Postoje dani kad vetar šapuće istine, a mi ih slušamo u tišini, kao da nam je usta zapečatila nevidljiva ruka vremena. Ali onda dođe trenutak – onaj duboki, teški trenutak – kad ćutanje postane teret, a reči, te iskre iz duše, moraju da progovore.
Govorim sebi da bih govorio tebi. Dakle:
Ako govoriš, Pope, neka tvoje reči budu važnije od tvog ćutanja, jer svet neće sačekati da se odlučiš između šapata i groma.
Vinograd noću, nepoznati autor
Reči su mostovi, i krhki i čvrsti u isto vreme. Preko njih prelaziš reke zaborava, noseći na ramenima ono što si sakupljao u srcu. Ali pazi – ne bacaj ih kao kamenje u bunar, da čuješ samo odjek sopstvene sujete.
Neka budu kao hleb, tople i pune, da nahrane one koji slušaju. Ili, ako baš moraš, Pope, baci ih kao seme – možda iz njih nešto iznikne, makar i korov, da podseti svet da si bio tu.
Ponekad pomislim: da li je ćutanje samo lenjost reči? Ili je možda mudrost, prerušena u odsustvo zvuka? Ali onda se setim onih koji su ćutali pred olujom i onih koji su je razbili jednom jedinom rečju. Koja ih je ubila.
I pitam se: šta je teže – nositi tišinu kao krst ili je skinuti kao plašt i stati go pred svetom sa rečima kao mačem? Znam odgovor, jer moje ime nosi odjek onih koji su govorili kad je trebalo, a ćutali kad se moralo.
Ipak, ne može ni da me zavara ozbiljnost ovih misli. Život je, na kraju, i komedija – tragična, ali smešna. Zamisli: stojiš ispred večnosti, spreman da izgovoriš poslednju reč, a ona ti isklizne iz usta kao „ops!”.
I Bog se nasmeje, jer i On zna da je humor samo istina koja se spotakla. Zato govori, ali neka tvoje reči imaju težinu – ne onu koja davi, već onu koja podiže, kao vetar što nosi pticu kad joj krila klonu.
Na kraju, kad se sve sabere, neka tvoje reči ostanu kao trag u pesku – da ih talasi pamte duže od tvog koraka. Ako govoriš, neka bude tako da tvoje ćutanje poželi da progovori umesto tebe. Ako govoriš, neka tvoje reči budu glasnije od tvog ćutanja!
Stojim u vinogradu, gledam čokote koji se pružaju ka suncu, i slušam tišinu. Ali to nije prazna tišina – to je ona što peva o zemlji, o korenu, o rukama koje su sadile pre mene. I onda, kad vetar prošapuće kroz tek napupelo lišće, dođe mi da progovorim sa sobom sam. Ne zato što se mora, već zato što znam: kad tako govoriš, tvoje reči jedino tada budu glasnije od tvog ćutanja. U se i u kljuse.
Te reči nisu samo zvuk. One su kao vino – sazrevaju u dubini duše, nose ukus godina i istine. Ne bacam reči olako, nego kao da sejem seme po kamenu. Biram ih, pažljivo, kao što biram zrnevlje grožđe za berbu – da budu zrela, da imaju snagu. Jer svet je pun šapata, pun buke, a malo je onih koji umeju da zagrme ako treba.
A ja umem. Moj glas je eho onih starih Popovića, što su znali kad da ćute, a kad da puste reči da odjeknu kao zvono sa zvonika crkve gde su služili Gospodu.
Ali nemoj ni da pomisliš da su moje reči uvek teške kao olovo iz klatna. Ponekad su lake, kao onaj tren kad ti vino udari u glavu, pa se nasmeješ sam sebi. Život je, ipak, i šala – ozbiljna, ali šala.
Zamisli: stojim pred svetom, spreman da kažem nešto veliko, a iz usta mi izleti „E, pa dobro!”. I svi se smejete, jer znate da i u tome ima istine. Ali reči koje mi mislima rukovode, čak i kad tihuju, imaju snagu da nadjačaju tišinu – ne vriskom, već onim dubokim tonom koji ostaje u kostima.
Vinograd me je naučio strpljenju, zemlja učinila mudrim, a ime mi je dao koren. I sad, kad govorim, to nije samo moj glas – to je hor i onih pre mene, pomešan sa ovim nemuštim – mojim. Neka bude glasan, ne da se nadvikuje sa drugima, već da probudi one što spavaju u tišini.
Jer ćutanje je lepo, ali kad reči progovore, neka se čuju do neba – kao pesma koju vetar nosi preko gora.
Na kraju, kad se sve smiri, neka reči koje izgovorim ostanu kao trag u zemlji koju sam obrađivao. Samo to. Neka budu glasnije od mog ćutanja, da ih pamte i oni što dolaze posle mene, uz čašu vina i osmeh. Uzdravlje i ajd zdravo!
za GLEDIŠTA piše Dalibor POPOVIĆ POP
POGLEDAJ JOŠ
Aleksandar Stanković: „SVET JOŠ UVEK FUNKCIONIŠE, MADA OTEŽANO”
U Nišu je 22. januara 2025. godine preminula Aleksandra Saška Dejanović, urednica kultne emisije „Spektar melodija” koja se emitovala na talasima Radija Niš od 1978. do 1988. godine.
Aleksandra Saška Dejanović (1943–2025) legenda niškog radija, ostavila je neizbrisiv trag u lepšoj istoriji Niša kod svih koji su slušali i voleli njenu emisiju. Njen rad nije bio samo profesija, već životna strast koja se odrazila u svakom slovu i taktu muzike koju je emitovala. Njen muzički izbor bio je prava inspiracija za mnoge, a emisija Spektar melodija postala je nešto više od programa na radiju – postala je simbol vremena.
RADNI VEK U RADIO NIŠU
Saška je rođena u Boru, 7. februara 1943. godine, a u Nišu je završila Osnovnu i Srednju muzičku školu „Dr Vojislav Vučković”. Upisala je istureno odeljenje Beogradske muzičke akademije u Nišu, ali je odmah nakon srednje škole počela da radi na radiju, gde je provela ceo radni vek. Započela je kao tonski realizator, zatim radila kao fonetekar, a kasnije i kao muzički saradnik.
Njeno besprekorno snalaženje među hiljadama ploča i traka postalo je legendarno, a tome svedoče brojne anegdote. Ova veština joj je znatno olakšala uređivanje muzičkih emisija. Za izbor muzike u dokumentarnim emisijama dobila je više nagrada na konkursima Jugoslovenske radio-televizije.
KULTNA EMISIJA SPEKTAR MELODIJA
Najveću slavu stekla je uređivanjem i pisanjem najave za jednu od najslušanijih emisija Radio Niša – Spektar melodija, koja se emitovala u udarnom terminu radnim danima od podneva do četrnaest časova.
Ova emisija je, mnogo pre pojave interneta i nezaustavljive „piraterije”, bila u Nišu najvažniji izvor informacija o novoj muzici, kako sa prostora bivše države, tako i muzike sa svetskih pozornica.
