Данас, на рођендан легендарног нишког фоторепортера Душана Митића Цара, часопис „Гледишта” званично отвара конкурс за годишњу награду која носи његово име. Више од обичног признања, ова награда је светионик за професију која истину тражи кроз објектив.
Душан Митић Цар (1953-2021)
У време кад је визуелна култура преплављена брзим и површним садржајима, награда „Душан Митић Цар” настоји да препозна стваралаштво фоторепортера који не скрећу поглед. Од данас је активна платформа fotoreporter.org, путем које професионални фотографи из Србије и региона могу пријавити своје радове и постати део ове важне хронике нашег доба.
Три израза, један тренутак истине
Конкурс је фокусиран на три кључне категорије уметничког израза, оне у којима је Цар оставио свој најдубљи траг:
Лајф фотографија: За кадрове који бележе непатворени живот и свагдашња људска искуства.
Сценска фотографија: За мајсторство у хватању динамике и емоције уметничког тренутка.
Црно-бела фотографија: За снагу чистог израза, где светлост и сенка говоре више од боја.
Поред ових категорија, живимо за тренутке који заслужују посебан наклон. Повеља „Царски рез” додељиваће се за животно дело у изузетним приликама – фоторепортерима чије стваралаштво деценијама исписује визуелну историју и оставља неизбрисив траг у нашој култури.
Како се пријавити?
Процедура је поједностављена и прилагођена професионалцима. Све информације о условима учешћа, техничким спецификацијама и Правилнику доступне су на адреси fotoreporter.org. Аутори се пријављују путем контакт форме, након чега добијају детаљна упутства за слање својих дела.
Кључни датуми:
Пријем радова: од 9. марта до 1. октобра.
Објава одлуке жирија: 23. октобар, на годишњицу Царовог одласка у вечност.
Свечаност уручења: Термин ће бити накнадно објављен.
Зашто је ово важно?
Душан Митић Цар је био посвећени фотограф, тихи сведок и лирски приповедач наше стварности. Његови кадрови данас нису само историја, него доказ да добра фотографија чува достојанство тренутка. Позивамо све колеге, хроничаре нашег времена, да својим објективима наставе ту традицију.
Јер, на крају крајева, важно је само оно што остане у фокусу.
Данашњи датум, 6. март 2026. године, у аналима наше културе не стоји само као подсетник на проток времена, већ као симбол једног века који је почео рођењем човека који ће постати еталон за укус, меру и господство.
Бранко Плеша није био само глумац; он је био појава која је приморавала околину да се усправи, да пази на изговор и да поштује тишину. Док обележавамо стоту годишњицу његовог рођења, суочавамо се са питањем: шта је то Плешу чинило толико другачијим од свих осталих велемајстора наше сцене?
Одговор лежи у његовој способности да помири две наизглед супротстављене ствари – строгу интелектуалну дисциплину и дубоку, готово органску емоцију. У времену кад је југословенски глумачки израз често био синоним за експлозивност, зној и вику, Плеша је донео „западњачки” сфумато. Он је био архитекта тишине. Знао је да је пауза између две реченице често важнија од самих речи, и да се највеће истине не саопштавају грађанима са барикада, него се шапућу у самоћи сопствене савести.
Бранко Плеша 1926 – 2026
АРХИТЕКТУРА ГЛАСА И ГОСПОДСТВЕНЕ ДИСТАНЦЕ
Ако бисмо Плешин допринос посматрали кроз призму науке о уметности, његов највећи изум била је дикција. Код њега није било случајних гласова. Свако „р” и свако „с” имало је своју тежину и своје место у простору. Та прецизност му је омогућила да постане водећи глумац Југословенског драмског позоришта у његовим најсјајнијим данима.
Када би Плеша закорачио на сцену, публика би невољно утихнула, не зато што је он то захтевао ауторитативношћу, већ зато што је његова појава одисала оним што бисмо могли назвати „природном аристократијом”.
Та дистанца коју је одржавао, како на сцени тако и у приватном животу, није била плод ароганције. Напротив, то је био његов начин да заштити светост уметности којом се бавио. За Плешу глума није била „тезга” нити забава за масе; она је била свештенички позив. Управо та доследност изнедрила је надимак по којем га и данас, век касније, памтимо – Господин Глумац. Он је био човек који је и у најобичнијем капуту изгледао као да носи краљевску одору, не због кроја тканине, већ због кроја сопствене душе.
МОРАЛ У РАТНОЈ ПРАШИНИ: ПУКОВНИК ЛУКИЋ
Иако су многи великани тог доба градили своју славу на ликовима харизматичних бунтовника, Плеша је у култном филму Марш на Дрину остварио улогу која је постала темељ за разумевање српске официрске части. Као пешадијски пуковник Здравко Лукић, он није био тај који ће уз псовку јуришати на хаубице – за то је био задужен силовити Курсула у мајсторској изведби Љубе Тадића. Плешин пуковник Лукић био је нешто друго: мозак операције, човек који осећа одговорност за сваку изгубљену главу и који у хаосу рата покушава да задржи цивилизацијски ниво.
Занимљива је анегдота са снимања која описује како је Плеша градио овај лик. Инсистирао је на савршено затегнутој униформи, чак и када су око њега сви били „запечени” у прашини и блату Церске битке. Своју смиреност у кадру доводио је до тачке која је граничила са непомичношћу. Када би пуковник Лукић издавао наређење, Плеша није користио вику. Користио је ауторитет знања и унутрашње снаге.
Том улогом је доказао да је војска без културе и етике само наоружана гомила, а да је официр пре свега – витез. Чини се заувек одзвања његова реченица која и данас родољубима тера сузе на очи:
„Више не наређујем ја, ни врховна команда, ни ђенерал Степа – наређује Србија!”
Исечак из филма Марш на Дрину: Пуковник Здравко Лукић, командант 2. прекобројног пешадијског пука I позива, Комбинована дивизија
ЛИЦЕ МОЋИ И НАЛИЧЈЕ ПАТЊЕ: КАДИЈА И НЕГАТИВЦИ
Плеша је био мајстор у тумачењу ликова који су на позицијама моћи, али и оних који су ту моћ злоупотребљавали. Његова интерпретација Кадије у екранизацији Селимовићевог романа Дервиш и смрт је студија о бирократском злу.
Без иједног повишеног тона, он је успео да дочара хладноћу система који меље појединца. Гледајући га у том филму, публика осећа физичку нелагоду од те тихе, пригушене претње коју он емитује.
Такође, био је незаменљив у улогама страних официра у послератним филмовима. Док су ти ликови обично били једнодимензионалне карикатуре зла, Плеша им је давао достојанство, интелигенцију и трагику. Тиме је подизао улог сваког филма – јер што је противник паметнији и достојанственији, то је победа над њим значајнија. Он није играо „непријатеља”, он је играо Човека у вртлогу погрешне идеологије.
РЕЖИЈА КАО НАСТАВАК МИСЛИ
Кад је глумачки израз постао претесан за његов визионарски дух, Плеша се окренуо режији. И ту се видела његова скоро научна прецизност. Његове представе су биле визуелно чисте, са фокусом на текст и психологију. Није трпео јефтине трикове.
Као педагог на Академији уметности у Новом Саду, својим студентима је често говорио: „Немојте ми доносити глуму на час, донесите ми човека.” Веровао је да глумац који не чита, који не познаје музику или сликарство, не може да тумачи велике ликове.
Постоји предивна прича која каже да је Плеша на пробама често више времена проводио разговарајући са глумцима о филозофији и историји него о самој поставци сцене. Сматрао је да из опште културе произлази интуиција, а из интуиције права глума. За њега је сваки излазак пред публику био испит пред судом сопствене савести.
