Kad sam svojevremeno otišao u Beograd nisam to učinio vođen željom da tamo postanem slavan i priznat pisac, što će reći željom koja je u tu čaršiju odvela mnoge domaće subjekte, jer mi tad uopšte na um nije padala tako suluda i pokvarena misao da bih i ja jednog dana mogao završit u književnosti, ali jednom sam se, bazajući Čuburom, neoprezno prepustio mišljenju, ne sluteći da je to početak moje neumitne propasti.
NAPOMENA: Sledi “Istinita pripovijest o jednom dubokom i iskrenom prijateljstvu” Elisa Bektaša u prevodu sa humskog na srpski jezik.
Jedino što sebi danas mogu ponuditi kao utjehu, i jedino čime mogu laskati svojoj sujeti, jeste to što sam učinio sve da ne postanem slavan i priznat u Beogradu, a i bilo gdje drugo, no bilo je nemoguće izbjeći neumitnu sudbinu koja je htjela da postanem pisac, ali eto ne tužim se i ne kukam jer je u mom sistemu vrijednosti ipak bolje biti pisac, nego biti slavan i priznat.
Ako ništa drugo, pisac uživa veću slobodu i nema nad glavom imperativ da vazda glumi nekakvu veličinu i društveni uzor, niti se mora upinjati da vlastite gadaluke i poganluke predstavi publici kao nekakvu plemenitost, već može jednostavno kazati – da, to su moji gadaluci i poganluci i šta vas boli kurac za to.
Ti počeci mog mišljenja bili su mučni i bolni kao i svaki početak, tim više što ja pojma nisam imao šta mi se dešava i kroz kakve preobražaje prolazim, te sam stoga znao osjećati da mi je čitav nebeski svod na plećima i da od takvog tereta mogu bukvalno nestati. Evo, ovako, samo puc prstima i čovjek nestane i nema ga.
To mišljenje je onda počelo postajati prepreka između mene i drugih pojava u mom životu, kako živih tako i neživih, i što je više vremena prolazilo to su te prepreke postajale sve teže za savlađivanje, a na kraju su to bile dugačke linije eskarpi i kontraeskarpi te kombinovana minska polja velike gustine i dubine.
Zbog svega toga ja sam se počeo odavati samoći, misleći da ću u njoj naći podesno sklonište, ali ta je samoća bila samo razvojna faza u procesu preobražaja u pisca što ja tad nikako nisam mogo znati, iako sam dobro pamtio Ekinovu misao da je poezija u stvari samoća.
A kako dođavola da tu misao povežem sa sobom u tom času, kad tad nisam imao nijednu pjesmu, niti priču napisanu, izuzev jednog soneta iz srednjoškolskih dana, koji mi je služio za kurčenje i razmetanje i koji nije kurcu valjao ko poetsko svjedočanstvo, pa je iz tog razloga taj sonet bio omiljen među košpama.
Jedini ahbab s kojim sam u to svoje beogradsko doba mogao provoditi vrijeme bez osjećanja uzaludnosti i potrošenosti bio je šutljivi i odmjereni gospodin u zrelim godinama koji je živio odmah ispod Kalemegdana. Tačnije, živio je u zoološkom vrtu, i vama sad možda izgleda čudno to da neko živi u zoološkom vrtu, ali eto u njegovom slučaju to ipak nije bilo čudno jer je taj gospodin bio vuk.
Ja inače ne volim zoološke vrtove i smatram ih opominjućim dokazom hinjave ljudske prirode, koja u kavezu vidi problem tek kad nju neko metne u kavez, no jednog sam sunčanog dana ušao u taj zoološki vrt, pojma nemajući zašto, i kao omađijan sam išao sve dok mi nešto iznutra nije reklo da stanem.
A stao sam baš ispred kaveza sa vukom koji je lijeno izašao iz one svoje rupe, udno tog njegovog staništa, pa prišao šipkama i pogledao me pravo u oči, a onda se propeo na zadnje noge i gurnuo prednju šapu kroz šipke ko biva da se rukujemo. To rukovanje označilo je početak jednog, ne toliko dugog, koliko dubokog i iskrenog prijateljstva, i otad sam povremeno znao otići do zoološkog vrta i posjetiti svog prijatelja s kojim sam vodio iskrene i neuvijene razgovore o suštinskim pitanjima.
Vi ćete mene sad pitati kako sam mogao razgovarat s vukom kad ne znam vučji jezik, a to me pitate jer ste već zaboravili šta sam vam kazao na samom početku. A kazao sam vam da sam u to doba počeo misliti, a čovjek koji misli i vuk vazda se mogu razumjeti na način koji će vam odmah postati jasan čim i sami počnete misliti.
Jednog od tih mislećih dana naglo me spopao neobičan i neugodan osjećaj da sam ja u stvari izgubljen usred pustinje i da je sve to oko mene samo fatamorgana. I kao da užas takve pomisli nije bio dovoljan još me spopao i nezemaljski strah da možda ipak nisam u pravu i da to oko mene nije fatamorgana već zapravo java.
Tako rastrgan između izgubljenosti u pustinji i straha da oko mene nema privida sam otišao posjetiti svog ahbaba vuka, koji je odmah shvatio šta me muči pa mi je pružio šapu, a onda je i vrh njuške gurnuo kroz šipke i zagledao se u mene onim svojim očima, koje su nekim čudom uspjele ostati na slobodi, za razliku od ostatka njegovog tijela, pa mi je ovako kazao:
– Nemoj mi se tu prenemagati već izdrži muški taj teret za koji si sam kriv. Da nisi bio neoprezan ne bi te mišljenje zaskočilo i bio bi odgovoran i razuman građanin koji ne razgovara sa divljim zvijerima. A ako misliš da je tebi teško onda se zapitaj kako je meni. Kao da nije dovoljno to što su me metnuli u ovaj kavez, već je taj kavez morao biti baš u Beogradu, pa svaki dan moram gledati ovu neodgojenu žgepčad što se krevelji, i koja će sebe smatrati vrijednima, mada nikad nisu ulovili srndaća u planini, niti su zavijali na pun mjesec, ali će zato zavijati na sve oko sebe, počev od parova na ponudi kladionice pa do komšija.
Misliš da je meni lako što ja moram biti u ovom kavezu, mada bi oni sa svojim zavijanjem bili znatno zanimljiviji za normalne posjetioce ovog vrta, ali onda se podsjetim, ta otkud ovdje normalni posjetioci. Eno pogledaj ono bublavo žgepče što mu mater upravo govori da je njeno pametno zlato.
Mali kreten već sad zna za koga navija i to će znanje biti jedino koje će imati tokom čitavog svog života, kog će provesti ubijeđen da zna sve o sebi, i tek će na samrtnoj postelji shvatiti da je sve bilo laž, i da je možda i ta smrt koja mu prilazi laž, a najgore će mu biti kad pomisli da je laž i to što mu sin govori da je njegov klub dobio utakmicu tog dana.
Znaš li koliko ja takvih sudbina ovdje vidim svakog dana? Znaš li koliko je ponižavajuće gledati svježu hranu kako se smuca ovuda i krevelji se životinjama baš kao da životinje ne znaju ko su, a ovi što se krevelje kao da znaju za sebe ko su?
Ti si tek počeo misliti i barem se možeš nadati da ćeš jednom dočekati svoju propast i postati pisac, a onda se više nećeš morati mučiti sa dvojbama i slutnjama koje te sad muče jer su pisci ljudska govna koja uvijek nađu načina da sebe opravdaju pred sobom samima, a ja ću zauvijek ostati vuk što je inače jedna divna stvar, ali u mom slučaju je nepodnošljiva jer sam ja vuk u kavezu.
A kakve sam sreće još ću dočekati da budem vuk zatočen u zemlji kojom vlada vučić. Vi ljudi ste možda i navikli da vam vladaju najgori među vama, ali kod nas životinja se zna neki red i jedino gdje taj red ne postoji to je u ovim zoološkim vrtovima koji su plod vašeg bolesnog i izopačenog doživljaja pojma reda.
– Ako su čeljadi tako beznadežan slučaj, upitah svog ahbaba, kako to da onda pričaš sa mnom?
– Ti si drugačiji, odgovori vuk, u tebi ima nešto vučje i divlje. I koliko god pokušavao to zatomiti vazda će naći načina da izbije na površinu, makar samo u vidu bljeska u očima. Zato će druga čeljad za tebe vazda govoriti da si lud i mahnit, ali nemoj da te to pogađa jer mufloni ne mogu drugačije protumačiti to što izbija iz tebe.
– Hvala ti na ovim riječima, rekoh mu ganut, ohrabrio si me njima.
– Nemoj se pretjerano uzoholiti, opomenu me moj prijatelj, tačno je da u tebi ima nešto vučje, ali otiđi do onog dolje kaveza sa šimpanzama pa će ti i one reći da u tebi ima nešto majmunsko i to će takođe biti istina.
Snažan proljetni pljusak sa grmljavinom naglo je prekinuo taj razgovor između mene i mog ahbaba vuka, a poslije toga smo se vidjeli još nekoliko puta i vodili manje dramatične razgovore. Onda se završio moj boravak u Beogradu, za kog ni dan danas ne znam da li je bio priviđenje u pustinji ili je bio stvarnost što je još užasnija mogućnost, no ne za mene, koji više nisam tamo, već za Beograd.
Prolazile su godine, a ja sam sve rjeđe i rjeđe pomišljao na svog šutljivog i gospodstvenog prijatelja vuka i na važne razgovore što smo ih vodili pred njegovim kavezom u kalemegdanskom zoološkom vrtu. Danas više ne znam ni da li je moj prijatelj još uvijek živ niti se želim raspitivati o tome.
No nedavno sam ga se sjetio kad sam čitav jedan dan potrošio na razmišljanje o stvarnosti koja me ovdje okružuje, a nakon što sam razmišljanje priveo kraju – naglas sam se obratio svom dragom prijatelju, nadajući se da će me on ipak čuti jer vukovi imaju čudne sposobnosti, pa i tu da čuju ono što je izgovoreno daleko od njih. A rekao sam mu ovo:
– Kad si mi govorio o muci svog zatočenja u kavezu ja sam ti vjerovao, dragi moj prijatelju, ali tek te danas odista razumijem. Danas i sam u iskustvu nosim to stanje zatočenja, dok oko mene hodaju kreature koje kroz život nose samo jedno pouzdano znanje i to ono o klubu za koji navijaju. To što me nisu metnuli u kavez kao tebe ne čini nikakvu razliku jer me samo nisu metnuli u kavez od čeličnih šipki.
Danas se kavezi prave i od riječi, dragi moj prijatelju. Znaj da se radujem ponovnom susretu pa makar to bio samo susret bljeskova ludila iz naših očiju gore među sazviježđima ili susret naših davnih zavijanja na mjesec koja još uvijek jašu gorske vjetrove i jahaće ih do kraja vremena.
Kurt Kobejn, osnivač i frontmen kultne muzičke grupe Nirvana, napustio je naš svet 5. aprila 1994. godine. i ušao u nesrećni klub dvadeset sedam. Za razliku od mnogih pokojnih muzičara koje volim, Kobejn je bio moj savremenik.
Najbolji Nirvanin album In Utero izašao je 1993. godine. Išao sam u prvi razred. Kad sam odrastao i „sprijateljio“ se sa Kobejnom, shvatio sam kako sam mnoge spotove njegovog benda video milion puta na televiziji, a nekih se i plašio (Heart-shaped box), ali mi u to vreme, naravno, to ništa nije značilo. Nirvana je uvek bila u mojoj blizini.
Za vreme zimskog raspusta 1996. godine, u goste mi je došao brat od tetke. Gledali smo filmove, igrali igrice, slušali muziku na velikom muzičkom uređaju. Grandž uglavnom. Najdraža kaseta nam je bila Nirvanin akustični koncert MTV Unplugged in New York. Znali smo da je slušamo do duboko u noć. Ta lepa muzika, puna sete, tuge i sreće u isto vreme, uvukla se u naša srca, a da toga nismo ni bili svesni. Tako je zvanično počelo moje druženje sa Nirvanom.
