Пре почетка, на четири стране
(Ante initium, quatuor)

Остали су ветрови. И мале воде.

Рибе, шкољке и ракови Панонског мора и цело море, ишчезли су. Неке воде, боље среће, нашле су свој пут ка опстанку. Помешане с водама велике реке и ћудљивим ветровима, мале воде су се отргле, расле су и падале, и родиле четрнаест острва. А ветрови су некад учествовали, некад посматрали, некада надмено с висине додавали понешто облицима острва. Безвремени сведоци вековима су неговали своје земљане потомке, доносећи им живот и прихватајући људе који су се појављивали и ишчезавали.

Прихватили су и утврђење, чије је забијено коље палисада острво трпело, и тежину једне, па још једне и још једне грађевине; и бат људских стопала, коњских копита нимало нежних и ожиљке воловских запрега, нимало плитке, и урлање радника и војника, нимало пристојно.

            Равнодушно су сведочили расту утврђења и спајању острваца. Воде су стварале маглу да непријатеља помету и збуне, да сакрију утврђење, а ветрови су маглу склањали да би  утврђење у својој снази зликовце уплашило и отерало.

            Утврђење је расло, примало и пратило нове и старе војске, сродило се острвима, ветровима и малим водама и чувало језике и сећања људи међу својим палисадама. Утврђење се уобличило, променило, опцртало неправилан квадрат на све четири стране света; ушанчило се и још више расло, омеђено малим водама које су испуниле шанац око утврђења, хранећи се реком Мостонгом, течном рођаком Дунава.

Острва су се збијала једно до другог да би могла да носе нове грађевине, људе и њихове језике и сва оружја; ветрови су помагали и поравнали свих четрнаест острва да би се лакше кретали међу зградама и људима, грлећи утврђење око шанца и унутар њега.

Острвца су се још ближе збила, воде су се повлачиле с друма да би кола са слободом тешком 150.000 рајнских форинти, спакованом у сандук, безбедно стигла до царске благајне. Ветрови су пратили поворку и бранили слободу од прашине и језике људи који су жаморили под тежином дуката.

            Утврђење је чекало поворку бркатих и озбиљних мушкараца, гиздаве коњанике, поносне као у јунаштву крваве битке, да кроче унутар шанца, док су ветрови већ чупкали речи различитих језика из грива њихових коња носећи их преко шанца, новог дома намрешканих малих вода. Острвца, збијена, набијена, упијала су топот копита, другачији од свих до тог тренутка. Утврђење је постало град.

            Воде су се умириле у шанцу, оне мање вредне града разлиле су на околне њиве, баре, мочваре и тршчаре, острвца су се сасвим сјединила.

            Остали су ветрови.

I
Курве не миришу на град
(Meretrices non olfacies in urbe)

Шкрипа пера по грубој хартији постајала му је непријатна. Василије Дамјановић завршавао је предговор за своју „Аритметику”, навикнут на трпљење шкрипе пера, али ометен помало буком са улице, а помало неким мирисима које није распознавао.

Ослушкивао је, чкиљећи, као да би смањено видно поље могло да му појача слух. Без успеха. Разазнао је неке мађарске речи, са понеком немачком и српском, али није могао да докучи смисао. Помислио је да утиша светлост на својим лампама, можда би то помогло.

Ипак, остао је нагнут над својим хартијама, не мрдајући, док се црно мастило полако сливало са пера на моћан, масиван писаћи сто од храстовине.

Читав тај дан, необично топло време као да је узнемиравало Василијеве суграђане. Па, ни ноћ није била много другачија. Топла ноћ, проклето топла, помислио је Василије Дамјановић, за неке је већ јун, за неке је још увек мај, преслишавајући се, скоро целог живота, да ли је добро разумео разлику између старога и новога календара; откопчао је још једно дугме на кошуљи.

„A kurváknak nincs itt a helyük!”, узвикнула је нека жена. Одмах затим и неки пискав, али мушки глас узвикну „Komm nicht zurück!”. Тачно, помисли Василије Дамјановић, курвама није место у нашој вароши и не треба да се враћају. Срећан што је барем нешто разазнао из уличног жамора, та га мисао испуни некаквом врстом неодређеног поноса. Свакако, не без разлога; биров је Слободног и краљевског града Сомбора.

