ЦЈБ (Comes Joannes Brankovich).

Прва зграда Магистрата вароши сомборске никла је на темељима куће чувеног капетана овдашњих граничара Јована Јанка Бранковића. Сећање на заповедника још је било живо тридесет година касније, јер су преживели солдати и њихови потомци приљежно чували успомену и са дубоким поштовањем пролазили поред здања који су звали Бранковићев каштел иако је удовица капетанова, Марија Бранковић то породично здање продала Магистрату тек проглашеног слободног краљевског града, у мају 1749. године, за 500 форинти.

Старији су памтили, како се у Сомбору већ памти, да је ту некада текао рукавац речице Мостонге преко које је мали мост водио на поље, ка западу, све до шанца, где је био „зверињак” капетана Бранковића, коњушнице и дивљач капетанова, коју је чувао неки весели Чех.

„Прославимо ову вест, љубљени, идемо!” усхићено је одговорио Василије Дамјановић. „Бирај, хоћемо ли пити пиво код Фетера, Шпилауера или Пиркингера?”

Трен касније, Дамјановић није могао да се сети да ли је позив упутио на српском, мађарском или немачком језику. Ту поред њега, ветрићи, потомци великих ветрова Панонске низије, плели су своје здање око углова главне куће у граду и мешали правце расипајући се потом ка шанцу и провиријући даље тамо где им је то било дозвољено.

Један човек, кратке седе косе и младалачког лица, с чизмама у којима су се огледали облаци, уљудно се јавио двојици пријатеља, ословивши их по презименима. Одговорили су, али нису знали ко је љубазни човек.

Држања господског, а неодредивог статуса и богатства, привукао је погледе и грчких трговаца који су вукљали своје огромне торбе из којих су продавали разну робу, кад их то није мрзело. Дамјановић је, у намери да сврши своју Аритметику, код грчких трговаца купио пера, а мастило и хартија стизали су из Пеште. Седи човек пазарио је дуван, платио и окренуо се ка Стефану Нађу.
Јоханес Обервелдер – рече, пружајући шаку Нађу, па брзо и Дамјановићу.

У великој Пиркингеровој пивници атмосфера је била слављеничка. Три језика су летела преко тешких кригли препричавајући прошлогодишњу посету грофа Адама Баћањија, управника државне благајне краљевине Угарске који је са својим сином посетио град и одсео у фрањевачком самостану. Раздрагане пивопије знале су чак и то да је даровао 100 форинти за изградњу цркве. И нису му завидели.

Гроф Баћањи откупио је сомборске елибертационе дугове од барона Теофила де Палме, знали су и да је износ 61.000 форинти и да, пошто новац није био враћен на време, жупанијска комисија је одлучила да прислино наплати дуг приходима са околних пустара.

И још су знали, сад већ веселији и распричанији, да је то није успело те су власти наредиле заплену пустара, а они су кроз смех препричавали да су пустаре и даље користили не марећи за опомене и казне. Говеда су бесплатно пасла царску траву; ха (српски), ха (мађарски), ха (немачки).

Са сваком новом туром пива стизала је и нова тура анегдота и градских прича, међу њима и она да су озлојеђени жупанијски изасланици још 1753. године посетили Сомбор и строго опоменули градске великаше и проширили забрану на све прваке града. И да је, бесан као гладан пас, гроф Баћањи сместио у Сомбор свог повереника и пандуре да би осигурао убирање властелинских давања, све док му град не исплати дугове.

Неко се сетио и да је Баћањи, јеб’о га светац његов, покренуо исцрпљујућу дванаестогодишњу парницу која је недавно завршена, а дугови, уз нову позајмицу, исплаћени и пандури весело испраћени из града.

Потомцима војника и понеким још увек живим солдатима дуг је био предмет забаве. Ратном братству, изграђеном од три језика, новац, дугови и царска администрација били су безазлена претња.

Луле, вруће и хладне, просте и раскошне, угашене и упаљене, красиле су грубе шаке махом бркатих мушкараца који су се надвикивали и задиркивали. Тек ретки међу њима с оба длана грлили су криглу, богобојажљиво и заљубљено, као да је свети путир.

Када су Василије Дамјановић и Стефан Нађ закорачили у пивницу, Јоханес Обервелдер већ је седео за грубо тесаним столом, пуним успомена на влажне кригле.

Весељаци су заузели скоро сва места, па двојица пријатеља нису имали другог избора но да упитају Обервелдера да му се придруже, што је овај љубазно прихватио, с обе шаке показујући на две слободне столице. Нови познаник, и даље незнанац, ћутке је посматрао придошлице.

И таман док је вадио кесицу са дуваном, припремајући се да за разлику од лулаша, себи направи цигарету, зачуђени погледи заледили су припремљена питања.

Тек понекад, када би неко, ко је видео света, забасао у непрегледну равницу и одахнуо у Граду, могао се видети човек с цигаретом. Овога пута то понекад постаће стално, јер Јоханес Обервелдер је тихо саопштио да је дошао да се настани и остане. И још је рекао да се искрцао у Апатину, пловећи Дунавом од Улма, трагом некадашњих досељеника који су оданде носили своје животе у пловним кућама, да би их склапали у равници, гурајући сећања и наде под кров и остављајући отиске и душу у мочварама.

Родио се, тврдио је, у време Велике комете, која је 1744. године била видљива у целој Европи; забележено је и да је отресита пруска девојка Софија фон Анхалт-Зербст посматрала комету из своје кочије, путујући на сопствено венчање које ће је учинити Катарином Великом.

И утврђење је било сведок Велике комете и његови становници су небеску појаву тумачили као злу слутњу; те и наредне године многи су сомборски граничари изгинули на европским ратиштима, оставивши у утврђењу више од 300 удовица, а незахвална Марија Терезија развојачила је Сомбор и одузела му привилегије. Пет година касније, преживели војници и повратници из заробљеништва, од утврђења створили су град.

Полако и тихо, причао је даље Јоханес Обервелдер, како је рано оседео јер су га валкире у шумама Тирингије грлиле и штитиле од сјаја комете. И сећао се својих мајки, тако их је звао, лепих и ружних, високих и здепастих, које су га дојиле и увијале својом косом док су махнито плесале, шапућући моћним стаблима. Касније, као дечак, помагао им је да ложе велике ватре, којима су чувале шуму, и шума је волела ту ватру.

Извадио је кресиво, труд и кремен, вешто намичући кресиво-прстен на кажипрст и средњи прст. Кресиво је било сјајно, исковано вешто од мачева палих, у древна времена, како су му мајке објасниле, на крајевима увијено у волуте попут капитела јонског стуба, да би увек чувало ватру у себи. Када су га мајке-валкире пратиле у живот далеко од тирингијских шума, сузама и својим врелим дахом утиснуле су на кресиво знак:

за ГЛЕДИШТА пише: Игор РИЛ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

**Радоман Кањевац**: ГРЕШНЕ МИСЛИ НА СВЕТИМ МЕСТИМА

ОДАБЕРИ ЈОШ

· књижевност

· уметност

· друштвена питања

Данијела Костадиновић: О ПЕСНИКУ ДЕЧЈЕ ДУШЕ, ЉУБАВИ, ЖЕНЕ И СНОВИДНИХ ВИЗИЈА

22. септембар 202422. септембар 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Жири Књижевне колоније Сићево, у саставу: Зоран Живковић, прошлогодишњи лауреат Награде, Данијела Костадиновић, председник, Александар Костадиновић, члан, на седници одржаној 5. септембра 2024. године, донео је једногласну одлуку да награду „Рамонда сербика” за 2024. годину за целокупно књижевно дело и допринос српској књижевности и култури додели песнику, прозном и драмском писцу, сценаристи, новинару, књижевном и ликовном критичару, антологичару, преводиоцу, јавном и културном раднику, Перу Зупцу.

Перо Зубац, песник дечје душе, завичаја, љубави, жене и сновидних визија, луцидни истраживач у непрекидној потрази за стањима духа која се кристалишу у креативни чин, већ неколико деценија једнако је присутан у књижевности и култури једним посебним и аутентичним гласом израженим у разновидном и богатом опусу, сачињеном од поетских и прозних остварења, критике и есејистике, лирских студија, пародија, великог броја антологија и сценарија за филмове и телевизијске емисије, књига за децу, колумни у дневним листовима и новинама, либрета за балет и оперу, превода и препева са руског, немачког, мађарског, турског, холандског, словеначког и македонског на српски језик.

Свој уметнички пут започео је песмом Туга као седамнаестогодишњи широкобрешки гимназијалац, објављеној у студентском сарајевском листу Наши дани, да би се већ 1965. године, поемом Мостарске кише, публикованој у загребачком Телеграму под уредништвом Звонимира Голоба, уписао у ред врхунских лиричара. Готово да и не постоји читалац који не зна наизуст стихове у Мостару сам волео неку Светлану једне јесени, / јао кад бих знао са ким сада спава, / не би јој глава, не би јој глава, / јао кад бих знао ко је сада љуби, не би јој зуби, не би јој зуби, / jао кад бих знао ко то у мени бере каjсиjе / jош недозреле.

Од првих песничких радова и прве књиге Неверморе из 1967. године, штампане у престижном издању „Прва књига” Матице српске, па до данас, библиографија Пера Зупца бележи више од 120 наслова. Овако импозантан стваралачки опус сведочи о великој посвећености писању и о високо изграђеној свести о значају и значењу улоге писца у времену у коме живи. Треба бити загледан у јуче да би се могло видети далеко, да би се у тишини могла осетити крв која се из песника у читаоца улива док се, немирна, у море не разлије ‒ својеврстан је песнички кредо Пера Зупца.

Техника његовог писања скоро увек укључује метафизику смрти, стварне слике и замишљене снове и низ нијанси стваралачке сумње и страха у блиставој евокацији прометејске побуне или очајања: Запевао бих али се / плашим / да ће се у мом гласу / назрети јесенило, гласе стихови песме Подне се гласка зриком. И као што наслов ове песме показује, поезија Пера Зупца тежи довођењу слика и звука у констелацију синестетике, спајању са природом и превођењу целог света у меланхоличну мелодију ветра, облака, кише којом се слути лапис будућег доба.

Зупчева поетика је у исто време и чулна и самосвесна, заснована на онтологији узлета ка бићу, умирању и егзистенцијалној зебњи.

Има у тим стиховима нечег мистичног, дубоко сакривеног у дубинама мита, и онда када пева о видрама у телу вољене девојке у Трпањским елегијама, и онда када га носе таласи орфичке егзалтације, и онда када са спокојним зрењем и благошћу посматра старење, и онда када разговара са својом књижевном сабраћом, Душком Трифуновићем, Мирославом Миком Антићем и другима или, у другом случају, онда када Матија Бећковић, ловећи на руке мед златних меридијана, уместо своје поеме Вера Павладољска, казује Мостарске кише не би ли афирмисао тада младог књижевника Пера Зупца у којем је препознао несвакидашњи дар.

Конкретни смисао тог песничког путовања од неегзистенције до постојања у свим облицима и у свеукупности, наговештен је поетским речником топлог и једноставног израза са густим eмоционалним валерима таме и светлости, туге и радости, смрти и живота.

С друге стране, линија Зупчевог уметничког света и израза окренута је и земљи, историји, друштву, књижевности па читамо и књиге есеја Ти дани, О времену и невремену, Записи из тихог времена, лирску студију о Ленки Дунђерској, пародије на југословенско песништво Смејуљци, Перодије, Pantologyа Nuovа, поетске збирке Тито је наш друг, Сан им чува историја, Постоји ватра, Вуковарски успоменар, антологије приповедача, антологије песника Војводине, изборе из светске и домаће љубавне лирике, приређена издања Десанке Максимовић, Мирослава Мике Антића, изборе књижевног стваралаштва за децу, који нам дају право да га назовемо и ангажованим писцем са снажним осећајем да књижевност треба бити естетска, али и морална и духовна вертикала једног доба.