Emisija je imala brojne saradnike – diskofile, koji su nesebično donosili novu muziku i pripremali tematske blokove: filmsku muziku, džez, bluz, hevi metal, novi talas.
Emisija je donosila i Muzički medaljon–blok popularne klasične muzike, koji je kod mladih slušalaca izazivao oduševljenje i imao značajan obrazovni karakter.
Lista Spektra sastavljana je po željama slušalaca koje su redovno pristizale u vidu dopisnica, razglednica i pisama. Radio Niš je u to vreme mogao da se čuje na ultrakratkim i srednjim talasima širom Srbije, sve do juga povardarja, ali i u Bugarskoj i Rumuniji, gde je emisija takođe imala verne slušaoce.
A Saška je svu tu publiku vredno negovala i pravim rasporedom pesama uticala i na to da zbog toga mnogi đaci svojevremeno zakasne na popodnevne časove u školu, slušajući naravno Spektar melodija.
Kroz emisiju su prošla gotovo sva značajna imena popularne muzičke scene, a nekoliko stranica otrgnutih iz knjige autograma svedoče o zvezdama kao što su bile Đorđe Balašević, Milan Mladenović, ali i Darko Rundek i mnogi, mnogi drugi.
PODRŠKA MLADIM NIŠKIM MUZIČARIMA
Emisija je bila posebno vetar u leđa i najznačajnija podrška niškim muzičkim grupama, kao što su bile Lutajuća srca, Galija i Kerber.
Saška je sa ekipom ton majstora često organizovala snimanja u studiju Radio Niša, uglavnom u večernjim i noćnim satima, nakon završetka programa, a Spektar melodija je imao tokom decenije emitovanja i brojne spikere – Voja, Jasmina, Elva, Neda, Saša, Dušan … Jedna od velikih akcija bila je organizacija koncerta Spektar melodija u Hali Čair, gde je nastupilo na desetine niških sastava.
Međutim, poseban događaj bilo je snimanje pesme Spektar melodija 1986. godine, u kojoj su učestvovali članovi Galije, Kerbera grupe Tam-tam i drugih. A koju zahvaljujući porodici Dejanović možete čuti i danas. Muziku i aranžman napisao je poznati niški kompozitor Minja Marković, a tekst je napisala naša draga profesorka Dragana Mašović. Upečatljivi solo u kompoziciji izveo je Žan Žak Roskam, poznati tamnoputi, tadašnji član grupe Galija.
Spektar melodija – Arhivski zapis iz 1986. godine
MALI I VELIKI LJUDI IZ RADIO APARATA
Spektar je uz objašnjenje uprave radija da u razrađenom terminu treba „zaraditi na marketingu” – ukinut 1988. godine.
Do odlaska u penziju 1997. godine Saška je radila na mnogim drugim programskim segmentima, a poslednjih gotovo dve godine „bojila” je svojim muzičkim izborom noćni program Radio Niša.
Poslednje večeri na radnom mestu, Saški je ukazana čast da bude gost u emisiji Gost u (Lole Ribara) 7a. Zahvaljujući se slušaocima, kolegama i saradnicima koji su joj pomagali, hrabrili je i podržavali – oprostila se rečima: „Svoj radni vek zaista vidim kao pesmu koja se najviše voli, a svaka pesma ima svoj početak i kraj.”
ŽIVOT I NASLEĐE ALEKSANDRE SAŠKE DEJANOVIĆ
Saška je provela pedeset devet godina u braku sa svojom srednjoškolskom ljubavlju, profesorom muzike i dirigentom Slobodanom Dejanovićem. Iza sebe je ostavila dvojicu sinova, troje unučadi i troje praunučadi.
A njen doprinos kulturi i muzičkom životu Niša ostaće zauvek upamćen. Aleksandra Saška Dejanović nije bila samo muzička urednica, već i simbol jednog vremena kada je muzika zaista spajala ljude čudesnim Spektrom melodija.
Geneza spomenika kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću Ujedinitelju predstavlja u stvari neponovljivu dramsku trilogiju: atentat u Marselju (1934), podizanje spomenika (1939), uklanjanje (rušenje) spomenika (1946), te njegova obnova i vraćanje na staro mesto na novoimenovanom Trgu kralja Aleksandra Prvog (2000-2004).
Spomenik Kralja Aleksandra Ujedinitilja po otkrivanju 1939. godine- Foto Istorijski arhiv Niš
Pored spomenika, konjaničke figure sa kraljem u sedlu, pre Drugog svetskog rata u Nišu su postavljene još tri kraljeve biste na postamentu: dve u samom gradu, dok je jedna bista krasila park-šetalište u Niškoj Banji. Sve su uklonjene u periodu 1944-1946. godine.
Uklonjena su ne samo obeležja posvećena kralju već i dopojasna bista Nikole Pašića kod Železničke stanice, zatim bista Miloša Obilića u krugu Inženjerijske kasarne, bista Karington Vajld u krugu Engleskog doma i dr. Bista predsednika niške opštine Todora Milovanovića oštećena je u bombardovanju 1941. godine i čuva se u Narodnom muzeju u Nišu.
U podnaslovu ovoga teksta naznačene su ključne godine koje su u vezi sa tragičnom sudbinom jugoslovenskog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića (Cetinje, 1888-1934, Marselj, kralj Ujedinitelj): od njegovog ubistva u atentatu u Marselju, kao prve žrtve nadirućeg nacizma u Evropi (1934), pa do podizanja spomenika (1939), na petogodišnjicu njegove smrti u Nišu kao središtu Moravske banovine.
Bio je to spomenik monumentalan po gabaritu postamenta. Kralj na propetom konju, sa odlučnim izrazom ratnika i vojskovođe, čiji je pogled uperen ka jugu otadžbine: Staroj Srbiji i Maćedoniji!
Na izmaku ove, 2024, povodom devedeset godina od kraljeve pogibije, otvorena je multidisciplinarna izložba Čuvajte (mi) Jugoslaviju u Muzeju Jugoslavije, u kojoj je jedan segment posvećen uništenim kraljevim spomenicama. Do 1947. na prostoru nekadašnje socijalističke Jugoslavije više nije bilo nijednog javnog spomenika, bez obzira na umetničku formu, posvećenog kralju Aleksandru Prvom.
I, dodajemo na ovom mestu, istu sudbinu doživela su i javna spomenička obeležja njegovom ocu, kralju Petru Prvom Karađorđeviću Oslobodiocu. Gradu Nišu pripada čast da je donekle ispravio istorijsku nepravdu, u nekoj vrsti simboličnog, javnog i nacionalnog pokajanja (katarze)!