И сматрао је да му тај положај припада. Због породичног наслеђа, због богатства, због угледа породице, због оца Јована, команданта сомборске пешадије, члана сената и првог судије. Отац је био тај који је елибертирао град. И с њим још неки, љути и бркати мушкарци.

Жамор са улице се није утишавао, а Василијеве мисли летеле су попут врабаца и чворака, којих је било много, много, тамо изван шанца. Муњевито, као летња олуја, сећање на елибертациону повељу из 1749. године и очево лице.

И лица многих других мушкараца која су остала замагљена помињањем огромних количина злата које тада четрнаестогодишњи Василије није могао ни да замисли. И тада, као и ове вечери, помешани језици, његови и туђи, царица Марија Терезија, Венац, некадашњи шанац војног утврђења… и врућина, упркос ветровима који су доносили нове мирисе, али не и освежење.

            Поглед му одлута на писмо из Венеције, датирано на 6. август (новога календара) 1764. године, којим се одобрава штампање његове књиге „Новаја сербскаја аритметика или простоје наставленије к хесапу”. Извадио је дамастну марамицу, обрисао чело и тек мало појачао светлост стоне лампе. Насмејао се себи, благо извијених усана и записао:

Прочитао је предговор своје „Аритметике” поново, осушио мастило, откопчао још једно дугме на кошуљи и посегао за старом нагорелом лулом која је стајала у раскошној застакљеној витрини. Гледао је у иницијал, невешто урезан у излизани метални обруч који је спајао дршку и тело тог an voluptas destinare, Ein Objekt zum Vergnügen, како је лулу називао његов пријатељ Стефан Нађ, апостолски синдик сомборских фрањеваца.

Предмет за задовољство. Свака издахнута димна стаза водила је даље и даље у нешто што је за Василија била мешавина спокоја и усхићења, неодређено стање које је тражило да се понавља, да се заслужи, да се прослави. И тако из дима у дим.

Слово урезано на обручу луле било је слово М; лула је припадала Василијевом претку Митру, прадеди тачније. Како је вртео лулу по шакама, наопако слово М заличило му је на поједностављени приказ главе кравље лобање. Nomen est omen, како год окренеш, весело помисли Василије на свог претка, трговца марвом који се богатио још у време турске управе у Сомбору. И отац је поред војничке каријере прослављен трговином стоком, а нисам ни ја другачији…

Изненада, опхрван мислима о породичној историји, сети се свог старијег брата Јосифа, покојног већ тринаест година. Слика бледог тридесетогодишњака на самрти није га никад ни напустила. Као ни она упечатљивија, када је мртвозорник дошао у кућу, а два груба, проста човека су спустили сандук поред кревета, у тишини, лако, рутински, као да није реч о смрти већ о некој игри у којој је циљ да се предмети по кући постављају на неочекивана места. Још необичније било је подизање Јосифовог тела с кревета.

У соби пуној људи, та двојица гробара подигла су Јосифово тело с кревета и преместили у сандук. Лако и увежбано. Јосифове шаке неприродно су висиле, као мала крила додата хладним непокретним удовима, док га је један гробар држао за надлактице. Ничег достојанственог нема у смрти. Па све и да нас спаситељ чека у својој светлости, земаљска смрт је само понижење, ништа друго, помислио је тада шеснаестогодишњи Василије.

И Василијево сећање на последњи поглед на брата ту престаје. Сећа се даље проте Бељанског, високог и озбиљног, који оцу говори нешто тихо, мајке која кроз сузе управља послугом, неких бркатих мушкараца, који као да су рођени љути и тужни.

Сећа се помешаних језика и како му је породична кућа пре личила на нови Вавилон; можда више на пијацу, него на дом. Сећа се да је тада кроз исти овај прозор гледао у православну цркву Светог Ђорђа, мало дијагонално у односу на породичну кућу.

Но, и сећања на неке друге смрти, које нису његове, породичне и интимне, колале су му мозгом; неки немир је покренуо времеплов иза његових очију и слике су се саме низале. Слика дечака, и још једног дечака, који са чуђењем гледају у поворку својих суграђана и из масе чују „губилиште, вешала, џелат, казна, плата…”. Маса је ишла у колони, неко пешке, неко кочијама, или запрегом, као избегличка река – али, били су то све становници Сомбора који ће се вратити својим кућама, неко у унутрашњој, неко у спољној вароши.