Радио Београд 1: Код два бела голуба – Бранко Плеша
НАСЛЕЂЕ ЗА ВЕЧНОСТ: СТО ГОДИНА ПОСЛЕ
Данас, на прагу његовог другог века, име Бранка Плеше светли јаче него икад. У ери у којој је све постало инстант – од славе до уметности – Плеша је подсетник да квалитет захтева време, да достојанство нема цену и да се истинска величина не мери децибелима, већ дубином мисли.
Његов стоти рођендан је прилика да се поново запитамо шта значи бити уметник. Бранко Плеша нам је дао одговор својим животом и делом: да то значи бити слободан, бити образован и, изнад свега, остати „господин” у свим околностима.
Зато, данас на овај 6. март, кад помислимо на њега, видећемо га вероватно онако како га је и историја запамтила: са погледом који продире кроз време и са оним карактеристичним, дубоким гласом који нам поручује да је стил заправо само друго име за карактер. Бранко Плеша остаје наш вечни савременик, мајстор који нам је показао како се живи и ствара са високо подигнутим челом.
Вест о одласку у вечност Николаја Владимировича Кољаде није обавештење о смрти великог писца, него тихи јецај позоришне реквизите услед пада читавог једног универзума који је он, деценијама, из своје даче у Јекатеринбургу, пажљиво ткао од блата, суза, јефтине вотке и најчистије поезије. Како је преводилац Новица Антић на страници Атељеа 212 на вест о смрти дирљиво приметио у свом сећању на дугогодишњег пријатеља, Кољада је пред крај осетио да овај свет више не препознаје као свој. Биће да је свет постао превише умивен и хладан за човека који је читавог живота славио „прљаву” лепоту људског постојања.
Кољада је био позоришни феномен који се најпрецизније говорећи ретко среће. У ери у којој је мерило успеха по правилу подразумевало прелазак у неку од метропола, он је изабрао да остане „градоначелник” свог Јекатеринбурга. На размеђи Европе и Азије, подигао је Кољада театар – уточиште за све оне који нису имали где, институцију која је постала синоним за ангажовано и виспрено позориште.
Његова величина није се огледала само у писању, него се одражавала у визији. Као творац Уралске школе драматургије, он није стварао небројене копије себе. Брусио је гласове младих писаца, дајући им слободу да буду оно што јесу – сирови, искрени и неустрашиви.
ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ РАЗУМЕО „МАЛЕ ЉУДЕ”
Оно што је Кољаду учинило дубоко блиским српској публици јесте његов непогрешиви осећај за маргиналца. Његови ликови, попут оних у драмама „Мурлин Мурло” или „Праћка”, нису хероји из читанки. То су људи са периферије, који животаре у скученим становима, међу мемљивим тапетама које се љуште, а сањају о великим љубавима и далеким световима.
„Николај је писао о љубави која труне, неубрана, као најслађа јабука у запуштеном воћњаку.”
Кољада је био мајстор естетике сиромаштва и безнађа – правца који је огољавао сурову стварност постсовјетског друштва, али је у тај сиви пејзаж увек убацивао зраке сунца, макар то било кроз трагикомични апсурд или вишак емоције која прелива преко ивице.
КОЉАДА И СРБИЈА: БРАТСТВО ПО „ЛУДИЛУ”
Веза Николаја Кољаде и Београда била је органска. Захваљујући пионирском раду Јована Ћирилова и преводима Новице Антића, он је овде заиста постао домаћи писац. Његове драме су се у Србији изводиле са истим жаром као и у Русији.
Зашто смо га тако разумели? Вероватно због његовог дубоког увида: „Твоји Срби су на исти начин луди као и Руси”. То је оно племенито, меланхолично и често деструктивно лудило које преживљава све историјске бродоломе. У Београду је видео исти онај пркос и исту ону тугу коју је налазио на свом Уралу.
Кључни доприноси драматургији: Праћка – болна, антологијска прича о самоћи; Мурлин Мурло – текст који је дефинисао читаву једну генерацију позоришних стваралаца; Кокошка – сурова и духовита визија позоришног живота у провинцији; Полонеза Огињског – трагикомична повест о изгубљеном идентитету, емигрантској носталгији и болном покушају повратка у отаџбину која је постала потпуно страна, а која је својевремено са великим успехом играна на Великој сцени Народног позоришта у Нишу.
ПОСЛЕДЊИ ЧИН: ЗАВЕСА
Последња порука коју је послао – да свет више не препознаје као свој, најболнија је и истинита дијагноза нашег времена. Човек који је могао да види лепоту у највећој беди, на крају је заћутао пред хладноћом овог – новог доба.
Николај Кољада је отишао 2. марта 2026. године у тишину својих јелки на Уралу, али остављајући за собом позориште које неће престати да игра. Оставио је стотине студената којима је удахнуо храброст да пишу, и публику широм света која ће у његовим реченицама и даље препознавати сопствене ожиљке.
Нека му је лака уралска земља и вечан мир од Господа. Његова „јабука из запуштеног воћњака” није иструлила – она је сада део позоришне вечности.
Кад је 1989. године емитована прва епизода серије Симпсонови – божићни специјал: Симпсонови пеку божићну вечеру, мало ко је могао да наслути да ће тај наизглед једноставан анимирани цртаћ постати један од најважнијих културних производа с краја двадесетог и почетка двадесет првог века. Са радњом смештеном у измишљени амерички градић Спрингфилд, серија је брзо прерасла у глобални феномен, који превазилази оквир обичне телевизијске забаве.
Симпсонови нису почели као прича о породици, већ као прича о једном граду. И тај град и данас личи на наш.
ОД КРАТКОГ СКЕЧА ДО ТЕЛЕВИЗИЈСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ
Симпсонови су започели свој живот као кратки анимирани сегмент у емисији Шоу Трејси Улман 1987. године. Њихов творац, Мет Грејнинг, у последњем тренутку је одлучио да не користи познате стриповске јунаке, већ да на брзину осмисли једну породицу, именовану по члановима његове сопствене, уз један симболички изузетак: Барт, чије име представља анаграм енглеске речи brat (размажено дете, дериште, дерле).
Од тренутка кад је америчка телевизијска мрежа Фокс препознала потенцијал и наручила самосталну серију, Симпсонови су кренули до тад незабележеним путем, без преседана, од експерименталне анимације до најдуговечније анимиране серије у историји телевизије.
Оно што је почело као сатира и својеврсни експеримент убрзо је постало централна тачка поп-културног пејзажа савременог глобалног телевизијског стваралаштва.
СПРИНГФИЛД КАО МОДЕЛ СВЕТА
На први поглед, Симпсонови су прича о једној дисфункционалној породици о оцу лењивцу запосленом у нуклеарној електрани, мајци стубу дома са фризуром налик на споменик, двоје деце супротстављених темперамената и једној беби која више зна него што говори. И управо у тој једноставности лежи сва њихова универзалност.
Спрингфилд није стварно место, него образац било којег града широм света. Он јесте амерички, али је и као сваки други град који живи од навика, илузија, медијских слика и политичких фраза. Кроз тај простор серија сатирично обрађује готово све теме од изборних кампања и корпоративне похлепе, преко религије и образовања, до породичних односа и масовне културе.
Хумор Симпсонових никад није био само забава јер је у својим најбољим тренуцима био и успостављање дијагнозе и начин да се стварност покаже јаснијом кроз њено изобличавање.
ЛИКОВИ КОЈИ НЕ СТАРЕ ЈЕР ПРЕДСТАВЉАЈУ АРХЕТИПОВЕ
Хомер Симпсон постао је архетип „малог човека” модерног доба који је неамбициозан, импулсиван, често глуп, али суштински емотиван и одан. Његов типичан узвик ушао је у речнике, као што је и он сам ушао у наше колективно памћење.