Prvobitni izgled spomenika – Foto Istorijaki arhiv Niš
Kompozicija natprirodne veličine
Od 1996, kada je prvi put javno, u medijima, pokrenuta inicijativa za podizanje spomenika, od strane ondašnjeg direktora niškog Narodnog muzeja, arhitekte Đorđa Canića (1943-1998), nepune četiri godine trajao je proces istoriografskog istraživanja, uspostavljanja kontakata i podrške porodice autora Radete Stankovića, raspisivanja konkursa, te konačne odluke gradskih vlasti toga vremena da se pristupi izradi i podizanju spomenika na istom mestu gde je uklonjen 1946, i to na starim temeljima, koji su bili u dobrom stanju, a koji su u međuvremenu locirani i otkriveni.
Pregledom interaktivne mape spomeničkih obeležja na teritoriji Kraljevine Jugoslavije na izložbi u Muzeju Jugoslavije može se utvrditi da je Niš jedan od retkih većih gradova (ili, nezvanično, drugi prestoni grad Srbije) koji je imao više javnih spomen-obeležja posvećenih kralju, a zbog jedinstvenog spomenika – konjaničke figure koja je rad značajnog srpskog vajara Radete Stankovića (Beč, 1905 – Beograd, 1996) – kao i zbog obnovljenog spomenika iz 2004. godine, koji je izvajao Zoran Ivanović iz Beograda, svakako je ušao u agendu evropske kulturne (spomeničke) baštine.
Inače, kralj Aleksandar je često boravio u Nišu i Niškoj Banji, slično kao i kraljevi iz dinastije Obrenović (najčešće kralj Milan). Povodom Dana oslobođenja Niša od Osmanlija (1877, po starom kalendaru), 1927, kralj Aleksandar je obišao memorijalno mesto Čegar, poprište Čegarske bitke (1809). U Niškoj Banji često se krepio na izvorištu tople vode zbog reumatičnih bolova, te otud i brojne mozaične razglednice toga vremena sa njegovim likom.
To su, između ostalog, bili i razlozi da se podigne memorijalni spomenik kralju Aleksandru Prvom, što je bilo moguće i zahvaljujući političkoj poziciji Dragiše Cvetkovića, koji je u vreme podizanja spomenika bio predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije.
Na velikoj svečanosti, gde se slegao narod iz svih krajeva Moravske banovine, 17. decembra 1939, na kraljev rođendan, i povodom pet godina od pogibije u Marselju, po ledenoj kiši, otkriven je impozantan spomenik kralju Aleksandru Prvom Ujedinitelju.
Na svečanoj tribini stajali su Radenko Stanković, otac autora spomenika i namesnik maloletnom kralju Petru Drugom, koji je otkrio spomenik, Dragiša Cvetković, Njegova Svetost patrijarh srpski dr Gavrilo Dožić, koji je osveštao spomenik, ministar vojni general Milan Nedić, predsednik niške opštine Đoka Kocić, te autor Radeta Stanković, i mnogi drugi.
Na stepeništu postamenta stajali su niški sokolci i odred starih četnika, na čelu sa Kostom Pećancem. Kraljev spomenik se nalazio na Trgu knjaza Mihaila Obrenovića, a posle rata je ovaj trg nekoliko puta menjao naziv, da bi sa podizanjem novog spomenika ujedno bio imenovan kao Trg kralja Aleksandra Ujedinitelja.
Bronzana spomenička kompozicija propetog konja sa kraljem u sedlu bila je natprirodne veličine – visoka 4,5 metra, na masivnom postamentu obloženom crnim granitnim pločama, visine devet metara (ukupno 13,5 metara), i dominirala je u eksterijeru trga.
Na obe bočne strane spomenika ankerisane su dve masivne bronzane ploče (72 h 218 cm), sa plitkim reljefima na kojima su predstavljene dve scene: prva, pod nazivom Vojnička četa na pobedničkom maršu na putu Slobode, i druga Kralj Aleksandar prima deputaciju Moravaca.
Niš danas – Spomenik Kralju Aleksandru Ujedinitelju
Odluka Gradskog odbora
Posle uklanjanja (rušenja) spomenika 1946, ove dve ploče su jedini sačuvani, bez oštećenja, materijalni artefakti (ostaci) i nalaze se u Narodnom muzeju u Nišu, što je objavljeno u tekstu sa slikom jedne od ploča u reviji Niški vesnik (god. druga, br. 3, mart 2000). Završni čin ove „dramske trilogije” jeste odluka novih vlasti o uklanjanju spomenika, koja se nalazi u sačuvanoj originalnoj svesci Zapisnika (u Istorijskom arhivu u Nišu).
SPOMENIČKI DOSIJE NIŠA: Ispravljena nepravda
Povod za otkrivanje novog spomenika, 7. decembra 2004, kako je istaknuto u objavi, bilo je obeležavanje devedeset godina od donošenja tzv. Niške deklaracije u ratnoj skupštini (1914), kojom se definiše ujedinjenje troimenog naroda u novu jugoslovensku državu posle završetka Velikog rata.
Tom prilikom je vladika niški Irinej rekao da je izgradnjom spomenika ispravljena istorijska nepravda. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević je rekao da je veoma srećan što je nakon mnogo godina vraćen spomenik. On je na prijemu kod niškog gradonačelnika kazao da ne vidi u budućnosti „novu Jugoslaviju”: „Naš cilj je Evropska unija, a u njoj će biti sve bivše jugoslovenske republike!”
A povod za objavljivanje ovog teksta jeste obeležavanje dvadesete godišnjice od obnavljanja ovog značajnog spomen-obeležja u Nišu.
U Zapisniku sa sednice Izvršnog odbora Gradskog narodnog odbora od 1. marta 1946, pod tačkom 5, piše: „Gradski narodni odbor usvaja predlog Mesnog odbora Narodnog fronta o uklanjanju spomenika kralju Aleksandru sa Trga Crvene armije. Prilikom skidanja voditi računa da se spomenik ne ošteti.
Ovaj posao obaviće Tehničko preduzeće GNO, uz saradnju i pomoć stručnjaka Mostovske radionice i u najkraćem vremenu.”
Obnovljeni spomenik 2004. je nesumnjivo autorsko delo, rađen je po modelu srušenog spomenika, sa bitnim korekcijama konjaničke kompozicije, a po dimenzijama nešto je i niži: konjanička kompozicija iznosi 4,5 metra; postament sedam metara (ukupno 11,5 metara); težina 3,3 tone; na bočnim stranama nema ploča sa prvobitnim reljefima.
Nakon romana Atlas opisan nebom (1993), Opsada crkve Svetog Spasa (1997) i Sitničarnica „Kod srećne ruke” (2000), Goran Petrović se, posle dvodecenijske pauze, 2022. godine oglasio novim romanima Papir sa vodenim znakom i Ikonostas sveg poznatog sveta, a posthumno je objavljen i roman Palata na devet pogleda (2024).
Oni predstavljaju prva dva toka najavljenog „romana delte” koji, prema rečima samog pisca, obuhvata period od preko 500 godina – od srednjeg veka do danas ‒ i pokriva prostor Srbije, Italije, Grčke i drugih zemalja.
