Четврти албум Дејана Илијића из серијала ДYАД не наставља само започето, већ прави јасан отклон. ДYАД ИВ се одмиче и од до сада познатог Илијићевог стваралаштва у оквиру састава ЕYОТ и од његових ранијих соло издања, улазећи одлучно у простор амбијенталне електронике која не тражи пажњу, већ време.
Нови Илијићев албум званично излази на све дигиталне платформе 1. фебруара 2026. године
Овај албум није уобичајен скуп нумера, већ конструисани амбијент. Аналогни синтисајзери и њихови дигитални савременици не користе се ради ефекта, већ ради стварања звучног пејзажа у којем доминирају расположење, простор и осећај спорог, готово филмског приповедања. ДYАД ИВ делује као звучна архитектура – не намеће ритам, већ га постепено открива.
Референце на које се ово дело позива су јасне, али не и оптерећујуће: кинематографска ширина Вангелиса, научнофантастични универзум Масс Еффецт-а, као и пригушена, унутрашња напетост серије Андор. Ипак, оне овде не функционишу као цитати, већ као језик. Илијић користи тај језик да би испричао причу без речи, причу у којој је тишина подједнако важна као и звук.
Дакле, ДYАД ИВ је албум који се не слуша „успут”. Он тражи повлачење, издвајање, одлуку да се буде унутар музике. Управо у томе лежи његова снага: у одбијању да буде потрошна музичка информација и у инсистирању на доживљају. У времену глобалног убрзања, ДYАД ИВ делује као свесни чин успоравања – и као такав, као један од оних албума који се не троше, већ којима се враћа. Редакцијски фаворити су траке број три и пет.
Илијићево досадашње стваралаштво, посебно рад у оквиру састава ЕYОТ, било је обележено снажним дијалогом са класичном музиком, џезом и пост-роком, формом и израженом извођачком енергијом. И његова ранија соло издања кретала су се унутар јасније дефинисаних оквира композиција.
Албум ДYАД ИВ сво то стечено искуство не поништава, али га своди на унутрашњи импулс, преламајући га у музику која више не гради форму, већ раскошан простор. Управо из таквог угла Илијићево ново музичко остварење и треба слушати. Препорука: 9,87/10
Душан Митић Цар припада уском кругу уметника чије је стваралаштво трајно обликовало визуелну културу Ниша. Његове фотографије нису пратећи материјал једног времена, оне су његов документ. Надимак „Цар” није био пука досетка нити кафанска легенда, већ име које је означавало ауторитет, поузданост и препознатљив поглед на свет.
Деценијама је бележио живот града – људе, догађаје, улице, сцене свакодневице и изузетних тренутака – стварајући колекцију црно-белих фотографија које су постале део колективног памћења. Рођен и преминуо у Нишу, Цар је остао веран свом граду, као простору који га је обликовао.
Његово стваралаштво обухвата све од културних манифестација и фестивала до друштвених маргина, од интимних портрета до јавних збивања. Тај опус је истовремено документарни и уметнички, емотиван и уздржан, увек усмерен ка човеку. Сагледавајући његов живот, каријеру и наслеђе, постаје јасно како је један фотограф постао незаменљив хроничар града на Нишави.
Душан Митић Цар рођен је 9. марта 1953. године у Нишу, у времену интензивних друштвених и урбаних промена након Другог светског рата. Одрастао је у социјалистичкој Југославији, у граду који је истовремено био индустријски центар и културно чвориште овог дела тадашње државе. Управо тај амбијент, испуњен контрастима, постао је трајни оквир његовог фотографског интересовања.
Фотографијом је почео да се бави седамдесетих година прошлог века, у време кад фоторепортажа у Србији добија на значају. Његови први кораци били су аматерски, али брзо је изградио сигуран и препознатљив рукопис. До 1983. године, кад постаје стални фоторепортер, већ је формирао стил заснован на црно-белој фотографији, јасном контрасту и осетљивости за људску душу.
Сарађивао је са „Графитом”, „Народним новинама”, „Вечерњим новостима” и другим медијима, бележећи све – од уличних сцена до значајних јавних догађаја. У том периоду се профилисао као фотограф који не бележи само чињенице, него исписује визуелне приче. У великој мери самоук, ослањао се на своју интуицију, стрпљење и дубоку везаност за град у којем је живео.
Стваралаштво у граду и са градом
Осамдесете и деведесете године обележиле су пуни замах Царове каријере. Постао је један од препознатљивих ликова нишке урбане сцене, нарочито сарадњом са нишким институцијама културе кроз извештавање са бројних манифестација. Као званични фотограф џез фестивала Нишвил, али и деценијама пре тога бележио је концертну атмосферу и лица музике, стварајући архиву, данас од изузетног значаја.
Његове фотографије са Нишвила не приказују само наступе, него су подједнако ухватиле и дух фестивала: концентрацију музичара, реакције публике, интиму тренутка, као и градњу и настанак фестивалског простора. Поред тога, Цар је сарађивао и са Народним позориштем у Нишу, пратећи представе и глумце, из чега су се изродиле многобројне изложбе. Плодна је и његова сарадња са више врсних новинара у стварању репортажа о друштвеним темама.
Посебно место у његовом опусу заузимају серијали посвећени сиромаштву и маргинализованим заједницама, касније обједињени под називом „Књига беде”. Те фотографије су лишене сензационализма. Оне су сведене, саосећајне и достојанствене. Током деведесетих година, у условима грађанског рата и међународних санкција, Цар је остао у Нишу, бележећи друштвене протесте, економску кризу и промене у свакодневном животу града.
Књиге и фотографије
Царов опус броји више хиљада фотографија, али неколико целина издваја се као баштина његовог рада. Монографије „Књига ритма”, као и „Царски рез” посвећена Нишвилу представљају визуелну историју музичког живота Ниша, док „Књига беде” остаје једно од најпотреснијих сведочанстава о социјалним неједнакостима у граду.
Излагао је у бројним галеријама, самостално и колективно, а његове фотографије објављиване су у многобројним часописима. Остао је дуго веран аналогној фотографији, филму и процесу који захтева стрпљење и промишљање. Међутим, у дигиталној ери његови портрети – хроничара Ниша, уметника и обичних људи – сведоче о Царовој способности да у једном кадру може да сажме читаву причу.
Надимак „Цар” одражавао је његов положај у уметничкој фотографији. Био је ауторитет без наметања, ментор без патетике и хроничар без дистанце. Сарађивао је са бројним колегама и оставио снажан утицај на млађе генерације фотографа.
Царево стваралаштво је истовремено критика и сведочење, документ и емоција. У доба дигиталне хиперпродукције слика, његов опус подсећа на вредност пажљивог гледања и одговорности према снимљеном тренутку. Захваљујући њему, Ниш је постао видљив као простор живе културе и сложене друштвене стварности. Као дубоко залеђе Медитерана.
Цар је био познат по томе што није долазио на отварања својих изложби и што је избегавао интервјуе. Нажалост, тако није успео ни да види овај јединствени видео запис Вање Кесера.
Наслеђе и Награда
Душан Митић Цар преминуо је изненада 23. октобра 2021. године у Нишу, у 68. години живота. Његова смрт одјекнула је у културној јавности, а бројни медији и колеге подсетили су на обим и значај његовог стваралаштва. Иза себе је оставио архиву која ће тек да живи кроз изложбе, публикације и сећања оних који су са њим сарађивали.
На петогодишњицу од његовог упокојења, часопис Гледишта, са подршком чланова породице и групом пријатеља, оснива награду која ће носити његово име. Награда „Душан Митић Цар” намењена је професионалним фоторепортерима и осмишљена је као трајно признање документарној и уметничкој фотографији.
Иако структурисана у три категорије: црно-бела фотографија, документарна фотографија и награда за животно дело, додељиваће се само једна награда годишње, чиме се наглашава њена ексклузивност и тежина. Конкурс ће бити расписиван 9. марта, на дан Царовог рођења, затваран 1. октобра, на Дан Гледишта, а име лауреата ће бити објављивано 23. октобра. На дан кад је Цар отпутовао у вечност.