У том контексту, могао би се сагледати и његов новинарски и уреднички рад, као и ангажовање у издавачким кућама и на телевизији. Поменимо да је три деценије био запослен на Телевизији Нови Сад, да је био главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма, уредник програма за децу и младе, координатор Програма за децу Радио телевизије Србије, помоћник главног и одговорног уредника Забавно-рекреативног и спортског програма Радио телевизије Србије, први директор уметничке манифестације Бранково коло, уредник популарних серијала за децу Музички тобоган и Фазони и форе, уредник популарне серије класичне музике Хармонија сфера, главни и одговорни уредник часописа Детињство Змајевих дечјих игара и часописа за децу Витез из Београда, као и аутор и коаутор мултимедијалних спектакала попут Дана младости, олимпијских такмичења и слично.

Бављење новинарством и рад на телевизији, омогућили су му ширу друштвену и уметничку интеграцију са сценом и публиком и посредовање између литерарног текста и његовог даљег ширења у чему је показао и посебно умеће.

Но, и пре рада на уређивању серијала за децу и писања сценарија за целовечерњи филм о Јовану Јовановићу Змају, родоначелнику српске књижевности за децу, Перо Зубац је био већ оформљени и признати писац за децу и младе мада је тешко разлучити да ли су то књиге само за децу и/или за децу и одрасле читаоце. Прву књигу за децу Хоћу нећу објавио је 1972. године.

Данас има статус школског писца чија се дела налазе у лектири и у читанкама. Поезију за децу као и поезију за одрасле он пише лирски једноставно, ненаметљиво уносећи аутобиографске моменте и фрагменте из свог завичаја и детињства. Стално оживљавање дечаштва као да је условило хармоничну фактуру стихова и импресију да су песме настале у првом надахнућу.

Перо Зубац, у нашој коначној спознаји, песник је СЕБЕ, песник у којем су лична, интимна, доживљена искуства сједињена са страдањем, узалудношћу, лепотом и радошћу постојања свих бића и твари у универзуму.

Нека ова додела награде „Рамонда сербика” буде једна у веку који ћемо изменити љубављу!

У Сићеву, 17. 9. 2024. године

Извор: Образложење Жирија за доделу награде „Рамонда сербика” 2024

Пише: Данијела КОСТАДИНОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Александар Костадиновић: МУЗИЧКИ ПОРТРЕТ СНЕЖАНЕ СПАСИЋ

Милорад Дурутовић: УКУС КАМЕНА – ПРАСЛИКЕ У ПРИЧАМА ВУКОСАВА ДЕЛИБАШИЋА

28. јул 202427. јул 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Сусрет с књижевним дјелом Вукосава Делибашића доноси жал: зашто се овај писац није огласио раније, него се писања латио тек у седмој деценији живота – јер судећи по његовом досадашњем књижевном учинку, несумњиво је ријеч о ријетко аутентичном писцу. Но можда се такав стваралачки ниво једино и могао достићи захваљујући зрелошћу живота и темљеног промишљања о његовом смислу.

*Родна кућа **Вукосава Делибашића** у Трепчима*

Није мање необично или неочекивано што се аутор оглашава старинским наративним маниром, какав је био својствен писцима епохе реализма. Али и таква помисао губи релевантност када се има у виду савремена експериментисање с наративним формама у којима се писци чешће изгубе него што пронађу оригиналан стваралачки пут.

Вукосав Делибашић такав естетски луксуз себи не допушта. Он хита да испише повијест сопственог животног, породичног и завичајног искуства, али са јасном свијешћу да умјетнички квалитет почива на универзалним принципима. Отуда се читалац лако идентификује с његовим јунацима, као што се лако може препознати у егзистенцијалним ситуацијама које аутор профилише кроз три тематска циклуса („Путник у колијевци”, „Истина је у времену”, „Сатире”), обухватајући вријеме од педесетих година прошлог вијека па све до овог најмодернијег доба.

Збирка прича Укус камена није само наратив о човјеку који свједочи сопствени животни пут, већ функционише и као својеврсни архетип човјека који тежи да прекорачи границе сопственог искуства, да (свој) живот промишља очима (а богме и душом) својих родитеља или својих потомака.

У таквом науму Вукосаву Делибашићу на располагању стоји сјећање, те власитата способност естетског интерпретирања „Сјећања су дио моје личности и ма колико се трудио не могу их се ослободити. Она навиру као заробљени просјаји из успомена и буде се у мислима” ‒ каже се у причи „Дамар времена”.

Наведено запажање, премда има статус елементарног закључка, посједује висок потенцијал за теоријска разматрања. Ако бисмо у таквом кључу тражили разраду Делибашићевог концепта сјећања, могли бисмо је наћи у ријечима Миодрага Павловића: „Сећањем човек остварује целину сагледања свог живота, осмишљава своја дела, дубље разуме општа збивања чији је он део, рукавац, проток. Сећање за појединце, групе и народе је чување и обнављање сопствене форме, путоказ и подстицај у даљем делању, у предузимљивости, проналажењу нових поступака, облика”.

Доиста би запажање знаменитог пјесника и есејистичара могло стајати као мото књиге Укус камена, сажимајући, дакле, њену основну идеју. Међутим, има још један занимљив приступ. Ријечима Алаиде Асман „оно што називамо заборавом по правилу је латентно памћење за које смо изгубили шифру”.

Јунаци књиге Укус камена, или управо писац сâм, таман трагају за шифрама памћења. Побјеђујући тако страх од пролазности живота налазе истовремено да осим човјека, и стабло („На изворишту живота”) или фотографија („Стара фотографија”) могу служити као меморијско складиште.

Дабоме, дијелом је то функција и смисао фотографије, док се стабло, „прастари дријен”, у наративној имагинацији Вукосава Делибашића профилише као космичко дрво, arbor vitae, у којем су похрањене прадавне, архетипске слике. Лако би брзоплет читалац могао да превиди овакав симболички ниво приче о дријену те је прими као завичајну или породичну репортажу.

Али прича „На изворишту живота” има свој живот иза огледала. С једне стране, дријен, као „живи споменик”, није само јунак-свједок ове приче, већ и јунак причања пишчевих предака, а, с друге стране, иако у једном имплицитном смислу, дријен јесте и сâм приповједач, јер прича о њему јесте и прича о себи самом, о упитаности над сопственим животом.

Овдје се издвојила само једна прича, али скоро свака, поготово из уводног циклуса збирке, располаже сличним нивоима симболичких и архетипских конотација.

Врлине овог писца могу се тражити и у равни онога што Виктор Шкловски назива поступком онеобичавања („остранение”), што изразито потврђује прича „Вучји пир”. Но не само зато што се приповиједа из перспективе дјетета, већ што приповједач заиста умије да се „уздигне на ниво детета”, да се послужимо ријечима Александра Вуча, те свијет сагледа не инфантилним већ зачудним погледима.

Могло би се размишљати и у смјеру извјесних приговора; рецимо, да Делибашић каткад клизи низ саму оштрицу патетике или мелодраматике, али тада бисмо упутили приговор, најприје, на рачун најбоље приче у књизи која носи назив „Путник у колијевци”. Но био би то недопустив гријех, јер писати о мајци, а лишити се сентименталности, вјероватно би могло водити само у смјеру десекрализовања родитељице, а на то скоро нико нема право.

Уникатност споменуте приче почива и на другим наративним механизмима. Већ сам наслов јесте један бисер, што најављује једно тако необично путовање: у колијевци. А када се схвати да је главни јунак изван колијевке, онда се пред читаоцем открије права огрлица од бисера. „Кренула је с колијевком на плећима и торбом у рукама на далеки пут. Зна да ће пјешачити од звијезда до звијезда. Тешко је то бреме и за краћи, а не за тако дуг пут. Зора се само назирала, а она је грабила, путељцима и крчаницима кроз кланце.”

У случају ове приче универзалност се не постиже лакоћом идентификовања с јунаком, већ аутентичношћу јунака и егзистенцијалне ситуације. Можда је у времену на које писац реферише мајчински подвиг, што се описује у „Путнику у колијевци”, био уобичајен, али из перспективе савременог човјека прије дјелује као епизода из неког давног, митског времена.

Није се промијенио само начин живота, већ и однос према животу. Стога је и Делибашић писац-хроничар једне животне философије каква ће се можда све више откривати као жал или чежња за неким бољим, али изгубљеним временом.

Повјерење и дивљење према предачком искуству тема је, али из нешто другачије перспективе и у циклусу „Истина је у времену”. Главни јунак је ђед Мато, обликован скоро као некакав легендарни јунак, што припада реду народних мудраца какав је био знаменити Сула Радов. Додуше, судећи по причи „Философија ђеда Мата” у њему по нечему можемо проналазити и одјек Едипа.

Као што овај антички јунак себе кажњава због сопствених преступа и наивности, тако и ђед Мато ускраћује себи право на нека животна задовољства због убиства које је починио, па иако „у несвакидашњој, непланираној околности”.

Ма колико тврдио Јан Кот да нема трагичких карактера, већ само трагичких ситуација, ђед Мато је развио своју „философију” којом је одговарао на усуд ситуације у којој се нашао, макар то био и трагизам^[1] који је сам себи додијелио: „Био ми је живот угрожен. Иако се не предајем, нијесам имао намјеру, па толико пута помислим, боље би било да је он мене убио. Жао ми је што су му ђеца остала сирочад. Убио сам ја себе више него њега.”

Но, и у овој причи Вукосава Делибашића налазимо један етос какав је на самој граници нестајања. Посебно тога постајемо свјесни када из сфере сјећања наратор ступи у простор савременог живота, који изгледа једино може бити антипод времену и људима које Делибашић спашава од заборава.

Заоштравање односа између прошлог и садашњег каткад скрене у моралисање и педагошко расуђивање, што се прије може третирати као један племенити немир који, ипак, подрива наративни квалитет књиге. Но у каталог врлина Вукосава Делибашића може се убројати и осјећај за добру мјеру.

Завршни дио збирке, „Сатире”, открива још један стваралачки импулс овог аутора. Малочас споменута тензија између прошлог и садашњег времена у овом циклусу дјелује веома продуктивно, пошто се у сусрету репрезената та два пола, не само два времена већ и два система вриједности, производи комички конфликт par excellence.

Хумор је чешће горак и циничан, али тиме се не ремети његово љековито својство. Можда се то најуспјелије види у причи под називом „Другарице”. У први мах се може помислити да је то сусрет традиционалног и модерног, што у свом контрастирању активира механику комичног конфликта, док пажљивије читање потврђује да аутор и у комичком модусу успјешно достиже ниво универзалних принципа. Наиме, могла би ова прича веома лако послужити као прологомена за неку комедију нарави, неку савремену покондирену тикву.

Збирка прича Укус камена садржи три циклуса, што се тематски и формално-жанровски прилично разликују. Међутим, како се дјелимично показало, ваља их третирати као јединствену смисаону цјелину.

У сва три циклуса јунаци припадају истом просторно-временском амбијенту; промовишу исти систем вриједности; апелују да се традиционалним вриједностима, какве су, рецимо, породица, љубав према завичају, пожртвовање, заједништво, самокритичност, морал, чојство и јунаштво, увијек може враћати не само као личним успоменама, већ као универзалним могућностима избављења из егзистенцијалних и духовних суноварата.