Da su ovi romani delovi veće romaneskne strukture, potvrđuju srodni umetnički postupci, vidovi i tempo pripovedanja, paralelne teme, motivi, situacije koji se međusobno dodiruju i prožimaju tvoreći jedinstveni tok koji se do kraja grana u niz rukavaca u promenljivom narativnom odnosu, ali sa jasno izdvojenim istorijskim i hronološkim središtem. Samim motom implicira se da je „roman delta” skromni deo književnosti, koja je „ako imamo u vidu veličinu sveta […] tek citat izdvojen u pokušaju da se objasni suština ljudskog roda”.
To ukazuje na još jednu dimenziju odrednice „roman delta”: romani talože i pohranjuju ono najbolje što je do sada u književnosti i umetnosti stvoreno dok pripovedač ima ulogu da sačini izbor tema i da na taj način čitaocu učini lakšim plovidbu kroz bezobalnu mrežu reka, pritoka, potoka, koji se granaju u široku deltupre no što se uliju u pripovedačko more ili u okean. U suštini, reč je o svojevidnom „uklapanju” priča, epizoda, sentenci, što potvrđuju podnaslovne odrednice istaknute navodnicima koje dodatno dopunjuju i semantizuju tekst i posebno izdvojeni pasusi.
U tom kontekstu, putovanje kao simbolički prikaz odnosa između prostora i objekata, bića i pojava, značajno određuje roman Ikonostas sveg poznatog sveta Gorana Petrovića, u kojem putuju ikone sa Hilandara. Radnja romana odvija se u petnaestom veku najpre u Srbiji u doba vladavine despota Stefana Lazarevića, a potom i u Grčkoj u vreme udara orijentalnog koncepta sveta na vizantijsku duhovnost i estetiku.
Time su uspostavljene i razlike između zapadne civilizacije, koja je doživljavala renesansni procvat, i srpske kulture, u kojoj se renesansa, prema rečima Dimitrija Bogdanovića, tek sluti u doživljaju prirode u Slovu ljubve despota Stefana Lazarevića[1].
Pripovedanje u romanu Ikonostas sveg poznatog sveta bazira se i na istorijskoj, i na hrišćanskoj osnovi, otvarajući se u pojedinim segmentima i ka magičnorealističkom „pesničkom odgonetanju ili pesničkom poricanju stvarnosti”[2].
Sem toga, Petrović se ovde okreće metafizici i mistici, prikazivanju realnosti uz pomoć metafore, alegorije i fantastičnog oneobičavanja stvarnosti. Jedinstveni sakralni jezik sadržan je već u naslovnom terminu ikonostas čije se bukvalno značenje odnosi na „mesto gde su postavljane svete ikone”[3]
Tako sam naslov, s jedne strane, uvodi čitaoca u određenu istorijsku i umetničku epohu karakterističnu po duboreznom i pozlaćenom ikonostasu koji se od XIV veka sve više razvijao u pravoslavnoj crkvi, dok s druge, gustim semantičkim i simboličkim podtekstom opcrtava krivudavu pripovednu putanju na granici između vidljivog i nevidljivog, materijalnog i duhovnog, zemaljskog i nebeskog sveta.
Ta putanja svoje polazište ima u prozoru otvorenom prema ozvezdanom nebu na prednjoj korici romana. Na taj način, osečkom delića zvezdanog neba – simboličkog oltarskog prostora, odašilje se poruka o duhovnom, ontološkom, epistemičkom, naporednom smislu knjige kao spojnice između prošlog i dolazećih vekova. U tom vremenskom sudaru, slika, ikona ima ključnu poziciju, jer je ikonostas prozor u transcendetno plavetnilo.
Apstraktna slika prozora na samom početku određuje oblik romana sa zamagljenom granicom između stvarnog i imaginativnog prostora. Pogled kroz prozor ka zvezdanom svodu jedan je od ključnih poetičkih motiva i tom apstrakcijom prevazilazi se utisak realističkog prikazivanja objektivnog sveta. Kao rezultat toga, proširuje se semantička podloga slike omogućavajući nadolaženje interteksta i novih pripovednih tokova u sedimentacione narativne basene.
Pripovedanje se grana na tri glavna toka koji su istovremeno i različiti i komplementarni. To su: ODAVDE PA DO MILE VOLJE, PO ŠIRINI I VISINI i BILO BI DOBRO DA ZNAMO NA ČEMU SMO. Oni su hijerarhijski podeljeni na podtokove, čiji naslovi obezbeđuju koherentnost i spajanje u više tačaka tako da svaki pojam u širokoj delti reči i rečenica ima svoje privilegovano mesto.
Pažljivo i smisleno odabrani podnaslovi etimološki utemeljuju konstrukciju predstavljene stvarnosti, metaforičko-metonimijski sistematizuju izlaganje i služe kao orijentiri u očuđenoj vremenskoj i prostornoj dimenziji. Zadatak tih podtokova je da generišu fiktivni svet sa osnovom u stvarnosti ili u čudesnim putovanjima i čudima tipičnim za srednjovekovne izvore života svetaca, pri čemu funkcionišu kao stabilni i potpuno samostalni i nezavisni pripovedni entiteti ‒ bilo da se krene sa čitanjem sleva na desno, ili zdesna nalevo, svejedno se stiže do ušća, pristaništa i sliva delte.
Sama ideja stvaranja „romana delte” stukturirane iz velikog broja narativnih rukavaca svojevidna je fantastička paradigma sa promenljivim ishodom. Onako kako se stvarnost menja tokom različitih istorijskih perioda, tako se menja i izvesnost estetskih, književnih, filozofskih i religijskih normi, od trenutka kada se čitalac sretne sa glavnim junakom Dovoljom, do trenutka kada na dvor despota Stefana Lazarevića u Beograd sa Hilandara stigne samo jedna ikona, pa i ona sa likom neprepoznatljivog sveca.
Drugo ograničenje koje odsudno utiče na definisanje fantastičnog sistema u romanu inherentno je polaznom obrascu hagiografije koja primat daje hagiološkom nad faktografskim, a treće izvire iz razuđenog reljefa delte i suptilne arhitektonske kompozicijske konstrukcije romana po uzoru na ikonostas.
Postmoderna fantastika Gorana Petrovića u romanu Ikonostas sveg poznatog sveta nije radikalni rez sa tradicijom srpske fantastičke književne prakse, već ona ugrađuje tradicionalne motive, ali sa izrazitim transformacijskim, modifikacijskim i metafikcijskim impulsom koji dovodi u pitanje autentičnost istine i stvarnosti.
Prefinjeni jezik i pesničko osećanje sveta, pak, prave vidan zaokret u tematskom, motivskom i semantičkom pogledu, pokazujući da je reč bazična kategorija za estetsku refleksiju doživljajne pojavnosti i spacijalnu transgresiju kojom su istaknuta obeležja različitih kultura i pomeranje od nacionalnog ka opštem. To pomeranje klizi sferama duhovnosti podižući čitalačku svest o početnoj metafori književnosti kao kreacije u kojoj se ponovo stvara svet.