Био је то важан догађај за град који је тек градом почео да бива; град је добио ius gladi (право мача), чуо је како отац то изговара у разговору са сенаторима, члановима Магистрата. Међу њима био је и чувени Парчетић коме се Василије никада није честито ни приближио. Из детињег страха, јер где год да је чуо његово име, оно је изговарано са страхопоштовањем. Мартин Парчетић је тада, уз музику, предводио веселу поворку ка губилишту, а мало иза њега, на коњу, пратио га је Јохан Карл Тишлер, градски џелат, minister iusticiæ vidicativæ, како је писало у уговору који је град склопио с чиновником-убицом. 

Касније, причало се да је Тишлер добијао педесет форинти годишње плате, али и посебне награде за мучење. Када се већ замомчио, Васлије је чуо и детаље уговора који је град склопио са извршиоцем правде који је равнодушним одузимањем осуђеничких живота обезбеђивао сопствени живот.

За бичевање, жигосање и спаљивање градски џелат је добијао шест форинти, али су одсецање руке и черечење били упола мање плаћени, као и распињање. У дане погубљења добијао је и додатну дневницу од 1,30 форинти и једну једину форинту за покоп погубљених. Тишлер је био у обавези да поседује сопствени прибор док је град обезбедио вешала, ланце, коња и кола за превоз на губилиште.

А првог праведног сомборског убиства сећао се Василије овако: скоро неприметни, будуће Тишлерове муштерије биле су мало иза њега, у колима којима је управљао једнооки Михаљ, човек неодредивих година, спреман да за кору хлеба и фићок палинке ради све што се од њега тражи, а за велику опкладу чак извади и сопствено око.

Један крадљивац и један силоватељ детета стајали су везани ланцима гледајући углавном у оно мало сламе под њиховим ногама. Тек повремено погледали су у тишини у леђа једнооког Михаља који је све време нешто себи мрмљао у браду. Крадљивац је обешен на новоподигнутим вешалима, а онај који је оскрнавио дете вешто је обезглављен и тело му је спаљено на ломачи.

Био је то свечани долазак неке другачије смрти у Сомбор – различите од до тада познатих, праведна и заслужена, једина смрт која је код Сомбораца изазивала понос, задовољство и срећу. Југоисточни и источни ветар смењивали су своју јесењу песму преко измешаних језика, шубара, марама и капа шарене поворке која је с песмом зликовце пратила у смрт.

Двојица је тада требало да умру да би се сомборско мноштво радовало. Утицајни сомборски следбеници Фрање Асишког мислили су да је смрт једног Јеврејина на крсту довољна да искупи грехе целог човечанства.

Василије је одложио непопушену лулу у страну свог стола. Окренуо ју је тако да иницијал М буде на доле. Више није био само угледни господин Дамјанович, како су га најчешће ословљавали и они који су знали да изговоре Ћ; велики судија, биров слободног града сад је у служби својих суграђана.

„A kurva nem tér vissza”, чуо је однекуд с улице. Благи, сада западни ветар и даље је носио непознате мирисе. Преко шанца, преко крекета жаба, да би се даље мигољио уснулим градом.

II
Кад греши старији нараштај, млађи се учи злу
(Ubu peccat aetas maior, male discit minor)

По одласку Турака из војне вароши, стари ветрови покренули су нове догађаје, узбуркали устајалу воду у одбрамбненим шанчевима који су омеђили невелико подручје које ће постати град. Комарци, жабе, чворци и врапци исписивали су немушто сведочанство поновне христијанизације. 

Скромни фратри фрањевачког реда у свом су сиромаштву покушавали да обогате верски живот католика Бачке жупаније, још у време док су минарети џамија красили поглед на унутрашњост сомборског шанца.

Око годину пре Дамјановићевог предговора Артиметици, апостолски синдик фрањевачког самостана, уважени Стефан Нађ, детиње поносно је стискао писмо у знојавим длановима. Одани католик, помало суревњив према папској непогрешивости, усхићено се обратио свом пријатељу.