Rasli smo i menjali se, prašina zaborava prekrila je u potpunosti taj divni, divni koncert. U vreme kada se pojavio spot za Nirvaninu dotad neobjavljenu pesmu You Know You’re Right, 2002. godine, već sam bio u kolicima – slomljen, ljut i besan. Bila je to poslednja pesma koju je Nirvana snimila. U njoj je sve prštalo od besa i očaja, i sva ta bol koja se izlivala iz Kobejnovog glasa privukla me je k sebi i zauvek me kupila. I mene i milione nesigurnih i nesrećnih mladih ljudi.
Setio sam se onog akustičnog koncerta i Kobejnovog „zavijanja“ usred noći. Želeo sam da što pre dođem do svih Nirvaninih pesama, a naročito do You Know You’re Right. Za ovo prvo sam se lako snašao (kupio sam bugarski CD sa svim albumima – na omotu su članovi benda u božićnim džemperima). Za ovo drugo… i ne baš. Internet je tada bio jako spor, nije bilo Jutjuba, Spotifaja i ostalih čuda, pa sam do pesme došao zahvaljujući programu Mirc.
Tu sam upoznao bubnjara jednog benda koji je nekim čudom imao pesmu. Sećam se, visio sam za kompjuterom od jedanaest uveče do četiri ujutru, sve dok se pesma nije skinula. Tako se moje druženje sa Nirvanom nastavilo. Prošlo je mnogo vremena od tada. Porazio sam mnoge tuge, komplekse i nesigurnosti i ostavio ih zauvek za sobom. Na putu do pobede, naučio sam sve Nirvanine pesme i upoznao Kobejna kroz njegovu umetnost. Naučio sam i to koliko je važno i isceljujuće pretočiti bol u bilo koji vid umetnosti.
Kobejnu, mom dragom prijatelju, zahvalio sam se dva puta – pesmom i pričom. Proza nije moj teren, priču sam napisao gotovo stidljivo, u rukavicama još 2017. godine. Odavno sam imao na umu da je uredim i popravim, ali sam taj „posao“ uporno odlagao. Shvatio sam da je tridesetogodišnjica njegovog odlaska pravi trenutak da to učinim, kako bih mu se još jednom zahvalio za sve.
Otud i ova stara-nova priča pred vama. Tako će moje druženje sa Nirvanom trajati zauvek.
DRUGO SUNCE
Majk je pokušavao da se probije kroz maglu. U daljini su se nazirali obrisi nečega što je podsećalo na fabriku. Fabrike su ga uvek činile depresivnim. Osetio je kako mu se splin zavlači pod kožu. Odnekud se čulo zavijanje psa, uz pratnju tužnih akorda. Zvukovi su rasterali maglu i razbili mu san. Okrenuo se na drugu stranu i ugledao plavokosog mladića kako pevuši nešto i prebira po žicama stare gitare. Mladić je podigao glavu prema njemu i nasmešio se. Imao je bistre plave oči.
– Mora da sanjam – rekao je Majk, zureći u neobičnog posetioca.
– Ne bih rekao – odgovorio je gost kroz blagi smešak.
– Ili sanjam ili sam lud – uzvratio je Majk.
– Ni jedno, ni drugo, brate.
– Ma da, frontmen Nirvane mi došao u goste. I nisam lud – rekao je zbunjeno.
– Da. I da. Došao sam zbog tebe – Kurt Kobejn se osmehnuo još jače.
– Tvoje pesme.
– Mnogo ti znače i spasile su te. Sve znam.
– Naravno da znaš kad si plod moje mašte.
– I meni bi bilo lakše da je tako – odgovorio je pomalo neveselo Kobejn.
– Kako to misliš?
– Ovde sam po zadatku.
– Stani, molim te. Bio ti stvaran ili ne, ja moram da popijem kafu – rekao je Majk na putu do šporeta. – Da skuvam i tebi, ako ne ispariš u međuvremenu? – dodao je uz smeh.
– Dobar sam, dosta mi je droge za sva vremena – nasmejao se gost, a zatim se ponovo latio gitare.
Topli, setni zvuci ispunili su sobu. Niz Majkov desni obraz skliznula je suza. Okrenuo se u stranu i obrisao je jednim brzim pokretom ruke. Uzeo je šoljicu vrele kafe i uputio se ka stolu, ne skidajući pogled sa Kobejna. Srknuo je gutljaj, a zatim spustio šoljicu na sto. Pesma mu je zvučala poznato.
– Šta to slušam?
– Ekskluzivu, dobri moj – Kobejn je odložio gitaru.
– Čoveče, ovo zvuči kao da dolazi iz univerzuma u kojem ta prokleta puška nikad nije opalila!
– Nema drugih univerzuma. Postoji samo drugo sunce. Odatle i dolazim. Zbog tebe.
Majk ga je posmatrao u čudu.
– Tamo je toliko pesama koje nikad nisi čuo i sve je večno živo, a stvaraš kad god poželiš!
– Mašta galopira kad gubiš razum – rekao je u neverici Majk.
– A to sunce. – nastavio je Kobejn – Može da naškodi samo zlim duhovima. Čim pandrknu i krenu ovamo – sunce ih sprži. A mi, nesrećni. Mi ovde popravljamo duh. I pomažemo drugima. Evo, tebi, na primer – rekao je, pokazujući prema Majku.
– Meni nema pomoći.
– Tu se varaš. Zadatak nesrećnih duhova je da prate slične sebi i da, s vremena na vreme, ponude nekom duhu da krene sa njima, ako je umoran od svega.
– Šta je zadatak srećnih?
– Jesi li ti srećan, dobri moj?
– Nisam.
– Onda me ne pitaj ništa o njima sad. Upoznaćeš ih, pa pričajte koliko hoćete.
Glavno pitanje je: Hoćeš li poći sa mnom ili ćeš ostati da se boriš?
– Ostaću da se borim.
– Obojica su prasnula u smeh.
– Idemo?
– Idemo.
Drugo sunce ih je čekalo.
Petog aprila 2024. godine navršava se trideset godina od odlaska Kurta Kobejna
Stojeći ovde, pred spomenikom jednog Branka, na brdu koje je tek u njegovim pesmama dobilo svoje istinsko ime, prizivam duboku pesničku senku jednog drugog Branka. U tim ogledalima u kojima nestaje fizika doba i sredina, beskrajno se umnožavajući jedan u drugome, stoje dva Branka, blistajući hladnim plamenom pesničkog jezika i ukazujući na tanane i zaumne životne i književne paralele.
Tako nestaju sve razlike koje dele jednog Branka koji je pisao sredinom prošlog veka u jednoj carskoj provinciji i drugog Branka koji je pisao u drugoj polovini našeg veka u jednoj svetskoj provinciji.
Stojeći ovde pred jednim Brankom, prizivam drugog Branka, kao što bih i u Nišu, pred onim drugim Brankom, prizivao večne stihove autora „Đačkog rastanka“. Nalazim se pred vrtoglavim paralelama čiji mi smisao izmiče upravo onako kako uvek izmiče smisao prave, iskonske poezije, ili „sve vidljivo je đavo“, kazujući time da je u nevidljivom, skrivenom i nedohvatnom skrivena utopija ljudskog koja je ponajmanje pesnička, a ponajviše orfejska, utopija onih koji svojim pevanjem prisvajaju dar nedostupan smrtnima: dar besmrtnosti.
Čudne su to paralele: životi dva Branka ugasili su se u približno istim godinama, negde na granici mladosti i zrelog doba, obojica su ispevali strasno mnogo poezije, imali istančan i dalekosežan odnos prema vlastitom jeziku, pevali su sa punom svešću o njemu kao izvornoj kući poezije, obojica su slavili univerzalnu ljubav, znajući da je Reč isto što i Ljubav, isto kao i Biće, obojica su pisali iz žeđi za životom, iz iskonskog životnog libida, ali su i obojica pisali stihove u kojima je tamno zagušljivo krilo smrti i tragičnih naslućivanja dovelo do vrhunskog poetskog krika. „Kad mlidijah umreti“ ili „onaj ko peva ne zna je li to ljubav ili smrt“.
I tako, govoreći o dva Branka, zapravo govorim o jednom Orfeju. Sa Stražilova ili iz Zaplanja, svejedno. Stihovi koji će i nas i njih same nadživeti su na ovom mestu posvuda oko nas. Jer priroda je hram, i to su dva Branka znala. A u hramu je pristojno govoriti samo molitve ili himne, što orfejska poezija dva Branka i jeste.
Govor na dodeli nagrade Pečat varoši sremskokarlovačke za zbirku poezije Četiri doba, 9. septembra 2000. godine.
Izvor: Politika, 23.septembra 2000. godine
Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrio: Goran STANKOVIĆ
Da odmah otklonim svaku sumnju o tome kako pristupiti ovom tekstu. On je impresija, dobronamerni bratski savet i više nego zaslužena blagodarnica. Nije niti skerlićevska, niti bogdanpopovićevska kritika, ona od koje se ježe savremeni pisci što Đorđe Matić nesumnjivo u isto vreme i jeste i nije. Njegova savremenost, odmereno sidri u dubokim morima arhaičnog. Gde su skupa i Njegoš i Krleža. I Vetranović i Crijević. A ponajviše Crnjanski.
Fluidan, kao i njegova proza koja vešto pleše po ivici sečiva što se poezijom zove.
Jevanđelski rečeno, jezikom religije koju Matić s pravom smatra intimnim činom, pazimo…
JEZIK “RODA MOGA“ KAO KNJIŽEVNI NADLIK
Ako neko hoće da shvati zašto Srbi, hrvatski jezik često zovu srpskim, neka čita Matića. Ako neko hoće da shvati zbog čega Hrvati, hrvatski jezik zovu hrvatskim, neka čita Matića. Nema boljeg čuvara srpskog u hrvatskom, kao ni nenametljivijeg čuvara hrvatskog jezika, onog od Vuka rođenog, preko Broza do Kreleže klesanog, od Matića. Deluje da se, kada je reč o Matićevom jeziku, sva kritika usijala od tvrdnji da on piše visokim stilom. Bio bih slobodan da kažem da u tome nema ničega pretencioznog, iako se tako nešto može zaključiti kada se čovek lati kritike, pre nego njegove proze.
Jezik književnosti, književnoumetnički štimung, to je ono čime Matić baš vešto barata.
Jezik dorečenosti.
Kao da se u svim tim odisejevskim zanosima, u apatridskoj nostalgiji, Matić uželeo svih reči svojih naroda. Njegova nasušna potreba da se vraća panslovenskom principu, onog zajedničkog prajezika, čini da od kulturne heterogenosti Srba, Hrvata i ostalih plemena, nanovo veze nadslovenski goblen. I utoliko je njegov jezik, a i njegova književnost moćnija.
Kada kao dete ne želiš da pričaš, kako ne bi potrošio sve reči, on je u tuđini ćutao. Pa u lirskom romanu udario kontru, hoteći da ispriča sve one reči na kojima je tako dugo ćutao. Da ih se podseti. Nikada nisam video da neko više reči na svom jeziku želi da kaže. Valjda da proveri da ih nije zaboravio.
Njegov jezik doslovce ima karakterizaciju. Kao književni lik. Metaforičku karakterizaciju. Slovensku potrebu da sam sebe podcrta. Te su jezičke didaskalije nekada prepune apozicija, a nekada barokno prebojene „svijetlozelenim, tamnomodrim i pravokutnim“. Što bi mu neko možda i zamerio. Ja, zasigurno, ne.
Kako god, vidi se da je reči koje je dugo skrivao u koricama, Matić izvukao nezarđale, sa željom da osvoji sav onaj iskonski književni prostor koji je preostao, poput ostrva, u morima žanrova.
SEVER-JUG, PA OPET SEVER
Matićeva se emotivna, poetska, i romaneskna transverzala proteže pravcem sever-jug, ili bolje rečeno jug-sever, ako posmatramo hronološki lutanja njegovog lirskog subjekta, koji se igrom proznih okolnosti zove književnim likom.
U tim presecanjima proživljenih i izmaštanih paralela i meridijana, kala i kontrada stari se slovenski bogovi katkad obračunavaju sa unipolarnim htonskim bićima obučenim u mantije ili sa kipama na glavi.
I tu gde se stari bogovi i novi njihovi identiteti sreću, leluja njegova Maša Koen, Matićeva “Jelena koje nema“ ili već ko zna koja, koje je sigurno bilo.
Takva se književnost, duboko proživljena, jednostavno ne može odglumiti.