Sledstveno tome, fantastično se u knjizi Ikonostas sveg poznatog sveta shvata kao prekoračenje realističkog okvira priče. Pisac polazi od stvarnog događaja i on dalje „bubri u priču”, kako je Petrović jednom prilikom kazao, a fantastično se realizuje zahvaljujući čitaočevoj kolebljivosti u suočavanju sa nespojivim parametrima utvrđenih iskustvenih konvencija.
Usredsređenost na recepcijsku sferu produbljuje apercepciju između književnog i stvarnosnog konteksta, artikuliše ili materijalizuje odnos prema biću, pojmovima i pojavama i vodi stvaranju novih kognitivnih struktura. One otvaraju drugi ugao putovanja u istoriju Srbije sa koga se jasnije vidi društveni i institucionalni mehanizam vlasti despota Stefana Lazarevića.
Ta istorijska linija na vrhu neopipljive lestvice ujedinjuje Konstantina Filozofa, despota Stefana Lazarevića o kojem Konstantin piše „da niko nije mogao sagledati očiju njegovih, čak ni oni najviši. Ovo ne govorimo samo mi, nego svedoče i svi koji su to iskusili. A onaj koji se zaricao da će ih ugledati, nije se mogao ovoga udostojiti”[4], i pastira Dovolju, „neizlečivo dalekovidog”[5], ali i ograničenog da bića, stvari i pojave sagleda izbliza.
Zahvaljujući tom daru, on iz svog seoskog ambijenta u kojem se njegove sposobnosti doživljavaju kao mane pa mu je zato povereno čuvanje kravice Granave, iskoračuje u potpuno drugačiji svet, gde na despotovom dvoru dobija nameštenje prepisivača.
Dvojaka priroda despota Stefana Lazarevića, oblikovana od vlastodržačke hirovitosti i iživljavanja nad podređenima koji grade manastir i umetničke senzitivnosti oličene u Slovo ljubvu, jednoj od najlepših pesničkih poslanica u srpskoj književnosti, suočava se sa svedokom i svojevrsnim dvojnikom Dovoljom, izabranim da u širem prostornom i vremenskom opsegu vidi ishodišta srpske budućnosti:
Video je sa onog svog usamljenog kamena, na onoj livadi, na onoj padini, na Onoj-tamo-gori… Mogao je da vidi, jer se to nije dešavalo odmah tu nego poizdalje, koliko da se niz travu do mile volje kotrljaš, kao dete… Pa, kao dečak da ustaneš, poskočiš, da se otreseš, namestiš kose… I tako se, kao momak uljuđen, niz strminu još spuštaš, čak do dole, do u nizinu, do kraj rečice… Mogao je Dovolja tamo da vidi, a ne silazeći, jednog čoveka… Sudeći po odeći nije bio velikaš, ali po svemu drugome što nije vidno izgledao je kao da jeste… Mogao je Dovolja da vidi tog čoveka plemenitog roda preobučenog u niščeg, kako luta, a ujedno s nekom namerom usredsređeno hodi… Mogao je da vidi tog čoveka kako dalje odlazi, pa se vraća, sve na jednom mestu kraj rečice nešto premišljajući…
Da bi predveče zamakao u sumrak. Gde? Čak ni Dovolja nije mogao da vidi.[6]
Kroz sekvencijalno odvijanje teksta prati se potraga despota Stefana Lazarevića za najboljim mestom na kome bi mogao da sagradi crkvu „da ozida sopstvenu grobnicu, da za života odredi gde će večno počivati…”[7] A kada je konačno pronašao takvo mesto, pozvao je svog učitelja Konstantina Filozofa da potvrdi da je valjano i potom ga osvetio:
…priča se da je despot Stefan Lazarević lično, od svoje ruke, krečnim mlekom salio krst gde će biti Hram Svete Trojice!
‒ A onda krečnim mlekom i opisao krug gde će biti položeni temelji obzida manastirske porte…
Transgresijom prostora, tekst se iz ravni realnog premešta na ravan fantastičnog i čudesnog koju signalizuju izabrani junak Dovolja, Ona-tamo-gora, žeženi venac, misterija koja se plete oko junaka koji odlazi i vraća se sa zapetim psima i sokolovima, čovek koji nešto piše i koji jeste i nije monah, pobadanje kočića sred belog krsta i vezivanje končića, vojnik koji odlaže samostrel i počinje unatraške da se udaljava od krsta i kočića da bi, nakon što je razmotao pozamašno klube, počeo da kruži oko njega, belo krečno mleko i krug.
Štaviše, taj liminalni prostor prevazilazi realnost artikulišući višak podtekstovnog značenja iscrtanog kruga krečnim mlekom kao simboličke projekcije nepoznatog. Pastir Dovolja postaje opsednut prozorima na utvrđenju despota Stefana Lazarevića na ušću Save u Dunav.
Njegova opsednutost postaje veća kada shvati ispravnost učenja Konstantina Filozofa da se skladnost postiže kada se sa posmatranja velikog, pređe na obraćanje pažnje na ono što je malo i da „prilikom razmatranja svega manjeg mora se prepoznati i veliko. Ako se ova dva posmatranja ne slože, to samo može da znači da nešto nije dobro video, pa je najbolje da sve počne nanovo…”[9] Devet prozora na despotovom utvrđenju funkcionišu kao neka vrsta prvog reda ikonostasa na kome se nalaze prestone ikone.
Iako se sa sigurnošću ne bi moglo tvrditi da poglavlja SLEVA NADESNO i ZDESNA NALEVO bezuslovno pripadaju domenu fantastike, jer se u njima, suštinski, ne dešava ništa nemoguće i neverovatno, Dovoljin pogled kroz svih devet prozora kraj kojih je vladar često viđan kako se zamišljeno šeta, aktivira ontološku i epistemičku neizvesnost koja nedvosmisleno potvrđuje „da ovo neće biti uobičajeno gledanje”[10], već gledanje u svet ispunjen čudima.
Stoga se prozor ne pojavljuje samo kao poetički motiv, nego utiče na fantastičko proširenje i semantičku promenu teksta kroz perspektivu posmatrača. Važno je napomenuti da je perspektiva posmatrača značajan faktor koji implicira da se prikazana stvarnost shvati kao fantastična ili kao realistična sa jasnim odnosom posmatrača prema alteritetu ‒ dvoranima:
Dvorani vole da gledaju svet, pa i narod, baš tako – pritvorno, ni od tamo ni od ovamo, oni ne bi da budu na videlu, ali bi opet da sve najpomnije moguće nadgledaju. Da te jeza prođe na vekove.[11]
Ono što čitanje romana Ikonostas sveg poznatog sveta čini primamljivim jeste da upravo realistički opisi rađaju fantastiku i pokreću zaplet. Utvrđenje despota Stefana Lazarevića za Dovolju je imaginativni prostor, a za dvorane praznina koju treba popuniti različitim ukrasima: baldahinima iz Dubrovnika, perinama iz Pešte, neugasivim kandilima iz Soluna i svetozarnim ikonama sa Svete Gore.