Овом наградом Гледишта чувају успомену на најзначајнијег нишког фотографа, подстичу вредности које је он оличавао: стрпљење, одговорност, саосећајност и веру у фотографију као облик памћења. На тај начин, Душан Митић Цар наставља да траје – као име и дело, и као надахнуће.
Први конкурс биће расписан 9. марта 2026. године. Приказано је једно од могућих идејних решења плакете Награде „Душан Митић Цар”, инспирисано фотографијом Вање Кесера.
Данас се навршава осамдесет година од рођења Ијана Фрејзера Килмистера, човека кога је свет упознао под једноставним именом Леми. За историју рокенрола он је икона, за музику мера непомирљивости, а за велики део српске публике доказ да нисмо били ни културна провинција нити публика другог реда, већ савременици истог оног звука који је одзвањао клубовима Лондона, Детроита и Лос Анђелеса.
Леми није био музичар који тражи разумевање. Није га ни добијао. Али био је обасипан оним што му је било важније: поштовање нас који смо у његовој музици препознавали истину без улепшавања.
Моје сведочанство није биографски преглед, више је покушај да осветлим зашто је Леми, пре него многи други, остао жив у памћењу и зашто је његова веза са публиком у Србији била дубља него што се на први поглед чини.
Леми је рођен 1945. године у Бурслему, индустријском делу Стоук-он-Трента, у Енглеској која је из рата изашла као победник, али прецизности ради, као исцрпљени победник. Отац га је напустио док је још био беба, бежећи од одговорности старања о детету у таквим тешким оклоностима. Леми детињство проводи у радничкој средини, без романтике и без илузија.
Тај социјални код који је сурово учитан у његове гене учинио је да буде директан, груб, без сентименталности и остане са свим тим до краја. Преломни тренутак у Лемијевом животу био је његов сусрет са Битлсима у ливерпулском Каверн клубу.
Леми је касније говорио да му тај концерт није само отворио врата музике, него да му је показао како је ипак могуће да се побегне од предодређености и предвидљивости. Научио је да свира гитару слушајући њихове плоче, радио је физичке послове и свирао у локалним бендовима, али без велике стратегије и без другог плана осим да ради то што зна.
ПРЕ МОТОРХЕДА: ПУТ БЕЗ КОМПРОМИСА
Током шездесетих за Лемија су то биле године током којих је изучавао школу преживљавања. Свирао је у више бендова, мењао улоге, имена и градове, све док није завршио у свемирском рок саставу Хоквинд.
Иако није био класичан басиста, његов гласан стил, агресиван и вођен ритмом променио је звук бенда. Песма „Силвер машин” постала је хит, али Леми није био човек за компромисе и млаке сараднике. Отпуштен је из бенда 1975. године и тај тренутак, који би за многе значио крај, за њега је био стварни почетак.
Звук који је дефинисао историју рока: Чувена Аце оф Спадес у оригиналној постави групе Мотöрхеад из 1980. године.
МОТОРХЕД: БРЗИНА КАО СТАВ
Моторхед није настао као пројекат, заправо то је била реакција. Леми је хтео бенд који ће да свира брже, гласније и искреније од свега што је до тада постојало на сцени. Његов бас није био пратња, био је тешко наоружање. Његов глас је понајмање био леп, али је био истинит. Моторхед је стајао пред оним што су сами створили – на раскршћу рока, панка и хеви метала, а да не припадну ниједној од тих етикета.
Успех са албумом Ејс оф спејдс и живим издањем Но слип тил Хамерсмит учинио је Моторхед једним од кључних бендова британске сцене почетком осамдесетих. Али добри Леми никада није прихватио улогу звезде. Остао је на страни оних који су свирали и слушали музику без позе, без дистанце и без лажног ауторитета.
ЛЕМИ И СРБИ: ПРЕПОЗНАВАЊЕ БЕЗ ПОСРЕДНИКА
Лемијев однос са овим простором не може да се сведе на куриозитет. Његов први долазак у Југославију средином шездесетих, као члана бенда Рокин викерс, био је културни преседан. Свирали су тада и у Нишу, иако рокенрол у тадашњој држави још није био широко прихваћен, публика је већ врло добро знала шта слуша и зашто.
Каснији доласци са Моторхедом, укључујући и концерт у Београду 2002. године, показали су да је српска рок и метал публика Лемија доживљавала као свог, а то је било заиста веома важно. Није он био прихваћен као странац, ни као икона са плаката, него баш као неко ко носи исти крст – отпор према наметнутим улогама, гађење према лицемерју и гаји искрену потребу за слободом без превода.
За разлику од многих музичара са запада који су Србију посматрали као егзотику или политичку фусноту, Леми је овде препознавао људе сличне себи. Нормалне, како је умео да каже. То препознавање било је обострано и трајно. Наравно и српска ракија је говорила двадесет језика.
Рокенрол без посредника. Бина и публика на истој страни.
ЛИЧНИ ЖИВОТ И МИТ
Леми је живео живот који је лако митологизовати, а тешко разумети. Алкохол, цигарете, дрога и бескрајне турнеје били су део његове свакодневице, али никада поза. Он није продавао скандал, већ је живео без извињења, свестан да рокенрол није безбедан простор. Није случајно што је и у Београду тај судар између бине и публике понекад прелазио меру јер Леми није тражио контролисану оданост, већ суочавање.
Контроверзе које су га пратиле током каријере, укључујући и његову колекцију војних артефаката, често су погрешно тумачене. Међутим Леми није био идеолог, него је био опседнут историјом као сведочанством људске глупости која се циклично понавља.
Политички, Леми је био анархиста у најширем смислу речи – против расизма, против ауторитета, против наметнуте моралности. Религији није придавао значај, верујући да одговори, ако постоје, долазе касније. Кад се оде Богу на истину.
НАСЛЕЂЕ КОЈЕ ТРАЈЕ
Леми је преминуо пре пуне деценије, 28. децембра 2015. године, а Моторхед је престао да постоји тек онда када је он отпутовао у вечност. Његово наслеђе не мери се данас ни споменицима, астероидима или наградама, оно је опипљиво кроз утицај на генерације музичара и слушалаца који су у његовој музици пронашли потврду да није потребно бити прихваћен да би био искрен и истинит.
Његов мото: „Рођен да изгуби, живео да победи” није био слоган, то је кад боље размислим резиме једног живота – његовог. За нас, Србе, Леми остаје важан јер нас је видео онаквима какви јесмо као део истог света, истог звука и исте побуне.
Рокенрол, у свом најчистијем облику, увек је био управо то.
Арво Перт, естонски композитор рођен 1935. године, инострани члан Српске академије наука и уметности од 5. новембра 2009. године, данас се с разлогом сматра једним од најзначајнијих живих стваралаца класичне музике. Његов опус, обележен минималистичким приступом и дубоком духовношћу, превазилази жанровске, културне и географске границе, чинећи га јединственим феноменом на глобалној музичкој сцени.
Пертову музику често описују као „свети минимализам” – она се рађа из тишине, молитве и древних традиција, док је његов препознатљиви стил, тинтинабули, постао синоним за хармонију између звука и тишине. У веку у којем је савремена музика често агресивна или искључиво концептуална, Перт нуди оазу спокоја и унутрашње сабраности, што га у очима многих чини највећим живим композитором данашњице.
У овом сведочанству, у најкраћем, а суштински најважнијем оквиру, биће представљени његов професионални и приватни живот, стваралаштво и утицај на светску музичку сцену, уз посебан осврт на његово православно крштење и духовне композиције засноване на византијском наслеђу.
Арво Перт је рођен 11. септембра 1935. године у Паидеу, малом граду у Естонији, тада делу Совјетског Савеза. Његово детињство обележиле су ратне године и тешки послератни период. Породица се 1938. године преселила у Раквере, где је Перт одрастао уз мајку и очуха.