Oseća se u njegovim lutanjima Rim-Amsterdam i sav splin koji je sa sobom kao bagaž vukao Čarnojević, ali i neka suluda nada sa kojom Štulić kreće u Vijenu, da pronađe djevu. Ti literarni reljefni premazi, gotovo kao kod Šumanovićevog “Bara u Parizu“ u Matićevoj se knjizi mogu rukom opipati.
Zveče odnekud verige o kojima pripoveda Ljuba Nenadović u „Pismima iz Italije“, sve nekako uvaljane u bluz i u onu čudesnu piskavu nit Četa Bejkera, koji je u istom tom Amsterdamu i skončao.
Odavno me, zaista odavno, tako dobro nije dotakao spoj svih ovom svetu poznatih umetnosti u jednom delu, koje se pukim slučajem naziva književnim. Iako je u njemu više muzika i pitura nego po koncertima i muzejima savremenih umetnosti.
Kako čovek, raspolućen od tolikih potreba da napusti sebe, može da o nostalgiji kaže, možda najlepšu rečenicu u meni dostupnoj savremenoj književnosti?
„Rodni je grad, pokretna elegija, žalobna bolna pjesma nad neodživljenim vremenom u njemu“
SOUNDRTRACK OD BOŽUROVA DO FUNNY VALENTINE
Ova knjiga se, kao što sam pomenuo, ne doživljava samo jednim čulom.
Možda pre nego ijednim drugim čulom, knjiga je to koja se sluša.
Nisu to postmodernistički folovi, hiperlinkovana stvarnost koju živimo, već prevaziđeni postmodernizam u jednoj meri restartovan na antiku. Kao nekakva muzička neorenesansa.
Da književnost ne mora da bude linearna, demonstrirali su Crnjanski i Nastasijević, u modernom pre modernog, a Đorđe sada kao medijum šeta svog pripovedača po tuđim aurama i mislima.
Ne mora sve što se literarno kalemi na džez da bude biopik. Nešto jednostavno može da bude „Whiplash“ u književnosti.
Ova je knjiga utoliko bolja jer nema zaludne potrebe da se luta Jesenjinovim stopama, ugaženim strnjikama i žitnim poljima, tamo gde gradovi mirišu na mačju mokraću i raskvašeni asfalt.
To i Matićev lik pamti. Ne miris lipe. Nego prijatan smrad gradskih ulica. I zato mu verujem.
Siguran sam da se inspiracija za naziv ove knjige baš i krije u pečalbarskim poslovima pod svetlima neonske hale, među poštanskim markama, gde se poput razglednice sa letovanja koje se nikada ne završava, negde sramežljivo nametnula fraza “Niotkuda s ljubavlju“.
Zato što je cela kao da pripada nekom drugom, zaboravljenom svetu.
Gde je u redu biti luckast kao Tin Ujević.
Gde su pesnici gospoda i vitezovi.
Zato je niotkuda.
Jer je odsvakud.
Svakom bliska i poznata.
A tako univerzalno ničija.
A da je s ljubavlju – dovoljno je samo pogledati u čarobno plavetno oko Maše Ko(r)en, koju da biste upoznali morate da potražite među stranicama Matićevog prvenca.
Đorđe Matić – Foto: Ivo Cagalj/Pixell
SPARING PARTNER MEĐU LIKOVIMA – TO SVAKAKO MOŽE BOLJE
Zanesu se stvaraoci u pravljenju lika iz „Ich forme“ da nekada zaborave na karakterizaciju likova koji čine atmosferu dramatičnijom.
Ako je ovoj knjizi potrebno tražiti manu,(a vratimo se na početak da ovo nije kritika, već bratski savet) onda se ta mana sigurno krije u liku Kneza, koji je beskrajno simpatičan, ali čiji se lik ponekad gradi kao pasivna kontrateža glavnom liku, kako bi u nekoj meri on intelektualno izdominirao. Kao nekakav džak za udaranje ili pak hromi sparing partner.
Da baš ne zna ko je Jurij Gagarin ili šta je nominativ, a šta vokativ, ne čini mi se verovatnim.
A upravo to pravi dobar temelj onim pravim kritičarima koji pišući o Matiću u superlativu karikiraju njegov beskrajni jezički potencijal.
Takvi stilski slepi rukavci, ipak nisu najpotrebniji, jer intelekt se nazire i bez toga.
Ova je knjiga, (last but not least) kao da je Čet Bejker ustao iz groba i snimio novi album. Jedna od onih koje nema potrebe čitati sporo, kako bi se kraj odgodio. Ona se drukčije i ne može čitati, do sa punom pažnjom i svih pet i više čula.
Izvor: Kumulonimbus.me
Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrio: Nikola MARKOVIĆ
Ovaj ciklus pesama Željka Mitića, prethodno je objavljen u časopisima: Poezija, časopis pjesničke prakse; broj 3-4, prosinac 2023, Zagreb, Gradina, časopis za književnost, umetnost i kulturu, br. 105-106/2023, Niš. Fotoilustracije su iz muzeja Edvarda Munka.
Pesmu Ovo nije zemlja za samce prvi put objavljuju GLEDIŠTA.
Sudbina pisca je takva da mora stalno da se bavi pojedinostima, sitnim poslom sa najužim mogućim vidikom. Ma kako bilo obimno i bogato i raznoliko delo koje pisac radi, ma koliko da idu y visinu i y širinu njegovi planovi, njegov rad ostaje prikovan za pojedinost, za jedan prizor, jednu ličnost, jednu reč. A čim pisac pokuša da radi „na široko“, imajući y vidu celinu, sa otvorenim, slobodnim vidikom pred očima, sve se zamuti i oplića, odjednom stanu da se kvare i gube i pojedinosti i celina.
Ivo Andrić, obojila veštačka inteligencija
Čim se vrati opet pojedinom prizoru, pojedinoj reči i rečenici i počne njih da obrađuje i doteruje, on oseti kako se jedinstvo i celina njegovog dela nevidljivo, ali osetno sklapaju i vedre, rastu i usavršavaju sa svakim potezom pera. A kad delo bude jednom završeno, onda se ono ionako odvoji od piščeve svesti i dobije za njega novo značenje, posve drugačije od onoga koje je imalo dok je rad trajao. Moglo bi se reći da delo za pisca umre onog dana kad ga on završi. Posle, ostaje knjiga.
Glavna snaga i stvarni koren svake pripovetke, svake pojedine scene y njoj, nalaze se y jednoj dobroj misli, jednoj vernoj slici. Ona je u tom sklopu rečenica ono što je matica u roju pčela. Kad ona iskrsne pred vama, treba sve ostaviti i za njom poći. U njoj je seme i kvasac za sve ostalo. Jer, nije vrednost te hitno i nečitko zapisane rečenice u njoj samoj, nego u onom izobilju i onoj lakoći sa kojom se posle, za njom i pred njom, roje misli i slike, nevidljivo vezane sa njom.
U svakom opisu ili prizoru, bez obzira na njihovu dužinu, oni mogu biti od tri rečenice ili tri strane, ima uvek jedna jedina fraza na kojoj taj opis ceo počiva, a koja je u njemu izgubljena i nevidljiva kao oplođujuća semenka. Pisac misli često danima, nedeljama kako da jedan psihički pokret ili jedan neobičan prizor izrazi i prikaže. On sam ih dobro oseća i jasno vidi, ali ne zna, što je glavno, kako da ih učini čitaocu pristupačnim, razumljivim i vidljivim. Sa svoje tačke gledanja, on razabire sve jasno i živo, ali čim pređe na čitaočevu stranu i pogleda: cela slika postaje mutna, nelogična i raspada se u zbrkane pojedinosti. To može dugo da muči i obeshrabruje pisca, ali ako ostane veran naporu svoje misli i radu svoje mašte, on će u jednom obasjanom trenutku naći ono nekoliko reči, povezanih jasnim smislom. A posle toga, sve postaje lako, jasno i jednostavno, reč se niže na reč a rečenica uklapa y rečenicu. Odjednom cela slika stoji pred čitaocem (jer je o njemu reč!), stvarna, živa i prirodna, onakva kakva jedino i može da bude. Za čitaoca je ceo taj tekst jednovit i sliven sav iz jednog komada, ali pisac pri svakom prečitavanju oseti i pozna one dve–tri nadahnute reči. On ih vidi (i samo on!) kao mali uzidani dinamo koji oživljuje i pokreće celokupnu mrtvu masu rečenica i stavova.
Ima dosta dana, često i čitavih nedelja, kad malo radim i stvarno ništa ne uradim, kad mi se čini da nikad ništa dobro ni pametno nisam napisao i da nikad više neću ni napisati.
*
Pogledajte oko sebe ljude koji rade; i da ne uzimamo složenije zanate i poslove za primer, pogledajte, recimo, čoveka koji vesla ili koji kopa. Koliko veštine, strpljenja i istrajnosti njemu treba! Pa zar je naš posao ispod njegovog?
Nevolja je samo što u našem radu ni dobra volja ni svestan napor ne odlučuju u onoj meri u kojoj je to slučaj kod radnika ili veslača.
*
Na kraju, i najbolji pisac može u čitaocu da izazove samo one senzacije koje čitalac već nosi u sebi, a nije ih dotle bio svestan, odnosno da otvori pred čitaocem samo one vidike koje je čitalac sposoban da sagleda.
*
Za nekoga su reči krute, neprozirne i nepomične stvari, kao kamenje pored puta, a za nekoga prozirne, raznobojne, lake i promenljive, kao kristali, rosa i oblaci.
*
Za jednu malo veću pripovetku, a često i za vrlo kratku, potrebni su često ogroman napor i veliko strpljenje. Svaki pokušaj da se stvar svrši olako i brzo dovodi do neuspeha i razočaranja. Slučaj je isti kao da je u pitanju gomila kamenja koju treba preneti na drugo, manje ili više udaljeno mesto. Samo strpljivo i polagano, kamen po kamen, može se izvršiti taj posao. A od juriša, kao ni od lukavstva, tu nema koristi.
Rad mašte, težak i opasan, uvek i u svemu, više nego što se to obično misli, ima jednu naročito nezgodnu i opasnu stranu. – Posle dužeg i jačeg rada živci dođu u naročito stanje koje nije zamor, a jeste iznurenost. Tj. čoveku se ne sedi i ne spava; sav je ustreptao, željan je razgovora, svetlosti i razonode. Ako umetnik u tim trenucima ne nađe bar nešto od toga što celo njegovo biće traži, onda mu se dešava da pada u čamotinju i depresiju u kojoj vreme izgleda beskrajno, a zemlja pustinja.
To su mučni i opasni trenuci kad čovek pada kao avion koji gubi brzinu.
*
Svaki put se ponovo uveravam da se nijedna iole veća priča ne može pisati u jednom potezu, kao pismo dobrom prijatelju, nego sve parče po parče, od pojedinosti do pojedinosti, od prizora do prizora i od zapažanja do zapažanja. I bez reda nekog, nego čas s kraja, čas c početka, a čas iz sredine priče. Za to je potrebno vremena i strpljenja. Potrebno je celu svoju snagu i svu pažnju posvetiti svakoj toj pojedinosti, i raditi je ne misleći ni na ono što joj prethodi ni na ono što dolazi iza nje, kao da samo ona postoji.
*
Na svašta sam se u životu žalio, kao što to većina ljudi čini (slabih ljudi!), na sitne bolesti i nedaće, na stotine teškoća koje svi svakog dana susrećemo na svom putu. Na sve sam se žalio, kao što to čine i drugi, nekad manje nekad više nego drugi, ali na jedno se nikad požalio nisam, na veliku, stalnu teškoću koju imam kod pisanja pripovedaka. A to mi je bila i ostala najveća i najteža stvar u životu.
Kod opisa stvari, ljudi ili događaja, treba operisati samo suštinama. Preko oblika i njihovih mena, ali samo suštinama. Treba govoriti iz središta stvari koje se opisuju: ne sa površine, još manje sa tačke gledišta čitaoca, nego iz srži onoga što ste izabrali za predmet i što čitalac treba da vidi, shvati i oseti. – U piscu postoji i često se javlja posve ljudska, suviše ljudska težnja da napusti svoje usamljeno, teško i mračno mesto sa kojeg govori i da pređe na drugu, laku stranu, da bar za trenutak pogleda svoj predmet očima čitaoca. Svako takvo dezerterstvo sveti se, jer odmah u tom trenutku „priča umire“ i vradžbina gubi svoju moć. Nestaje čuda i njegovih obožavalaca. Ostaje samo to teško saznanje i veliki napor da se pisac vrati na svoje nezavidno mesto.