Dekadencija i lažni moral dvorana dovodi do banalizacije i vulgarizacije duhovnih sadržaja svedenih na puki materijalizam koji sve meri i samerava novcem. Tako dolazi do VELIKOG OBRTANJA pripovednog toka u istoimenom potpoglavlju u smeru fantastike i alegorije, jer uvređeni svetozarni sveci odlučuju da se vrate na Svetu Goru i u Hilandar, „ne želeći da se prikazuju svakome ko ima novca da ih kupi”[12].
Personifikacijom ikona alternira se stvarnost oko fuzije između fizičkog izmeštanja i promene percepcije svetaca pod optikom raščovečenja. S obzirom na to da sveci, za razliku od čoveka, ne razlikuju četiri strane sveta potencira se njihovo podrazumevajuće prisustvo sublimirano u ideji da su ikone u simboličkom smislu Imago Mundi pravoslavlja.
Neuhvatljivo, dezorijentišuće i konfuzno putovanje svetozarnih svetaca determinisano je potpunim odsustvom osećaja za objektivnu realnost. Fluktuacija između spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora konstruiše fantastičku transgresiju i izdvajanje trojice svetaca u Egejskoj Makedoniji u želji da u tišini rasprave neko versko pitanje staro više od sto godina.
U zanosu rasprave i ne primećuju kako stižu u grad Ser koji je nekada pripadao Otomanskom carstvu. Petrovićev tekst problematizuje sam pojam objektivne prostorne i vremenske realnosti prezentovanjem granica uspostavljenih okom svetaca zaleđenih u prošlosti. Validnost tih granica značajno se potkopava pitanjima u funkciji povratka u istorijsku stvarnost omeđenu islamom čime, paradoksalno, priča dobija još fantastičnije odjeke: […] Kako je moguće da su ikone toliko mnogo pogrešile… […]Kako je moguće da trojica ikonopisanih svetaca još izdaleka nisu videli minareta, svetionike za život ismailćanski?! Iznad Sera ih je već bilo veoma mnogo uzvinutih, što od drveta što od kamena, u gornjem delu ukrašenih! [13]
Putovanje ikona sinonim je puta pravoslavne duhovnosti; sveta sa svojom zajednicom ikonopisanih svetaca sa sopstvenim etičkim pravilima i vrednosnim merilima. Osim opšteg kanona, ovaj specifičan mikrokosmos sadrži i različite tipove svetaca. Jedni odlaze u hrišćanski Solun, drugi zbog svoje skromnosti i stidljivosti u Solun i ne ulaze, jedni kreću ka Atosu kopnom, drugi morem, treći vazduhom, a samo bezimeni svetac stiže u Beograd.
Jedan od zapanjujućih aspekata priče o putovanju ikona je da se sama priroda fantastike ni u jednom trenutku ne dovodi u pitanje. Pripovedač ne osporava fantastičku situaciju u kojoj se ikone nalaze, jer je ona od samog početka postavljena kao neminovna. Beskraj i beskonačnost tog putovanja simbolizovani su u retoričkom pitanju: „A gde su ostale?”
Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022.
fusnote:
[1] Dimitrije Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti, SKZ, Beograd, 1980, str. 201.
[2] Alberto Uslar Pjetri, Književnost i ljudi Venecuele. Cit. prema: Ljiljana Pavlović-Samurović, Leksikon hispanoameričke književnosti, Savremena administracija, Beograd, 1993, str. 225.
[3] J. B. Konstantynowitz, Ikonostasis, Studien und Forschungen, (erster band) Band I, Lemberg (Lwów) 1939. str. 33.
[4] Konstantin Filozof, Povest o slovima (Skazanije o pismeneh) – Žitije despota Stefana Lazarevića, Stara srpskaknjiževnost u24 knjige, knjiga 11, Prosveta/ Srpska književna zadruga, Beograd, 1989, str. 311.
[5] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 7
[6] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 16‒17.
[7] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 21.
[8] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 21
[9] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 41.
[10] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 43.
[11] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 57.
[12] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 66.
[13] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 80.
Za GLEDIŠTA piše Danijela KOSTADINOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Milorad Durutović: UKUS KAMENA – PRASLIKE U PRIČAMA VUKOSAVA DELIBAŠIĆA
Đorđe Matić, veliki pesnik, doputovao je u Niš povodom zvaničnog početka saradnje između niškog Studentskog kulturnog centra i Srpskog kulturnog centra u Istri. Ovom prilikom predstavljena je njegova nova knjiga Sve bilo je muzika koju je objavio Centar za kulturu Gradac iz Raške, u okviru edicije Raške duhovne svečanosti. O knjizi su, pored autora, govorili pisci Dejan Stojiljković i dr Velibor Petković, koji je ujedno bio i moderator. Književni program je održan u sali Univerziteta u Nišu.
U pogovoru ove knjige Petar Peca Popović između ostalog zapisuje: „Za razliku od brojnih tumača stvarnosti gde iste nema ni u tragovima, kod Đorđa je prošlost kolona blistavih svetionika pred kojima se ostaje bez daha.”
Zvučni zapis sa književnog programa dostupan je ovde, a u nastavku donosimo jedno poglavlje iz ove knjige koje je (ne samo) za Nišlije posebno značajno.
GORAN KOSTIĆ KOSTA, OD STUDENOG DO NOVEMBRA
Od druge polovice pa prema kraju neusporedivih osamdesetih u Zagrebu, tada drugom najvećem gradu i kulturnom centru Jugoslavije, pojavila se posljednja generacija istinski važnih i radikalnih rok bendova. Svi su redom bili izvan glavne struje, s malom ali odanom publikom, i gotovo svi puleni nezavisnog izdavača i diskografa Zdenka Franjića.
Fascinantno: za razliku od ranijih valova, kad bi se pojavljivali bendovi u naletima, stilski ili ambicijom grupirani, ovi nisu bili ni zagrebački niti velegradski. Svi su dolazili iz drugih, po pravilu manjih gradova, ili pak iz duboke provincije – Vinkovci, Pula, Knin…
Svi osim jednog – zagrebačke grupe Studeni studeni, žestokog, takozvanog garažnog rokenrol benda, s pjesmama jakog zvuka, ali s jasnim melodijama, songovima brzog tempa sviranim svjesno rudimentarnim stilom.
Vodio ih je Goran Kostić zvani Kosta, gitarista, pjevač i autor benda. Čovjek inače upadljivo visokog rasta, krupne pojave, ali od onih krupnih ljudi koji zbog svoje figure ne djeluju prijeteće nego upravo obratno, kao neki “nježni divovi“ koje bi čovjek najradije da zagrli.
I Kosta je, naravno po stilu i senzibilitetu prvo, a možda da malo i prikrije tu svoju meku stranu, hodao ulicama Zagreba u uniformi za generacijsko raspoznavanje, u pankerskoj crnoj kožnoj jakni s patentnim zatvaračima i bedževima, imidžom koji su kvarile potpuno nerokerske naočale za vid (pripavši tako jednoj zasebnoj liniji ljudi u našem rokenrolu, cvikeraša, od pokojnog Miše Aleksića, preko Sanina Karića, do Saleta Verude iz KUD Idijota).