Интересовање за музику показао је веома рано. Почео је да учи клавир у локалној музичкој школи, а касније наставио образовање у Талину. Упркос скромним условима живота и снажној идеолошкој контроли која је пратила културну сферу у СССР-у, Перт је развио снажну везу са класичном музиком и рано почео да трага за сопственим изразом.
Формално образовање започео је 1954. године на Талинском конзерваторијуму, где је студирао композицију код угледног естонског композитора Хеина Елера, ментора читаве генерације музичара. Елер је подстакао Перта да истражује неокласичне и фолклорне елементе, али и да развија лични композиторски језик. Паралелно са студијама, Перт је од 1958. до 1967. године радио као инжењер звука на Естонском радију, што му је омогућило контакт са разноврсним музичким материјалима и експериментисање са звучним структурама.
Овај период био је пресудан за развој његовог техничког знања, али и за суочавање са цензуром совјетског режима, који је фаворизовао социјалистички реализам и подозриво гледао на авангардне уметничке форме. Перт је дипломирао 1963. године, али његов рани живот није био обележен искључиво академским напредовањем јер су га пратили лични изазови, здравствени проблеми и дубока унутрашња потрага за идентитетом у репресивном друштвеном оквиру. Ова искуства касније ће се јасно одразити у музици која истражује теме патње, тишине и искупљења.
КОМПОЗИТОРСКИ ПУТ И УМЕТНИЧКА ТРАГАЊА
Пертов професионални пут започео је током шездесетих година, кад је компоновао музику за филмове, позориште и концертне дворане. Његова рана дела, попут „Некролога” (1960) и „Перпетуум мобиле” (1963), била су експериментална и снажно ослоњена на серијализам и дванаесттонску технику Арнолда Шенберга. Иако су му донела признања унутар естонских музичких кругова, ова дела су истовремено изазвала и оштре реакције власти, јер су сматрана идеолошки неподобним и превише авангардним.
Средином шездесетих година Перт долази до уметничке и духовне прекретнице. Композиција „Кредо” (1968), која отворено укључује хришћанске мотиве, изазвала је скандал и довела до забране јавног извођења. Након тога уследио је период вишегодишње тишине (1968–1976), током којег се Перт готово у потпуности повлачи из јавног живота и посвећује проучавању средњовековне музике, грегоријанског хора и ренесансне полифоније.
Из ове фазе изашао је са потпуно новим музичким језиком – тинтинабули стилом, који је први пут јасно артикулисан у композицији „Фüр Алина” (1976). Тај тренутак означио је радикалан преокрет и почетак зрелог Пертовог стваралаштва.
Музичко дело Фüр Алина (1976), прво након дужег стваралачког затишја, означило је почетак тинтинабули стила и остало интимна музичка исповест о утехи, прочишћењу и новом почетку.
ЕМГИРАЦИЈА И МЕЂУНАРОДНО ПРИЗНАЊЕ
Перт је са породицом напустио СССР 1980. године. Најпре су се настанили у Бечу, а потом у Западни Берлин. Овај корак омогућио му је слободу стварања и отварање ка међународној сцени. Сарадња са издавачком кућом „ЕЦМ Рецордс”, започета албумом „Табула Раса” (1984), донела му је светску препознатљивост и поставила га у сам врх савремене класичне музике.
Истовремено, живот у новој средини отворио му је прилику да упозна различите културне и музичке традиције, да сарађује са извођачима широм Европе и света, и да у свом стваралаштву још снажније истражује концепт тишине, простора и духовне дубине који ће касније постати препознатљив знак његовог стила.
У 2025. години Перт је и даље активан композитор, а његов 90. рођендан обележен је бројним фестивалима, концертима и посебним издањима широм света, што додатно потврђује трајност и актуелност његовог дела и утицаја.
Табула Раса (1984), музичко дело које ствара атмосферу чисте, молитвене тишине кроз минималистичку структуру и суптилне полифоне текстуре.
ПОРОДИЦА И ТИШИНА
Пертов приватни живот остао је углавном изван јавне пажње. Ожењен је Нормом, са којом има двојицу синова, Михајла и Петра. Породица је имала кључну улогу у његовом животу, посебно током периода емиграције, кад су напустили Совјетски Савез и започели нови живот у Западном Берлину, у скромним условима и далеко од медијске пажње.
Према његовом сведочењу, подршка и блискост породице пружали су му осећај стабилности и сигурности, омогућавајући да своју енергију усмери на истраживање музичких идеја и духовних димензија у стварању. Од почетка двехиљадитих година Перт се вратио у Естонију, где живи у Лауласмаију, недалеко од Талина. Тамо је 2018. године отворен Арво Перт центар, институција посвећена очувању и проучавању његовог дела.
Приватно, Арво Перт и данас води повучен и аскетски живот, испуњен молитвом, читањем светих текстова и свесним одбијањем јавног експонирања. Управо та скромност и усредсређеност на унутрашњи свет чине важан део његове уметничке поетике.
Композиција Укуару Wалтз (1973), израсла је из једноставне народске мелодије у снажан музички симбол љубави, дома и воље за живот, дубоко укорењен у естонском културном памћењу.
ТИНТИНАБУЛИ – МУЗИКА ИЗМЕЂУ ЗВУКА И ТИШИНЕ
Најзначајнији Пертов допринос савременој музици јесте тинтинабули стил, развијен 1976. године. Ова техника, инспирисана звуком звона (лат. тинтиннабулум), заснива се на односу две гласовне линије: мелодијске (М-воице), која се креће степенасто, и тријадне (Т-воице), која „звони” око централног тона.
Резултат је музика изузетне сведености, у којој тишина и простор између нота добијају подједнаку важност као и сам звук. Тинтинабули представља јасно одступање од Пертових раних авангардних експеримената. Уместо сложености и техничке демонстрације, у средишту се налази једноставност.
Како је сам Перт записао, „тинтинабули је као светлост која пролази кроз призму – једноставна, а бесконачна”. Иако често почива на строгим, готово математичким структурама, ова музика остаје дубоко емотивна, усмерена ка хармонији, резонанци и унутрашњем миру.
Канон Покајанен (1980), једно од најдубљих духовних остварења – монументална православна композиција у којој се кроз строг аскетизам звука и дуготрајну форму остварује музика као молитва покајања и унутрашњег очишћења.
ПРАВОСЛАВЉЕ И ВИЗАНТИЈСКО ДУХОВНО НАСЛЕЂЕ
Један од кључних тренутака у Пертовом животу било је његово православно крштење 1972. године, након периода дубоких личних и уметничких преиспитивања. У условима совјетског државног уређења, у којем је религија била маргинализована и потискивана, овај чин представљао је истовремено његов духовни избор и унутрашњи отпор. Перт се интензивно посветио проучавању православних текстова, византијских химни и средњовековне музичке традиције, што је снажно утицало на формирање његовог зрелог стила.
Његове духовне композиције, као што су „Канон покајанија” (1980) и „Берлинска миса” (1990), ослањају се на византијско наслеђе кроз модалне структуре, једногласне мелодијске токове и снажан нагласак на светом тексту. У Пертовом случају, византијско наслеђе не представља директну музичку реконструкцију, већ духовни модел на основу којег записује ново дело. Његова музика функционише као „звучна икона” – статична, созерцатељна форма која позива на унутрашње смирење.
Перт музику доживљава као молитву, у којој тишина није празнина, већ знак дубоког присуства. Та димензија његовог стваралаштва превазилази оквире чисто уметничког и задобија теолошку ширину, нудећи духовно искуство и слушаоцима који нису верујући.
Цантус ин мемориам Бењамин Бриттен (1977), тихи реквијем у којем се кроз споро гашење тонова и звук звона музика претвара у чин сећања, жалости и помирења.