Марџ је морални ослонац породице. Барт је вечити бунтовник, а Лиса савест серије, истовремено интелектуална, етичка и политичка, док је Меги тиха иронија свега изреченог. Око њих се грана вероватно најбогатијих галерија споредних ликова у историји телевизије. Срећемо више десетина различитих карактера од господара Бернса, карикатуре корпоративног капитализма, до Моа, трагичног власника бара, и читаве параде градских маргиналаца.
Посебну улогу у приповедачком оквиру серије има такозвана „вечитост јунака” где нико не стари јер не припадају конкретном времену, већ трајним друштвеним улогама и принципима.
КУЛТУРНИ УТИЦАЈ: ОД ТЕЛЕВИЗИЈЕ ДО КОЛЕКТИВНОГ ЈЕЗИКА
Симпсонови су из темеља променили статус анимације. После њих, више није било могуће анимиране серије посматрати искључиво као дечју забаву. Отворили су простор за читав низ остварења од Саут Парка до Фемили гаја, али ниједно од њих није достигло њихову распрострањеност и утицај.
Фразе, мемови, визуелни гегови и културне алузије из серије постали су део свакодневне комуникације. Истовремено, серија је изградила читаву индустрију од филмова, књига, игара, тематске паркове и академске студије. Није случајно што је часопис Тајм својевремено прогласио Симпсонове најбољом телевизијском серијом двадесетог века.
Пре него што се појаве ликови, постоји простор. Спрингфилд као место где сатира настаје из свакодневице.
Један од најчешће помињаних феномена серије јесу њена наводна „предвиђања” будућих догађаја. Од политичких обрта и спортских исхода до корпоративних спајања, Симпсонови су више пута „погодили” стварност. Ипак, реч је мање о видовитости, а више о дубоком разумевању механизама развоја догађаја савременог друштва. Кад се свет понаша предвидљиво у својој апсурдности, сатира постаје најпрецизнији облик анализе.
Али како то већ бива … ниједан дуготрајан културни феномен није без спорова. Од оптужби да „подрива породичне вредности”, преко реакција на културне стереотипе, до питања идентитетских политика тако су и Симпсонови често били на мети оштре критике.
Повлачење појединих епизода, промене у глумачкој постави и унутрашње корекције показују да серија, иако дуговечна, није статична. Она се, понекад споро и несавршено, прилагођава новим етичким и друштвеним нормама.
ИСМЕЈАВАТИ СВЕТ ДА БИ СЕ ПРЕЖИВЕЛО
Са више од три и по деценије емитовања, Симпсонови су дословно постали културна институција. Њихова тајна није само у томе што су увек савремени, него што умеју да буду и анахрони јер памте прошлост док коментаришу садашњост.
Можда и нису увек оштри као у свом златном периоду, али њихово место у историји и културном наслеђу човечанства је обезбеђено. Одавно нису само телевизијска серија, него хроника једног доба, енциклопедија поп-културе и сатирична, искривљена стварност у којој се често препознајемо.
Док год постоји потреба да се свет исмеје да би се разумео, породица из Спрингфилда имаће шта да каже. А ако једног дана и предвиде сопствени крај, вероватно ће га дочекати уз смех.
Нушићевским заплетом почињемо. Драги читаоци, да ли сте некада видели Мелбурн? Нисте? Е, добро, замислите онда Мелбурн, ал тамо некад средином седамдесетих. Још за то време, уобичајена градска врева прометне Свонстон улице изненада бива прекинута нечим што не личи ни на шта до тада виђено. На задњем делу камиона са отвореном платформом, петорица омладинаца у фармеркама и школским униформама праве буку која ће дефинисати наступајућу епоху. Иза њих, тројица гајдаша из трупе Rats of Tobruk Pipe Band дувају у мехове, пркосећи гравитацији, али и законитостима дотадашње поп културе.
Тог 23. фебруара 1976. године, група AC/DC је снимила видео спот за песму It’s a Long Way to the Top (If You Wanna Rock ‘n’ Roll). Оно што је тада изгледало као луцидна маркетиншка идеја за емисију Countdown, данас, тачно педесет година касније, стоји стамено као гранитни споменик у историји популарне музике.
За потпуни доживљај: слушај гласно док откриваш причу иза легендарног рифа
ЈУБИЛЕЈ ЈЕДНЕ РОК ХИМНЕ
Ова песма, са њиховог међународног деби албума High Voltage, без претеривања представља егзистенцијалистички менифест музичке индустрије. Текст који је написао покојни Бон Скот је брутално искрен извештај о тешком путу до славе, препуном „пљачки, туча и сломљених костију”.
Значај ове композиције потврђен је 2001. године кад је Удружење аустралијских извођача уврстило и њу међу десет најбољих аустралијских песама свих времена. Ова песма пратила је и излазак на бину током једне од новијих турнеја чувеног бенда Металика. Ипак, оно што је учинило бесмртном није само риф Ангуса Јанга, има и до смелости да се у срце хард-рока убаци инструмент који потиче из потпуно другачијег цивилизацијског регистра – гајде.
AC/DC: ГЛОБАЛНИ ФЕНОМЕН И СРПСКИ „ВИСОКИ НАПОН”
Утицај групе AC/DC на светску музичку сцену је немогуће преценити. Док су други бендови експериментисали са психоделијом, симфо-роком или касније електроником, AC/DC је остао веран својој „религији са три акорда”. Њихов минимализам је заправо врхунска дисциплина, а они су доказ да је искреност моћнија од сваке виртуозности.
У Србији, култ овог бенда има посебну димензију. За генерације које су одрастале у социјалистичкој Југославији, AC/DC је био синоним за гласно одбијања да се савије кичма пред било ким. Њихова музика се зато овде никада није доживљавала као „увоз из иностранства”, била је део урбаног фолклора.
Врхунац те исконске везе догодио се 2009. године на њиховом великом концерту у Београду. Без претеривања, то није била обична свирка – било је ходочашће. Видети децу од десетак година, тинејџере и ветеране од шездесет како заједно скачу, потврда је да AC/DC говори универзалним језиком који Срби одлично разумеју – језиком пркоса и достојанства „поштених шљакера”. Ангусов манични плес под високим напоном у директном је дослуху са динарским темпераментом који органски не трпи лажне ауторитете.
ГАЈДЕ: ИНСТРУМЕНТ КОНТИНЕНАТА И ЕПОХА
Кад је Бон Скот одлучио да свира гајде у овој песми, иако заправо није знао да их свира пре снимања, него је савладао основе уз помоћ поменутог оркестра, он је ненамерно изазвао кратки спој са далеком прошлошћу.
Гајде су најчешће погрешно доживљаване као искључиво шкотски инструмент. Међутим, историја овог инструмента је фасцинантна студија о људским миграцијама и културној размени. Први трагови инструмената са мехом сежу до античке Грчке и Рима (римска tibia utricularis), а верује се да су претходнице стигле са истока.
Гајде су истински глобални инструмент. Од шкотских Great Highland гајди, преко ирских uilleann цеви, до галицијских гајти, али и широм балканског полуострва где су такође један од најстаријих и најважнијих инструмената. Биле су присутне на дворовима, али и на сеоским зборовима. Укорењене су у више српских поднебља и познате су као ерске, банатске, сврљишке или заплањске.
Теоријски посматрано, гајде су инструмент са „бурдоном”, односно дубоким тоном као на оргуљама. Тај константни, позадински тон који се чује кроз мелодије, ствара специфичну врсту звучног зида који је врло сличан дисторзираном звуку модерних појачала. Можда се управо ту крије тајна зашто су се гајде тако савршено уклопиле у звук AC/DC-а. Оне су „првобитни синтесајзер”, инструмент који производи снажан звук трајања, баш као и добар риф.