Najveća i najčudnija priča to je pisac sam. (On je vatra, a sve što piše, to su samo iskre. Vatra, ali pod uslovom da ostane y stvarima i da govori iz njih ne učestvujući u njihovoj površnoj i promenljivoj igri i ne imajući svoga dela ni u čemu.)
*
Svake noći ja ležem u postelju umoran od dana koji je prošao, zabrinut za onaj koji će sutra svanuti, izmiren sa saznanjem da sam siromah, da mi je dano malo dana i dobara, malo radosti i još manje sposobnosti da se radujem. Još nikad nisam zaspao bez misli da je pokrivač na meni pozajmljen i da mi je i sama toplina postelje u kojoj sam data samo kratko na uživanje. Ali to me nije nikad sprečilo da slatko zaspim i dobro spavam. To me nikad nije ispunilo ni žalošću ni gorčinom ni zavišću. Naprotiv, uviđajući kako je y mene svega malo i kako je sve kratko i oskudno, ja sam često i dugo mislio na druge ljude i krajeve, gde ima izobilja i radosti i gde sve traje, obiluje i pretiče. Tako sam, kao nezasluženu nagradu, imao u isto vreme i neprolazno bogatstvo sveta i moj kratak, štur i oskudan život koji mi je mio.
*
Ne može se lako ni kratko kazati šta je to što događaju koji opisujemo daje ubedljivost i verodostojnost i onaj naročiti pečat po kome ga čitalac prima kao stvarnost, poznaje, usvaja i pamti.
To nije ni naučna tačnost, ni vernost opisa do sitnica, ni pouzdanost podataka, ni slikovitost govora, ni lepota stila. Naprotiv, ima rečenica, stavova i napisa kojima sve to nedostaje a koji po nečem ubeđuju, zanose i „plene“ čitaoca i ostaju u njegovom sećanju kao trajni psihološki, istorijski i ljudski dokumenti, dok čitave knjige nestaju i blede bez traga.
Na primer, u sećanju Prote Mateje, pored mnogo netačnosti i omašaka u datumima i podacima, ima takvih ubedljivih i uzbudljivih mesta.
Kad y maju mesecu 1804. Srbi pođu u Beograd, susretne valjevska vojska, sa kojom je bio Prota, Karađorđa. „Ja prevezem vojsku i top. Vojska peva i vrlo vesela; al kad pređe gospodar Crni Đorđe, pa uz paradu svu vojsku: ,Dobro došli, braćo!ʼ pozdravi, i kad ga vidoše i njegove reči: ,Dobro došli, braćo moja, srpski sokolovi?ʼ čuše, verujte deco da tu nije vojnik ostao, koji zapevao nije a mnogi je starac radosne suze prolivao, kad je tako dočekao. I preko svog Dubokog rekao bi da ne samo vojnici pevaju, no da je šumar i svaki listak na drvetu ljudski glas uzeo i propevao, i tako s pevanjem u Ostružnicu 8. maja na konak dođemo“ (str. 112).
Stvarni i pomalo suvi stil Protin nije ni ovde promenjen. Pevanje je u ovom slučaju bilo jedan važan deo ratničke i političke stvarnosti, koja je njemu glavno, i on ga opisuje isto kao što na drugim mestima opisuje zamorne marševe, međusobne svađe ili uzaludna čekanja. Ni traga od literature. Ne kaže se ni ko je pevao, ni šta je pevao, ni kako je pevao. Samo iz narodnog govora pozajmljene slika o šumaru i listku na drvetu, da bi se u njoj sačuvao taj važan psihički trenutak kad ljudi u kolektivnom zanosu i poletu šire ruke i življe se kreću, kad se grudi nadimaju, oči sjaju a usta se sama otvaraju i puštaju glas y nezadržljivoj potrebi za poklikom i pevanjem. Biološki faktor oduševljenja, borbe i pobede za koju se oseća da je dozrela.
Jedan rimski državnik je rekao svojim sugrađanima: „O, Rimljani, koliko sam se dana i noći trudio da zaslužim, da dobijem pohvalnu reč od vas! Čovek ne ulaže toliko napora za one koje prezire.“
Za one pisce koji tvrde da preziru publiku.
*
U našim mladićkim književnim rasprama često su se čule reči „Od njega neće ništa ostati“, ili „Ovo će ostati“ i slično. Sad se ta reč ne izgovara. Strah od izvesnih reči jedan je od znakova starosti, ili starenja. Ne govorimo ništa, jer znamo ili slutimo da ništa ne ostaje. Dospeli smo do mesta sa kojeg se to vidi. Sve stvari samo bivaju, traju i nestaju. Sve što smo sanjali i radili čini i bledi u borbi sa zaboravom. I večeras moja misao dopire do u vremena u kojima neće biti traga od nas i naših dela, da ljudi koji se neće zvati našim imenom ni govoriti našim jezikom, i tu još beznadno traži slutu moga sna ili zvuk moje muzike.
(11. XI 1938)
Pisac je, kad je na svome mestu, unutarnji glas stvari i tumač svih međusobnih odnosa njihovih; on im daje lik, ime i pravo mesto u vasioni koju sam stvara i koju mi, čitaoci, voljno primamo.
*
Pisac ne sme da se čudi ničemu. Njegova misao ide uporedo sa događajima, razvija se, raste, pada, zastaje. Osvrtanje unazad, izvirivanje unapred, vezivanje onog što je bilo sa onim što će biti, iščuđavanje i mudrovanje nad događajima i povodom njih, sve su to nesumnjivi znaci rđavog imena, tj. pisca koji to nije i koji radi posao za koji nema zvanja, dara ni smisla. Pisac nema osećanja, on je osećanje. Ono što se zove osećajnost smrt je svake umetnosti.
*
Najtačnije i najduhovitije reči nisu čuvene među ljudima, nego y tišini, nad žednom hartijom. Najlepši likovi i krajevi nisu viđeni u svetu, nego u samoći, u zatvorenom prostoru bez vidika i sjaja. U tome i jeste izuzetnost muka i teško dvojstvo piščeva poziva. On je razapet između delanja i posmatranja. A kako, kao što smo videli ne može biti ni bez jednog ni bez drugog, on u očima ljudi izgleda čas tuđ svetu akcije čas neveran svetu misli.
*
Posmatranje sveta i poznavanje života neophodno su potrebni piscu, ali samo kao uslov. U stvari, i svet i život stvaraju se u dobrim trenucima, kad čovek ostane sam, miran i neprimećen, sa svojom hartijom i svojim darom da vidi i čuje, zatvoren i nem, da određuje i raspoređuje, nemoćan i sam, da daruje i blešti, siromah i skroman.
Zadovoljstva koja pisci mogu da imaju od svojih dela mnogo su ređa nego što čitaoci misle, a ukoliko postoje, ona su sasvim druge prirode. Čitaoci, postavljeni antipodno od stvaraoca, varaju se potpuno. To je kao kad bi neko mislio da sunce može da uživa u lepoti sopstvenog zalaska.
Od retkih uživanja koja čovek ima od sopstvenog dela to je nalaženje analogija kod drugih pisaca, slučajni susreti sličnih zamisli i istovetnih rešenja. Čitalac to uživanje ne može da ima, prvo: jer on stoji drukčije prema svim tim rešenjima; drugo: jer on odmah pomišlja na pozajmicu: ko je od koga uzeo. Samo pisac zna da ne može biti reči o plagijatu, nego o dubokim i neslućenim vezama i srodnostima.
U mojoj prozi Mara milosnica ima jedno mesto gde Velipaša, sedeći u sednici medžlisa, umesto da sluša prepirke i prigovore bosanskih begova, gleda zamišljen kroz prozor letnje oblake i osluškuje . . .
Danas sam, čitajući Sent–Beva, našao ovaj stih
„Laissez–moi . . . écouter ta blessure.“
Mislim da nema pisca u kome se nikad nije javila misao: kako ću izgledati y očima čitaoca posle sto godina? Ona se javljala i y meni, ali nikad se to pitanje nije odnosilo na suštinu, nego uvek na spoljašnji oblik, jezik, stil, pravopis. Jer, što se tiče onoga što sam pisao, ja sam bez straha i brige; y tome ima grešnih i neumesnih stvari, ali nema pogrešnih i neiskrenih. Ali, kad su y pitanju te spoljašnje stvari, i kod mene su se ponekad javljale sumnje i bojazni. (Kažem: ponekad, jer kad bi se to dešavalo često, čovek ne bi mogao sastaviti ni dve pune rečenice).
U trenutku dok stavljam na hartiju jednu reč ili neki obrt, ja ih odjednom ugledam, štampane u nekom književnom časopisu, ali pod znakovima navoda, kako ironično potomstvo danas štampa pojedine reči i stavove iz Milovana Vidakovića ili Sime Milutinovića. I vidim nad tim mojim rečima nagnuto lice čitaoca iz 2038. godine, sa podsmešljivim, ali nezlobnim izrazom. Tada bih hteo brzo da zbrišem ili povučem ono što sam pisao, ali videći da to nije mogućno, naginjem se i ja i smejem se zajedno sa tim budućim čitaocem, tiho i bezazleno, smejem se svome tekstu, ali u isto vreme i onome što je pisano sto godina pre njega i što će biti pisano sto godina posle njega, smejem se svakom pismu i svakoj napisanoj reči i izrazu, i svakom čitaocu, i svakom sudu i, najposle, svakom smehu i osmejku i držeći ruku bratski na ramenu tog budućeg čitaoca primam prolaznost oblika kao deo ljudske borbe i sudbine.
(4. XI 1938)
Pišite brže ili sporije, življe ili opreznije, kako vas misao vodi i osećanje nosi, i ne zaustavljajte se bez potrebe i ne kidajte magiju nadahnutog trenutka koji se možda nikad neće vratiti. Pišite bez bednog obzira i lažnog stida, sa jednostavnom iskrenošću same prirode. Pišite i znajte da vam je iz okeana vremena darovan jedan tren, i y njemu misao, slika ili reč koja se takva više nikad ni vama ni ikome drugom neće javiti. Pišite slobodno i nesvesno, kao što dišete. Ali…
Ali, kad prođe taj trenutak, koji je čist, dragocen, munjevit i neobjašnjiv kao trenutak oplođavanja, i kad se nađete pred svojim rukopisom, koji je sada dobio svoje mesto u ovom našem svetu u kome, pored svih nemira i besporedaka, vladaju ipak red i odgovornosti, tada mu priđite bez slepe roditeljske ljubavi, hladno i neumoljivo strogo, ne žaleći ni njega ni sebe, ne štedeći snage ni vremena.
Savijte svaku rečenicu po deset puta preko kolena, stanite na svaku reč celom težinom, ispitajte njenu „nosivost“, jer od tih krtih reči i slabih rečenica treba da bude sagrađen most koji će nepogrešno i neprimetno preneti čitaoca preko ponora besmisla i nesvesti u zemlju života i stvarnosti, koju ste vi za njega i sve ljude uspeli da prikažete. Ispitajte svoju rečenicu očima i uhom, isperite njome usta po nekoliko puta kao što radi vinar sa vinom koje hoće da kupi.
Izgovorite je nečujno, poluglasno i glasno, i pet i deset puta (nemojte brojati!), u raznim raspoloženjima i u razno doba dana. Mislite o njoj pre spavanja i noću kad se probudite i rasanite. (Šta ima bolje i pametnije na što bi čovek mogao upotrebiti svoju nesanicu?) Upitajte se da li bi ljudi vašeg jezika u jednom određenom trenutku svoga života zaista izgovorili vašu rečenicu i priznali je kao svoju. Izgovorite je i u njihovo ime i ispitajte da li je verna i tačna, da li joj štogod nedostaje ili je pretrpana.
Ivo Andrić, obojila veštačka inteligencija
I kad nađete da je sve kako treba i utvrdite da ste zadovoljni svojim poslom, nemojte stati; tek tada nemojte, jer nema u piščevom radu ništa opasnije i nesigurnije od toga zadovoljstva samim sobom. Ono je rđav savetnik i podmukao putovođa, koji je mnogoga odveo na pogrešnu stranu. Ne zaboravite ni za trenutak da vaše delo treba čitaoca da podigne i zadovolji, a da ste vi pisac, i da tek u čitaočevom zadovoljstvu imate pravo da tražite svoje, ili još bolje i tačnije: da o vašem zadovoljstvu ovde uopšte nije reč.