КЉУЧНА ДЕЛА И ОПУС
Пертов опус обухвата више од стотину композиција, од којих су многе стекле статус савремених класика. Дело „Фратрес” (1977), у различитим инструменталним верзијама, представља један од најчистијих примера тинтинабули стила, са варијацијама које стварају снажан медитативни ефекат.
Дело „Табула Раса” (1977), за две виолине, клавир и камерни оркестар, симболизује идеју поновног почетка и духовног прочишћења. Међу најпознатија дела спадају и „Спиегел им Спиегел” (1978), минималистичко промишљање за виолину и клавир, као и „Цантус ин Мемориам Бењамин Бриттен” (1977), композиција која кроз канонску форму изражава дубоку жалост и поштовање.
Пертов хорски опус, укључујући и дело „Те Деум” (1985), спаја древне духовне текстове са савременим звучним језиком у јединствену целину. Иако различитих форми и размера, увек носи препознатљиву хармонију тишине и простора, остављајући дубок утисак на слушаоца.
ЗНАЧАЈ И УТИЦАЈ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
Утицај Арва Перта на савремену музику је немерљив. Он спада међу најизвођеније живе композиторе, а његова дела налазе место у репертоару филхармонија, филмовима, балету и модерном плесу. Добитник је бројних међународних признања, међу којима се издвајају „Праемиум Империале” и „Полар Мусиц Призе”. Обележавање његовог 90. рођендана 2025. године на светским сценама додатно је учврстило његов статус.
Пертов утицај осећа се у делима бројних композитора, од духовног минимализма до ширег културног контекста. Он представља истинску везу између Истока и Запада, преплитајући православну духовност са модерним музичким изразом, притом нудећи слушаоцима простор тишине и смисла у савременом свету који тонски најбоље обележава несносна бука.
Оно што се на крају природно намеће као закључак јесте да је Арво Перт уметник који кроз музику истражује најдубље слојеве људске душе. Његов животни и стваралачки пут, од совјетске Естоније до светске славе, обележен је трагањем за истином, лепотом и унутрашњим миром. Са тинтинабули стилом и снажним духовним наслеђем, Перт наставља да инспирише генерације, потврђујући да музика превазилази границе људске свести. У 2025. години, његово наслеђе је живо, а његова музика вечна.
Данас, кад се сећамо да је 12. децембра 1830. године, на београдском Ташмајдану, у присуству кнеза Милоша и београдског паше, свечано прочитан хатишериф султана Махмуда ИИ о аутономији Србије, тешко је не призвати у мисли оне који су освојену слободу у наредним деценијама бранили својим животима.
У времену које је уследило после 1830. године, српска држава је корак по корак ширила своју стварну самосталност, али је тај процес увек имао своје чуваре на терену, оне људе који су личном храброшћу, често и без икакве формалне дужности, подржавали тек обновљену државност. Из те традиције никли су и јунаци са краја XИX и почетка XX века, на чијим се раменима наша слобода поново учвршћивала у доба највећих искушења.
Управо се навршило сто десет година од смрти Војводе Воје Танкосића (1880–1915), једне од оних фигура које су у нашу историју ушле као живи симболи отпора и части. Мајор српске војске, четнички војвода, завереник, добровољац и народни јунак, Танкосић је остао у памћењу као човек који се није склањао пред силом – човек кога се, чак и мртвог, плашио Беч.
Поводом 110. годишњице његове погибије, редакција Гледишта подсећа на живот и подвиг Војводе Воје Танкосића, једног од хероја српске историје двадесетог века.
ОД КОСОВСКОГ ЗАВЕТА ДО МАЈСКОГ ПРЕВРАТА
У историји српског народа постоје знаменити појединци који су својим животом прерасли сопствено време. Њихова судбина није само запис у хроникама, већ место где се укрштају бол и нада, вера и смрт. Један од таквих био је мајор српске војске и четнички војвода Војислав Воја Танкосић, човек због којег је дрхтао Бечки двор.
Рођен 1880. у селу Руклада код Уба, у дому Павла и Миље Танкосић, Воја је одрастао на причама о Светом Косову и заклетвама пред сабљом и Видовданским крстом. У Београду је завршио гимназију и Војну академију, где су га због стаса прозвали „Шиља”, али га је срце водило путем храбрости и непокора. Од младости је читао о јунацима, о онима који су за отаџбину знали само једну дужност – да јој предају свој живот на олтар части.
Кроз посвећени војнички живот ушао је сасвим заслужено у историју. Као потпоручник, био је један од завереника Мајског преврата 1903. и сведок краја једне српске династије и почетка нове. Са Карађорђевићима се отвара ново доба, а с њим и герилски покрет у Старој Србији, у коме ће Танкосић стећи славу и звање војводе. Његова чета деловала је на подручју Јужне Србије од Скопља, Битоља, преко Солуна и читавом Вардарском долином, у сталним окршајима са Османлијама и Арбанасима, чувајући српски народ и границу његовог достојанства.
ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА И СТРАХ БЕЧА
Од Челопека и Велике Хоче, преко Старог Повардарја, до Прокупља – свуда је остављао траг непоколебљивог војника и организатора. После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908. године, основао је четничку школу и мрежу добровољаца која ће у годинама пред Први светски рат постати темељ тајне организације „Уједињење или смрт”, познатије као Црна рука. Заједно с Богданом Раденковићем и Љубом Јовановићем Чупом написао је њен устав. У његовој визији, слобода није била идеологија, него завет.
Славу, али и страх непријатеља, стекао је током балканских ратова. Његов Лапски четнички одред први је отворио борбу код карауле Мердаре, два дана пре званичног почетка Првог балканског рата. Без наређења, али по унутрашњем закону части, Танкосић је повео људе у бој. Његови четници први су ушли у Приштину и ослободили Косово. За то је одликован Карађорђевом звездом са мачевима и унапређен у чин мајора.
У народној свести, Танкосић је већ тада био више легенда него човек. Аустроугарска га је означила као државног непријатеља број један, а у ултиматуму Београду после Сарајевског атентата изричито захтевала његово хапшење. Знали су да иза његовог имена стоји мрежа, идеја и вера које се не могу обесити ни затворити.
СМРТ И НЕПРОЛАЗНА СЕНКА СЛОБОДЕ
Кад је Велики рат најзад почео, 1914. године, војвода је већ био на првој линији. Командовао је добровољачким и четничким одредима у одбрани Београда, на Дрини, у Мачви и код Крупња. Извештаји аустријске штампе готово свакодневно су јављали да је погинуо, јер је непријатељ желео да народ лиши његовог имена, које је значило отпор. Али Воја Танкосић је наново израњао, као сенка слободе коју нико није могао да убије.
Последњу битку водио је у јесен 1915. код Великог Поповића, где је смртно рањен шрапнелом. Преминуо је у Трстенику, у тридесет петој години, и сахрањен тајно да му душмани не скрнаве гроб. Али ни то није помогло – аустријски агенти су пронашли и откопали његово тело, фотографисали га и објавили као доказ да је „дошао крај Воји Танкосићу”. Та вест више је открила њихов страх, него његову смрт.
Тек 1922. његови посмртни остаци пренети су на Ново гробље у Београду. Споменик који је требало да му буде подигнут 1941. није дочекао ни он, ни држава која га је дуговала својим јунацима. Али у народном памћењу споменик му стоји одавно у причама, у песмама, у свести да постоје људи који се не рађају случајно у српском народу.
Навршило се 110 година од погибије Војводе Воје Танкосића, једног од најславнијих српских јунака. Човек кога се и мртвог плашио Беч остао је симбол непокорности и завета слободе.
ЕП КОЈИ НЕ ПРЕСТАЈЕ
Воја Танкосић је био човек коме је живот био кратак, али еп о њему је вечит. Његово име, упркос тишини која га је због црвене напасти дуго пратила, и данас звучи као подсетник да се слобода не наслеђује, него заслужује.