„Драги Дамјановичу, поштовани пријатељу, добио сам га, добио сам га, стигло је! Ево, види, драги мој, надбискуп калочки, Баћањи, каже ми Ваше господство! Понизно сам молио, ево овде види, и Магистрат ми је отписао:

г. Стефан Нађ, становник сомборски, поднео молбу Његовој Екселенцији надбискупу калочком, са жељом да од солидног материјала подигне поред града, код безданске ћуприје, на успомену и поштовање Спаситеља, једну калварију са стацијама и капелицом испод калварије.

Наравно, ја ћу докле сам господу мио у животу да сносим све трошкове, а ако добри бог да, када будем уз спаситеља, Магистрат ће преузети бригу, али не бој се, неће град због тога патити, из благајне католичке заједнице ће се то плаћати, да би нашој браћи источне вере остало исто”.

Затим се, и даље ужарених очију, погладио по десном уху, посматрајући Дамјановића као да ишчекује још једну потврду. Ветрови су улазили и излазили из града наносећи фину прашину на обућу двојице господе који су један другог држали за подлактице, у, како је деловало радозналим пролазницима, непоновљивом тренутку заједничке среће.

Ту где су се срели, започета је била градња градске куће, подједнако удаљена и од православне и од католичке цркве, основе латиничног слова Л (или недовршеног крста, рекли би Фрањевци), где је пажљиви посматрач на понекој цигли могао видети жиг ЦЈБ (Comes Joannes Brankovich).

Прва зграда Магистрата вароши сомборске никла је на темељима куће чувеног капетана овдашњих граничара Јована Јанка Бранковића. Сећање на заповедника још је било живо тридесет година касније, јер су преживели солдати и њихови потомци приљежно чували успомену и са дубоким поштовањем пролазили поред здања који су звали Бранковићев каштел иако је удовица капетанова, Марија Бранковић то породично здање продала Магистрату тек проглашеног слободног краљевског града, у мају 1749. године, за 500 форинти.

Старији су памтили, како се у Сомбору већ памти, да је ту некада текао рукавац речице Мостонге преко које је мали мост водио на поље, ка западу, све до шанца, где је био „зверињак” капетана Бранковића, коњушнице и дивљач капетанова, коју је чувао неки весели Чех.   

            „Прославимо ову вест, љубљени, идемо!” усхићено је одговорио Василије Дамјановић. „Бирај, хоћемо ли пити пиво код Фетера, Шпилауера или Пиркингера?”

Трен касније, Дамјановић није могао да се сети да ли је позив упутио на српском, мађарском или немачком језику. Ту поред њега, ветрићи, потомци великих ветрова Панонске низије, плели су своје здање око углова главне куће у граду и мешали правце расипајући се потом ка шанцу и провиријући даље тамо где им је то било дозвољено.

Један човек, кратке седе косе и младалачког лица, с чизмама у којима су се огледали облаци, уљудно се јавио двојици пријатеља, ословивши их по презименима. Одговорили су, али нису знали ко је љубазни човек.

Држања господског, а неодредивог статуса и богатства, привукао је погледе и грчких трговаца који су вукљали своје огромне торбе из којих су продавали разну робу, кад их то није мрзело. Дамјановић је, у намери да сврши своју Аритметику, код грчких трговаца купио пера, а мастило и хартија стизали су из Пеште. Седи човек пазарио је дуван, платио и окренуо се ка Стефану Нађу.
            Јоханес Обервелдер – рече, пружајући шаку Нађу, па брзо и Дамјановићу.

У великој Пиркингеровој пивници атмосфера је била слављеничка. Три језика су летела преко тешких кригли препричавајући прошлогодишњу посету грофа Адама Баћањија, управника државне благајне краљевине Угарске који је са својим сином посетио град и одсео у фрањевачком самостану. Раздрагане пивопије знале су чак и то да је даровао 100 форинти за изградњу цркве. И нису му завидели.

Гроф Баћањи откупио је сомборске елибертационе дугове од барона Теофила де Палме, знали су и да је износ 61.000 форинти и да, пошто новац није био враћен на време, жупанијска комисија је одлучила да прислино наплати дуг приходима са околних пустара.