Imajte na umu da ste vi vesnik istine, tj. stvarnosti. Po vama velika ljudska stvarnost šalje svoje poruke. Ona vas je izdvojila od ostalih ljudi utoliko (i samo utoliko!) što vam je poverila važno poslanje da ljudima vašega jezika iznesete pred oči sliku i smisao određene stvarnosti koju oni inače ne bi možda nikad mogli u celosti da sagledaju ni potpuno da shvate.
*
Kad jedan pisac u toku pričanja napusti ton pripovedača, zanemari radnju i počne da objašnjava svoga junaka apstraktnim rečima i da rečima tumači i slika njegove poglede i namere koji se iz njegovih postupaka ne vide, to je kraj umetničkog stvaranja i napora za pisca i kraj umetničkog uživanja za čitaoca. – To je isto kao kad bismo posmatrali neki portret u prirodnoj veličini, zauzevši najbolji položaj i dovoljno odstojanje, i kad bi, i pre nego što smo sabrali utiske i mogli da donesemo svoj sud, posmatrani lik odjednom oživeo, napustio stav koji mu je dao slikar, izišao iz svog okvira, prišao nam, uzeo nas pod ruku i počeo da sa nama raspravlja o bojama, linijama i celokupni tehnici i sadržini umetničkog dela koje smo do tog trenutka y njemu posmatrali i koje sada, naravno, više ne vidimo.
Drugim rečima, to je neprirocno i samo u sebi protivrečno.
KNJIŽEVNI RAD U NIŠU PRVIH GODINA POSLE OSLOBOĐENJA
Prvi put objavljeno u časopisu Gledišta 1961. godine
Današnje književno društvo Nestor Žučni u Nišu ima za sobom dosta dug put i prilično bogatu tradiciju. Osnovano odmah po oslobođenju grada, ono je počelo da okuplja sve one koji su i dotad aktivno stvarali ili su bili posebno zainteresovani problemima literature.
Njegov osnovni zadatak bio je, kako se kaže u tadašnjem pravilniku, da omogući svim književnim radnicima, bilo starijim, bilo početnicima, da u okviru društva (odnosno Literarnog kluba, kako se onda zvao) ispolje svoje vrednosti i samim tim deluju na sredinu u kojoj žive i rade.
Takozvane zatvorene književne večeri, kojima su po pravilu prisustvovali svi članovi, i diskusija posle čitanja radova, bile su osnovna forma rada Kluba. Te književne večeri održavale su se obično u prostorijama stare Narodne biblioteke pored Nišave.
Docnije, kada je Biblioteka preseljena u nove prostorije, članovi Kluba sastajali su se bilo u njoj, bilo u prostorijama Kluba u tadašnjoj Lešjaninovoj ulici, bilo u Domu prosvetnih radnika.
Na tim, manje-više radnim sastancima članovi Kluba čitali su svoje pesme, pripovetke, eseje, pa se posle vodila diskusija po njima. Većina radova koji su se tada čitali danas nije sačuvano što je, svakako, šteta jer bi oni, i pored svoje često sasvim oskudne književne vrednosti, mogli da posluže kao solidna svedočanstva o jednom vremenu i naporima tadašnjih niških pisaca da odraze svoje doba.
Pored sastanaka u užem smislu, priređivane su s vremena na vreme i šire, javne književne večeri na kojima su čitani najkvalitetniji radovi članova Kluba. Interesantno je istaći da su te javne književne večeri skoro uvek bile dobro posećene.
One su, bez obzira na kvalitet pročitanih radova, ostavljale priličan trag u tadašnjem kulturnom i javnom životu grada. Sačuvano je nekoliko dokumenata, zapisnika i priloga koji su tada čitani. To su obično bile pesme o nasmejanim udarnicima koji sa pesmom na usnama hitaju na gradilište, o kolicima i vagonetima, o lokomotivama i fabričkim dimnjacima. Ljubavnih pesama i pesama o prirodi gotovo nije ni bilo, a da ne govorimo o takozvanim ličnim, subjektivnim preokupacijama. To je, uostalom, bila manje-više opšta pojava i niški pesnici i pripovedači nisu u tom pogledu bili nikakav izuzetak.
Časopis Naš put čiji se prvi broj pojavio početkom 1948. godine, delovao je u početku kao značajan podsticaj. On je uspeo da okupi priličan broj mlađih i starijih pisaca, umetnika, pa i kulturnih, naučnih i javnih radnika koji su na njegovim stranicama ostavili puno dragocenih svedočanstava o tom periodu kulturnog razvoja grada na Nišavi. Osim pesama i pripovedaka, kojih je u svakom broju bilo po nekoliko, objavljeno je i dosta priloga iz novije i ranije istorije grada. Bilo je i dosta članaka i napisa o radu Narodnog pozorišta, Biblioteke, Saveza kulturno prosvetnih društava i drugih ustanova i institucija.
U dvobroju za maj i juni 1948. godine uvedena je i stalna omladinska rubrika u kojoj su štampani radovi pisaca početnika. Oni su, uzgred budi rečeno, imali svoje posebne literarne sekcije – bilo po školama i preduzećima, bilo po kulturno-umetničkim društvima, kojih je bilo daleko više nego danas.
Očito je da je časopis Naš put imao nameru da ne samo okupi što veći broj saradnika pisaca, nego i da registruje sve značajnije događaje, da ih na neki način zabeleži i tako sačuva od zaborava.
Ali ako u malo oštrijoj svetlosti pogledamo danas sve te pesme, pripovetke, reportaže, članke, pada nam odmah u oči da je dobra namera bila iznad stvarnih mogućnosti da se od časopisa napravi nešto trajnije i značajnije.
Pođimo najpre od pesama. Njih ima najviše. U onih desetak brojeva Našeg puta, koliko je ukupno za dve godine izašlo, objavljeno je oko pedeset pesama, koje su skoro sve bez izuzetaka, idejno-političke sadržine. To se, rekli smo, može opravdati s obzirom na opšti karakter naše tadašnje poezije, ali zaista su retki lepi, umetnički doživljeni stihovi. Sve su to mahom gole, neproduhovljene parole, gromki pokliči o omladini koja „stvara život bolji po narodnoj volji“ (R. Bojić – Kolone), o „brazdama dubokim traktorom uzoranih njiva“ (D. Miljković – Želja), o grafikonima, dimnjacima i „svetlosti sunčanog dana u radu koji ne prestaje za ostvarenje Plana“ itd. itd.
Isto je i sa pričama. I u njima je puno praznih reči, neubedljivih konstatacija, stilskih i jezičkih grešaka svake vrste. Ako bismo po literarnim prilozima iz Našeg puta sudili o ondašnjim književnih snagama u Nišu, zaključak bi bio prilično mršav.
O tome, pored ostalog, govori i činjenica da nijedan od tadašnjih saradnika časopisa nije postigao ništa značajnije na opšte jugoslovenskom literarnom planu.
Ulica Ljubisava Ljube Stanojevića u Niškoj gradskoj opštini Crveni Krst
Pa ipak, i ovakav kakav je bio, časopis Naš put odigrao vidnu ulogu. On je okupio i ujedinio postojeće radnike na književnom polju i delovao je kao podsticaj bez obzira na to što je ima prilično labilnu uređivačku liniju i saradničku podršku.
Da je on stvarno delovao konstruktivno u odnosu na okupljanje i povezivanje postojećih književnih snaga govori i činjenica da se posle njegovog gašenja gotovo sasvim ugasio i rad Literarnog kluba. Čitave dve godine, sve do jeseni 1952. godine, niški pisci nisu imali svoje stalno organizaciono sređeno Društvo.
Tek tada, a naročito posle pojave časopisa Gledišta (čiji je prvi broj izašao oktobra 1953. godine) rad je ponovo oživeo.
Ep o putovanju, Mobi Dik, i danas je predmet istraživanja jer ga je nemoguće pročitati u ključu jedne književno-filozofske koncepcije; svaku mogućnost uvek prati i suprotna, subverzivna struja sumnje i neverice. Time se delo otvara i ostaje nedovršeno kao stalno pitanje konačne metafizičke slike čoveka i sveta što mu daje neprolaznu vrednost kao izazovu, nadahnuću, intelektualnom putovanju. Rad se načelno sastoji iz dva dela: jednog, u prilog otvorenosti Melvilovog dela, i drugog koji ukazuje na još jednu intentio, ovoga puta prethodnog čitaoca. Njegovi znaci na marginama nisu ništa manji inspiratori budućim čitaocima od samog dela.
„…reče Vildad ne dižući oči, a zatim nastavi da mrmlja – ‘jer gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše.’” (103)[1]
Sred razgovora, prof. Vidosava Janković je zastala, pogledala me iskosa a izravno pitala, „Dragana, vi ne prihvatate ovo mišljenje o Melvilu, zar ne?”
Nešto mi je zastalo u grlu. Nešto sam promucala. A nešto sada pišem, mnogo godina kasnije, kao da vraćam stari dug.
STARI DUG
Nisam se mnogo opirala, tada, bar ne glasno, čitanju Melvila u formatiranim kontekstima, jednoznačnim, sa tek ponekom sumnjom, tu i tamo. Ali se zato celo moje biće, iznutra, bunilo protiv toga da mi se pročita knjiga i konačno „objasni” i da koncepcija „filozofije preko književnosti” odnosi prevagu nad „filozofijom u književnosti”, bližoj Melvilu.[2] Ova prva mogućnost, i to ne samo kada je u pitanju filozofija, već i druge, predpostojeće, već potpuno razuđene teorije – teološke, političke, kulturalne – predstavljala je oblik završenosti pa je i otimala, između ostalih, i drsku, problematičnu sagu o lovu (poteri, progonu, pogromu) na belog kita od onih, željnih da i sami sa njom, imaginativno, proputuju. To bi ih putovanje prevelo, melvilovski rečeno, iz statusa čitaoca-posmatrača, nagriženih zaludnom čežnjom za znanjima izvan horizonta, u status čitaoca-učesnika ili (sa)govornika, sposobnih da zarone u pustolovinu njegovog dela:
Volim sve ljude koji rone”, pisao je Melvil u pismu Dukinku, „svaka riba može da pliva blizu površine, ali je potrebno biti veliki kit da bi se zaronilo na dubine od pet milja i više […] (govorim o) svim skupinama misaonih ronilaca koji su, od postanka sveta, umeli da zarone i ponovo izrone zakrvavljenih očiju.(Davis – Gilman 1960: 78)
Ništa od toga nisam rekla tada ali je prof. Janković sigurno sve pročitala u mojim umornim očima: to duboko ronjenje po knjizi, i po još nekim nezavršenim čitanjima. I moj otpor prema tumačenjima da negde, tamo, postoji neki ključ, šifrarnik, neki „istiniti sadržaj” koji pakuje Melvilovo delo u referencijalni format,[3] odvodeći ga, pri tom, iz fiktivne, književne dubine u „sramni plićak” površine. Uz pomoć metode, učitelja ili gurua.
DOBA VODOLIJE: no teacher, no guru, no method
Bile su to mlade godine, godine nepripadanja. Svet i njegove opsene su se merile po distanci koju si zauzimao prema njima. Doba je bilo politički klizavo, vodolije su ronile i davile se u ratu sa rakovima i škorpijama, a Lusi odlazila na nebo, sa ili bez dijamanata. Bilo je in biti aut, jezik se oštrio na već ruševnim ideologijama, farmerice su se prirodno cepale, a u ušima je bubnjao glavni čovek osamdesetih, Van Morison i njegova poslanica U vrtu (“In the garden”, 1986).
… I OTAC
Na letnjem pljusku, ili „kad god mi (je) vlažni novembar rominja(o) u duši”, kao „biće, načisto puklo” (“a creature all in rapture”) (MORISON 1986) pod raznim pritiscima, i crnim mislima, ponavljala sam mantru o bezučiteljskom svetu, samosvojnosti i ono malo preostalog morala koji me je sprečavao da skidam ljudima šešire sa glava, na kišnim ulicama:
Ne! za učitelje, gurue, metode!
Tako je govorio Ven the Men, kako smo ga zvali. Govorio je: ovde smo samo ti i ja i priroda, „i otac u vrtu”. Ne! govorili su, davno, i buntovni, setni i odmetnuti Hotorn, i Melvil, i ti i ja, ali je pometnju, i tada, unosio „otac u vrtu”.