Његова храброст, одлучност и оданост идеји слободе учиниле су да његов живот премаши једноставну биографију. Воја Танкосић постаје мит, његов лик инспирише данашње генерације, а бројни подвизи остају мерило за све оне који се боре за правду и част.
Српска историја није сиромашна херојима, али је ретко коме пошло за руком да и у смрти изазове страх код својих непријатеља. У том страху Беча и данас се чита истина о Војводи Воји Танкосићу да није био само ратник, него симбол непокорног духа српског народа.
У свету који се дословно распада пред нашим очима – од еколошких катастрофа, ратова, расељавања, цензуре, дезинформација и људског замора од алгоритама – поезија остаје светионик на узбурканој пучини. Она прати тишине, промишља шта долази након краја и нуди нам нови начин да разумемо свет, али и да преживимо у њему.
То је и суштина четвртог издања Поезија Експо 26, које организује и осмишљава организација Версополис, европска платформа за поезију. Ова онлајн манифестација, која се надовезује на претходна издања са још већим глобалним досегом, позива песнике, уметнике, групе и институције да одговоре на све актуелне подељености у свету.
Поезија Експо 26 је потпуно дигитална, отворена и доступна свима широм света – без физичког састанка у одређеном граду или држави. Различити гласови – индивидуални и групни, аналогни и дигитални, конзервативни и модерни – одјекују преко граница. Манифестација прихвата и неуглађене и оштрије форме.
Пошаљите свој предлог до 15. децембра 2025. године
Тема овогодишњег експа је „Писање након краја света – Нови стихови за разорена времена”. Она истражује како језик преживљава катастрофу, како се поетска форма прилагођава колапсу стварности и како писање постаје чин отпора и маште.
Ова манифестација је окупљање за преживљавање, колективни документ сањарења и извештај са разних фронтова људског постојања. У времену док се свет буди из рушевина, поезија постаје почетак – стихови се подижу, рањени и уплетени, али сјајни. Ако сте песник, уметник или просто ентузијаста, ово је прилика да се укључите у глобални разговор који превазилази и границе и културе.
Версополис, као непрофитна иницијатива, посвећена је промоцији и јачању поетских гласова, нудећи глобалну видљивост преко својих и партнерских канала.
ТЕМА: ПИСАЊЕ НАКОН КРАЈА СВЕТА – НОВИ СТИХОВИ ЗА РАЗОРЕНА ВРЕМЕНА
У ери дезинтеграција, поезија се не повлачи – она се прилагођава, али и одупире. Тема се фокусира на то како језик (може да) преживљава катастрофу. Од еколошког колапса до ратова и расељавања, свет се мења, а поезија постаје и алат за поправку кад се истражује како се поетска форма развија у условима колапса стварности.
Ова тема позива ствараоце да промишљају будућност кроз призму садашњости. Кроз ову тему, експо подстиче разноврсне гласове да се изразе, а тиме ствара простор где се прати тишина и замишљају нове могућности. То је порука наде: нека речи преживе, нека стихови почну!
У контексту свих глобалних проблема тзв. „изазова”, ова тема је релевантна за све нас. Она подсећа да поезија може да буде мост између култура и језика. Преносећи различита искуства, помаже нам да се носимо са свим светским поделама. Учешћем у програму Поезија Експо 26, постајете део покрета који кроз уметност слави отпор људског духа.
СТРУКТУРА ЕКСПА: СЕДАМ ТЕМАТСКИХ ПАВИЉОНА
Писање након – Катастрофа, сећање и архива губитка
Истраживање поезије као медијума жалости, сведочења и сећања након рата, пандемије, катастрофе или изумирања. Од Блиског истока до приобаља Венецуеле, од зона суше до дијаспоре, од личне туге до глобалне жалости – стихови који одбијају да забораве.
Симбиотичке будућности – Екопоетика у добу изумирања
Позива на стварање нових дела која истичу древну везу човека са природом, шумама, врстама, временом, бактеријама и океанима. Нови језик природе и писање о природи за дубљу повезананост и отпор у будућности.
Поремећене стварности – Поезија и политика истине
Истраживање поезије у свету након истине. Свету са свим дезинформацијама, лажним наративима и несталим чињеницама. Тренуци кад поезија постане алат за борбу против лажи и очување аутентичних гласова.
Хибридно ја – Идентитет и нова интима
Фокус на замагљеној граници ВИ-генерисаних идентитета кроз дигитално отелотворене изразе.
Изградња поетских заједница, заузимање простора и обликовање свести. Укључује мигрантске колективе, аутохтоне поетике, виртуелна читања и урбане интервенције као алате за повезивање.
Непокорни облици – Експерименти у поетском инстинкту
Посвећен формалној побуни и експерименту: визуелна поезија, алгоритамско генерисање, брисање текстова, перформанси, асемиц писање (писање без конкретног значења), поетски код. Простор за истраживања граница песме – аналогно, дигитално, хаотично или минимално.
Поетика бриге – Интима, нежност, поправка
Простор за поезију која слуша и омекшава душе, посвећена оној поезији где је и интима врста отпора, а нежност као акција.
КАКО ДА СЕ УКЉУЧИ У #ПоетрyЕxпо26?
Позивају се песници, перформери, колективи, књижевне институције, издавачи, фестивали и интердисциплинарни уметници да поднесу предлоге, пројекте и садржаје. Формати укључују: читања или перформансе (видео или аудио), видео есеје или поетске документарце, експерименталну дигиталну поезију/ВИ-генерисану поетику, звучне радове или гласовне инсталације, мултимедијалне сарадње или поетске интервенције.
Учешће је бесплатно и подношење пројеката не подразумева котизацију. Учесници могу да добију ограничене финансијске подршке за превод или ко-продукцију.
Смернице за пријаву:
Дужина: аудио и видео пројекти не смеју прећи 60 минута
Језици: сви језици су добродошли; енглески титлови или синопсис за неенглеске поднеске
Формати: садржај хостован преко Вимео, YоуТубе или уграђиве платформе
Као непрофитна иницијатива, Поезија Експо 26 посвећена је побољшању видљивости и промовисању поетских гласова. Нуди глобалну арену преко партнерских и Версополис канала, уредничке чланке за одабране пројекте, ограничене микрогрантове за превод или ко-продукцију, али и трајно присуство у дигиталној архиви експа – еволуирајућем поетском репозиторијуму.
Учешћем, не само да добијате признање, већ доприносите трајном наслеђу поезије у свету који се мења. Поезија Експо 26 је више од догађаја – то је живи покрет. Док свет тражи нове начине да се излечи и поново изгради, поезија нуди наду, пружа отпор и буди машту.
Придружите се глобалном окупљању и пустите да ваши стихови одјекују. Поднесите рад до 15. децембра 2025. године и будите део новог почетка: Нека речи преживеи и нек стихови почну!
Кад се говори о културној историји Ниша, немогуће је заобићи Градину, часопис чији век и по постојања обухвата готово све крупне промене кроз које је град пролазио. Основана јануара 1900. године, као петнаестодневни лист „за забаву, поуку и књижевну критику”, Градина је настала у тренутку кад је Ниш тек започео да обликује сопствени културни идентитет после ослобођења. Била је то прва свесна намера да град добије свој књижевни глас и сопствену интелектуалну трибину.
Уређени светлопис уредништва Градине из 1900. године, стоје: Јеремија Живановић и Милан А. Костић, седе: власник Светозар Обрадовић, уредник Милан Банић и сарадник Тодор Коблишка
У годинама уочи настанка Градине Ниш је био град у коме се културни живот тек обликовао. Како сведочи професор Јеремија Живановић, у то доба у граду готово да није било новина: један лист који је излазио нередовно, неколико часописа који су убрзо гасили, недовољно читалишта и још недовољнија навика читања. Та слика говори о средини која је осећала потребу за културним гласом, али није имала развијене установе које би га подржале.
Управо у таквом амбијенту неколико младих професора замишљало је лист који би подигао културни ниво Ниша и створио нови круг читалаца, уводећи их у савремену српску прозу, критику и есејистику. То је био дух из којег је израсла Градина – не као лист случајних сарадника, већ као први уреднички обликован пројекат нишке културе.