Ako bi Kostu čovjek mrvu bolje upoznao, vidio bi da prvi dojam nije bio slučajan: kao kontrast svojoj fizičkoj građi, bio je ličnost neobične osjetljivosti i dobronamjernosti u ophođenju. To će se poslije vidjeti i u naizgled gorkim, zapravo još uvijek kasnotinejdžerskim stihovima o otuđenju i sličnim uobičajenim tropama takvih bendova, ali ispod površine u stvari fragilnim, uznemirujućim tekstovima iz prve faze benda. Kosta je imao kratak staž i prije Studenih: dolazio je iz panka, svirao ranije u bitnoj grupi Blickrig i onda oformio samo svoj bend.
Bio je doduše prije Koste tu i prvi frontmen, odličan, prosto napravljen za scenu, siguran u sebe, prilično drčan i u mnogočemu Kostin antipod, pa je pjevač ubrzo nestao, a vođa benda preuzeo vokale. Možda se izgubilo nešto na scenskom nastupu, no dobilo se zasigurno na emociji.
Bili su Studeni studeni čudna kombinacija kao takvi: golemi, dominirajući Kosta, pa neki šutljivi bubnjar, koji je inače vozio taksi, basista isto nekakav osobenjak, drugi gitarista nesimpatičan alternativni šminker (kod nas tada mogućom kombinacijom), vrlo slabe tehničke proficijencije.
Ponovo, za razliku od proteklih generacija gdje su grupe čim uhvate neki uspjeh kretale i ka ozbiljnosti i profesionalizmu, ovdje se bend održavao u prilično kaotičnim, neprofesionaliziranim uvjetima. Ali, bili su marljivi i grizli su, svirali su svuda gdje je bilo prilike, otvarali za mnoge, često mnogo slabije grupe, svirali sa stilski bliskim grupama, ponekad bili hedlajneri na malim klupskim svirkama, ponajviše u klubu Đuro Đaković, čak i u hramu samom, u Kulušiću, često i u KSET-u i sličnim mjestima gdje se u to doba neprestano sviralo, kao da se znalo da će to biti posljednji nalet nečeg važnog u muzici koja je obilježila drugu polovicu vijeka kao nijedna druga, a onda malo prije nego će izgorjeti, završila sa svojom dotad najžešćom i najmanje komercijalnom formom.
Studeni studeni – Čisto kao suza, objavljen u nezavisnoj nakladi Search&Enjoy
BOJA ZAGREBA
Studeni studeni nakon nekih demo-snimaka napokon izdaju i ploču, malu, produženi singl, ali bez obzira, ipak pravu ploču, vinilnu, nešto što je u ono doba, što današnji muzičari teško da mogu znati, značilo nevjerojatno postignuće za ovakvu vrstu bendova.
Taj EP, Čisto kao suza, u nezavisnoj nakladi Search&Enjoy, spada u jedno od onih posebnih, istinski vrijednih (polu) andergraund izdanja. Bilo je još zvučno sličnih bendova u to doba. Ali ton, boja Kostinog glasa imali su nešto posebno, naročitu supstancu, teško dokazivu, a osjetnu gotovo isključivo generacijski i gradski.
U toj boji je bilo nešto sasvim specifično i posebno zagrebačko. Nastranu što su imali i pjesmu Ona leti iznad Zagreba, ali i bez te eksplicitne lociranosti to je boja glasa pjevača alternativnog rokenrol benda s kraja osamdesetih u Zagrebu, glavnom gradu SR Hrvatske, u federativnoj Jugoslaviji, zvuk i farba koja nije mogla doći od drugdje, baš onako kako Canetov ton i fraziranje nisu mogli doći od drugdje osim iz Beograda.
Iz toga tona, unatoč žuđenom izrazu urbane rokerske ogorčenosti i istine, neka naročita, dobro skrivena krhkost i ranjivost mogle su se osjetiti tu, pakirane u jaku gestu i žestoku, s pankom ukrštenu ritam i bluzersku oštru pratnju distorziranih gitara i svedene, sasvim bazične ritam-sekcije. Kao i toliko rokera koji su potpuno promijenili ovaj grad, pjevajući o njegovom samom srcu, o centru, a da nijedan od njih nije dolazio odatle, nego iz novih naselja, s periferija ili čak izvan grada, tako je i Kosta živio van centra.
Kad je već godinama bila izgrađena linija glavnih novozagrebačkih naselja niklih zaredom u malo vremena – Savski Gaj, Zapruđe, Utrine, Trnsko, Sopot, Siget, Travno, pa još kasnije Dugave i Sloboština – posljednji od kvartova koji je izrastao preko Save bilo je Središće, nekako drugačije i izdvojeno, onako građeno na komadu livade uz glavnu cestu ka centru.
Kosta je živio u tom tihom, jedva primjetnom kvartu koji su uličnom otrovnom aluzijom na sastav stanovnika sarkastičnom igrom riječi zvali – Srbišće.
SRBIŠĆE KAO USUD
Ovaj tekst slučajno izlazi 22. decembra, na datum, znat će svako ko je svjesno proveo godine do kraja pretposljednje dekade vijeka u nas, kad se u Jugoslaviji obilježavao Dan armije. Kostin otac bio je oficir JNA. Takozvano vojno lice, što je Kostu stavilo u dugu i nezaobilaznu lozu vođa i članova naših rokenrol bendova i potomaka vojnih lica, oficirskih sinova koje su, još jednom zagrebačkom premetaljkom, nazivali vojna grla.
Kostin bend prvi veći izlet u širu javnost pravi krajem 1990. godine – u posljednjoj godini kad je u Zagrebu još bila moguća takva situacija: sin ide u garažu na probu svog rokenrol benda dok tata oficir ide u kasarnu ili vojni institut na svoju mirnodopsku dužnost i zanimanje.
A onda dolazi sljedeća, 1991. godina. Dok bend dobija sve veći publicitet po muzičkoj štampi u gradu i izvan Zagreba, širom centara Jugoslavije, dok planira svirke i sljedeće korake i u ostatku zemlje, Kostin identitet rok-gitariste u očima okoline pada, a sve jače raste drugi dio identiteta i svodi se na ono čega je metafora promijenjeno ime njegova kvarta – Kosta je za mnoge odjednom sve manje Zagreb, a sve više Srbišće.
Goran Kostić Kosta (1966-2017)
NA „ODMOR” S KOJEG NEMA NAZAD
U odvratno, pakleno ljeto 1991. godine, kad je sve otišlo dođavola u krvavom plamenu, Kosta odlazi s ocem u Niš, navodno na odmor, a onda tamo i ostaje. Nema mu druge uostalom. Pod pritiscima užasnog vremena i pod prijetnjom sasvim konkretnih ljudi više se i nema gdje vratiti. Ni nekad bliskima čak.