[1] Матов трагизам има, такође, своје античко усмјерење, јер за разлику од данашњег поимања, а античком свијету трагично је оно што је узвишено. Стога и Аристотел каже да је трагедија подражавање узвишене радње, угледање на људе који су бољи од нас самих.

За ГЛЕДИШТА пише: Милорад ДУРУТОВИЋ

Градина: СНЕЖАНА СПАСИЋ – БЕЛА ВИЛА

5. јул 20246. јул 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

У оквиру програма 29. Интернационалних хорских свечаности у Нишу представљен је специјални број ГРАДИНЕ са тематским блоком Снежана Спасић – Бела вила, објављеном у броју 104/2023. Повод за представљање броја у оквиру ове најзначајније хорске манифестације у овом делу света јесте то да ће од ове године награда за најбољег солисту на Интернационалним хорским свечаностима носити име Снежане Спасић.

**Снежана Спасић** (1969-2020) *фото Душан Митић Цар*

О броју су говорили Александар Костадиновић, Иван Благојевић и Велибор Петковић. Тематски блок садржи опсежну етномузиколошку студију др Јелене Јовановић „Снежана Спасић и њен албум Бела Вила: Живи глас и аутентично српско певачко наслеђе”, кратке поетске текстове Драгана Јовановића Данилова и Саше Хаџи Танчића, затим „Приче са концерата“ саме Снежане Спасић, кратке, језгровите коментаре и најаве својих песама на концертима и у медијима, као и биографије Снежане и чланова њене групе Naissa и изабране фотографије са њихових концерата.

Саставни део овог броја ГРАДИНЕ чини ДВД на којем је снимак концерта који су Снежана Спасић и група Naissa одржали 15. августа 2007. година на Летњој позорници у Нишу, на отварању Nissvile Jazz festivala те године. Преносимо излагање Александра Костадиновића, уредника часописа ГРАДИНА.

Александар Костадиновић: МУЗИЧКИ ПОРТРЕТ СНЕЖАНЕ СПАСИЋ

Желео бих најпре да се захвалим организатору Интернационалних хорских свечаности на уступљеном термину и простору да широј културној јавности представимо 104. број Градине, нишког часописа за књижевност, уметност и културу. Ова, на први поглед необична околност да се литерарни часопис промовише током музичке културне манифестације изискује извесно образложење, па ћу у својству уредника овог часопса настојати најпре да поменуту околност образложим.

Наиме, ова свеска Градине, својим вредносно најзначајнијим сегментом посвећена је музици, односно животу и раду Снежане Спасић (1969-2020), извођачице традиционалне музике, која нас је, нажалост, прерано напустила пре безмало четири године. У питању је рубрика „Бела вила – Снежана Спасић“, која иако представља неку врсту куриозитета у досадашњој концепцији нашег часописа, ипак има упориште и ослонац у темељеним начелима његове уређивачке политике.

Дугогодишњи уредник и покретач нове серије Градине Зоран Пешић Сигма сматрао је да је један од приоритетних задатака у оквиру културне мисије књижевних часописа и то да буду својеврсни чувари времена, не само актуелног књижевног тренутка, већ и дублет културног памћења. У ствари, он је сматрао да је естетска, па и културна димензија човековог постојања својеврстан обрачун с временом, односно са његовим негативним учинцима: пролазношћу, пропадљивошћу и заборавом, па је тако и за традицију сматрао да представља оно мало прошлости које успемо да сачувамо од демона времена.

Управо из поменутих разлога, а са циљем чувања традиције и нарочито у обавези према култури памћења, била је покренута периодична рубрика Музеј књижевности, посвећена почившим нишким песницима Бранку Миљковићу, Гордани Тодоровић, Љиљани Бибовић, Миливоју Пејчићу, за чије је уређивање углавном био задужен Јован Младеновић, виши музејски кустос Народног музеја у Нишу.

Ова рубрика је суштински била „споменичарске” природе, јер „споменица” јесте традиционални литерарни оквир којим се чува сећања на значајне личности и догађаје из прошлости, а по свом склопу и садржини била је најближи сродник рубрици „Књижевни портрет” јер је представљала мозаик написа и прилога различитих каквоћа и боја: поред теоријско-критичких написа, најчешће је ту било доста мемоарских текстова и свечаних дедикција.

На сличан начин је конципиран и темат посвећен Снежани Спасић: отварa ce једним теоријско-аналитичким написом Јелене Јовановић, музиколошкиње из Института САНУ, чија је основна стручна преокупација етномузиколшке природе: елементи сеоске вокалне и инструменталне традиције Шумадије и централне Србије, након чега следи проза песника Драгана Јовановића Данилова „Ја сам бела, балканска ружа” која је експлицитно посвећена Снежани Спасић, а затим и два микроесеја Саше Хаџи Танчића, подстакнутих солистичким, а capella концертима које је Спасићева током двехиљадитих одржала у Нишу.

Поред обавезног, стандарног дела таквих рубрика које представљају кратке биографије, у овом случају Спасићеве, али и чланова групе Naissa, који су са њом учествовали на концерту којим је отворен Нишвил џез фестивал 2007. године у Нишу (у питању су биографије Владимира Ковачевића, Слободан Јевтића, Марјана Радевског, Александра Васова, Драгана Томића, Горана Ђорђевића и Акаша Бата), желео бих нарочито да истакнем два прилога.

Најпре, ту су кратки написи саме Снежане Спасић, чију је жанровску природу тешко прецизно одредити: њихова основна одлика је аутореференцијалност, која се манифестује кроз необичан и несвакидашњи преплет аутобиографских, аутопоетичких и исповедних чинилаца. И, напокон пратећи део свеске Градине, а ја бих волео да кажем саставни, па мени и најзначајнији део представља ДВД, којим се презентује већ помињани наступ Снежане Спасић и групе Naissa на Нишвилу 2007. године (диск садржи извођење седам нумера које су аналитички разматране у поменутом тексту Јелене Јовановић), диск је публикован уз дозволу Нишвил фестивала, а уредник овог видео издања је члан наше редакције Горан Станковић.

Зоран Пешић Сигма је волео да каже да песма представља замрзнути дах песника, као вид кристализације душе које пркоси демону времена. У складу са тим, али и са личним уверењима Снежан Спасић, која је сматрала да пиротски ћилим својим традиционалним, а опет непоновљивим шарама представља материјални дупликат нечије душе, волео бих да овај диск, па и читав темат, представља тканицу која ће јасно представити сасвим особену, личну и непоновљиву, уметничку појаву Снежане Спасић.

Редакција ГЛЕДИШТА © 2024

Ивица Живковић: УСТА ОТВОРЕНА ДО ДАНАС – О Нишвилу, ништа посебно

16. јун 202415. јун 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Како се снаћи међу свим овим силним коментарима на тему Нишвила око себе сваке године изнова, а избећи замку да испадне да си изрекао тек још један од њих?

Можда бити свестан да ни не можеш учинити ништа друго, односно да се та замка избећи не даје. А где да га, једног од њих, и како онда искажеш: да ли успутним гунђањем у уво првоме затеченом до тебе, у земљи где се главе свих нас воде као канте за ђубре; како и где да га напишеш: да ли на друштвеној мрежи?

Кад сам ја у питању, имајте у виду да дилема има једну димензију више: где и како све то, ако си Ивица Живковић? Јер тада ти се по свој прилици причињава да људи од тебе хоће нешто више, ако и коментар онда коментар са ставом, и чекају да га чују. И хоће да га објаве у гласилима већим него друштвена мрежа, ако нису сва гласила већ постала некаква велика друштвена мрежа.

Можда и јесте тако, то последње, јер је неодговорност постала иста и свуда аплицирана; ово је Ниш, овде се суочавање не упражњава, своју одговорност испуњаваш узмицањем, а од прогона се штитиш вештом мимикријом. Али то још није одговор на моја питања.

Шта би Ивица Живковић имао компетентно рећи о Нишвилу, о садржају који се тамо пласира и свему другом што се тамо догађа?

У две речи: ништа посебно. Прецизније: скоро ништа.

Мене су године разговора с таквим чудовиштима учености, каква су Никола Тодоровић и Магични Зоран Ћирић, те успутна ћаскања с феноменима упућености, какав је тамошњи стејџ-менаџер Деки Шобот, привеле к оном највреднијем освешћењу што гласи: Ћути. Не знаш.

Зато налазим за сходно да се брже-боље што детаљније легитимишем. Мора бити јасно каква су полазишта некога ко ће вам на крају овако громогласно изрећи своје ништа посебно. Јер ово је Ниш, а дани Нишвила су време када се Ниш комеша. Оно што ја имам да прећутим није мање значајно од онога што други нису рекли о томе.

Мене су као дете дубоко импресионирале телевизијске емисије где је у углу екрана писало „Време џеза”. Амбијент тих звукова и покретних слика био ми је утолико мистичнији што се џез-музика у визури моје малобројне породице налазила дубоко међу шпанским селима.

У доба средње школе однекуд сам се докопао аудио-касете Дјука Елингтона и кренуо пасионирано да је слушам. Још тада су ми клавир у џезу и сâм Елингтон постали нека врста светиње. Ту и тамо кружиле су плоче Луја Армстронга, који ми је са оним лудим гласом деловао сувише популарно или популистички – за њега су сви знали, чак су му и песме наличиле на радијске хитове, а неке од њих биле су и свима познате.

До праве мистике у погледу трубе доспео сам тако што сам случајно са радија снимио Дизија Гилеспија, неку верзију „Сунчане стране улице”. Чуо сам за термин би-бап, а такође и за свинг. Негде сам прочитао да је Каунт Бејзи тај који свира свинг, али тада није било лако доћи до снимака.

Требало је имати више стрпљења и систематичности у слушању радија, где је џеза било довољно. За све то време ја сам био најуреднији фан Битлса, Цепелина, Дорса, Дилана, Вејтса, касније мало панкер и онда се распростро широко у правцима новог таласа и свега што се данас квалификује као постпанк. Јер панк је већ тад био мртав.

Али сам своје наклоности и сазнања о џезу радо делио и умножавао. Словеначки Видеосекс имао је истакнуте секвенце џеза у својим аранжманима, или је то нама тада било тако разумљиво.

Помало и други Југословени: Смак, Леб и сол. Било је ту и Америке. Са Озијем у школи слушао сам Глена Милера: с једне стране, фул војна музика лимене трубе дувају, а с друге стране моје су девојке још пре пунолетства имале Месечеву серенаду.

Били смо опчињени Мајлсом Дејвисом, који је још увек био жив и снимао своје последње албуме, Тутуа и Амандлу. Стекао сам неколико његових плоча, најдража ми је била In A Silent Way, а поменуту Амандлу поносно купио као новитет на аудио-касети.

Као истински фан набавио сам Мајлсову биографију и уживао у каприцима из његовог живота. Сликао сам се уз омоте његових албума, правећи исте фаце као он. Увек сам био подложан митовима – знао сам да је Мајлс Дејвис први свих времена.

Највише котирани били су још и Колтрејн, па Чарли Паркер, али њих тада нисам налазио. Оливера и ја смо у њеној соби слушали и неке синглице Наде Кнежевић. Допале су нам руку касете Колмана Хокинса и Сиднија… разбијали смо главу да ли се изговара Бекет или Бечет, јер је писало Бецхет.

Годинама касније чуо сам на радију изговор Сидни Беше (с нагласком на крају речи) и одмах позвао Ољу. Прави атомски удар био је дупли албум највећих хитова Телонијуса Монка на мом грамофону. Посудио сам ту плочу Мишку Здравковићу, он ме је позвао на фиксни и рекао ми: „Онај Монк је нешто најбоље што сам у животу чуо”.