У тим раним бројевима штампан је и рани облик Станковићеве Нечисте крви – чињеница која није само занимљивост, већ доказ да је нови нишки лист имао амбицију да стане раме уз раме са водећим књижевним часописима ондашње Србије. На његовим странама окупљају се писци који ће чинити језгро модерне прозе и поезије, а град добија публику која почиње да прати и негује савремено књижевно изражавање.
Насловна страна првог броја Градине који је изашао на Божић 1900. године
ПРВИ ТАЛАС: 1900–1901
Први број појавио се јануара 1900. године. Уредник је био професор Милан Банић, док су редакцију чинили нишки професори Јеремија Живановић, Тодор Коблишка, Милан Костић и Светозар Обрадовић, уједно власник листа.
Рад редакције прве Градине имао је и своју свакодневну, готово романескну димензију. Први број, штампан у изузетно малом тиражу, морао је бити прештампан јер се у граду јавило неочекивано велико интересовање. Дистрибуција је била једноставна: часопис су носили и продавали ученици нишке гимназије, који су помагали редакцији да лист стигне до читалаца.
Трошкови издавања били су покривани уз много личног труда: чланови редакције су међусобно потписивали менице да би обезбедили средства за штампу, а хонорар за сараднике био је симболичан – чаша-две пива у кафани Апеловац. Иза тих наизглед скромних услова налазио се снажан уреднички ентузијазам и уверење да Ниш може да има свој озбиљан културни лист.
ИДЕЈА О КУЛТУРНОМ ЛИСТУ
Према сведочењима из тог времена, посебно из текстова Јеремије Живановића, прва Градина имала је јасан концепт уредничког програма. Лист није био замишљен као локални билтен, већ као културна свеска која треба да образује читаоца: књижевна критика, прикази, кратка проза, поука, пригодни есеји – све је било усмерено ка томе да се у Нишу подигне потреба за читањем и разумевањем савремене књижевности.
Тираж је био мали, али утицај несразмерно велики. Сарадници су били Алекса Шантић, Сима Матавуљ, Светозар Ћоровић, Тадија Костић и други – имена која су гарантовала квалитет и уливала поверење код читалаца. Иако је последњи двоброј (35–36) изашао у октобру 1901. године, кратко постојање оставило је дубок траг: у Нишу је створена свест да књижевни часопис није луксуз, већ основна културна потреба.
Поред напред побројаних познатијих имена, у Градини су објављивана и дела која су данас ретко помињана: Живановићеви путописи, Коблишкини преводи, Марчићеви приповедачки огледи, текстови Луке Спасојевића, као и прилози из словенских књижевности. Највреднији међу њима био је „тумачени” рукопис Борисава Станковића – рана верзија Нечисте крви, али и други прозни покушаји који су сведочили о томе како се модерна српска проза рађала у границама једног тада малог, тек ослобођеног града.
Мање је познато да је Градина у своја прва два годишта објављивала и архивску грађу од значаја за културну историју Србије. Захваљујући сарадњи са Гаврилом Витковићем, у листу је штампан и Меморандум кнеза Михаила из 1841. године, документ који је до тада био готово непознат широј јавности. Овај податак сведочи о амбицији првих уредника да Градина не буде само књижевни лист, већ и место на коме се објављују значајна историјска сведочанства.
Насловна страна последњег, 36. броја Градине који је изашао 15. октобра 1901. године
ДРУГО РОЂЕЊЕ: 1966–1990 – СОЦИЈАЛИСТИЧКА ЕПОХА
Кад се Градина поново појавила 1966. године, више није постојала ни стара држава ни стара публика, али је идеја била иста: Ниш мора да има свој књижевни лист. Издавач је била Културно-просветна заједница општине Ниш, а уреднички тим чинили су Драгољуб Јанковић Јенки, Добривоје Јевтић и Никола Мељаницки.
Од првог броја Градина прераста у савремени часопис за књижевност, уметност и културу. Са добијањем ИССН броја, часопис постаје део националне издавачке мреже. Објављује се проза, есеји, теоријски текстови, преводи, критике, драме, фотографије, графике – целокупни културни живот добија медиј.
Уредници тог периода: Веселин Илић, Љубисав Станојевић, Лука Прошић, Саша Хаџи Танчић и Горан Станковић – поставили су висок критеријум који је учинио Градину једним од најпрепознатљивијих југословенских књижевних часописа. Текстови су се читали у Сарајеву, Загребу, Љубљани, Скопљу. Посебна прекретница била је 1971. година, кад настаје Издавачка кућа „Градина”, која три деценије објављује значајне књиге поезије, прозе и капиталне монографије, међу којима и Историју Ниша, постајући симбол амбициозног нишког издаваштва.
Насловна страна првог броја обновљене Градине 1966. године
Редакција Градине 1970. годинеРедакција Градине 1980. године
ТРЕЋИ ПЕРИОД: ДЕВЕДЕСЕТЕ – КОНТИНУИТЕТ УПРКОС СВЕМУ
Распад државе, санкције, хиперинфлација и све оно што је погодило српску културу деведесетих није заобишло ни Ниш. Градина тада делује у условима који превазилазе уређивачку политику, јер је опстанак сваког броја био успех.
Упркос изазовима, редакција наставља да промовише младе ауторе и да одржава континуитет, чувајући идеју часописа као јавног добра. Деведесете су заправо показале колико је чврст и дубок корен који је Градина пустила још 1900. године.
У тим годинама, лист постаје једна врста културног ослонца: место где се, упркос свеопштој кризи, могу прочитати текстови који подсећају да књижевност не сме да стане. Око Градине се тада окупљају и искусни аутори и нове генерације, стварајући мрежу сарадника која је омогућила да се традиција часописа не прекине ни у најтежим околностима.
Насловна првог броја Нове серије Градине – После двехиљадите!
Редакција Градине после 2000. године
ДОБА НКЦ-а: ПОСЛЕ ДВЕ ХИЉАДИТЕ!
Почетак XXИ века доноси велике промене. После гашења издавачке куће 2004/2005, Нишки културни центар преузима улогу издавача. Та промена омогућила је да часопис настави да живи, обележава јубилеје и прати савремену српску и регионалну сцену.
Прерано преминули уредник Зоран Пешић Сигма, од 2001. до 2019. године, проширује концепт часописа: уводи нове рубрике, тематске блокове, преводе, а заступљени су и класици и савременици.
Иако је од 2019. године главни уредник по функцији др Александар Костадиновић, континуитет уредничког рада, концепт и текућа усмеравања часописа у доброј мери одржавају се захваљујући активној подршци и искуству Горана Станковића, који је и после свог мандата остао једна од кључних фигура у очувању профила Градине.
Најновији број Градине
ТАЈНА ВЕЗА ГРАДИНЕ И ГЛЕДИШТА
Периодика Ниша има једну лепу симетрију: Градина (1900), потом Гледишта (1953), па обнова Градине (1966). У послератној Југославији Гледишта су створила културни амбијент у коме је идеја о обнављању Градине добила снажан ослонац. Тако су два часописа данас постала природни сапутници нишке културне историје – два камена чувара памћења.
др Александар Костадиновић, говори у Дому омладине Београда о књижевном издаваштву у Нишу као главни урадник Часописа Градина
НАСЛЕЂЕ КОЈЕ ТРАЈЕ
Кроз 125 година, Градина је прошла кроз четири државе и две велике политичке епохе, два дуга прекида, десетине уредника и стотине сарадника, три издавачке форме – приватна иницијатива, културна заједница, издавачка кућа и НКЦ, а пре свега кроз непрекидан рад да Град Ниш има свој књижевни глас.