PESAK & TRAVA, DIVLJE & PUSTO
„Ti” i „ ja” smo lako mogli biti dva nekadašnja berkširska suseda, Hotorn i Melvil, koja su se, posle stanke od tri godine, srela jednog prohladnog dana, 12. novembra 1856, kako zapisuje Hotorn u svom dnevniku, i pošla u „prilično dugu šetnju” obalom Irskog mora, kraj Sautporta: „Pesak i trava. Divlje i pusto. Jak vetar. Dobar razgovor”. (PARKER 2005: 300) Melvil je u to vreme zaposlen u američkom konzulatu u Liverpulu, i, kako svedoči dnevnik, izgleda kao i obično „sem što je malo bleđi i možda malo tužniji” (PARKER 2005: 300) – „zapušten,[4] brbljiv, dvosmislen” (PARKER 2005: 300):
Spustili smo se u jedno udubljenje među peščanim dinama (štiteći se od jakog, hladnog vetra) i zapalili cigarete. Melvil je, kao i uvek, započeo da raspravlja o Proviđenju i budućnosti, i svemu što leži van domašaja ljudskog razumevanja, i obavestio me je da je on ‘poprilično rešen na samouništenje’; ali još uvek ne izgleda kao da ga je to predviđanje umirilo; i, mislim, neće se on ni smiriti dok se ne domogne kakvog definitivnog uverenja. Čudno koliko istrajava – a istrajavao je od kada sam ga upoznao, a verovatno i dugo pre toga – u lutanjima tamo-amo po ovim pustarama, jednako sumoran kao ove peščane dine između kojih smo sedeli. On ne može niti da veruje niti da se oseća udobno u svom neverovanju; a previše je pošten ili hrabar, a da ne pokuša da čini jedno ili drugo. Kad bi bio religiozan čovek, bio bi jedan od najiskrenije religioznih i smernih; on je vrlo uzvišene i plemenite prirode i mnogo vredniji besmrtnosti od većine nas. (PARKER 2005: 300)
Ali, religiozan, nije bio. Ni učitelj, ni guru. Kao u malopređašnjim stihovima, u njemu su se čovek, priroda, ali i „otac u vrtu”, prelili u skup filozofskih i teoloških pojmova koje je, kako navodi Parker, preveo u miltonovske reči: „zacrtana sudbina, slobodna volja, apsolutno predznanje” a zapisao u svom dnevniku od 13. oktobra 1849 (“Fixed Fate, Free-will, foreknowledge absolute” prema Parkeru 2005: 300). A onda ih je, opet, preveo u veliko okeansko putovanje, epsku fantaziju, kojom je razbio i poslednji bastion jednoznačne, zatvorene, totalitarne, „crne” misli – metod – a ostavio knjigu, otvorenu.
IZMEĐU UBEĐENJA I SUMNJI
Melvilov otpor prema metodu, odnosno, sistematizovanoj misli kao potki oko koje bi se plelo književno delo, na taj način koherentno i kompaktno, mogao se delimično pripisati njegovoj negativnoj sposobnosti, odnosno, kako je definisao Kits, sposobnosti „da živi u neizvesnostima, misterijama, sumnjama a bez ikakvog iritirajućeg potezanja za činjenicama i razumom”, zadovoljan „sa polu-znanjima”. (Keats 1818). S tim što je Melvil i te kako potezao za činjenicama, i te kako potezao za razumom a isuviše bio daleko od zadovoljstva poluznanjima. Sasvim suprotno: njegovi likovi u epu o potrazi za belim kitom daleko su od malodušnosti, kompromisa ili samozadovoljnog kvajetizma; oni su otvoreni prema svim iskustvima (ma kako pretećim po njihova uverenja ili čak živote) u potrazi za horizontom kognicije, za celovitim, apsolutnim istinama, od pripovedača Ismaila do glavnog, kapetana Ahava, uz hor raznoraznih glasova sa kopna i sa mora. Oni predstavljaju plejadu stavova, epistemioloških pozicija, od zdravorazumskih do posvećeno-fanatičnih.
I svaki od njih ima svoju tezu a većina i anti-tezu, upravo kako pokazuje Dejvid Evans, kao što i sam Melvil, u međuprostoru između vere i neverice, oscilira u narativnim potezima, ironijskim i samosvesnim digresijama, žanrovskim preklapanjima, mešanju književnih vrsta i podvrsta, i, uopšte, u talasanjima o kojima piše Hotorn. Rastrzan između uverenja i sumnje, između potrebe za pripadanjem i nemogućnosti prihvatanja tog pripadanja, on jedino uspeva da uspostavi ravnotežu u zauzetim gledištima tako da niko, od grdosije kita do opsednutog kapetana, od uljudnog kanibala Kvikvega do prizemne posade, ne odnese prevagu nad svetom koji, ako tone, tone u celosti, ostavljajući za sobom jedino priču o svom (samo)uništenju.
Da sumnja ostaje otvorena i da se ne može pripisati čak ni jednom prepoznatljivom filozofskom pravcu kao što je skepticizam (iako i on rezonira u delu, kroz likove, esejističke komentare i evokacije značajnih predstavnika), Evans pokazuje mnogim primerima odsustva „gurua i metoda”: njihovo mesto zauzimaju inverzije, kontrasti, višesmislenosti, oscilacije.
Pod inverzijom se u Melvilovom delu podrazumeva preokretanje tradicionalnih uverenja i postupaka; na taj način, oneobičava se svet njegovog dela i svet izvan njega, izbačen iz udobnog ležišta navika, mentalnih, kulturalnih.[5] Upravo kako je, ocenjujući način na koji se hrišćanski nauk našao upleten u apokaliptičnu Melvilovu sagu, zaključio jedan kritičar:
Melvil je bio veliki biblijski neskripturalni pisac. Sve je moguće, a zaista je i uloga čitaočevog puta da to i očekuje, to izvrnuto, okrenuto naopačke, pokidano i rekonstruisano u svoje suprotno ogledalo. U Melvilovim rukama sve biblijsko što se uopšte može doživeti – sasvim sigurno i hoće. (Cady 1983: 33–35)
IZBAČENI IZ LEŽIŠTA
Jedan takav preokret, da pomenemo, jeste i novo određenje koncepta „kopna” i „okeana”. Po iskustvenoj, kulturalnoj navici, kopno je znak spasa, spasenja, i prateće sigurnosti, udobnosti, stabilnosti. Suprotno tome, okean je neprekidno kretanje, nesigurnost, neizvesnost: ne čudi da su drevni bogovi pokazivali svoje pravo lice tek na talasima. U Mobi Diku je suprotno: kopno je izdajničko i robovsko, stagnacija, konformizam, materijalizam i lažna sigurnost, život u neznanju i duhovnoj oskudici: bogatstvo se otvara tek na pučini (ili, melvilovski, u „beskopnenosti”), gde se iskušavaju ne samo božje moći nego i ljudske, i, možda, krije ili ne, neka pretpostavljena, konačna istina. Ona je, u biti, na strani okeana jer se „na pučini nalazi najviša istina, gde obale nema, gde je beskrajnost kao bog” (137). Što na čas vraća na arhetipsku sliku vrta, tebe i mene i prirode… i oca koji jeste i nije beskrajnost, prisutnost i odsustvo.
Sličan preokret doživljava i simbolizam boja, promena njihovih asocijativnih značenja: belo je, od davnina, simbol nevinosti, čistote, dobrote, u zapadnoj kulturi. Kod Melvila se belim boji veliki kit, ultimativna misterija, kojoj se može pripisati krajnje dobro ili, verovatnije, zlo ali koja, na kraju, odnosi sa sobom sve aktere velikog lova, pa i sam brod (uz jedinog preživelog, spašenog zahvaljujući crnom dobrom čoveku).[6] Belo je, i u drugim njegovim delima, iako kulturno dominantno, opako a crno nedovoljno poznato ali uglavnom dobro. Ništa manje nisu probitačne inverzije božanskog i đavolskog, kada, primera radi, kapetan Ahav krsti harpun, umočen u … krv, u ime đavola a ne boga.[7]
Ovi primeri su dobro poznati, uz mnoštvo drugih, koji nalažu stalnu budnost u čitanju dela (ništa manje od pozornosti mornara-osmatrača na visokom jarbolu), kao i njegovu protejsku prirodu. Nju usložnjava i ono što Džonatan Krimins naziva „obrascem inverzija” kada se žanrovi „gnjezde” jedni u drugima kako bi destabilizovali naraciju i omeli je da se usidri u jednu jedinu koncepciju.
Otud se u delu prepliću, pre svega, fikcionalni i nefikcionalni žanrovi, a zatim esej i drama (tragedija), romansa i roman, ali i propovedi, naučni elaborati, elementi gotike i fantastike, i sl. Slično se mešaju i stilovi: od diskursa mornara, mornarske (i opšte) svakodnevice preko izravnog izlaganja do visoke retorike, lirskih izliva, deskriptivnih izveštavanja, idiomatske proze, fantastičnih projekcija ali i komentara na aktualne događaje i pisanja.
U svom tom komešanju, destabilizuje se „svet broda” („svet kopna”) samosvesnim komentarima, oneobičavajućim metaforama, iznenađujućim poređenjima, duhovitim opaskama i stalnom ironijom – kao da sam pripovedač, Ismail, podriva svoje stvaranje, i, poput Penelope, razgrađuje ono što gradi. No method.
Sličnu ulogu imaju i kontrasti – da unesu sumnju, podriju isključivosti, uključujući i one u samoj naraciji, i da, istovremeno sa konstrukcijom, izvrše auto-destrukciju. Opštem utisku subverzivnosti doprinosi i jačina kontrasta, distanca između suprotstavljenih ekstrema.
Tako se kontrastriraju epistemiološke pozicije koje likovi zauzimaju; na jednom kraju je hubristički, prkosni Ahav, sa tvrdnjom da istina „ne poznaje granice” i da mu je istina belog kita i te kako dostupna, u njegovoj (anti)herojskoj opsesiji, dok je, na drugom kraju, Ismailov mnogo ponizniji stav, „Ne poznajem ja njega, niti ću ga ikad znati” (459). Drugim rečima, na jednom kraju je izdvojeni i asketski vođa, Ahav, preteča monomanijakalnih lidera 20. veka, a na drugom posada u homosocijalnoj mreži, sa svojom putenošću, energijom, vitalnošću i solidarnošću, žudna da zadovolji svoje „obilnije, dnevne apetite” (261).
Oscilacije u pisanju, pokazuje Evans, očite su u širokom luku, od šekspirovskih solilokvija kapetana Ahava, do smirenog, poigravajućeg Ismailovog diskursa (ili, kako Melvil navodi u jednoj potonjoj metapesmi, od „ludačkog krešenda” do „tužnih nota”).[8]
Čitanje takvog teksta je, nastavlja Evans, nalik na plovidbu mornara po uzburkanom moru, mornara koji se upinje da se uhvati za nešto dok mu paluba izmiče pod nogama – što je nalik na stanje samog Melvila u Hotornovom opisu. Slična slika važi i za druge vidove dela, „bipolarne”, kako ih kritičari nazivaju ističući ekstremne promene raspoloženja, ekstremne stilske i žanrovske promene, od „dezintegracije do koherencije”,[9] od „depresije do manijakalne uzavrelosti”.[10]
Ovi i drugi brojni primeri ukazuju da Melvilovo delo prožimaju suprotstavljene tendencije, a da je tako stvorena dramska tenzija, u biti, „negativna”, rečeno Kitsovim jezikom i stoga – misteriozna, izazovna. Ali, čak i ovakav pregled „bipolarnih” crta kao potvrde njegove „neskripturalnosti” već je sam po sebi podložan sumnji i daljoj analizi – ako smo, primera radi, ukazali na inverziju belog i crnog, ili boga i đavola, onda je teško zatvoriti ovu ocenu, upakovati je u kritički format a prenebregnuti opise koji remete binarnu matricu pa se, u jukstapoziciji, nalaze i satanske i Hristove odlike u prikazu Ahava, i sl. Takvim kombinacijama, višesmislenostima, obiluje delo i potvrđuje Kitsovu pretpostavku o multivalentnoj istini.[11]
OD GVOŽĐA DO PERJA
Da je osciliranje među ekstremima svojstveno romantičarima na- glasio je i Kits u jednom pismu svom prijatelju, Bendžaminu Bejliju, iz 1818. (na godinu pre Melvilovog rođenja):
Dve najdominantnije misli u ljudskom umu su dva pola njegovog sveta oko kojih se on okreće pa je, za njega, sve ili južno ili severno njihovim posredstvom – Mi smo samo na tri koraka daleko od perja do gvožđa. A sad, moj dragi prijatelju, moram ti jednom zauvek reći da nemam nijednu ideju istine o ijednoj od mojih misli – ja nikada neću biti logičar jer ne marim da budem u pravu, kad završim sa polemisanjem i kad sam u pravom filozofskom raspoloženju. (KEATS 1818)
Kao i Kitsa, i Melvila zatičemo na razmeđi polova, u nekom polukoraku, kako je ukazao Hotorn, vere i sumnje, ili, kako je ukazao Emerson, istine i opuštanja.