ТАЧКА НА ЛАТИНИЧНО „И” – ЗАШТО ЈЕ ОВАЈ ЈУБИЛЕЈ ВАЖАН?!
Педесет година након што је камион протутњао Мелбурном, свет се променио до непрепознатљивости. Музика се данас углавном конзумира кроз алгоритме који нам „сугеришу” шта да волимо, а спотови се снимају скупим CGI ефектима и „генеришу” вештачком интелигенцијом. У том свету „савршених” пиксела, AC/DC и даље стоји као савршена несавршеност јер … кад чујете добош и први тон гајди у It’s a Long Way to the Top, све модерно, набуџено хиљадама филтера, у највећој мери ипак делује малокрвно.
Овај јубилеј зато изнова доказује да корени нису клупко испреплетаних жица, него акумулатор који одбија да се испразни. Да ли су корени у блузу слива Мисисипија, или у древном инструменту од козје коже и дрвета подно Суве планине, на концу и није битно. Међутим, оно шта јесте важно је искреност кад се звук претаче у емоцију која може да покрене масу. Гајде у рок музици јесу биле смели експеримент, али су и одличан подсетник да је музика коју данас зовемо „хард-рок” заправо савремена еволуција ритмова који су забављали промрзле људе окупљене око ватре.
Док AC/DC и даље тутњи планетом, у Србији и даље препознајемо тај звук као свој. Јер, било да је у питању банатски гајдаш на сеоској слави или Ангус Јанг на стадиону, порука је иста: пут до врха јесте дуг, путовање још дуже, али док год имамо музику која нам „проструји” кроз вене, вреди сваког пређеног милиметра. Једини Олимп је онај на којем се осећамо живим.
Обележавање 150. годишњице рођења Константина Бранкушија 2026. године није само велики културни јубилеј за Румунију, ово је тренутак кад светска јавност поново открива човека који је из темеља променио начин на који видимо и доживљавамо простор уметничког стваралаштва.
Као „отац модерне скулптуре”, Бранкуши је успео да спроведе своју тиху револуцију, остварујући тежњу да из хладног камена и полиране бронзе ослободи то што су многи називали „суштином ствари”.Његов пут од анонимног дечака са пашњака на падинама Карпата до вероватно најистакнутијег вајара 20. века представља једну од најневероватнијих уметничких одисеја.
Бескрајни лет његове птице надахнуо је српског композитора и пијанисту Дејана Илијића да створи своје прво дело за симфонијски оркестар – свиту која ће бити премијерно изведена у Крајови, граду који је за Бранкушија представљао пропилеје у свет уметности.
Званична најава концерта: „Bird in Space / Pasărea în Văzduh”
Између народног духа и модерне чистоте
Константин Бранкуши рођен је 19. фебруара 1876. године у малом румунском селу Хобица, у регији Олтенија, некада познатој под именом Мала Влашка. Његово детињство било је све само не лако. Већ као седмогодишњак чувао је овце, али некако баш у тој самоћи на непрегледним пашњацима док је ходао за својим стадом почео је и да ствара, да резбари прве предмете у дрвету, користећи древне вештине преношене генерацијама.
Овај интуитивни, детињи контакт са древним остаће његов темељни приступ чак и кад касније буде стварао најистанчанија дела у Паризу. Његово образовање почело је у Уметничко-занатској школи у Крајови, где је сам направио чак и виолину како би доказао свој неприкосновени таленат, а касније се наставило у Букурешту.
Кључни преокрет у његовом животу догодио се 1904. године. Према легенди коју је сам испредао, Бранкуши је из Румуније до Париза ишао пешке – путем дугим преко две хиљаде километара који је заправо био својеврсна иницијација у свет западне авангарде.
У Паризу је брзо скренуо пажњу великог Огиста Родена. Међутим, након само два месеца рада у Роденовом студију, Бранкуши доноси животну одлуку и напушта мајстора, изговарајући чувену реченицу: „Ништа не расте у сенци великих стабала”.Био је то почетак његовог самосталног пута ка апстрактној чистоти и одстрањивању свега сувишног.
Потрага за суштином: Филозофија невидљивог
Бранкушијева филозофија стварања била је дубоко укорењена у веровању да уметност не треба да имитира спољашњи изглед природе, него њен унутрашњи принцип: „Оно што је реално није спољашња форма, већ је реална само суштина ствари”, често је то понављао, одбацујући оптужбе да је његов рад „апстрактан”.Сматрајући своје стваралаштво заправо за израз чистог реализма, јер му је успевало да допре до самог језгра предмета.
Томе понајбоље сведочи серија скулптура „Птица у простору” (L’Oiseau dans l’espace), којој се враћао готово две деценије, клешући петнаест различитих облика у мермеру и бронзи. У овим делима нема крила, нема кљуна ни перја. Постоји само елегантна, издужена линија која пресеца ваздух, проносећи надањујућу идеју полета, брзине и стремљења ка небесима.
Његов концепт „директног клесања” био је још један чин пркоса академским правилима. Уместо да направи модел у глини које би касније помоћници преточили у камен, Бранкуши је сам улазио у дијалог са материјалом, верујући да материја мора да настави свој сопствени живот искључиво под руком уметника као исконским алатом.
Та дубока духовна веза са предметом стварања довела је до настанка појединих најзначајнијих дела 20. века, попут „Пољупца”, „Успаване музе” и његовог најузвишенијег јавног споменика – Ансамбла у Таргу Жију, који је 2024. године УНЕСКО уврстио на листу светске културне баштине.
Суђење које је променило историју уметности
Ипак, у историји модерне културе, Бранкушијево име остаће заувек везано за један од најнеобичнијих судских процеса: Бранкуши против Сједињених Америчких Држава. Све је почело 1926. године кад је једна од постојећих верзија скулптуре „Птица у простору” стигла у Њујорк за потребе изложбе коју је организовао његов пријатељ Марсел Дишан.
Према тадашњим америчким законима, уметничка дела била су ослобођена плаћања царине. Међутим, царински званичници су остали, мало је рећи, збуњени пред витким комадом полиране бронзе. У њиховим очима, то није била птица.
Због свог „непрепознатљивог” изгледа, скулптура је класификована као „утилитарни метални предмет”, односно предмет за свакодневну употребу сличан „кухињском прибору или болничкој опреми”, и опорезована са 40% своје вредности. Бранкуши је одбио да плати царину, сматрајући то безобразлуком и увредом за уметност, и покренуо је тужбу.
Процес који је вођен од 1927. до 1928. године био је по свему надреалан. Адвокати владе су покушавали да докажу да је објекат „превише апстрактан” и да представља „злоупотребу скулптуристике”. Постављали су питања налик: „Ако бисте ово видели у шуми, да ли бисте пуцали у то?”, на шта су сведоци одбране, редом водећи критичари и уметници, одговарали да име дела није важно, већ естетски ужитак и хармонија коју оно изазива код посматрача.
Судија Џ. Вејт је 1928. године донео историјску пресуду у корист Бранкушија, признавши да се појавила „нова школа уметности” која користи апстрактне форме да прикаже идеје. Ова пресуда је заувек изменила правну дефиницију уметности у Сједињеним Америчким Државама, чиме је директно омогућено модернизму да коначно „пређе границу” и постане признат део опште културе. Бранкуши је победио бирократију својим непоколебљивим веровањем у истинитост облика.
Константин Бранкуши: „Отац модерне скулптуре”
Од бронзе до свите: Визија Дејана Илијића
Век касније, тај исти „лет” и борба за уметничку слободу пронашли су одраз свог лика у музици. Дејан Илијић, један од најзначајнијих савремених српских пијаниста и фронтмен нишке чувене групе EYOT, своју досадашњу каријеру крунише својим првим великим оркестарским делом инспирисаним управо Бранкушијевим наслеђем.