Она је сведочанство да култура у једном граду не постоји зато што мора, већ зато што људи хоће да постоји. Градина није само књижевни часопис, него понајбоља слика нишког духа који је истрајан, пркосан, отворен, често на ивици опстанка, али никада без идеје. Од Боре Станковића и Милана Банића до савремених песника и есејиста, то је место где се сусрећу различита времена и стилови, крупне историје и личне приче.
У добу кад се све мери брзином доступности и видљивошћу, Градина подсећа на једну једноставну истину да књижевност спаја генерације и да вреди онолико колико је читамо. Ко хоће да је разуме, довољно је да отвори било који од старих бројева у нишким библиотекама, а тамо је, и даље, душа једног града.
У свету где се свакодневно суочавамо са изазовима неједнакости, Међународни дан особа са инвалидитетом, који се обележава данас 3. децембра, представља важан подсетник на неопходност свеобухватне солидарности и равноправности међу људима.
У Србији, где се овај дан обележава са све већим ентузијазмом, фокус је на локалним иницијативама које промовишу равноправност и подршку. Овај есеј истражује историјат обележавања овог дана, његове главне поруке и циљеве, као и традицију и програме у Србији, са посебним освртом на Ниш. Кроз ову анализу, желимо да истакнемо како свеобухватна солидарност није само хуманитарно питање, већ темељ напретка друштва.
Александар Војиновић Најјачи Наш колега, наш пријатељ, човек који својом храброшћу сваког дана подиже све око себе. Фото: Мирослав Митић
ИСТОРИЈАТ ОБЕЛЕЖАВАЊА
Корени Међународног дана особа са инвалидитетом сежу у 1981. годину, кад је Генерална скупштина Уједињених нација прогласила Међународну годину особа са инвалидитетом, са фокусом на равноправне могућности и рехабилитацију. Ова иницијатива поставила је темеље за шире разумевање инвалидитета као друштвеног, а не само медицинског феномена.
Првобитно назван „Међународни дан инвалидних особа”, назив је 2007. године замењен у „Међународни дан особа са инвалидитетом” у складу са Конвенцијом УН о правима особа са инвалидитетом. Током година, овај датум еволуирао је у платформу за глобалне кампање.
Осамдесетих и деведесетих година фокус је био на подизању свести о баријерама, док су касније деценије у први план ставиле приступачност технологија и инклузију у оквиру одрживог развоја. Стратегија Уједињених нација за инклузију инвалидитета из 2019. године додатно је појачала напоре, праћена годишњим извештајима о напретку.
Данас се овај дан обележава конференцијама, радионицама и медијским кампањама широм света, док се у Србији традиција обележавања негује од самог почетка, од 1992. године, кроз активности удружења и институција.
ГЛАВНЕ ПОРУКЕ И ЦИЉЕВИ ОБЕЛЕЖАВАЊА
Главне поруке Међународног дана особа са инвалидитетом усмерене су на промовисање достојанства, права и инклузије. Особе са инвалидитетом нису пасивни примаоци помоћи, него активни учесници и носиоци промена у друштву.
И даље се суочавају са вишим стопама сиромаштва, неједнаким приступом запошљавању, здравственој заштити и образовању, што резултира дубоким социјалним и здравственим неједнакостима. Зато је инклузија, односно свеобухватна солидарност неопходна за напредак, јер инвалидитет није изузетак, већ део људске различитости.
Декларативно, подизање свести, елиминација стигме, пуно учешће у друштвеном животу и повезаност са одрживим развојем представљају водеће циљеве.
Традиција обележавања Међународног дана особа са инвалидитетом у Србији подразумева бројне конференције, кампање, културне манифестације и радионице које промовишу разумевање, равноправност и права. Удружења сваке године организују програме посвећене култури солидарности и подршци.
Град Београд, као и други центри широм Србије, редовно припремају активности 3. и 4. децембра – од трибина до креативних програма за младе. На државном нивоу, последњих година расте и буџетска подршка, уз јасне поруке о смањењу дискриминације и подстицању запошљавања.
Ниш, као један од културних и институционалних центара на југу Србије, има развијену праксу обележавања овог дана. Иницијативе које укључују удружења, школе, институције културе и градску администрацију дугорочно граде свеобухватно солидарну локалну заједницу. Прошле, 2024. године град је постао богатији за Радни центар и кафић „Звуци срца”, место где млади са сметњама у развоју раде и стичу самосталност. Тај пројекат, отворен управо 3. децембра, постао је симбол инклузије кроз запошљавање.
Током 2025. године најављена су већа издвајања за подршку особама са инвалидитетом, а нишко удружење обележило је 50 година свог постојања, што сведочи о дугој традицији борбе за права и достојанство.
АЛЕКСАНДАР ВОЈИНОВИЋ НАЈЈАЧИ: СНАГА ЧОВЕКА У ПРВОМ ЛИЦУ
У оквиру овог датума, желимо да посебно истакнемо нашег колегу Александра Војиновића Најјачег – једну од оних личности које својим животом и ставом превазилазе границе личног искуства. Александар живи са мишићном дистрофијом, али је својом енергијом, радом и отвореношћу постао један од најпоузданијих и најинспиративнијих сарадника Друштва и редакције Гледишта.
Пре неколико година снимљен је документарни филм „Дистрофија блуз – Дневник необичног живота”, који прати његову свакодневицу, изазове и победе. Управо поводом овог Међународног дана, филм ће премијерно бити постављен на званични Јутјуб канал Гледишта, као наш први видео садржај. То је, за нас, више од премијере – то је избор да гласови који носе искуство, храброст и истрајност буду први који ће испунити наш дигитални простор.
Александар Војиновић Најјачи годинама сведочи да инвалидитет не умањује човека, већ открива његову меру. Његов пут, његова упорност и ведрина уче и нас и све који га познају да је солидарност ствар решености и избор достојанства.
Дистрофија блуз – Дневник необичног живота Поетски документарни филм о животу и стваралаштву песника Александра Војиновића Најјачег
ДОСТОЈАНСТВО КАО ПУТОКАЗ
Међународни дан особа са инвалидитетом није само датум који се памти, већ дан који нас изнова обавезује да промислимо историју и пажљиво чујемо савремене поруке које стижу широм света. Оне нас подсећају данас да је свеобухватна солидарност темељ од којег зависи достојан живот сваког појединца у заједници у којој живимо.
Напредак је често спор, понекад једва приметан, међутим већ самим буђењем воље учинили смо један стварни помак унапред.
У Србији, а посебно у Нишу, ти помаци се виде у примерима бројних појединаца који својим животом руше сва физичка ограничења и подижу свест људима. Само заједно можемо да саградимо свет у којем инвалидитет није препрека, него део различитости која нас чини бољима.
Књижевно дело Слободана Џунића заузима посебно место у оквиру српске књижевности друге половине двадесетог века. Његов обиман и разноврстан стваралачки опус, сачињен од поезије, лирске прозе, приповедака и романа, различит по облику, а духовно и садржински кохерентан, обједињен је профаним, историјским и митским временом које спаја оно што је било, оно што јесте и оно што траје.
Слободан Џунић (1921-1998) – Писац који је проговорио језиком Старе планине
Џунић у књижевни свет уводи старопланински крај, родну Темску и специфичан менталитет овог поднебља, стварајући аутохтони уметнички систем заснован на дијалектици видљивог и невидљивог, овостраног и оностраног са симболичким предзнаком безвремености и подређености вишем, универзалном поретку.
Сва бића (човек, животиња) и све што их окружује (камен, дрво, ветар) крећу се у ритму свеприсутног духа природе. Тај ритам је за уметника био и етички и естетски компас: у њему се све рађа и умире, али ништа не нестаје заувек. Природу схвата као целину у којој се супротности сусрећу и допуњују, тако да у свом делу доводи у непосредан однос митско, пантеистичко и паганско са библијским, филозофским и историјским учењима.
Ослањајући се на природне циклусе, Џунић проговара језиком Старе планине, препознајући у свакој појави траг почела и тајних извора, стена „на којој леже све стене и људски и други слојеви, земљани и глинени, од непамтивека, кап која кад се помери у земљи буди из сна земљотрес чак на другоме крају света”.