Са својим једва пунолетним животним искуством запосели смо неколико термина у драгом Старом млину, уз партитуре са џез-стандардима: он за клавиром, ја на барској столици. Значи, познавао сам бар двадесетак џез-стандарда и умео да их отпевам до краја. Онда сам врло брзо почео да певам у црквеном хору и оставио џез.

Где сам ја био кад су се одржавали први Нишвили у Дому војске или где већ, питајте Бога. Мој први Нишвил био је онај 2006. године на летњој позорници. Може се рећи да сам и тада упао право с Марса; мене и моју другарицу увела је горепоменута школска Оливера кроз неке сулуде мрачне пролазе.

Она је била део ТВ екипе и знала је где се улази и излази, а да ниси пуко кинту за улазнице. Био је то већ не знам који по реду Нишвил, и ја сам остао у вечитом заостатку за свима који су ову манифестацију уредно посећивали од њених почетака.

Нисам ни тад повезао садржај програма са мојим релативно постојећим дисконтинуираним знањем и укусима о џезу из младости. Те године наступао је Инкогнито, што је као неки есид, али ипак недвосмислено џез.

Кажем, нисам се посветио удубљивању у саму музику, опрему, квалитет извођења. Највише ми је остала у сећању једна од Инкогнито певачица, којој бих указао сав интензитет пажње и да није певала ништа.

На основу тога могло би се рећи да ми је перформанс на бини бар једнако толико важан као и показани виртуозитети – то се потврдило годинама касније, када су ми се током наступа Патрише Еплтон из Де Фаз уста отворила и остала отворена до данас (није ме ни она Хрватица с последњег Нишвила оставила баш потпуно равнодушним, премда се ни на стејџу није одвајала од мужа).

Исте године, вероватно већ сутрадан или дан касније, другарица и ја смо уживали у наступу оригиналне поставе југословенског бенда Тајм, и то је сасвим сигурно најбољи рок концерт којем сам икада у животу присуствовао. Тиме долазимо до првог камена за спотицање.

Како да причаш да си био онима који неће да дођу зато што им то није џез фестивал, а зове се тако?

Како да кажеш да си у свему задовољан Нишвилом онима који то нису зато што оспоравају сâм његов идентитет џез фестивала?

Још ако ниси био на првим Нишвилима, на које су они за разлику од тебе редовно долазили, када Нишвил јесте био џез фестивал?

Још ако су они били на многим џез фестивалима у Европи, који су прави џез фестивали, јер им се програм састоји од џеза и само џеза, а ти немаш карту ни до Приштине?

Не знам. Мени се чини да је то питање дефиниције. Да ли је за један фестивал, да би се он смео назвати џез фестивалом, неопходно да не буде никаквих других садржаја осим џеза?

Или се може назвати џез фестивалом и онај на којем, поред могућих других садржаја, сасвим недвосмислено има и онога што јесте џез?

Ја нисам био ни на једном (другом) џез фестивалу ни у иностранству ни у земљи. Нисам, кукавац, био ни на првим Нишвилима који су се одржавали у мом граду. Како онда могу да тврдим да волим џез, кад већ сав весео идем на овакав Нишвил?

Искрено, немам ништа против што сам присуствовао једном сјајном рок-концерту у оквиру програма нечега што се назива (илити: издаје за) џез фестивал. Волим што сам видео Дада Топића и Тајм, па било то на џез фестивалу или ван џез фестивала.

Не бих одбио, као што нисам, да пропратим тај концерт са потпуним уживањем само зато што је одржан на џез фестивалу. Ја се тих дана, упоредо са Дадом Топићем и екипом, јесам наслушао џеза – нисам само бленуо у Иман.

Нишвил без џеза: то се никада није десило. Овај наш град, који и није баш најпознатији по целогодишњем обиљу културних и других догађања, може да поднесе то садржајно шаренило. Оно му можда чак и прија. Друго је питање искључивост приликом нечијег дефинисања или издавања за нешто што тобоже није.

Нека слободно буде и нешто што није, само док јесте (и) оно што јесте. Отприлике тако бих ја то формулисао, само да оправдам своје одушевљење проводом на тим својим првим Нишвилима, још док су се одржавали на Летњој позорници.

Да ли је наредне године, или оне следеће, гостовао и Зоран Предин?

Нека је гостовао. Био је и Душко Гојковић, у поређењу с којим нећете чути ништа што би више било џез. Били су и Бренд Њу Хевиз, чисто ради већег (џез) спектакла.

Већ друге, треће године, ја сам почео да живим за те и такве Нишвиле. Добро, можда је то претерано категорички речено, али у погледу културне понуде мог града скоро да је и дословно тако. Јер многе друге ствари умем и да прескочим. Али та позитивна енергија на Нишвилу, којом се потпуно обузмем тих дана и узмем да је ширим и сâм… та радост поводом успутног сазнања да толико велики број људи тамо познајем и да ми се јавља… то уживање у сваком кутку Летње позорнице између свих оних бина, седишта и степеница. Све је то само моје лично. И ја ћу да га браним.

Тедо д’ умрем кад сам оне године сазнао да више неће бити Нишвила на Летњој, већ да се премешта тамо на неку ливаду. Тада ми се чинило да је немогуће да се и у неком новом простору оствари она енергија, знате, то само моје лично.

С муком посматрах чаршаве које су обесили последње године на Летњој између позорнице и угоститељског објекта. Ни данас ми није јасно ко их је тамо ставио: Нишвил или угоститељски објекат.

Чуо сам само да је реч о расправи око кинте, што није мала ствар. Иван Благојевић (за стране читаоце: директор Нишвила) стао је на бину и свима нама потанко објаснио да се догађа нека неправда.

Иван је врло експресиван човек. Ко је у праву, он или они други?

Никад то нисам разабрао. Истини за вољу, било би највероватније погрешно да сам пресудио да је само једна страна у праву, односно да је Иван, јер ме угоститељски објекат много и не интересује, у праву или у криву.

Тај први Нишвил на ливаду, а то је била две хиљаде девета, очекивао сам са страхом, али дочекао с великим олакшањем. Догодило се чудо: Нишвил на новом простору био ми је једнако магичан – мада, наравно, на другачији начин – колико и они претходних година на Летњој позорници.

Што се мене неспособног тиче, свака част свакоме ко може сва она чуда да наређа и да се све на крају и види и чује. Те године другарица ме је убацила у волонтере, колективно, преко неке њене енџио.

Другарица је била, што оно кажу, с бенефитима, а један од бенефита била је моја волонтерска пропусница. Те године сам, стојећи издалека као прилично необичан матори волонтер, први пут видео екипу организатора Нишвила.

Видео сам Попа како отмено и ауторитативно распоређује волонтере. Нико ме неће убедити да је све што ти људи ураде нешто тек тако, што би могао свако од нас познавалаца ствари и критичара.

Своје присуство са овом или оном пропусницом увек сам користио да се мувам и минглујем около. Нека је доживотно хвала Далибору Поповићу званом Поп (убрзо смо се упознали, рећи ћу и спријатељили), што ме је свих година по разним основама опскрбљивао пропусницама оваквим или онаквим.

Увек сам хтео да купим улазнице, и никад нисам могао. Углавном сам се провлачио као члан Друштва књижевника, значи неки фактор у култури града. Тамо сам био сам и прес, и стаф, чак једне године и хост (али заиста, Оливера и ја смо правили друштво неком заменику израелског амбасадора).

Седели смо у ложи, за истим столом с тајкунима и политичарима – и не, то ми није импоновало. Али могао сам да се завучем и иза бина, у бекстејџеве, чисто да продефилујем; није ме занимало ни са ким од гостију музичара да се нешто упознајем и причам. Просто нисам имао шта.

Премештај Нишвила на нову локацију довео је до проширења околне сценографије и до разних тржишних навала. То је такође изазвало негодовање оних који брину да отменост идеје о џез фестивалу не буде угрожена нижим социјалним побудама наше презира достојне средине.

Искрено, мајице и качкети на тезгама дуж стазе у Тврђави тих дана не боду очи превише. Просто заобиђи, прођи поред. Понекад можда нешто и купи, понеси, чувај, поклони. Неће ти падне круна с главе.

Добро, разумем негодовање због роштиља. Међутим, ни с тиме се не претерује. Све је то сведено и стављено са стране, у дубоку позадину догађаја. Неко ће рећи да људи морају нешто да хасну успут. И биће у праву, мислим, ко од нас није више пута изумирао од глади насред Нишвила?

За мене је право спасење била појава веге-бургера, будући да се бар једном или двапут, ако не и свих дана Нишвила, падне пост. Осим на Нишвилу, до данас их на другим местима у Нишу нисам ни видео. Јесте да пукнеш кинту, али исплати се: капитализму капиталистичко, а Богу Божје.

Последњих година знао је да нам се осмехне и сâм капитализам – неке фине девојчице бесплатно су уваљивале веге грицкалице које су увек добро долазиле. Успела је и реклама, јер сам исте такве настављао да купујем по граду и после Нишвила.

Ред је поменути и нешто што мене лично избацује у погледу Нишвила, а то су сви они трубачи и дувачи који се ту доводе локално и оркестрално, једном речју: благе назнаке Гуче.

У центру пажње тог мелоса је велики Шабан, али под неку другу, светску презентацију. Разумем покушаје да се домаћи улични музиканти конектују као овдашња понуда са светским трендом блуза џеза, етно ворлда и шта вам ја знам; признајем, и прихватам, али не могу.

Када их видим и чујем, бежим главом без обзира. Знате, има разлога зашто не идем у Гучу. Ја сам вам од оних што преседе читаву свадбу. Као клинцу није ми падала круна с главе кад бих се прикључивао на Да л’ је могуће и Не долази у мој стан, тамо где бих видео друштво и гитару.

Али мене све то ипак сувише асоцира на шаторе, пијанство и ваљање по блату, и то није моја прича. Довољно буде да неко подигне руке на Нишвилу, поцупкујући и правећи ону телећу фацијалну експресију, да би ми то створило унутрашњи проблем.

То се десило на Бреговића, када смо Оливера и ја трчали без даха још много даље од Тврђаве, до самог логора, тог универзитета бекства, како бисмо побегли и од одјека свега онога што идол мог детињства, који је створио Изглиједала је мало чудно у капуту жутом кројеном безвезе, изводи на бини.

Разумео сам шта хоће да каже Иван када је рекао да су после Трикија за утеху наступили домаћи Трикији, али ми смо и тада заждили у спринт према излазу – и опет нас је стигао Калашњиков.

Значи, ако и јесте домаћи Трики и тако узвишена етно варијатна музике, зашто већ друга ствар на репертоарима увек изнова мора бити тај шугави Калашњиков!

Осим Техерана имам још једну слабу тачку, а она се зове Бесаме мућо. Не знам зашто ми је та песма идиотска, кад су ми многи рекли да објективно није. Мислим да ми ту проради онај синдром негодовања на „дај нешто што сви знамо”, који је у овом граду неизбежан не само на славама већ и на вечерима оперских арија, кад читава сала Симфонијског оркестра на крају крене да подврискује О соле мио, или пак Жена је варљива. Више од петнаест Нишвила је наређано у мом житију, и ниједан не прође без Бесаме мућо. И то је све, што се гунђања тиче. Немам више примедби.

Слушао сам истинске величине. Видео сам Рона Картера, Жан Лик Понтија, Ведер Рипорт (које сам, додуше, испратио с подељеном пажњом јер ми је другарица алергична на фјужн). Али сам прилично убачен присуствовао и многим другим приредбама што нису џез. Поменух негде у претходном тексту Де Фаз. Тифан и Ијока су ме такође распаметиле, а ни Драмз Јунајтед ме нису оставили деконцентрисаним.