Илијићев лични сусрет са великаном почео је у Паризу, у центру „Помпиду”, тамо у чудноватој згради преко пута Српског културног центра, где је први пут видео Бранкушијеве скулптуре у време непосредно пред један од својих концерата.
Други пресудан моменат догодио се у самој Крајови, у јуну 2025. године, током његовог солистичког наступа у Музеју уметности. Управо тада, истражујући причу о суђењу Бранкушија са америчком царином, Илијић је осетио дубоку везу са уметником који је пре једног века бранио слободу стваралаштва.
„Ниједан уметник на овом свету не може да остане равнодушан на гест уметника који се борио против конформизма и незнања,” сведочи Илијић: „Бранкуши је за мене узор уметника – борца.”
Свита под називом: „Bird in Space / Pasărea în Văzduh” представља музичку метаморфозу Бранкушијевих принципа. Иако је првобитно замишљена у три става који описују само суђење, Илијић је касније проширио дело како би оцртао и саму Бранкушијеву личност.
Композиција се састоји од седам ставова: Константин; Пољубац; Măiastra; Преко Атлантика; „Али, да ли је ово уметност?”; Птица се уздиже у простор; „Једна је ствар видети далеко, а друга је стићи далеко”.
Кроз ову музичку новелу, Илијић мајсторски спаја свој препознатљиви минималистички израз, традиционалне звукове југоистока Европе, са бојама париске авангарде с почетка 20. века и препознатљивим „додиром Балкана” по којем је и познат широм земљиног шара.
Светска премијера у Крајови: Поклон великану
Избор Крајове за место светске премијере овог дела носи снажну симболику. Филхармонија „Олтенија”, институција са традицијом која датира још из времена кад је млади Бранкуши тек почињао свој пут, биће домаћин овог догађаја сутра, у четвртак 19. фебруара 2026. године. Датум није случајан – то је тачно на дан кад се навршава 150 година од Бранкушијевог рођења.
Овај концерт представља део глобалног славља: „Бранкуши 150”, које обухвата истовремене догађаје на шест континената, од Букурешта и Рима до Шенжена и Каира. Извођење Илијићеве свите у срцу Олтеније заправо је симболични повратак „Птице” својим коренима, али у облику који надилази визуелно. Док је оригинална скулптура морала да се брани пред судијама у Њујорку, Илијићева музика долази у Крајову да слави ту тешко стечену слободу стварања.
Суштина облика и бескрајни лет звука
Бранкушијево наслеђе доказало је да уметност никада није завршена, нити затворена у одређени кавез материјала. Она је етер који се претаче из камена у бронзу, а из бронзе у музичке ноте. Кад се ове 2026. године свет буде окупио да прослави његов јубилеј, то никако није само сећање на једног вајара, него слављење саме људске потребе да се допре до суштине.
За Дејана Илијића, овај подухват је повезивање традиције и модерне, између балканског наслеђа које обојица деле и универзалног језика уметности који не познаје ни границе ни царинарнице. Те вечери у Крајови, публика ће имати прилику да затвори очи и, вођена звуцима симфонијског оркестра, коначно угледа „Птицу у ваздуху” у њеном најчистијем лету и невидљивом облику. Бранкушијев бескрајни стуб тиме добија свој музички облик, доказујући да лет који је почео у једном румунском селу пре век и по још увек траје, на висинама већим него икада.
Божо Ловрић једна је од оних готово филмских фигура наше културне историје чија биографија спаја медитерански темперамент Сплита, средњоевропски дух Прага и дубоку националну и институционалну лојалност према српским културним центрима у Новом Саду и Београду. Иако данас често прекривен заборавом, Ловрић је у свом времену био незаобилазан књижевни и дипломатски мост који је јужнословенску културу представљао Европи, али и који је својим радом унутар Матице српске и водећих српских часописа јасно трасирао свој књижевни и идентитетски пут.
Рођен у Сплиту 24. децембра 1881. године, Божо Ловрић је припадао генерацији која је своје интелектуалне темеље градила на међи два века, у атмосфери политичког превирања и књижевне сецесије. Након завршене класичне гимназије у Сплиту 1900. године, његов пут се грана ка Бечу, Инзбруку, Грацу и Загребу, где студира право. Ипак, Ловрић није био човек параграфа, већ човек стиха и слике. Његова рана фаза стваралаштва, обележена збиркама Iris (1902) и Hrizanteme (1904), уводи га у свет модерне под јаким утицајем италијанског естетизма и Габријела Д Анунција.
Ови рани радови, препуни флоралне симболике, боја и мириса, представљају врхунац лирике сецесије на јужнословенском простору. Ловрићева поезија из овог периода је декоративна и сензуална, али истовремено наговештава ствараоца који се не плаши да истражује границе језика. Године лутања Европом у друштву књижевника Јосипа Косора (1907–1911) додатно су прошириле његове видике, чинећи га истинским космополитом који ће Далмацију увек носити као своју примарну метафору света.
Матица српска као књижевно уточиште
У знаку великог јубилеја – 200 година од оснивања Матице српске – име Боже Ловрића појављује се као светли пример интелектуалца из приморских крајева који је ову институцију сматрао својим духовним средиштем. Већ од 1908. године, Ловрић постаје сарадник Летописа Матице српске, доприносећи часопису својом прозом и књижевном критиком. Његово присуство у Летопису није било спорадично; сарадњу наставља и деценијама касније, 1930. године, када из Прага шаље текстове који повезују чешку и српску културу.
Посебно поглавље чини његова веза са Матицом српском у Дубровнику. Ова институција, основана задужбином Константина Вучковића са циљем неговања српске културе међу католицима Приморја, препознала је у Ловрићу аутентични глас који заслужује подршку. Тако је 1912. године, у престижној едицији „Мала библиотека Матице српске”, објављена његова значајна драма Дугови. Ово дело, које су касније српски издавачи штампали као фототипско реиздање, поставило је Ловрића у сам центар тадашњег српског књижевног канона, заједно са Ивом Војновићем и Ивом Ћипиком.
Српски књижевни гласник и београдска елита
Паралелно са Матицом, Ловрић гради репутацију у Београду као један од најредовнијих сарадника Српског књижевног гласника. Његов рад у овом листу обухвата импресиван временски распон: од предратних година (1905–1914), преко првих година заједничке државе (1921, 1924, 1926), па све до самог предвечерја Другог светског рата (1936–1939).
У „Гласнику”, под окриљем Богдана Поповића и Јована Скерлића, Ловрић није био само писац белетристике, већ и оштар критичар и културни посредник. Његови есеји о музици, позоришту и ликовним уметностима, објављивани и у часописима Мисао и Живот и рад, директно су обликовали укус тадашње београдске публике. Посебно је занимљиво његово писање о Бетовену и музичкој теорији, којим се издигао изнад аматерског писања о уметности, тежећи ка стручности и модерности.
Сусрети са великанима: Буковац, Коњовић и Мештровић
Ловрићева биографија је нераскидиво испреплетена са судбинама највећих уметника епохе. Као младић у Сплиту, био је део боемског круга који су чинили сликар Емануел Видовић и вајар Иван Мештровић. Из тог периода сачувана је антологијска фотографија из 1904. године, својеврсни „драмолет”, на којој елегантни Ловрић „моделира” портрет Анте Катунарића док му Мештровић и Видовић позирају.