ОД СОЦИЈАЛНЕ ХРОНИКЕ КА МИТОПОЕТСКОЈ РЕФЛЕКСИЈИ
Слободан Џунић у књижевност улази током Другог светског рата, носећи у себи обележја генерације која је стасавала у оквиру идеолошких подела. У раним књижевним радовима, које још као гимназијалац у Пироту чита на састанцима литерарне дружине, и у првим објављеним текстовима Они, Мати и Данка, оцртава се његов основни друштвено ангажовани импулс: писац не може бити одвојен од света у којем живи.
Са друге стране, у првим причама (Зрна, Њива у Рудињу) и роману (Виноград господњи) уочљива је Џунићева тежња да стварност сагледа у двострукој равни: као живот који је укорењен у овоземаљском и као присуство трансценденције која га надилази. У том смислу, граница између човека и природе, живота и смрти, сна и јаве није прецизно одређена.
Превазилазећи миметичку заснованост приповедања у каснијим делима (Пагани, Медовина, Оброк, Василијана, Свитац у свемиру, Иза сунчеве стране, Ветрови Старе планине), сложеним митско-фантастичним поступцима писац обликује двопланску стварност у којој натприродно не опонира емпиријском већ га надопуњује.
Митске представе, фолклорна фантастика и библијска реторика стапају се у онтолошку визију једног света који припада „сунчевој страни” ‒ стварности ‒ и другог који припада „свету иза сунчеве стране” ‒ надстварности ‒ где све може, али и не мора постојати.
СА ОВЕ И ДРУГЕ СТРАНЕ СУНЦА
Снажна присутност усмене традиције у књижевном делу Слободана Џунића проистиче из сталне потребе аутора да испитује простор и време. Централна просторна и метафизичка опозиција његовог опуса артикулише се кроз разликовање „сунчеве стране” и онога што постоји „иза сунчеве стране”. Објашњење њиховог значења читалац проналази у приповеци „Вртопски смук”, први пут објављеној у приповедачкој збирци Иза сунчеве стране:
„Сунчева страна, то је овај наш свет, који походи и обасјава, и којим влада сунце, све остало је иза сунчеве стране.”
Овај други простор – загонетни вилајет где је „много шта и могуће, па и то; који је могао, и није морао постојати” – отвара трансцендентну димензију у којој се истражују егзистенцијалне и космичке границе људског бивствовања. На тај начин, хронотоп Старе планине додатно указује на активну присутност писца, повезујући текст са експресионистичким, постмодернистичким и магичнореалистичким импулсима и поетичким мотивима тишине, загонетке и тајне.
У тако замишљеном двоструком, интермедијарном простору, јунаци Џунићевих приповедака и романа истовремено делају у трима различитим временским видовима, које писац назива Време, Невреме и Безвреме. Таква позиција јунака реконструише начин мишљења у којем се стварност не завршава на ономе што је видљиво. У том смислу, Џунићева проза успоставља везу између стварног и имагинарног: мит постаје један од модуса сагледавања истине у профаном свету, а свет се може разумети само ако се сачува нит приче, у мери у којој се прича памти и преноси.
КОДЕМА – РЕЧ КАО ПОЧЕТАК И КРАЈ
Како у поезији, тако и у прози Слободана Џунића језик је чудесни кључ ‒ кодема ‒ који отвара све браве овога света. Реч је почетак и крај, алфа и омега сваке мисли. Она је изворни знак, „последња човекова одбрана” на сунчевој страни. Без ње, нема ни човека, што је најснажније исказано у причи „Хапт”: „чим човек нема више шта да прича, наступа смрт, психичка или физичка, смрт душе или смрт тела, свеједно; да се не зна која је гора и кад ти после ње из гроба сија сунце…”.
Полазећи од уверења да се човекова тајна може сагледати једино кроз реч, Џунић размиче маглу древности настојећи да одгонетне оно што се, по његовим речима, крије иза свих небеса – тајну живота и смрти.
Да би то остварио у прозу уноси лексику источне Србије и старопланинских предела, али и трагове балканског, византијског и оријенталног наслеђа. У његовим текстовима речи из стандардног језика природно се сусрећу са архаичним и дијалекатским формама, византијским и оријенталним лексемама, чинећи слојевиту језичку мрежу у којој се осликава духовна топографија Старе планине.
ПРИЧА ИЗА ВРЕМЕНА
Књижевно дело Слободана Џунића потврђује да се стварност једино може схватити, разумети и спознати уколико се препозна њена двојност – видљиво и невидљиво, речено и прећутано, коначно и бесконачно. Спајајући древни језик завичаја са архетипском симболиком, Џунић васпоставља књижевни универзум у којем не постоје оштре границе између природног и натприродног, откривајући да тајна постања пребива управо у међупростору времена и приче.
У понедељак, 1. децембра 2025. године, у Народној библитеци у Пироту, биће по први пут уручена књижевна награда „Слободан Џунић”
Слободан Џунић је рођен 28. новембра 1921. године у Темској код Пирота. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију у Пироту, а Правни факултет у Београду. Највећи део свог радног века провео је у Радио Београду, као новинар и уредник Литерарне редакције. Био је такође уредник за историографију Радио Београда.
Оставио је за собом богат опус кога чине: десет збирки приповедака (Зрна, Њива у Рудињу, Глади, Иза сунчеве стране, Под кишном звездом, Кусидол, Свитац у свемиру, Изабране приповетке, Анђелиште, Испод мртвачког моста), девет романа (Виноград господњи, Пагани, Курјак, Меана поред друма, Медовина, Оброк, Василијана, Чаробни камен, Ветрови Старе планине), једна књиге лирске прозе (Дивља ружа) и поезије (Слапови).
Преминуо је у Београду 13. новембра 1998. године, не дочекавши излазак свог последњег романа Ветрови Старе планине за који ће му постхумно бити додељена награда „Борисав Станковић” за најбоље прозно дело године. Рукопис Кодема из пишчеве заоставштине објављен је 2006. године.
Станислав Винавер је једна од најснажнијих и најнеобичнијих личности српске модерне – песник, есејиста, преводилац, ратник и авангардни мислилац који је у себи спојио исток и запад, разум и игру, традицију и бунт. Његов живот, од родног Шапца и студија на Сорбони до фронта и логора, представља драму једне интелектуалне епохе, у којој је реч била и оружје и спас.
Станислав Винавер (1891–1955)
Као један од 1300 каплара, Винавер је прешао албанску голготу и уређивао Српске новине на Крфу. После рата био је новинар, дипломата и преводилац, али пре свега – визионар језика. У својим делима, од Манифеста експресионистичке школе до Језика нашег насушног, непрестано је трагао за смислом и мелодијом речи, рушећи границе жанрова и очекивања.
Аутор је Громобрана свемира и Пантологије новије српске пеленгирике којима је у српску књижевност унео авангардну слободу и раскош интелектуалног искуства. Као преводилац Раблеа, Керола, Хашека и Марка Твена, ширио је границе српског језика и показивао да превод може бити стварање једнако оригиналу. Његова проза и есеји остали су трајни изазов и пример за све који мисле и пишу без страха.
Предавање проф. др Гојка Тешића поводом 70. годишњице од смрти Станислава Винавера
Поводом седамдесет година од његове смрти, Гледишта доносе видео-запис предавања проф. др Гојка Тешића: „Да ли Винавер живи и данас”, одржаног у оквиру 34. Књижевне колоније Сићево. Ово сећање није само омаж једном аутору, већ и позив да се поново чује његов глас, који је и данас јасан, слободан и савремен као и пре једног века.
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта су професионални и независни медиј посвећен квалитетном и одговорном тумачењу културних, уметничких и друштвених тема, који поштује Кодекс новинара Србије и прихвата пуну надлежност Савета за штампу.
Основни
Увијек активан
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.