IZMEĐU ISTINE I OPUŠTANJA
Slično je izrazio i Emerson, u eseju „Intelekt”:
Bog nudi svakom umu izbor između istine i odmora. Birajte šta vam drago, oba ne možete imati. Između njih, kao klatno, čovek oscilira. Onaj u kome dominira ljubav prema opuštanju […] dobija odmor, komoditet i ugled; ali on zatvara vrata istine. Onaj u kome dominira ljubav prema istini, taj će se truditi da bude daleko od svih sidrišta i taj će ploviti. (Emerson 1841)
A ta je plovidba, za Melvilove čeznutljive posmatrače okeana koje nagriza nervoza „opuštanja i komoditeta” i koji bi je rado zamenili za pustolovine daleko od sidrišta, jednaka čitanju, sa olovkom u ruci, sličnog tragača, raspetog između želje za sigurnošću dekodiranog teksta i neizvesnosti nikad dovršenog ili, čak, prekinutog putovanja.
NAVIGACIONI POKAZIVAČI
Heteroglosna i palimpsetska priroda Mobi Dika kao da je stvorena za velika čitalačka putovanja; ako se tome dodaju samosubverzije, podrivanja privremeno uspostavljenih značenja i slični znaci lebdenja između mogućnosti, dobija se šlegelovski spoj imanja i nemanja sistema, jedinstvo potpuno disparitetnih elemenata koji, u tom sjedinjavanju, indukuju kreativnu, produktivnu tenziju.
To je, ujedno, vid romantičarske ironije koja se, u estetskom smislu, iskazuje u „želji za celovitim umetničkim delom, ali i ironijskim napuštanjem dela u trenucima parodijske disolucije”. (CRITcHLEY 2004: 135)
Taj dvosmerni poriv, ka samostvaranju i samodestrukciji, metaforično je ilustrovao i sam Melvil, u poglavlju „Jedan venjak u Arsacidama” kada bog-tvorac poprima oblik tkača, sa plodnom zemljom kao razbojem i na njemu raskošnim ćilimom „gde su brkovi sa lijana sačinjavali potku i osnovu, a bujno cveće šare” – u toj nabujaloj lepoti, bog-tkač, nevidljivi, ne može da drži tkanje pod kontrolom: „čunak leti, šare iskaču i dalje sa razboja; izrađeni ćilim kao bujni potok stalno juri dalje” (543). Pa i Ismail, u tom isprepletanom haosu, i kad uzme klupče kanapa i krene da luta po kosturu mrtvoga kita, među „njegovim mnogobrojnim krivinama, zasenčenim nizovima stubova, i po njegovim lugovima” (544), na kraju utvrdi da „ničega tamo nije bilo sem kostiju” (544). Zato i čitanje o njegovom putovanju, i lutanje kroz lavirint reči, ne poseduje nikakav sveobuhvatni sistem. Umesto njega, na kraju čitalac/kritičar, raspolaže samo „dimenzijama kostura”, ili, kako ih naziva Evans, navigacionim pokazivačima dok se kreće između uticaja, književnih i filozofskih, Melvilovog dela – a pritom zna da nijedna njegova kritička misao ne može biti krajnja ili neotuđiva.
FLUIDNO DELO I NJEGOVI NAMERNICI
Čitaočeva plovidba (ili ruta) je vođena samo pokazivačima, i to ne samo u jednom izdanju već, kao što to biva, po rečima Džona Brajanta, u takozvanim „fluidnim tekstovima”, u mnogobrojnim „materijalnim verzijama” (uključujući brojne prevode), i u rasponu od samih događaja o kojima se pripoveda preko višemesečne pustolovine pisanja do pustolovine čitanja – a tu poslednju prolazi sam čitalac, korak po korak, zajedno sa glavnim junacima. I svi oni, učesnici u književnom fenomenu, mogu imati slobodu navigacije, između zadatih znakova, odnosno, slobodu interpretacije.
Na nju je, međutim, upozorio Eko, dižući glas protiv izvesnih neverovatnih, neodgovarajućih ili čak potpuno nemogućih interpretacija teksta (koje Eko čak, u ekstremnim slučajevima smatra paranoidnim preteranim interpretacijama (BONDANELLA 1997:129).
Upravo kako je i ukazao u svojim Tanerovim predavanjima: „Ja prihvatam stav da tekst može imati veći broj smisla. Ali odbijam stav da tekst može imati svaki smisao” (BONDANELLA 1997: 130).
Sa grehom tzv. preterane interpretacije sreću se profesori književnosti u svojoj nastavnoj praksi, na kursevima čitanja i tumačenja književnosti, skoro svaki dan. Bore se i sa sobom i sa svojim sagovornicima protiv „učitavanja”, izvođenja preširokih hipotetičkih referenci ili čitanja teksta kroz sebe i u odnosu na sebe. Samim tim se trude da navedu i sebe i druge da potvrdu o svom mišljenju, pre svega, nalaze u pojedinostima u tekstu.
Danas, međutim, znamo da je svako čitanje metatekstualno i vodi u takozvanu „preteranu” interpretaciju. A nju, pak, Harold Blum vidi kao kreativnu. To paralelno postojanje „sebe” i dela, i paralelno odvijanje svojih misli i glasova u delu, i njihovo susretanje, povezivanje ili razdvajanje, za Bluma su odličja kreativnosti uspostavljene međutekstualne veze: ti se tekstovi međusobno nadahnjuju i njihovo preplitanje vodi u novu, inovativnu, svežu obradu.
Međutim, između te dve polarnosti, Ekoove osude preteranosti i Blumove pohvale sažimanja stvarnosti „sebe” i fiktivnosti dela, mogu se naći još neki glasovi u vrtu, ispražnjenom od metode, gurua i učitelja.
GLASOVI U VRTU
U međuprostoru, između autora, čitaoca i dela, može se pojaviti još neko. Može se naći, u pred-elektronsko vreme, u štampanom formatu, neki njegov znak. Kao što nepismeni Kvikveg ostavlja svoj znak, na telu Mobi Dika. U američkom izdanju, to je pokrstica x a u starijem, srpskom, to je beskonačnost, ∞ (117).
Sa sličnim znacima, rasutim po knjigama, upisanim perom ili olovkom, otvaraju se još neka putovanja, sa nekim drugim tumačima. Kao i svi drugi, i ovi slepi putnici, putuju i čitaju (se). Nazovimo ih Prethodni Čitaoci. A njihovo čitanje ispisala je…olovka.[12]
… I OTAC
Godine 1969. beogradska Narodna knjiga izdala je Melvilovog Mobi Dika u prevodu Milana S. Nedića, a sa predgovorom Vidosave Janković. Iste godine, moj otac je kupio tu knjigu, krenuo da njome putuje, ali je, na početku tog i bukvalno nedovršenog putovanja, otišao, iz vrta, zauvek.
Moj otac ili Otac (ti, ja, anti-Ahav, Ahav, Jona, Jov, bog, đavo), za mene, u ranom detinjstvu, bio je ništa manja tajna od one koja je proganjala Melvila, i još neke. A kada sam, mnogo godina kasnije, otvorila knjigu i, neočekivano, pronašla njegove znake, krenula sam da čitam na dva nivoa: Melvilovo delo i čitaoca Melvilovog dela, njegovo podvlačenje crvenom olovkom, tankom, stidljivom i čak, jedva vidljivom, po kojoj je moja nemilosrdna, profesorska, crna, udarala iz sve snage.
Snage izvežbane na čitanjima Drugih Prethodnika, tajne azbuke prof. Brankice Pacić i još tajnijeg kodnog sistema prof. Vučkovića. Ti moji kapetani, moj otac, profesori, zauzeli su međuzvezdani prostor a ostavili navigacione pokazivače: upitnike, upadice, pribeleške, umetnute papiriće, čak, da se lako okrenu na času, ili pročitaju u gluvo doba noći, kad ne pomaže ništa – a pomaže. Sve su to bila virtualna izdanja jedne ili više knjiga, one Melvilove, ili o Melvilu, ili o sebi, tu, u Melvilu. Nikad završena ili, bolje, u stalnom nastajanju.
Deo iz teksta– Blago oca Radovana: o nezavršenim čitanjima Melvilovog „Mobi Dika” / Dragana R. Mašović // Da baštinimo večnost svekoliku / [ed. Aleksandra V. Jovanović, Milica Spremić Končar, Sergej Macura, Aleksandra Vukotić]. – ISBN 978-86-6153-551-2. – (2019), p. 221–240.
Sahrana prof. dr Dragane Mašović će se obaviti u utorak, 5. 12. 2023. godine na Novom groblju u Beogradu u 13 časova. Okupljanje ožalošćenih je u 12 časova, a opelo u 12.30 časova. Komemoracija povodom smrti poštovane i drage koleginice biće održana u sredu, 6. decembra 2023. godine na Filozofskom fakultetu u Nišu sa početkom u 12 sati, u amfiteatru 21.
fusnote:
[1] Svi navodi iz Mobi Dika iz izdanja datih u literaturi i u tekstu. Moto je, u samom delu, preuzet iz Novog Zaveta u kome se pominje na više mesta, recimo, u Jevanđelju po Mateju, gl. 6. Takođe, svi prevodi u radu su autorkini sem ako nije drugačije navedeno.
[2] Tačnije, „filozofija u književnosti” podrazumeva da je predmet filozofske namene dato književno tumačenje u smislu zamišljenog, umetnički stvorenog sveta, „od- nos u kome je filozofija podređena nameri i funkciji književnosti pa se, shodno tome, aspekt definisan kao filozofski (…) može identifikovati kao integralni deo, ili, kao delimični konstituent estetske vrednosti.” Na drugoj strani, „filozofija preko književnosti” upućuje na „upotrebu imaginativnih književnih formi kao sredstava izlaganja radi što efikasnije komunikacije filozofskih koncepcija već u potpunosti razrađenih”. (Lamarque – Olsen, 1994: 391–392).
[3] Referirajući na razmišljanje (Stenlija) Kavela o tome kako književnost i filozofija usmeravaju pažnju na ista fundamentalna pitanja, Gibson tvrdi da kognitivna dimenzija književnosti leži u „njenoj sposobnosti da deluje na istine koje već posedujemo”. Fikcionalni narativ možda nema sposobnost da iznosti argumente zasnovane na vanknjiževnim istinama ali može da iskazuje „obrasce isticanja, vrednosti i značaja” pokazujući nam šta je to što se „stavlja na kocku“ ako zauzmemo određen intelektualni stav”. (Evans 2013). Navodi iz Gibsona (Gibson 2007: 102)
[4] Piše Hotorn, „On je osoba vrlo džentlmentskih poriva u svakom pogledu sem što je pomalo heterodoksan u pogledu čiste odeće”. (PARKER 2005: 300)
[5] Među mnogim radovima koji ukazuju na destabilizaciju tradicionalnih narativa posebno mesto zauzimaju biblijski motivi, očigledni u manjim strukturama dela (propovedi oca Mepla) ali i na širem planu romana, posebno priča o Jovu (čija je inverzija priča o Ahavu ili anti-Jovu) (videti Schippe, Stetson, 2006; Paffenroth, 2004) i priča o Joni.
[6] Kao najvažnija, danas, i s obzirom na stanje savremenog sveta, jeste Melvilova inverzija tadašnjeg i viševekovnog uvreženog odnosa prema Drugom, oličenom u Kvikvegu čija plemenitost nadilazi uskogrudost belog čoveka. Pripovedač Ismail, skeptičan prema naravi belih hrišćana, zaključuje već na prvim stranicama romana da je „bolje spavati sa treznim kanibalom nego sa pijanim hrišćaninom” (40).