Његова улога у животу Влаха Буковца била је још директнија. Управо је Божо Ловрић био уредник првог издања Буковчеве аутобиографије Мој живот у Загребу 1918. године. Ова сарадња је, међутим, изазвала велику полемику. Књижевник Марко Цар је 1924. године, приређујући Буковчев рукопис за издање Српске књижевне задруге на ћирилици, оштро критиковао Ловрића, тврдећи да је свој редакторски посао схватио „сувише слободно” и да је Буковац једва препознао своје дело у Ловрићевој верзији.
Посебну емотивну и уметничку вредност има његово пријатељство са Миланом Коњовићем, учвршћено у Прагу. Коњовић, Буковчев ђак на Академији, урадио је сценографију за Ловрићеву драму Улица (чеш. Ulice) у Швандловом позоришту почетком двадесетих година. Као трајни споменик овог пријатељства, у Галерији „Милан Коњовић” у Сомбору чува се Ловрићев портрет из уметникове чувене „Плаве фазе” (1929–1933), у којој боја постаје битан елемент експресионистичког израза.
Прашка лука и европска мисија
Одлазак у Праг 1911. године (или према неким изворима 1913) био је прекретница која ће Ловрића учинити културним амбасадором првог реда. Радећи у Министарству спољних послова Чехословачке (1919–1939), он уређује билтен Centropress на језику који се тада често идентификовао као српско-хрватски или српски, преносећи најважније вести из Отаџбине у срце Европе.
У Прагу Ловрић постаје централна фигура за све наше интелектуалце, али и гради везе са светским именима попут Стефана Цвајга и руског симболисте Константина Баљмонта. Баљмонт је на Ловрићев подстицај преводио српске народне песме и циклус о Краљевићу Марку, док је за Ловрићеву драму Син (чеш. Syn) написао надахнут предговор под насловом „Планински извор”, који је доцније објављен у београдском часопису Живот и рад.
Од сецесијског сна до експресионистичког крика
Књижевно стваралаштво Боже Ловрића прошло је кроз драматичне преображаје. Збирка Свето прољеће (1915) означила је његов дефинитивни раскид са строгим облицима сонета и прелазак на слободан стих, најављујући продор натурализма и раног експресионизма. Његови каснији романи, попут Мора (1926) и Неодољиве младости (1929), фрагментарне су и лирске повести прожете дубоком меланхолијом и аутобиографским сећањима на Далмацију.
Роман Море је посебно занимљив јер приморски пејзаж користи као оквир за сукоб исконских сила, где природа директно учествује у људским драмама, а море и месечина постају „венчани кумови” јунака. Ловрићева проза је субјективна и пребогата уметничким изразом, што је често доводило до неразумевања код критичара који су тежили ка традиционалнијим формама.
Култура Срба у Хрватској: Далматински Срби
Србин из Далмације: Идентитет изнад граница
Питање националне припадности Боже Ловрића је комплексно и не може да се сведе на једноставну одредницу коју му данас даје хрватска енциклопедистика. Ловрић је потекао из средине у којој је покрет Срба-католика био изузетно снажан међу интелектуалном елитом Сплита и Дубровника. Његово деловање унутар српских институција, вишедеценијско писање за београдске часописе и сарадња са Матицом српском јасно указују на то да је он српску културу осећао као своју матичну луку.
Оптужбе о „својатању” које се понекад могу чути, у случају Боже Ловрића губе смисао пред чињеницом да је његово место у српској књижевности резултат његовог слободног избора и дуготрајног, преданог рада. Он је био писац граница и мостова, који је веровао у ширу културну заједницу која превазилази конфесионалне поделе.
Божо Ловрић је преминуо у Прагу 28. априла 1953. године, остављајући иза себе богату заоставштину која је данас подељена између Прага и Загреба. Данас, кад се подсећамо на великане који су градили Матицу српску, Божо Ловрић заслужује да буде враћен у наш заједнички културни простор. Не само као сплитски књижевник или прашки дипломата, већ као аутентични српски глас са Јадрана који је читав свој век посветио истини, лепоти и словенском братству.
Међународни дан жена и девојака у науци, који се обележава данас, 11. фебруара, представља глобални подсетник на кључну улогу жена у напретку науке и иновација. Установљен од стране Генералне скупштине Уједињених нација 2015. године, овај дан истиче потребу за родном равноправношћу у научним областима где су жене често недовољно заступљене. У Србији се овај датум обележава разним догађајима, укључујући дебате и радионице на универзитетима, где се промовише учешће девојака у науци.
Иако се фокус често ставља на СТЕМ дисциплине (наука, технологија, инжењерство и математика), хуманистичке науке попут лингвистике и књижевности подједнако су важне. Оне нуде увид у језик, културу и идентитет, а Српкиње су у овим областима оставиле неизбрисив траг. Ставићемо фокус на њихов допринос, од историјских до савремених, са циљем да осветлимо њихову улогу у обликовању српске науке и културе.
Данас обележавамо Међународни дан жена у науци, а ми смо осветлили наше научнице из области линвистике и књижевности
ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ: ОД СРЕДЊЕГ ВЕКА ДО МОДЕРНОГ ДОБА
Српска историја богата је примерима жена које су се бавиле науком и културом упркос увреженом мишљењу о патријархалним ограничењима. У средњем веку, Јелена Анжујска, супруга краља Уроша I, оснива прву женску школу у Србији, што је био темељни корак у образовању жена.
Она је такође била прва српска краљица која је постала светитељка, а њено стваралаштво је поставило темеље за свеобухватније учешће жена у грађењу културе. Још једна кључна фигура је монахиња Јефимија – Јелена Мрњавчевић, прва српска књижевница којој је упамћено име. Њена дела попут „Туге за младенцем Угљешом” и „Похвале кнезу Лазару” представљају врхунац средњовековне српске и европске књижевности, комбинујући духовност и поезију. Јефимија није само писала, она је остварила и огроман утицај на политику и образовање, помажући кнегињи Милици након битке на Косову пољу.
У 19. веку, жене у Србији почињу да се истичу у књижевности као нови симбол еманципације. Вилхелмина Мина Караџић (1828–1894), ћерка Вука Стефановића Караџића, била је сликарка и књижевница која је значајно допринела очувању српског фолклора. Као предводница међу српским песникињама и једна од првих ратних извештача, Милица Стојадиновић Српкиња (1828–1878) оставила је дубок траг у епохи романтизма својом надахнутом поезијом.
Драгиња Драга Гавриловић (1853–1917) прва је запамћена жена романописац у српској књижевности. Њено стваралаштво означило је почетак борбе за права жена, а поред литературе, залагала се за женско образовање. Јелена Димитријевић (1862–1945) била је путописац и песникиња чија дела истражују женску перспективу у различитим културама. Њено најпознатије дело за Нишлије свакако јесте Писма из Ниша о харемима.
ЛИНГВИСТИКА И САВРЕМЕНЕ ФИГУРЕ
У лингвистици су се жене укључиле нешто касније, али са епохалним доприносима. У 20. веку, Милка Ивић (1923–2011) била је истакнута српска лингвисткиња, професорка на универзитету и академик. Рођена у Београду, студирала је филологију, а њен научни рад имао је фокус на синтакси и општој лингвистици. Њена књига „Правци у лингвистици” постала је незаобилазан уџбеник широм света. Милка је била супруга познатог српског лингвисте Павла Ивића, а својом научном бриљантношћу постала је узор за генерације жена у науци.
Данас је српска лингвистика обогаћена стваралаштвом жена које комбинују традицију са модерним приступима. Рајна Драгићевић, професорка на Филолошком факултету у Београду, специјализована је за лексикологију и лексикографију. Њена књига „Огледи из српске дериватологије” истражује творбену семантику, доприносећи разумевању српског језика у савременом контексту. Свој рад је посветила професорки Даринки Гортан Премк, још једној зачетници у српској лексикографији.