Ни данас ми није јасно како је Зденка Ковачичек успела онако да отпева Џенис, а Стенли Џордан онако да одсвира Хендрикса. Соломон Берк је, кажу, највећи од свих који су били (а ја слепац ни чуо за њега; кажем то, јер сматрам да се нешто важно каже и тиме кад нећеш мудро да ћутиш).

Углавном, ја све њих видех. Не само видех, већ и доживех у фул капацитету. На џез фестивалу или не, баш ме па брига. Хвала организаторима. Већ сам на прагу сенилности, тако да многе садржаје заборављам. Стрпљиво чекам наредне године, када ћу се боље присећати многих фаца с Нишвила, него тога шта сам јутрос хасао.

Видим да Иван Благојевић, исти онај који се свађао са бине кад су накачили оне чаршаве на Летњој, сваке године ламентује у јавности што нам за Нишвил (дакле, нама, не њему) званичници не дају већу кинту.

Можда нисте тај карактер да вам је такав стил наступања у јавности превише симпатичан, али океј, то је маркетинг и то је културна политика. Сигурно да има смисла и сврхе. Дакле, ако бих персонално можда и више волео на његовом месту каквог блазиранијег, софистициранијег типа, хвала Ивану Благојевићу.

Шта се ради иза кулиса, ни најмање ме не занима. То су велика питања. Ја се бавим малим питањима. Дакле, хвала човеку и екипи. На евентуалним надметањима за најзначајнијег човека у култури овог града моћи ће да рачуна на мој глас.

За крај чувам онај најлуђи догађај са Трикијем ове године, а док овај текст дође до вас и она ће проћи, мислим година. Кажем најлуђи, јер је мени то било од почетка до краја – све надреално.

Трики је био највећа и најгласније најављивана звезда овогодишњег програма на Нишвилу. Ја опет пао с Марса: објашњавају ми шта је Трики, а шта Масив Атак.

Оливера каже да су неких тамо година у Београду сви слушали Масив Атак. У Нишу нису; или бар ја нисам, а нисам ни виђао људе који су. Пеђа каже да је пет пута био на њиховим концертима около. Добро. Пеђа зна.

Помало се едукујем пре финалне вечери, набадајући по интернету. Отприлике спознајем шта је трип-хоп, фина музика што се мене тиче. Ја сам слушао Портисхед, и то је нешто што ме асоцира. Па да, они су иста генерација – каже Пеђа.

Уочи самог наступа видно повећан број људи. Кажу, дошли и из других земаља да виде Трикија. Дошао и Никола, кога нећете баш често срести на Нишвилу. Међутим, шушкају како је тај Трики ексцентричан – свашта се може очекивати.

Кажу да је џанки, да је бруталан према публици. Добро. Почиње наступ, тискамо се испред бине неко здушније, неки од нас опуштеније. Креће нека позадинска музика која траје, траје, траје. Не укључује се светло. Кажу, Трики понекад током читавог концерта не укључи светло.

Полако се убацује неки женски глас. Мени то фино. Постаје (ми) све угодније. Кажу, Трики иначе све време пушта певачице. Шта онда он ради, питам се у себи. Још увек нема светла. Некакве сенке крећу се по бини. Нешто није у реду са звуком. Звучници некако пробијају, или им се дешава нешто што ја не умем да објасним. После десетак минута: пауза.

Нико не зна шта се дешава, почињу да колају прва гунђања. Пролази неодређени број минута и наступ поново креће. Опет мрак, сенке, женски гласић, пробијање из звучника. Врло брзо све се прекида – крај.

Настаје опште комешање. Надолази горчина са свих страна. Никола ставља све (по списку) на рачун организације и катастрофалног звука, због кога верује да је овај прекинуо наступ.

Каже да су то канте, а не звучници. Десно од бине срећем Цепија, који је јако љут. Толико људи је дошло, многи и из иностранства. Треба га тужити – каже Цепи. Не можете често срести љутог Цепија.

Чак и Марија, жена скандинавске лепоте, поред њега стоји намрштена. Испало је да Трики не поштује Ниш, људе који су дошли да га виде. На други стејџ излази Веља, да најави следеће извођаче.

Веља је бесан, једва се суздржава да јавно не оспе паљбу на госта. На основу тога повезујем да је он нешто видео иза позорнице, што ми не знамо а што га је саблазнило.

Тада следећи извођачи почињу Техеран ‒ ми бежимо ‒ Калашњиков је бржи.

Током ноћи читам коментаре на фејсу. Шобот пише да је Трики брат и да ће да избрише све оне који пишу лоше о њему. Чекај мало, Шобот је стејџ менаџер. Он ваљда најбоље зна. Шта је онда видео Веља?

Неко пише да је проблем настао око звука, али да нису домаћи организатори криви за то ‒ сваки иоле већи селебрити доводи своје техничаре звука. То ми се чини логичним.

Битан део целе приче је то што је Трики замајан ко струја и ништа што тај уради не мож’ да протумачиш. Неки шушкају да је Иван упао у бекстејџ и хтео да га бије.

Трики се шатро жалио у свом саопштењу да му је пијани директор Нишвила умало набембао фленџери. То су отприлике све чињенице које су се дале сазнати. Већ ујутру читам званично реаговање Нишвила – Иван Благојевић је саставио фантастично саопштење.

Одмерено, без грубих тонова осуде, достојанствено, с поштовањем, чак позитивно и оптимистично. Лично ме је задивила сналажљивост и мудра реторика тог човека. Али ми ни из тог саопштења нисмо сазнали шта се догодило.

Мени је то коначно, с логичке стране гледано, био један од најзабавнијих догађаја у животу. Оно кад ништа не можеш сазнати, а сви причају и деле информације само о томе. Чини ми се да сам ја једини који није тврдио, а није ни веровао да зна о чему је реч, у вези са било којим делом ове сложене и луде приче.

Мудро сам ћутао како ме не би сви напали. Шта, зар ти не знаш да свако доводи своју технику звука?

Проблем је у томе што би ме гарантовано већ следећа или следећи исто тако децидно сатерали уза зид: не знаш да је организатор фестивала одговоран за озвучење на фестивалу!?

Не знам, браћо! Убијте ме! Исто важи и за светло, што није било укључено, и где је био и шта је радио Трики, и како су после расправили све то са њим, и шта је видео Веља, а шта Шобот па су тако различито реаговали, и да ли андроиди сањају електричне овце, и најзад од које се дрво прави нишлиски пинокијо. Не знам, и тачка.

NISVILLE 2023 – Tricky

Знам да не знам. И задовољан сам због тога. Нисам се острвио ни на Ивана, ни на Трикијеве невидљиве техничаре. Немам никакав став о томе што овај не укључује светло током својих наступа. Нити о томе што не поштује публику. Јер ко смо ми?

Мени беше фино оних десетак дваес минута док је девојчица певала из мрака, иако ме је звучник ударао у главу. Јер ко сам ја?

А док не будем апсолвирао та два питања, сва ова друга, знате, немам намеру да отварам.

За ГЛЕДИШТА пише: Ивица ЖИВКОВИЋ

Објављено и у Часопису ГРАДИНА број 107/23

Чарлс Буковски: БАВЉЕЊЕ ПОЛИТИКОМ ИЛИ ГУЖЕЊЕ МАЧКЕ

2. јун 20242. јун 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Драги г. Буковски, зашто никада не пишете о политици или дешавањима у свету?

„Драги М. К. зашто бих, да ли се догађа нешто ново под капом небеском?

– сви знају да је ђаво однео шалу.“

Наше дивљање тиња као тихи пожар, док посматрамо длаке на тепиху – питајући се шта је, дођавола, пошло по злу кад су дигли у ваздух трамвај пун желе бомбона са постером морнара Попаја.

То је једино битно: добар сан је нестао, а када он нестане, све нестаје. Остало су бесмислене игре за генерале и бизнисмене, а кад смо већ код тога – видим да је још један амерички бомбардер пун хидрогенских бомби поново пао са неба – ОВОГ пута у море док је НАВОДНО штитио мој живот.

Стејт департмент каже да су хидрогенске бомбе биле „ненаоружане“ шта год то значило. Даље читамо како је једна од хидрогенских бомби (изгубљена) пукла и ширила радиоактивно срање свуда док је наводно штитила мене, ИАКО ја нисам ни тражио заштиту. Разлика између демократије и диктатуре је у томе што у диктатури не мораш да губиш време на гласање.

Вратимо се на случај хидрогенске бомбе – пре извесног времена исто се догодило код обала ШПАНИЈЕ. (они ме свуда штите.) бомбе су опет нестале – живахне мале играчке. требало им је три месеца – ако се добро сећам – да пронађу и изваде ту последњу бомбу. Можда је то трајало три недеље, али људима у том приморском граду сигурно се чинило као вечност. Та последња бомба – проклета ствар се заглавила на ивици пешчане дине дубоко доле у мору.

И сваки пут када су покушали да је извуку, тако нежно и пажљиво, она би се откачила и отишла још даље низ дину.

У међувремену, сви сиромашни људи у том приморском граду превртали су се у својим креветима ноћу, питајући се да ли ће их дигнути у ваздух, захваљујући звездама и пругама. Наравно, амерички Стејт департмент је издао саопштење да хидрогенска бомба нема детонациони фитиљ, али у међувремену су богати запалили у друге крајеве, а америчке морнаре и мештане изједала је нервоза.

(На крају крајева, ако те ствари не могу да експлодирају, зашто су их уопште возали унаоколо? могли су да возе и саламу тешку две тоне. фитиљ значи „варница“ или „окидач“, а „варница“ може доћи одасвуд, а „окидач“ представља „потрес“ или било коју сличну акцију која ће активирати механизам за паљење. САДА је терминологија „ненаоружана“ што звучи безбедније, али своди се на исту ствар.)

У сваком случају, покушали су да покупе бомбу, али ствар као да је имала свој властити ум. Онда је дошло неколико подводних олуја и наша дражесна мала бомба је бежала све даље и даље низ дину.

Море је веома дубоко, много дубље од нашег руководства.

На крају, специјална опрема је конструисана само да извуче бомбу и ствар је извучена из мора. Паломарес. Да, ту се догодило: Паломарес. И знате шта су урадили следеће? Америчка морнарица је одржала КОНЦЕРТ У ПАРКУ у том граду у част проналаска бомбе – ако ствар није била опасна, баш су се развеселили. Да, и морнари су свирали музику и сви су се окупили у великом сексуалном и духовном ослобађању.

Шта се догодило са бомбом коју су извукли из мора, не знам, нико (осим неколицине) не зна, а бенд је наставио да свира док је хиљаду тона радиоактивног шпанског површинског слоја тла послато у Ејкен, Јужну Каролину, у запечаћеним контејнерима.

Кладим се да је кирија јефтина у Ејкену, Јужној Каролини. Тако да сада наше бомбе пливају и тону, хладне и „ненаоружане“ око Исланда.

А шта да радите када су људи окупирани лошом вешћу? Лако, усмерите њихове мисли на нешто друго. Могу да размишљају само о једној ствари. На пример, наслов од 23. јануара 1968: Б-52 ПАДА КОД ГРЕНЛАНДА СА ХИДРОГЕНСКИМ БОМБАМА; ДАНЦИ НЕРВОЗНИ. Данци нервозни? Ох, брате мили!

Било како било, одједном, 24. јануара, наслов: СЕВЕРНА КОРЕЈА ЗАПЛЕНИЛА БРОД АМЕРИЧКЕ РАТНЕ МОРНАРИЦЕ.