[7] „Ego non baptismo te in nomine Patris, sed in nomine diaboli – besno zaurla Ahav kad gadno gvože prljeći stade gutati krv pri krštenju”. (590)
[8] Herman Melvil, „Eolska harfa” („The Aeolian Harp”), u stihovima: „Počuj harfu u jauku prozora /Pod udarima vetrova sa mora:/ Kako vrišti u ludom krešendu/Pa umire u notama tužnim!”
[9] Džon Brajant je pisao o „flip-flop” kretanju u Melvilovoj prozi, između dezintegracije i koherencije, (BRYANT 1993: 184, 200).
[10] Komentar Džona Apdajka u kome se dalje kaže da su oscilacije zapravo „puls koji se može osetiti u hrabrim izlivima njegove proze” (UPDIKE 1997: xiii).
[11] Možda na ovom mestu treba dodati i brojne odlike mikrostruktura stila koja zamagljuju polaritete, prebacuju, da kažemo jezikom romantičara, „veo” preko izravnih slika, jezikom čija je sintaksa zbunjujuća i neretko nadrealna, stvarajući atmosferu sanjalačku i tajanstvenu; uz more arhaizama, latinizama, neologizama, posebno imeničke reči sa sufiksom „ness” (bezobalnost, bezkopnenost); zatim, pripovedanje obiluje tropima, a nisu retke ni oksimoronske konstrukcije u karakterizaciji (Ahav je, tako „dobar čovek koji psuje” (106) a Kvikveg „čist ljudožder koji prijatno izgleda” (40) dok je za kapetana Pilega Ahav „sjajan, bezbožan čovek što na boga liči” (105).
[12] Putovanja knjiga u raznim izdanjima, u raznim kulturama, a prema važećim zvezdanim konstalacijama, navela su prof. Mladena Jovanovića da me upozori, u vreme mog rada na Fokneru: „Pazite, polako sa Foknerom i Avesalomom. Možda ne znate, tada je Fokner dobio naliv pero i punio ga naizmenično plavim, pa zelenim, pa crnim mastilom a da ga nije pažljivo brisao – samo ga je punio i pisao – pa se na rukopisu knjige vide promene boje, u nijansama. Zato, oprezno!” Štampa je to izjednačila, izbrisala te nijanse. Za dobar deo sveta, Fokner je ostao jednobojan, tamo gde se poigravao. Tu i tamo, ipak, jednobojnost su razbile boje, njegovih čitalaca.
Stanislav Vinaver i nekadašnji enterijer Narodnog pozorišta u Nišu
Štampano u prvom broju časopisa GLEDIŠTA oktobra 1953. godine u Nišu
Tražite od mene, u vezi sa svojom anketom o pozorištu, da vam nešto kažem o potrebi ili izlišnosti savremenoga repertoara. Mislim da je savremeni repertoar neophodan, pa makar bio i slab i preslab.
Život se stalno menja, a govorni akcenti i govorna melodija dobijaju stalno nove odbleske i odsjaje. Ono što se nekad moćno naglašavalo, gubi od naglaska u sadašnjem govoru, i obratno: što je nekada izgledalo sporedno, dobija snagu i značaj. Zato je veliki savremeni pesnik Eliot tražio: da se ponova približimo prostonarodnom govoru.
Zašto, upitajmo se opet i opet? Zato, što je ova ubedljivost u boji glasa, u treperenju glasa, u akcentima, u ritmu, u zastancima. Neka je misao i neka je osećaj već i ne znam kako određen i razgovetan, ipak, ako se rečenice ne izgovore kako treba, one gube od svoje ubedljivosti, značaja, važnosti.
A jezik, kao nosilac ubedljivosti, raspolaže akcentima, ritmovima i zastancima, ne samo na predvidljiv način, nego i na način posve nepredvidljiv.
Svako doba ima svoju jezičnu ubedljivost. Stvari koje su nekada bile naglašene nada sve, u modernoj rečenici dobijaju sasvim drugu zvučnu ulogu. Ubedljivost menja svoj ritam: nešto se kruni tokom vremena, nešto se iznova saznaje.
Zato se moramo držati živoga jezika, jer samo on omogućava da budemo ubedljivi i izraziti, pa i svesni i razumljivi.
Jezik se stalno obnavlja, a još najmanje u pojedinim rečima i izrazima. On se obnavlja tonom, prelivima, skokovima, nijansama, kolebanjima, i svakojakim zvučnim pokretima, koji nisu popisani, ni u gramatike upisani, ali koji su gvozdeni zakoni svakoga razdoblja.
Zato treba obnoviti čak i stare prevode. Veća je muka sa starim tekstovima. Smeju li se menjati? Ako ih bukvalno ne menjamo, ipak naše današnje fraziranje posve im menja smer, pravac i snagu.
Da bi se sačuvao duh ubedljivosti pojedinih pisaca, mora se pribeći novim jezičnim naglasima i preglasima. To mi činimo čak i nagonski.
Potrebno je da smo savremeni: da bismo mogli da se služimo kako treba savremenim jezikom. Srpski književni jezik neobično se promenio u toku poslednjeg stoleća. Više no ijedan književni jezik sadašnje Evrope. Taj jezik danas, izražava najtananije slutnje, a ne samo drevne epske zamahe!
On to ne postiže novim rečnikom, koliko novom govornom melodijom. Zakoni tih promena očevidni su. Gramatičari ih nisu utvrdili, nisu ni sanjali o tom da ih utvrde. Taj naš novi jezik, ta naša nova melodija — dramatični su.
Oni zanemaruju izlišne naglaske, i svode ih na najmanju meru. Oni odbacuju sve izlišne dužine.
Arhaični naš čovek, od pre sto godina, ne bi uopšte razumeo sadašnji govor — ma da bi, naravno, razumeo pojedine reči koje su ostale iste. Duša našega govora promenila se. Ona je modernija. Ona je tananija. Ona je ozarena modernim težnjama i snovima. Ona ima drugu perspektivu, druge odnose u rečenici.
Pogledaj dokumentarni film VINAVER Režija – Petar M. Teslić Proizvodnja – Televizija Beograd 1991.
Za to se negovanje novijeg repertoara — izraženog, neminovno, na sadašnjem našem dramskom i užurbanom jeziku, – nameće: ne samo kao potreba vremena, već i kao nešto neminovno u svakom pogledu: mi moramo da budemo doslovni svetu u kome živimo, i sebi samima.
Možda bi neko rekao i ovo: ako je težište problema u novom govoru, u novoj govornoj melodiji, Onda — uzeti stare tekstove i stari repertoar, pa ih preraditi u novom duhu.
Taj recept važi samo donekle, jer naš novi jezik, naša nova govorna melodija više pristaju uz moderni život, izražen modernim repertoarom, u kome nema arhaičnih zaokreta i okoliša.
Od tog Mostara, ostalo je malo toga, porodičnog bar. Moj deda koji je pio, celog života, mostarsku Žilavku. Moja tetka preko čijeg lica bi prešla, na samo par trenutaka, senka jednog davnog prosca, koga je odbila na zahtev svoje majke, predaleko je taj Mostar, sine, majka će te se mnogo poželeti.
Moji drugovi, nesuđeni piloti. I sve tako, fragmenti, iskidani, ostavljeni su na volju da opstaju kao vinjete, ili da se, možda i prisilom, uvuku u pamćenje umreženi u mesta, priče, slike, ali i stvari koje se nisu nikada dogodile.
Među njima, našao bi se i neki kišni Mostar Pere Zupca, i neki Šantićev, zanet lepotom, i neki razgledničavi Mostar, kakav mi se često vraća, ušuškan u mirisne bašte, sa mostom iznad reke… ludo.
Ipak.
Fragment je, u biti, dvojak: znak je razaranja, ali i znak očuvanja: u oba slučaja on podseća na gubitke, stradanja, pokidane veze. Bodlerovski rečeno, kao šešir, on može da ukaže na oblik glave koja ga je nosila. A može i da, nenošen, oblikuje glavu koje nema.
Slično važi i za fotografiju: ona može da zabeleži neki bitan momenat, i tako pomogne sećanju, ali može da bude moćan podsetnik na našu urođenu sklonost zaboravu. Tada ona ume da prikrije, zatamni neku prošlost kad nastupi trenutak u kome se ta prošlost, stvarna, pamti samo kroz fotografiju.
Tako se i dogodilo da su se otvorile arhive i pronašle fotografije jednog davnog druženja, niških i mostarskih pisaca i prevodilaca, snimljene u Mostaru pre skoro pola veka (iz ranih osamdesetih). Otvorili su se, delimično, i neki lični albumi u duši, ali, opet, kao fragmenti.
Teško ih je sklopiti u neku uverljivu konstrukciju, u narativ o prijateljstvu između dva grada, narativ koji je izgoreo u plamenu umiranja države koja ih je povezivala – ja danas ne čujem da se mnogo druže, kao nekad, literati iz Mostara, i Skoplja, i Niša, i tako redom.
Zato nema narativa: samo ovih slika na kojima sam ja, umišljeni postdiplomac, i pesnik-profesor Safet Sarić, sa onima kojih više nema: Alijom Kebom, kao i Sašom Hadži-Tančićem, Mikom Ignjatovićem, Stefanom Nikolovim, Miletom Ostojićem, Blagojem Glozićem.
Na mostu, na vrelu, izbledele slike lišene su onog toplog, drugarskog, koje smo podelili sa Mostarcima u redovnim godišnjim razmenama.
Nema ni boemskog: u noći kada su đaci doveli svog profesora, pesnika, i popeli ga na sto da nam recituje, gromoglasno, mi, Nišlije, nismo odstupili ni za dlaku: i mi smo svog pesnika popeli na drugi sto, da i on zagrmi.
Eh, kad biste znali kako su tada grmeli pesnici, pre nego što su nastupila vremena kada je grmelo sve drugo, ruševno i strašnije. I razdvojilo niško i mostarsko prijateljstvo, nadam se, ipak, ne zauvek. Zato su ove slike podsećanje na gubitak, na nestanak, izvedene, kako bi rekao Jejts, iz svoje mračne noći.
Među njima, mogu još uvek da čujem zvuk jedne čudne pesme, bar jednog njenog stiha. Nastala je na predivnom mestu, na vrelu Bune, u veselom razgovoru. Jedan od nas, Blagoje Glozić, žurno je nešto pisao i brisao dok smo se mi sladili jeguljama, ne sluteći šta nam sprema.
A spremao je stihove. Recitovao ih je tada, recitovao ih je nad vrelom, i nad rekom, i na mostu, i za stolom, i na stolici, i za recepcijom, i nasred ulice, svuda gde je trebalo ostaviti pesnički trag za slučaj da dođe, ah, nastavak onih toplih vremena. Pesnik je govorio, narod je uživao. Tada.
Poslednji put, sećam se kao da je juče bilo, na železničkoj stanici. Naši mostarski prijatelji stajali su na peronu, a mi smo se već uvukli u kupe i samo još čas, jedan čas, naginjali kroz prozor dok je Blagoje recitovao, na opšte veselje prisutnih:
A Neretva, Neretva je ludo
A kakva je, takva je u skoku.
Nije važno, mislila sam tada, kao i sada, koje je ludilo izvuklo Neretvu iz korita i podiglo je u skok, za razliku od uobičajene prakse. Uredno je ozvučilo stare fotografije i, kao ništa drugo posle decenija sumornih dešavanja, mračnih noći i pogubljenih, spaljenih ili prašnjavih arhiva, izmamilo mi osmeh na lice.
Jeste, bar se to zaista dogodilo. Taj ludi, taj ludo pesnički skok.
Za GLEDIŠTA piše: Dragana Mašović
Politika privatnosti
Da bismo čitaocima pružili najbolje iskustvo, koristimo tehnologiju takozvanih kolačića za čuvanje i pristup informacijama o uređaju sa kojeg pristupate ovoj adresi. Vaša saglasnost omogućava programu da automatski obrađuje podatke. Nepristanak ili povlačenje saglasnosti neće negativno uticati na karakteristike. Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
The technical storage or access is required to create user profiles to send advertising, or to track the user on a website or across several websites for similar marketing purposes.