Посебно место у савременој српској науци о језику и књижевности заузимају и сараднице нашег часописа са Филозофског факултета у Нишу попут Данијеле Костадиновић, Снежане Божић и Јелене С. Младеновић. Којима посвећујемо овај чланак и које су право надахнуће за све ове редове.
Истраживања показују да су жене у српској штампи мање заступљене од мушкараца, али да њихов допринос у науци расте. На Филолошком факултету у Београду жене чине већину студената, а иницијативе попут „Жене у науци” додатно подстичу њихово учешће у истраживањима.
ЖЕНЕ КОЈЕ СУ ОБЛИКОВАЛЕ СРПСКУ КЊИЖЕВНОСТ
У књижевности жене доминирају модерном српском сценом. Исидора Секулић (1877–1958) била је прва жена академик у Србији. Њена дела попут „Сапутника” и „Писама из Норвешке” комбинују есејистику и прозу, истражујући идентитет и културу. Десанка Максимовић (1898–1993) легендарна је песникиња чија поезија, попут збирке „Тражим помиловање”, одражава дубоки хуманизам.
У другој половини 20. века и почетком 21. века женски ауторски глас постаје један од носећих у српској прози. Савремене књижевнице попут Светлане Велмар-Јанковић (1933–2014) пишу о историји и идентитету, док ауторке попут Милене Марковић истражују широку лепезу тема кроз савремени израз.
Питање које се често поставља јесте да ли су у обавезној лектири жене довољно заступљене. Иако су Јефимија, Исидора и Десанка присутне, ова слика се полако мења кроз нове антологије и школске програме.
На данашњи Међународни дан жена и девојака у науци, осврћемо се и на наслеђе британске научнице Џејн Гудол!
ИЗАЗОВИ И БУДУЋНОСТ
Упркос напретку, жене у Србији се и даље суочавају са изазовима као што су стереотипи и изазови усклађивања каријере и породичног живота. Истраживања показују да су жене понекад мање цитиране у науци, иако у хуманистици чине већину истраживача. Министарство науке, технолошког развоја и иновација Србије подржава иницијативе за родну равноправност, а овај Међународни дан подсећа на потребу за континуираном подршком девојкама.
Иако су многе препреке и даље присутне, све већи број жена које предводе истраживачке тимове и катедре показује да је промена трајна и дубока.
Будућност је обећавајућа са све више жена на водећим позицијама у институтима и на факултетима, Српкиње ће наставити да обликују науку. Оне нису само учеснице, него и лидерке које инспиришу нове генерације. На концу, Српкиње у лингвистици и књижевности су стуб српске културе. Овај дан је прилика да их славимо и подржимо будуће научнице.
Мало је стваралаца који су успели да телевизију, као медиј често осуђен на пролазност, претворе у простор трајне културне вредности. Борис Миљковић није само испуњавао програмске шеме; он је градио нову архитектуру визуелног мишљења.
Његов значај се зато не доказује пуким набрајањем награда или звања. У контексту српске телевизије, он је тачка прелома – аутор који је овај медиј из области заната превео у област чисте уметности. Он није само један од највећих, већ еталон. Мера.
Убеђен сам да та мера није настала из његове жеље за доминацијом, већ из дубоке самоспознаје. Из уверења да телевизија није пуки пренос очима видљиве стварности, него њено тумачење; да слика није декор, него мисао; и да јавни сервис има смисла само ако има културну кичму.
Борис Миљковић, аутор који је српску телевизију схватио као језик, културну одговорност и меру времена у ком настаје.
ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ПРОСТОР СЛОБОДЕ И СТАВА
Миљковићево образовање на Факултету драмских уметности у Београду није га одвело у ауторску самодовољност, већ у одговорност. Мој лични утисак јесте да његово стваралаштво, било као редитеља, аутора, креативног директора или есејисте телевизије, увек полази од истог питања: шта овај медиј дугује заједници у којој постоји?
Важно је, међутим, подсетити да Борис Миљковић није стваралац који се појавио накнадно или ниоткуда, у зрелим годинама, већ један од оних који су још осамдесетих година учествовали у обликовању новог и музичког и таласа југословенске телевизије.
Још кроз ауторске и коауторске емисије попут Рокенролера и Нико као ја, он је показао да телевизију разуме као простор слободе и става, а не као пуки програмски сервис. Та, назовимо их, рана искуства нису била епизода, него драгоцена, чврста грађа којом ће касније бити поплочан „Пут у будућност”, и све оно по чему га данас препознајем као меру.
ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ЈЕЗИК, НЕ КАО ФОРМАТ
Кад се говори о његовом опусу, лично издвајам серијал „Пут у будућност”. С разлогом. Тај серијал није само историја ликовне уметности на југословенском културном простору, него је изузетна показна вежба тога шта документарна телевизија може да буде кад јој се приступи као језику, а не као формату.
Миљковић не препричава епохе. Он их гради. Архив, глас, музика, тишина – све је у функцији приче која не подилази ни не искључује. Гледалац није ученик пред катедром, он је сапутник. Управо у томе лежи разлика између информативног програма и културне телевизије.
„Пут у будућност” показује да је уметност после Другог светског рата била више од стила и естетике – била је простор слободе, сукоба и ризика. Миљковић не митологизује. Он разуме и тим разумевањем отвара простор да и нове генерације данас промишљају сопствено време.
„Пут у будућност” је показао шта телевизија може да буде када мисли, а не само да информише.
ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ЧУВАР ПАМЋЕЊА
Друго велико дело његовог стваралаштва, опет за мене лично, представљају две емисије посвећене Србима из Срема, данашње Хрватске и шире. Вероватно и најосетљивији део његовог опуса, јер ту нема заштитне дистанце историје уметности. Ту је све сасвим лично.
Ипак, управо ту Миљковић показује највећу ауторску зрелост. Нема вишка емоције, нема политичке реторике, нема призивања кривице. Постоји само упорно, достојанствено бележење трајања: језика, обичаја, памћења. Телевизија као место сабирања, а не раздвајања.
Ове емисије не лече историју, али негују памћење. И то је мени више него довољно да на тренутке доживим тај простор као свој, да се поистоветим са сремском равницом.
Тихо и достојанствено сведочанство о трајању идентитета без политичке реторике и без патетике. Телевизија као простор памћења, а не подела.
КРЕАТИВНИ ДИРЕКТОР КОЈИ ЈЕ РАЗУМЕО СМИСАО ФОРМЕ
Као креативни директор РТС-а, Миљковић је урадио нешто што се ретко признаје као ауторски чин: обликовао је визуелни идентитет јавног сервиса као културни став. Редизајн није био козметика, био је порука да јавна телевизија мора да изгледа достојно времена у ком живи.
У томе се види континуитет: исти онај аутор који у документарцу брине о ритму, тону и значењу, брине и о графици, најави, шпици. За Миљковића не постоје „споредни” елементи. Све је текст и све је важно.
Визуелни идентитет јавног сервиса показује да форма није украс, већ јасна порука о одговорности медија према времену у ком постоји.
ЗАШТО ЈЕСТЕ НАЈВЕЋИ
У закључку, ако назовем Бориса Миљковића највећим телевизијским ствараоцем не удељујем комплимент. Наводим чињеницу. Он је аутор који је телевизију схватио озбиљно у култури која често не схвата ни себе. Аутор који није бежао од институције, али је у њој успео да остане слободан. Стваралац који зна да је тишина важнија од говора, а одговорност преча од утицаја.
Зато, моја прича није хвалоспев, већ лични запис захвалности. За телевизију која је могла да буде више и понекад, понајвише захваљујући њему, то и јесте – Нит која нас повезује.