Ох, брате мили, патриотизам се вратио! Та прљава ђубрад! Мислио сам да је ТАЈ рат завршен! ах ха, видим – ЦРВЕНИ! Корејске марионете!

Испод фотографије пише нешто овако – амерички обавештајни брод Пуебло – некадашњи војни теретни брод, а сада један од тајних шпијунских бродова ратне морнарице опремљен електронском опремом за надзор и океанографском опремом, приморан је да уђе у луку Вонсан код обала Северне Кореје. Ти проклети црвендаћи, увек праве нека срања!

Али ЈЕСАМ приметио да се прича о изгубљеној хидрогенској бомби полако гура под тепих: „Откривена радијација на месту пада Б-52; Верује се да се бомба распукла.“

Речено нам је да су председника пробудили између два и два и тридесет ујутру и обавестили о заплени Пуебла. Претпостављам да је поново заспао.

САД кажу да је Пуебло био у међународним водама; Корејци кажу да је брод био у територијалним водама. Једна земља лаже, друга не. Онда се човек запита, чему служи шпијунски брод у међународним водама?

То је као да носите кишни мантил док сунце сија. Што ближе приђете, то ваши инструменти боље снимају.

Наслов: 26. јануар 1968: САД ПОЗИВА 14,700 РЕЗЕРВИСТА ВАЗДУХОПЛОВСТВА. Изгубљене хидрогенске бомбе код Исланда су потпуно нестале из штампе као да се никад нису ни догодиле.

У међувремену: Сенатор Џон К. Стенис рекао је да је одлука господина Џонсона (позив ваздухопловним резервистима) „неопходна и оправдана“ и додао следеће: „Надам се да неће оклевати да мобилизује и копнене резервне компоненте.“

Сенатор Ричард Б. Расел: „На крају крајева, ова земља мора вратити брод и заробљену посаду. Напослетку, велики ратови су почели и због много мањих инцидената него што је овај.“

Председник Представничког дома Џон В. Макормак: „Амерички народ мора да схвати да комунизам још увек тежи светској доминацији. Премало се пажње посвећује томе.“

Да је Адолф Хитлер жив, уживао би у данашњој слици света. Шта има да се каже о политици и светским стварима? Криза у Берлину, кубанска криза, шпијунски авиони, шпијунски бродови, Вијетнам, Кореја, изгубљене хидрогенске бомбе, нереди у америчким градовима, глад у Индији, чистке у Кини? Има ли добрих и лоших?

Неких који увек лажу, неких који никад не лажу? Има ли добрих влада и лоших влада?

Не, постоје само лоше владе и још грђе владе.

Да ли ћемо угледати бљесак и и осетити врелину која ће нас разнети једне ноћи док се будемо туцали или срали или читали неки стрип или лепили сличице у албум?

Изненадна смрт није ништа ново, а није ни масовна изненадна смрт. Али ми смо унапредили производ; имали смо векове знања, културе и открића од којих смо направили нешто; библиотеке су затрпане књигама; велика слика се продаје за стотине хиљада долара; медицина пресађује људско срце; не можете разазнати лудака од здравог на улици, и одједном поново откривамо да су наши животи у рукама идиота.

Бомбе можда неће никада да падну; бомбе би можда ипак могле да падну. Еци, пеци, пец.

А сада, опростићете ми, драги читаоци, враћам се курвама, коњима и пићу, док још има времена. Ако ове ствари изазивају смрт, онда је далеко мање увредљиво бити одговоран за своју сопствену смрт, него за другу врсту која долази украшена фразама о слободи и демократији и људскости и/или свим тим срањима.

Прва објава, 12:30. прво пиће, сад. А курве ће увек бити ту негде. Клара, Пени, Алис, Џо – еци, пеци, пец.

Из трезора ГЛЕДИШТА, пише: Чарлс БУКОВСКИ

Са енглеског превео: Александар ВОЈИНОВИЋ

Михајло Идворски Пупин: СА ПАШЊАКА ДО НАУЧЕЊАКА (Одломак)

12. мај 202412. мај 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Навршава се 170. годишњица од рођења Михајла Идворског Пупина и 150. од његовог доласка на тло Северне Америке, али и равно 100 година од како је постао први Србин овенчан Пулицеровом наградом. Ову значајну награду доделио му је Универзитет Колумбија за дело „Са пашњака до научењака“. Поводом ових значајних јубилеја преносимо одломак књиге из првог поглавља: „Шта сам ја донео Америци?“.

Своје аутобиографско дело Пупин посвећује мајци, а пишући предговор књизи записује: „Подвући ћу овде само ту околност, да извесни психолошки разлози поткрепљују моје мишљење: да има прилика које падају у очи усељенику, док умичу погледу синова неке земље. Ко види, тај и верује. Нека говори онај који има вере, само ако има неку испоруку.“

Енглеско издаље књиге изашло је у Њу Јорку 1924. под насловом „From immigrant to inventor“. Са енглеског је превео и штампао М. Јевтић у Великом Бечкереку 1929. године у издању Матице српске.

Када сам се, пре четрдесет и осам година, искрцао у Касл Гардену, имао сам у џепу свега пет центи. Мој удес у новој, мени потпуно страној земљи, не би био ништа друкчи да сам, место пет центи, собом донео и пет стотина долара. Млади усељеник, као што сам тада био ја, није ни у стању да нађe свој прави пут у овој земљи док не потроши сав новац који је донео.

Ја сам донео пет центи и то сам одмах потрошио на један комад пите од шљива, што у ствари није ни била права пита од шљива: у њој су биле саме коштице, а ни трага од шљива. А да сам донео пет стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим, али, можда, опет на таке подвале, док би борба која ме је очекивала остала иста.

Искрцати се у Касл Гардену без паре у шпагу, није баш тако велика несрећа за младог усељеника. Уопште, за момка који се одлучио да сам себи крчи пут ка самосталном животу, није никаква несрећа бити без новаца, само ако он има у себи довољно снаге да савлада све тешкоће са којима би се сукобио.

Усељеник, који је вичан и потпуно упућен у разним вештинама и занатима, и телесно способан да издржи све тешкоће напорног рада, с правом заслужује нарочиту пажњу. А што може дати онај млади усељеник, који нема ни паре, који није вичан нити каквој вештини, нити има какав занат, нити пак познаје језик земље у коју је дошао? Свакако ништа.

И ја бих био враћен натраг да су и тада, пре четрдесет и осам година, постојали ови садашњи законски прописи о усељивању. Међутим, има извесних ствари које млад усељеник може донети овој земљи, а које су много драгоценије него све оне ствари које данас прописује закон о усељивању.

Да ли сам ја, када сам се 1874. искрцао на Касл Гардену, донео коју од ових других ствари? Покушаћу да на то питање одговорим кратком причом о мом животу пре мога доласка у ову земљу.

Моје родно место је Идвор. Али тим није бог зна колико речено јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти. То је једно мало село које се налази но страни главног пута у покрајини Банату, који је пре припадао Аустро-Угарској, а сада је знатнији део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

На Мировној Конференцији у Паризу 1919. године, ту покрајину су тражили Румуни. Ни они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају Баната у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и господин Лансинг познавали су ме лично, па када су од југословенских делегата дознали да сам ја родом Банаћанин, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости.

У Идвору нико никад није живео осим Срба. А становници Идвора били су од увек земљорадници. У време мога детињства, већина је била неписмена. Па и отац мој и мајка моја нису знали ни читати ни писати. Ту се намеће питање: што је могао дечко од петнаест година, рођен и одгојен под таквим околностима, без пара у џепу, донети Америци, ако би се нашло законско могућности да се он у њу усели?

Али ја сам тада веровао да ја носим Америци толико благо да ће ми се дозволити искрцавање, па сам се не мало изненадио кад приметих да нико на мене ни главе не осврте, када сам овде стигао.

Идворски Срби, од незапамћених времена, сматрали су се за браћу Србима у Србији, који се налазе само на неколико пушкомета даље од Идвора, на јужној страни Дунава. Ведрих дана јасно се може из Идвора видети и Авала, брдо више Београда у Србији. Ово плаво брдо, које је за мене у то доба имало на себи нечег волшебног, изгледало је као да увек подсећа банатске Србе: како Срби из Србије на њих стално мотре оком пуним нежне пажње.

У време мога детињства, Идвор је спадао у такозвану Војну Границу у Аустрији. А та Војна Граница има своју занимљиву историју. Све до почетка осамнаестог столећа османлијске најезде су стално узнемиравале Аустријску Царевину. С времена на време, османлијска војска би прелазила јужну границу, коју су чинили Дунав и Сава, и упадала дубоко у аустријске покрајине.

Концем шеснаестога века, оне су допрле чак и до самог Беча, и претиле су да постану озбиљна опасност и по целу Европу, да није пољски краљ Собијески притекао у помоћ и спасао Беч. Тада је аустријски цар Леополд Први позвао Чарнојевића, српског пећског Патријарха, из Старе Србије, да се са тридесет и пет хиљада одабраних српских породица из Старе Србије пресели у аустријске земље северно од Дунава и Саве, да чувају те границе.

И ти су се Срби за читава три столећа тукли са Турцима, и у тим борбама дошли до велике вештине у овом начину ратовања. Године 1690. Патријарх се пресели са овим одабраним породицама у Аустрију и настани се на уском појасу земље на северним обалама ове две реке. Ту су створили организацију која се касније прозвала аустријском Војном Границом.

По предању, и моје родно место Идвор 6ило је основано 1690, али не на истом месту на коме се сада налази. Прво насеље било је на једној узвишици, која се налази мало северније од садашњег села. Банат представља праву равницу, али је река Тамиш, близу Идвора, прокопала једну мајушну клисуру, и на једној од узвишица крај те клисуре налазило се старо насеље Идвора, везано једном уском превлаком са новим насељем.

То прво место за насеље изабрано је због тога што је пружало више повољних стратегијских преимућстава за одбрану од непријатељских упада. Први насељеници су живели у подземним становима, које непријатељ није могао распознати из даљине. Остатака тих подземних станова било је још у време мога детињства док сам, пре педесет година, ишао у школу у Идвору.

Где је прва црква била, ту се данас диже стуб од цигаља, а на њему стоји један крст. У једном урезу са стране била је икона Богородице са дететом Исусом, пред којом је горео жижак натопљен у зејтину. По предању, тај пламен се није никад гасио. Предање је говорило и то: да би се литијом коју би ту приредио добри свет у Идвору поуздано могла отклонити свака недаћа, која би селу претила, као суша и куга.

И ја сам често био на тим литијама и увек, када бих се налазио у том напуштеном селишту, добијао сам утисак као да се налазим на светом земљишту. Свето земљиште ради тога што је ту проливана хришћанска крв у време борба хришћанских Срба из Идвора са освајачима. Свака посета том старом селу освежавала би приче о јунацима, којим су се моји сељани толико поносили.

Овај скромни сељачки свет у Идвору био је оскудан у земаљском благу, али је обиловао у предањима о својој старини. И данас, када ми пред очи изађе слика детињства у овом селу Идвору, видим да је главни посао духовног живота сеоског света у томе да одржава и негује стара предања. Спознаја о тим предањима била је том свету потребна и довољна да би разумео свој положај у свету и у Аустријском Царству.

Када се мој народ, под Патријархом Чарнојевићем, преселио у Аустрију и настанио се у Војној Граници, закључио је тачно одређени уговор са царем Леополдом Првим. И тај уговор је убележен у једном аустријском државном спису, који се зове „Привилегије.“ По том старом уговору, Срби у Војној Граници имали су права на духовну, привредну и политичку самоуправу.