И још су знали, сад већ веселији и распричанији, да је то није успело те су власти наредиле заплену пустара, а они су кроз смех препричавали да су пустаре и даље користили не марећи за опомене и казне. Говеда су бесплатно пасла царску траву; ха (српски), ха (мађарски), ха (немачки).

Са сваком новом туром пива стизала је и нова тура анегдота и градских прича, међу њима и она да су озлојеђени жупанијски изасланици још 1753. године посетили Сомбор и строго опоменули градске великаше и проширили забрану на све прваке града. И да је, бесан као гладан пас, гроф Баћањи сместио у Сомбор свог повереника и пандуре да би осигурао убирање властелинских давања, све док му град не исплати дугове.

Неко се сетио и да је Баћањи, јеб’о га светац његов, покренуо исцрпљујућу дванаестогодишњу парницу која је недавно завршена, а дугови, уз нову позајмицу, исплаћени и пандури весело испраћени из града.

            Потомцима војника и понеким још увек живим солдатима дуг је био предмет забаве. Ратном братству, изграђеном од три језика, новац, дугови и царска администрација били су безазлена претња.

            Луле, вруће и хладне, просте и раскошне, угашене и упаљене, красиле су грубе шаке махом бркатих мушкараца који су се надвикивали и задиркивали. Тек ретки међу њима с оба длана грлили су криглу, богобојажљиво и заљубљено, као да је свети путир.

            Када су Василије Дамјановић и Стефан Нађ закорачили у пивницу, Јоханес Обервелдер већ је седео за грубо тесаним столом, пуним успомена на влажне кригле.

            Весељаци су заузели скоро сва места, па двојица пријатеља нису имали другог избора но да упитају Обервелдера да му се придруже, што је овај љубазно прихватио, с обе шаке показујући на две слободне столице. Нови познаник, и даље незнанац, ћутке је посматрао придошлице.

            И таман док је вадио кесицу са дуваном, припремајући се да за разлику од лулаша, себи направи цигарету, зачуђени погледи заледили су припремљена питања.

            Тек понекад, када би неко, ко је видео света, забасао у непрегледну равницу и одахнуо у Граду, могао се видети човек с цигаретом. Овога пута то понекад постаће стално, јер Јоханес Обервелдер је тихо саопштио да је дошао да се настани и остане. И још је рекао да се искрцао у Апатину, пловећи Дунавом од Улма, трагом некадашњих досељеника који су оданде носили своје животе у пловним кућама, да би их склапали у равници, гурајући сећања и наде под кров и остављајући отиске и душу у мочварама.

Родио се, тврдио је, у време Велике комете, која је 1744. године била видљива у целој Европи; забележено је и да је отресита пруска девојка Софија фон Анхалт-Зербст посматрала комету из своје кочије, путујући на сопствено венчање које ће је учинити Катарином Великом.

И утврђење је било сведок Велике комете и његови становници су небеску појаву тумачили као злу слутњу; те и наредне године многи су сомборски граничари изгинули на европским ратиштима, оставивши у утврђењу више од 300 удовица, а незахвална Марија Терезија развојачила је Сомбор и одузела му привилегије. Пет година касније, преживели војници и повратници из заробљеништва, од утврђења створили су град.

Полако и тихо, причао је даље Јоханес Обервелдер, како је рано оседео јер су га валкире у шумама Тирингије грлиле и штитиле од сјаја комете. И сећао се својих мајки, тако их је звао, лепих и ружних, високих и здепастих, које су га дојиле и увијале својом косом док су махнито плесале, шапућући моћним стаблима. Касније, као дечак, помагао им је да ложе велике ватре, којима су чувале шуму, и шума је волела ту ватру.

Извадио је кресиво, труд и кремен, вешто намичући кресиво-прстен на кажипрст и средњи прст. Кресиво је било сјајно, исковано вешто од мачева палих, у древна времена, како су му мајке објасниле, на крајевима увијено у волуте попут капитела јонског стуба, да би увек чувало ватру у себи. Када су га мајке-валкире пратиле у живот далеко од тирингијских шума, сузама и својим врелим дахом утиснуле су на кресиво знак:

за ГЛЕДИШТА пише: Игор РИЛ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ЈОШ