Од свих заборављени Окучани родно су мјесто једне од најзанимљивијих појава наше сувремене озбиљне музике. Ту је септембра 1900. рођен Михаило Вукдраговић, композитор, диригент и касније незаобилазно важан музички уредник Радио Београда.
Михаило Вукдраговић (Окучани, 8. септембар 1900 — Београд, 14. март 1986)
ЗАБОРАВЉЕНО МЈЕСТО ПОРЕД АУТОПУТА
Кад се спомену Окучани, већина наравно помисли на аутопут према истоку. Неки и на некадашњи аутопут „Братства и јединства”, чија је хисторија данас покривена типично европски бирократски нормираном, безименом, ништа не говорећом скраћеницом – Е70.
Као да је какав сатиричар са саркастичним смислом за хумор смислио. Ту, на отприлике сто и тридесет километара кад се крене из Загреба и мало изнад главне прометнице су Окучани. Мјесто поред кога се пролази, али се у њ никада не иде. А што би се и ишло, кад тамо ионако ничега нема, нит се (више) ишта догађа.
Неки ће се додуше сјетити и рата, кад је овдје почињала „тампон зона” и тадашња САО Западна Славонија. Прије рата у Окучанима су Срби били апсолутна већина. Након рата више није тако. Иако је и ту било ужаса, наравно (шифра: „Бљесак”), могло је бити и горе, и с народом и преосталим „постотком” послије 1995. Али то је друга тема. Једино, кад смо већ код малоприје споменутог замишљеног сатиричара, ту као да су фераловци измислили и начелника опћине – „Аца Видаковић (ХЏ)”.
Окучани као и сва мјеста некадашње Војне крајине имају дугу и мучну хисторију, од Сеобе под патријархом Чарнојевићем, кад ту долазе Срби („Власи и православци”, како се типично огавном формулацијом наводи на службеним страницама Опћине).
У тој дугој повијести српског народа овдје, бар по опћим информацијама и изворима обје стране, као да није остало ниједно важније име, никакав значајнији појединац, нетко тко се остварио по било каквом досегу и посебности.
РОЂЕЊЕ ЈЕДНОГ КОМПОЗИТОРА, ПРАГ И ОТПОР АВАНГАРДИ
Међутим није тако. Ти исти, од свих заборављени Окучани, цестовна ознака без даљњег садржаја, родно су мјесто једне од најзанимљивијих појава наше сувремене озбиљне музике. Ту је септембра 1900. рођен Михаило Вукдраговић, композитор, диригент и касније незаобилазно важан музички уредник Радио Београда.
Занимљив је његов развој. Поготово ако почнемо од најважније, професионалне формације, умјесто основних биографских црта. Иако генерацијски и академски образован у прашким модернистичким, тада увелико шенберговски и додекафонијом обиљеженим круговима, овај наш човјек ишао је, тако типично, својим путем, тврдоглаво, остајући уздржан спрам ере и тенденција растакања хармонијског система, окренут своме лирском, импресионистичком или неоромантичарском, понешто меланколичном осјећају музике.
И, из тога дакако, вјеран својем темељу: музичком наслијеђу тла с којега је потекао. Јер, модеран или не, онај тко је носио осјећај непрестаног рушења и поновног грађења у костима и сржи, не може преносити ни принцип умјетничког симболичког „рушења” у властити израз.
КРАЈИШКИ ЖИГ У ПРЕЧАНСКОМ ПОДНЕБЉУ
За разлику од многих пречанских Срба који су одабрали живот у Матици, Вукдраговић није се „само” родио овдје. Његова рана младост и школовање – све до одласка у тек створену Чехословачку и Праг на конзерваториј, тад већ као грађанин Краљевине СХС – дубоко су обиљежени хрватским простором и културом.
Од истока па до запада – Вукдраговић је класичну гимназију похађао у Винковцима, Осијеку и Вараждину. Из потоњег остао је један готово литерарни призор: у старом барокном граду, центру Хрватског загорја, усред Великог рата и убилачког похода К унд К Монархије на Србију, гимназијалац Вукдраговић увјежбава мали неформални збор својих колега – да изведу једну од Мокрањчевих Руковети.
Послије креће опет на исток нашег дијела Царевине, у Сремске Карловце, гдје ће и завршити гимназију. Након студија и усавршавања у Прагу, долази у Београд гдје ће остати до краја живота. Интересантно: и много деценија касније, већ у старости и након толико времена у Београду, у говору му је и даље остао чујан траг карактеристичног западног крајишког акцента.
БЕОГРАД: УСПОН ЈЕДНЕ МУЗИЧКЕ БИОГРАФИЈЕ
У главном граду нове краљевине, од повратка из Прага 1927., Вукдраговић ниже успјех за успјехом. Предаје у музичкој школи „Станковић”, пише занимљиве зборске комаде на балканске мотиве, највише по македонским народним напјевима.
Равна првом београдском изведбом монументалне Бетовенове „Мисе солемнис”. Један је од оснивача Симфонијског оркестра Радио Београда. Из школе прелази на Музичку академију гдје је ванредни професор. Тако дочекује и 1941. годину.
За вријеме окупације није радио јавно, што је, уз пријатељство с Вељком Петровићем, можда допринијело и да непосредно након рата настави успоне у раду и у каријери, а и по друштвеној љествици. Изгледа да је, по неким свједочењима, и прије рата имао одређене симпатије за комунисте, а у Стојадиновићевом времену бранио колегу музичара, члана забрањене КПЈ, од избацивања с радија.
Као и многи Пречани, након ослобођења близак је новом уређењу, по осјећају ако већ не по политичкој ангажираности. Одмах по крају рата, 1945. одређен је за шефа музичког програма и симфонијског оркестра Радија. Редовни професор на академији постаје двије године касније, а онда и ректор. Већ 1950. примљен је у САНУ као дописни члан, па деценију касније и као редовни.
Друштвени успјех капитализира важном и моћном позицијом – именован је за генералног секретара Савеза композитора Југославије. Током дуге каријере, професионалне и друштвене, добива највећа признања социјалистичке епохе – Орден рада са црвеном заставом, Седмојулску и Награду АВНОЈ-а, чак и Вукову.
Писао је нова дјела и у високој доби, а спадао је и у малу групу складатеља који се баве и музичком критиком. Михаило Вукдраговић живио је дуг и испуњен живот. Умро је у марту 1986., прије равно четрдесет година. По њему данас носи име музичка школа у Шапцу.
Сведочанство о времену, стварању и музици која је обележила један културни простор.
СРБИЈА И СЛАВОНИЈА КАО МУЗИЧКА СУДБИНА
Вукдраговић је био конзервативац у музичком смислу, анти-авангардист. Али музику коју је стварно волио, онај дио канона који му је био близак, волио је без остатка. Нашем народном насљеђу био је и као класичар безувјетно одан. У том смислу, а шире и у погледу припадности, могуће је да најбољу метафору овог квалитетног композитора и музичара чине наслови два његова дјела: кантата „Србија” и кантата „Славонија”.
Прошао сам недавно кроз Окучане. Кроз мјесто и околна села возио ме тамошњи свештеник, симпатичан народски човјек. Објашњава ми прилике, прича о том крају и прошлости Окучана. Питам га зна ли за Вукдраговића. „Како? Вук..?” Вукдраговић, Михаило, кажем. Композитор, диригент. Одавде је.
Придружите се каналима Гледишта: • Вибер | Вотсап •
• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •
• подржите наш рад симболичном донацијом •
гледишта.срб
Политика приватности
Колачићи и приватност
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта су професионални и независни медиј посвећен квалитетном и одговорном тумачењу културних, уметничких и друштвених тема, који поштује Кодекс новинара Србије и прихвата пуну надлежност Савета за штампу.
Основни
Увијек активан
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.