Њихова неотуђива својина била је земља, која им је тим уговором предата. У нашем селу, ми смо сами издржавали своју школу и своју цркву, и свако село бирало је своју управу. На челу села био је кнез, или поглавар, обично који плећат сељак. Мој отац био је кнез неколико пута.

Владике и народ бирали су своје духовне и световне поглавице, Патријарха и Војводу, световног и војног поглавара. Ми смо били слободни, независни власници земље. За те „привилегије“, народ је преузео на себе обавезу: да брани јужне границе од османлијске најезде.

Али кад је наш народ, под врховним заповедништвом принца Евгенија Савојског, у почетку осамнаестог столећа, помогао да се Турци протерају преко Дунава, и када је цар открио сјајне ратничке способности Срба из Војне Границе, подстакао је да се првобитне одредбе „Привилегија“ преудесе тако као да су се српски Граничари обавезали и на то: да бране аустријско царство од свих његових непријатеља.

Тако су Срби из Војне Границе бранили царицу Марију Терезију од Фридриха Великог, бранили су цара Фрању од Наполеона, бранили су цара Фердинанда од побуњених Маџара 1848. и 1849; а 1859. и 1866. они су бранили Аустрију и од Италије. Јуначки подвизи Идвораца у време ових ратова били су основа за многа предања у Идвору, сачувана у многим причама и заносним песмама.

Читање и писање слабо је цветало тих дана у Идвору, али је песништво било у пуном јеку. Веран старим обичајима српске расе, народ у Идвору, дугих зимских ноћи, одржавао је своја села. Као дечко, био сам на многим од тих села у кући мога оца. Старији људи би поседали око топле пећи на клупи, која је била део пећи, направљена од истог материјала као и пећ, обично од ћерпича, па намалтерисана и окречена. Пушило би се и причало.

Старци су личили на сенаторе, које је нека виша сила одредила да буду чувари све мудрости у Идвору. Крај њихових ногу седели су млађи људи, на столичицама, а пред сваким од њих стојала би котарица у коју су крунили жута зрна са великих клипова од кукуруза. То би им био посао то цело вече. А уз зидове, на ниским столицама, седеле би старије сељанке. Преду вуну, лан и кудељу.

Младе жене обично шију и везу. Као материном љубимцу, мени је било дозвољено да седнем поред своје мајке и прислушкујем мудролије и бајке, које би текле са усана стараца, а понекад и млађих људи, када би од стараца дошли до речи. С времена на време, запевале би младе жене по неку песму о коме од последњих догађаја.

Када би, на пример, који од стараца завршио каку причу о Кара-Ђорђу и његовим историјским борбама са Турцима, жене би запевале песме у којој се славе Кара-Ђорђе, храбри војвода Хајдук Вељко, који је са једном шаком Србијанаца бранио Неготин од једне велике турске војске под Мула-пашом. Ова храбра чета, како је песма описује, подсећа на ону малу чету старих Грка на Термопилима.

Неки од стараца на овом селу били су у Наполеоновим ратовима. Сећали су се добро и прича, које су слушали од својих отаца о аустријским ратовима са Фридрихом Великим током осамнаестог столећа. Средовечни људи били су у борбама за време мађарске Буне, а млађи су тек прошли кроз ратове у Италији 1859. и 1866.

Један старац био је у битци код Асперна, када је Аустрија тукла Наполеона. Имао је једно велико царско одликовање, ради кога је био особито горд. Ишао је и у Русију, са једном аустријском дивизијом за време Наполеоновог похода 1812. године. Звао се: Баба Батикин, а у селу су држали да је био видовит и да је могао да прориче, јер је имао необично јако памћење и изванредан приповедачки дар.

А говорио је као гуслар, српски минстрел. Није он причао тако живо само о ономе што се догађало у Аустрији и Русији за време Наполеонских Ратова, у којима је и сам био, него је очаравао своје слушаоце и причама о аустријским походама против Фридриха Великог, о којима му је причао његов отац по свом повратку са бојних поља у Шлезији.

Ја се врло добро сећам његових прича о Кара-Ђорђу, кога је он лично познавао. Звао га је Великим Вождом, вођом србијанских сељака, и никад се не би уморио причајући о његовим јуначким борбама са Турцима у почетку деветнаестог столећа. И ове приче о Кара-Ђорђу, на овим поселима, увек би изазвале више одушевљења него све његове друге заносне приче.

Пред крај села, Баба Батикин би издекламовао по коју од старих српских јуначких песама, а много их је знао на пaмeт. Када би те песме декламовао, његово сухо и наборано лице озаривала би нека нарочита светлост. И како га се данас сећам, то лице откривало је лице видовитог човека.

И данас још пред очима ми је слика његове ћелаве главе са дивним челом, надстрешеним над густим обрвама кроз које су светлуцале дубоко утонуле очи, светлећи као сјајни месец кроз четине старога бора. Он је учио свет у Идвору историји српскога народа од битке на Косовом Пољу, 1389. године, па све до Кара-Ђорђа. Он је у Идвору у животу одржавао стара српска предања. Он је био и мој први и најбољи учитељ историје.

Млађи људи причали би приче из аустријског похода на Италију, славећи подвиге људи из Идвора у тим борбама. Нарочито се много причало о битци код Кустоце, у којој су Граничари скоро сатрли италијанске армије, а то због тога што су у тим биткама узели учешћа људи који су се тек повратили из Италије.

Али се сећам врло добро да је сваки од њих са највећом хвалом говорио о Гарибалдију, вођи италијанског народа у борби за ослобођење. Звали су га италијанским Кара-Ђорђем. И сећам се да је у кући мога оца, где су се одржавала ова села, била једна Гарибалдијева слика у боји, са његовом црвеном кошуљом и шеширем окићеним перјем.

Та је слика висила поред „иконе,“ слике нашег свеца. С друге стране „иконе“, била је слика руског цара, који је тек неколико година пре тога био ослободио руске робове. У истој соби, на једном нарочито истакнутом месту, сама за себе, висила је слика Кара-Ђорђева, вође српског устанка. А после 1869. ту више није било слике аустријског цара.

Јуначке српске песме, које је певао Баба Батикин, славиле су великог народног јунака, Краљевића Марка. Његови мегдани били су мегдани снажног и храброг човека, који брани слабе и потиштене. И ако је био краљевског порекла, Марко се никад није борио да осваја земљу и градове. Како га гуслар слика, Краљевић Марко био је прави заточник права и правде.

У то време се таман био завршио грађански рат у Америци. И кад год би Баба Батикин споменуо име Линколново, помишљао сам да је то амерички Краљевић Марко. Утисци са ових села били су душевна храна која је у мојој души оживела и одржала осећање: да је борба за право, правду и слободу најплеменитија и најузвишенија ствар на овом свету.

И само љубав према слободи, правици и правди подстакла је Србе из Војне Границе да оставе своја стара огњишта у Старој Србији и одселе у Аустрију, где су радо пристали да живе и у подземним кућама и веру се као пузавци, само да би уживали благодати политичке слободе.

„Привилегијама“ била је Граничарима зајамчена та слобода, а за ту своју слободу они су били увек готови да се боре за аустријског цара на свима бојиштима. Верност цару била је основна врлина Граничара. И та верност била је јача и од дивљења које су осећали према Гарибалдију 1866. Тако је дошло до аустријске победе код Кустоце.

Аустријски цар, као чувар њихове слободе, уживао је почасно место поред људи као што су били Краљевић Марко, Кара-Ђорђе, Цар Александар Ослободилац, Линколн и Гарибалди. Ова су имена била уписана у „Књизи Славе“ у Идвору. Али, када је 1869., цар укинуо Војну Границу и њен народ изручио Маџарима, Граничари су осетили да су издани и да је цар погазио своју реч, дату њима, а уписану у „Привилегијама.“

И данас се сећам како ми је отац рекао једнога дана: „Ти не смеш служити цара. Цар је погазио своју реч; у очима Граничара, он је издајица! Граничари презиру човека који своју реч не држи.“ Из тог разлога, у кући мога оца није било слике аустријског цара после 1869.

Када ми данас на ум дођу они дани, осећам, као што сам увек осећао, да је овај издајнички поступак аустријског цара 1869. био почетак конца аустријске царевине. Он је био зачетак народносног покрета у царству Фрање Јосифа Хабзбуршког. Љубав народа према земљи у којој су живели почела је да јењава, док се, најзад, није сасвим угасила. А кад та љубав замре, мора умрети и држава. Тај сам наук научио од неписмених сељака у Идвору.

Учитељ у сеоској школи у Идвору никад није био у стању да на мене учини тако дубок утисак као што су га чинили ови људи на селима. Ово су били људи који су кретали у свет и узели живог учешћа у светским борбама. Читање, писање, рачунање, све то ми се чинило као средство за мучење, које је мој учитељ измислио само за то да би што више ускратио моју слободу, и то баш онда када сам се већ договорио са мојим друговима да што играмо и да се забављамо. По мом тадањем схватању, тај мој учитељ није имао ни појма о свету.

Историја науке РТС: Михајло Пупин

Али ме је мајка ускоро убедила да сам био на погрешном путу. Она није знала ни да чита ни да пише па ми је говорила: како је увек осећала као да је слепа код очију. Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да, крене даље од атара нашег села.

Како се данас сећам, она би ми о томе на овај начин говорила: „Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на овим нашим поселима, мораш потражити још један пар очију, очи за читање и писање. Знање, то су златне лествице које нас воде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз овај свет и води нас у живот будућности, пун неувеле славе.“

Из трезора ГЛЕДИШТА пише: Михајло Идворски ПУПИН

СЕЋАЊЕ: Добри дух Вилиног града – ИВАН ФЕЛКЕР (1950–2024), вајар и национални радник

28. април 202428. април 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

У ноћи 24. априла, од страховитих повреда задобијених ударцем аутомобила на пешачком прелазу, у централној нишкој улици Генерала Милојка Лешјанина, у 74. години живота, преминуо је Иван Фелкер, познати нишки и српски вајар, човек широке душе и срца, врстан педагог, и по свом вајарском делу – национални радник, у оном правом смислу те архаичне речи: из прошлости за садашњост!

Свакогa дана, без обзира на своје године, а био је виталан у сваком погледу, прелазио је улицу на истом пешачком прелазу код џамије, углавном у исто време – између седам и осам часова, журећи ка свом атељеу у Нишкој тврђави, тик поред улаза у данашњу Градску башту. Тог јутра није стигао: занемело је његово вајарско длето!

Био је уметник – вајар националног романтизма, који је прецизно као цртач из своје снажне вајарске имагинације извлачио дух, карактер и психолошке нијансе за бронзане портрете бројних ликова из српске историје, расуте по земљи Србији, и тамо далеко, у Америци посебно, на радост наше дијаспоре.

Не многобројна, али респективна бранша српских вајара, мајстора глине, камена, дрвета и железа, изгубила је његовим одласком колегу – par excellence!

Иван Фелкер рођен је у Нишу 1. фебруара 1950. године, у старој нишкој грађанској породици, која је позната и данас, у последњој оази старих Нишевљана. И не, не мисли се овде на становнике живописног сврљишког сеоцета, него су се у путописној књижевности управо овом речју – Нишевљани, ословљавале старе Нишлије у 19. и у првој половини 20. века.

Из породице је понео у васпитању скромност као врлину, као нијансу старе грађанске етикеције, и таленат којим се легитимисао у токовима савремене српске уметности. Дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду 1976. године, са одликом – просечном оценом 9,27; постао је члан Удружења ликовних уметника Србије 1978. године.

Учествовао је на више групних и приредио бројне самосталне изложбе. Оставио је иза себе значајан број вајарских дела у Србији и широм света, а за свој уметнички рад понео је више признања и награда.

Палата правде у Нишу биће место на којем ће се, верујемо, задовољити правда, услед насилно прекинутог живота овог великог Нишевљана, испод чијих руку је настао добар део реконструисане пластике, пре последње обнове овог старог нишког здања.

И прича се овде не завршава, јер су његове златне руке реконструисале и елементе старе Пеликанове зграде на Вили Горча, у нишкој Обреновићевој улици, као и грб Краљевине Југославије на данашњој згради Универзитета у Нишу.

Стари грб, Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, и данас је поред његовог атељеа, јер је сматрао да је уметничко дело вечно, изнад сваког система и епохе!

Иван Фелкер је аутор скулптуре Рад у Марибору, у Аранђеловцу на симпозијуму Мермер и звуци вајао је скулптуру Извор, Двоглавог орла у Соко Бањи, чесму Пуж у нишком парку Чаир, али и бројна попрсја у српском парку у Кливленду у Сједињеним Америчким Државама, попут Краља Петра, Стевана Стојановића Мокрањца, Вука Стефановића Караџића, Милеве Марић, Милутина Миланковића и Надежде Петровић. Аутор је спомен-плоче Милеви Марић Ајнштајн која је постављена у Цириху у Швајцарској. Из значајног опуса издваја се и његово дело Српски војник на Мокрој Гори.

Иван Фелкер оставио је иза себе можда најпрепознатљивије уметничко дело, несумњиво бренд града, чију фотографију многи из Ниша понесу за успомену – вајарску композицију, бајковиту сцену разговора овејаних Нишлија: ликова из знамените нишке прозе „Ивкова слава“ (објављене 1895. у Српском прегледу), ловџије Калче и Стевана Сремца, његовог повесничара. Наравно, и пас Чапа је део ове сцене, који знатижељно и збуњено слуша Калчине ловџијске приче… и све то дочарано у бронзи мајсторском руком Ивана Фелкера.

Вајари добро знају колико је захтевно извести овакву композицију, и засигурно, по мишљењу струке, то је велики домет у српском вајарству.

Споменик је откривен 2006. године на дан Свете Петке, крсне славе градске општине Медијана, чије је тадашње општинско веће, на челу са председником Драгославом Ћирковићем, омогућило реализацију композиције, као и пројекат културне акције обележавања топонима Старог Ниша у Сремчевим делима.

Рад на споменику је започет по идеји нишког глумца Млађе Недељковића, а реализован је у склопу грађанске иницијативе кустоса легата Стевана Сремца и Бранка Миљковића нишког Народног музеја, чијим идејним концептом је и уобличен комплетан пројекат НИШ – ГРАД ОТВОРЕНИ МУЗЕЈ: Обележавање топонима из дела Стевана Сремца, те су изведене и спомен-плоче аутора Ивана Фелкера: на чесми на Тргу Стевана Сремца на улазу у Казанџијско сокаче, све четири плоче, затим плоча на месту где је била нишка Сремчева механа Маргер, и плоча за Ивкову кућу, где се славила чувена слава Ивка Јорганџије.

По градском вајарском опусу, Иван Фелкер се сврстао у ред знаменитих вајара којима је Ниш био у срцу и души: Радета Станковић, Милован Крстић, Славко Милетић, Драган Николић, Александар Шакић, Никола Антов, Васја Перевалов, Звонимир Костић Палански (песник и вајар), Мирољуб Костић Коле, Влада Ашанин, Миле Симић и чудесни Небојша Митрић, аутор споменика Бранку Миљковићу, принцу песника.

Негујући баштину ове традиције, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша покренуће званичну иницијативу да се током 2025. године, када се буде обележавало 170 година од рођења Стевана Сремца, постави и пригодно обележје, управо на Тргу Стевана Сремца, у знак сећања на вајара Ивана Фелкера, као и спомен-плоча на месту где се налазила Калчина кујунџијска радионица.

Осим овога, Друштво ће предложити и постављање спомен-плоче у улици где је живео и радио Михајло Голубовић, књижевник и писац Калчиних прича, као и израду бронзаног портрета заслужног Нишлије, конзула, доајена српског новинарства, књижевника и националног радника за ослобођење Косова и Метохије, Тодора Станковића, чији се очувани гипсани модел, аутора Славка Милетића, чува у нишком Народном музеју.

ИВАН ФЕЛКЕР, уметничка биографија

1. Самосталне изложбе

1980.

Београд, Галерија Коларчевог народног универзитета

1982.

Ниш, САЛОН 77
Ниш, ИЗЛОЖБЕНИ САЛОН ЕИ
Алексинац, Дом културе
Зајечар, Народни музеј

1985.

Лесковац, Дом културе

2. Групне изложбе

1977.

Ниш, Ликовни уметници Ниша

1978.

Земун, Отворени Октобарски салон

1979.

Београд, 61. Изложба УЛУС-а
Београд, 30 година Факултета примењених уметности
Београд, Мајска изложба УЛУПУДС-а
Београд, 20. Октобарски салон
Ријека, Југословенско бијенале младих
Ниш, Априлски сусрет
Ниш, Примењена уметност и дизајн

1980.

Београд, 21. Октобарски салон
Београд, Новопримљени чланови УЛУС-а
Београд, Мајска изложба УЛУПУДС-а
Ниш, Ликовни уметници Ниша

1981.

Београд, 22. Октобарски салон
Београд, 65. Изложба УЛУС-а
Београд, НОБ у делима ликовних уметника Југославије
Панчево, 1. Панчевачка изложба југословенске скулптуре
Ријека, Југословенско бијенале младих
Ниш, Друштво ликовних уметника Ниша
Ниш, Примењена уметност и дизајн

1982.

Београд, 23. Октобарски салон
Београд, 67. Изложба УЛУС-а
Загреб, Велика Горица, „ГАЛЖЕНИЦА“
Мостар, УЛУС – НИШ
Ниш, УЛУС – НИШ
Ниш, Изложба ликовне колоније „Сићево 82.“
Будимпешта, Лођ, Познањ – Млада југословенска уметност
Никшић, 4. Септембарски салон младих

1983.

Београд, 24. Октобарски салон
Београд, 69. Изложба УЛУС-а
Панчево, 2. Панчевачка изложба југословенске скулптуре
Југословенске скулптуре
Мурска Собота, 6. Југословенско бијенале мале пластике
Љубљана, Избор са 6. бијенала мале пластике
Тузла, 5. Изложба југословенског портрета
Никшић, 5. Септембарски салон младих
Крагујевац, 69. Изложба УЛУС-а
Београд, ЈНА у делима ликовних уметника

1984.

Београд, Изложба УЛУС-а
Београд, 25. Октобарски салон
Ниш, УЛУС

1985.

Београд, Пролећна изложба УЛУС-а
Београд, 26. Октобарски салон
Панчево, 3. Панчевачка изложба југословенске скулптуре

1986.

Београд, Пролећна изложба УЛУС-а
Београд, 27. Октобарски салон
Ниш, Пролећна изложба ликовних уметника Ниша

1987.

Београд, Пролећна изложба УЛУС-а
Ниш, Пролећна изложба ликовних уметника Ниша
Панчево, 4. Панчевачка изложба југословенске скулптуре

1988.

Ниш, Трново, Пролећна изложба ликовних уметника Ниша
Београд, Јесења изложба УЛУС-а

1989.

Ниш, Пролећна изложба ликовних уметника Ниша

1990.

Ниш, Изложба УЛУС-а

1993.

Ниш, Пролећна изложба ликовних уметника Ниша
Београд, Бијенале цртежа и мале пластике
Београд, Град – магични универзум
Београд, Јесења изложба УЛУС-а

1994, 1995, 1996.

Ниш, Изложбе УЛУС-а

2008.

Горњи Милановац, Међународни бијенале уметности минијатуре

2010.

Горњи Милановац, Међународни бијенале уметности минијатуре

2010.

Мајданпек, Уметност у минијатури

2014.

Горњи Милановац, 12. Међународни бијенале минијатуре

2023.

Ниш, Ликовни уметници Ниша

3. Изведена дела

1978.

Руше, Марибор, Скулптура: РАД

1985.

Аранђеловац, Симпозијум „Мермер и звуци“, Скулптура: ИЗВОР

1991.

Сокобања, Скулптура: ДВОГЛАВИ ОРАО

1995.

Ниш, Парк Чаир, Чесма: ПУЖ

2006.

Ниш, Скулптура: СТЕВАН СРЕМАЦ И КАЛЧА

2008.

Мокра Гора, Споменик: СРПСКИ ВОЈНИК ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

2009.

САД, Кливленд, Српски парк, Портрет: КРАЉ ПЕТАР ПРВИ КАРАЂОРЂЕВИЋ
Швајцарска, Цирих, Спомен-плоча: МИЛЕВА МАРИЋ – АЈНШТАЈН

2011.

САД, Кливленд, Српски парк, Портрет: СТЕВАН СТОЈАНОВИЋ МОКРАЊАЦ

2015.

САД, Кливленд, Српски парк, Портрет: ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ

2016.

САД, Кливленд, Српски парк, Портрет: МИЛЕВА МАРИЋ

2017.

САД, Кливленд, Српски парк, Портрет: МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ

2018.

САД, Кливленд, Српски парк, Портрет: НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ

4. Реконструкције пластике:

Ниш, Реконструкција грба Краљевине Југославије на згради Универзитета
Ниш, Реконструкција пластике на фасади „Пеликанове зграде“ у склопу ТЦ „Горча“
Ниш, Реконструкција пластике на згради Палате правде

4. Награде и признања

1981.

Годишња награда УЛУПУДС-а

1982.

Друга награда Сићевачке колоније

1993.

Прва награда на ликовној изложби уметника Ниша (Класик)

2010.

Прва награда за Национална признања: „МАЈКА СРБИЈА“

2010.

Прва награда за Национална признања:

„СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ“
„ВУК КАРАЏИЋ“

2010.

Прва награда за скулптуру на Међународној изложби „Уметност у минијатури“ у Мајданпеку

2012.

Прва награда за накит на Међународној изложби минијатуре и накита у Мајданпеку

ГОРАН КОСТИЋ КОСТА, ОД СТУДЕНОГ ДО НОВЕМБРА

БОЈА ЗАГРЕБА

СРБИШЋЕ КАО УСУД

НА „ОДМОР” С КОЈЕГ НЕМА НАЗАД

ЗАГРЕБАЧКА ЕКАВИЦА

СЛОМЉЕНО СРЦЕ

Пре почетка, на четири стране(Ante initium, quatuor)

IКурве не миришу на град(Meretrices non olfacies in urbe)

IIКад греши старији нараштај, млађи се учи злу(Ubu peccat aetas maior, male discit minor)

Александар Костадиновић: МУЗИЧКИ ПОРТРЕТ СНЕЖАНЕ СПАСИЋ

ИВАН ФЕЛКЕР, уметничка биографија

1. Самосталне изложбе

1980.

1982.

1985.

2. Групне изложбе

1977.

1978.

1979.

1980.

1981.

1982.

1983.

1984.

1985.

1986.

1987.

1988.

1989.

1990.

1993.

1994, 1995, 1996.

2008.

2010.

2010.

2014.

2023.

3. Изведена дела

1978.

1985.

1991.

1995.

2006.

2008.

2009.

2011.

2015.

2016.

2017.

2018.

4. Реконструкције пластике:

4. Награде и признања

1981.

1982.

1993.

2010.

2010.

2010.

2012.

Пре почетка, на четири стране
(Ante initium, quatuor)

I
Курве не миришу на град
(Meretrices non olfacies in urbe)

II
Кад греши старији нараштај, млађи се учи злу
(Ubu peccat aetas maior, male discit minor)