Kad bi dojučerašnjeg Zagrepčanina i aktera rokenrol scene netko iz njegovog društva, iz bendova u kojima je svirao i društva u kojem se kretao, kasnije i spomenuo, to bi često bilo onim tako tipičnim ovdašnjim, obranaškim i sramnim gardom, namrgođenim i kao smrt hladnim refleksom po kojem se skoro uniformno čulo stotinu varijanti iste rečenice, a koja se svodila na pranje ruku i hinjenu i pravu ljutnju u poznatom grupnom refrenu: „Nije mi jasno zašto je otišao, mogao je ostati.”
Iako je mnogo godina poslije Kosta smirivao loptu u javnosti i govorio da mu nikad nitko ništa ružno nije rekao i čak, zapanjujuće, da „rat nije bio razlog”, istina je, naravno, drugačija.
Kosta je bio prisiljen otići iz svoga grada. Pritisaka ima raznih, naime, u milion varijeteta, barem smo to naučili ovdje i da je kako god okreneš Goran Kostić morao otići – to je činjenica, unatoč Kostinoj kasnijoj pomirljivosti i milostivosti. Sve drugo je laž.
Tako počinje druga, nikada očekivana ni pretpostavljena faza životna. Rezervna, slučajna, nikad kao prva. Ali trebalo je nastaviti živjeti, i naravno svirati. U Nišu obnavlja bend s drugim članovima, i simboličnom i sarkastičnom gestom, mijenja mu ime u Novembar.
Srbija je zatvorena, osiromašena, ali i željna dobrog zvuka. Zbog toga domaće grupe sviraju kao nikad. Paradoksalno, tada, devedesetih, u Srbiji pod sankcijama kao da su alternativne i nezavisne, nekomercijalne grupe svirale više nego ikad prije – doimalo se da što je bend žešći i radikalniji, više svirki će imati.
Kosta je tu situaciju pametno iskoristio i svirao mnogo i često, svakako snimao neuporedivo više nego ranije – s novom postavom snima i izdaje nekoliko albuma, a na prvom i vjerojatno najboljem surađivao je s jednim od najbitnijih ljudi prijašnje i mnogo poznatije generacije rok-glazbenika.
Sam Milan Mladenović, veleautor i martir legendarne grupe Ekatarina velika, svirao je na jednoj pjesmi Novembra, točnije staroj pjesmi Studenih koju je Kosta donio u niško izbjeglištvo.
Šta ti je rat – bazičnom ritam gitaristi Kosti, dionice svira jedan od najraskošnijih gitarista u povijesti naše scene.
Debi album Deguelo izdat 1994. godine, na kojem je gostovao Milan Mladenović
ZAGREBAČKA EKAVICA
Tu tužnoj i nježnoj ironiji nije kraj. Kosta je pisao nove pjesme, ali donio je u šturoj, izbjegličkoj popudbini i one koje su od grupe Studeni studeni učinile zagrebačku rokenrol andergraund atrakciju kraja osamdesetih – te pjesme sad je pjevao ekavicom.
Ne mogavši pak izvršiti posljednju i potpunu promjenu i prilagodbu identiteta do kraja: iako su pjesme postale ekavske, akcent pjevačev je ostao onaj isti i čujno nepromijenjen. Zagrebački dakako. Purgerski. Nešto trajno žalosti kad se slušaju te pjesme, pjevačev izgovor, boja i ton. Oni nekako ne spadaju tu gdje su po drugi put zaživjele.
Kosta je uporno gurao naprijed, trošio se fizički i nervno, u teškoj i nezdravoj Srbiji devedesetih i poslije u olako obećanom raju nakon Petog oktobra 2000. Rok-gitaroš i autor, sa sad već preko dvadeset godina iskustva, nikada se nije predao ni odustao od svog stila i načina svirke, što bi vjerojatno isto bilo i da je ostao u svom prvom gradu, u scenariju još jedne od naših priča o još jednoj neodživljenoj, nedogođenoj, prekinutoj budućnosti.
Prošle su te strašne godine, prošlo je mnogo godina i stvari su se promijenile. Istinski promijenile. Važne, suštinske stvari koje su sudbinski mijenjale živote nagore odjednom, surovo, kao da su se pak, uvježbanim našim kolektivnim mehanizmom, zaboravile.
Najlakše su zaboravljali oni koji su platili najmanju cijenu i koji su bilo aktivno, bilo pasivno, nečinjenjem, učestvovali u rušenju i razdvajanju koje je uništilo ili okrnjilo zauvijek tolike živote.
Ljudi su se ponovo počeli povezivati, naročito oni od kulture, među prvima su muzičari lako i nestrpljivo opet krenuli prelaziti nove granice. Nastale su čitave kulturne arheologije, pogotovo u istraživanju negdašnjeg rokenrola iz jugoslavenskih gradova, manjih i većih.
Budio se ponovo interes za mala i zaboravljena imena i grupe. Rok-entuzijasti, sakupljači i arhivisti, tražili su i sistematizirali te skrajnute muzičke pojave i vraćali im tekstovima, reizdanjima i portalima novi život, makar takav, arhivski. Sve je bolje osim zaborava i zabrane pamćenja.
Vratio se iz Zagreba, posredstvom jednog entuzijasta naročito, i interes za Kostu i njegovu grupu, onu nišku ironično preimenovanu, ali i prvu, najbitniju, zagrebačku.
I baš kad se počelo govoriti čak i o koncertu u Kostinom prvom (i možda jedinom) gradu, štoviše i u originalnoj postavi, došla je u ljeto, u julu prije pet godina očajna vijest. Kosta je umro, u Nišu.
Đorđe Matić – Kosti u sećanje (Video zapis sa programa Književne kolonije Sićevo 2023. godine)
SLOMLJENO SRCE
Nije da je kao toliko puta odavde odjeknula ona gromka tišina. Reakcije su bile brojne, pune deklarirane tuge i s mnogo sentimentalnosti i žala za boljim vremenima (pa što to nisu rekli onih prvih godina, uzgred, da su ono prije bila bolja vremena, nego tek sad?), opraštali su se razni s nekadašnje scene, neki privatno, neki javno, ko više, ko manje, i na razne načine.
Bilo je i in memoriama i nekrologa i po medijima. Ali sve je to uglavnom bilo slinavo, neiskreno, s pogledom ustranu da se sakrije to malo srama što je ostalo, ako ga je ostalo i ako ga je uopće bilo, a nad vlastitim ponašanjem i šutnjom spram svoga talentiranog sugrađanina koji je ni kriv ni dužan platio životnu kaznu kao posljedicu kolektivne pomahnitalosti.
U onim rijetkim slučajevima tugovanja za sugrađaninom što su si dozvolili oni kojima sve nije još bila prekrila, ili se u međuvremenu kao prašina s ramena otresla, samouvjerenost u vlastitu historijsku pravednost.
I nakon otrežnjenja dugo potisnuta istina da je sve ono bila jedna potpuna laž, ispod svega skutrio se bio najsakriveniji osjećaj među svim – to da su zapravo toliki ispali neopjevane kukavice, koje za svoj kukavičluk nisu odgovarale ni pred sobom, a kamoli pred nekim sudom javnosti i osnovne etičnosti što su je bili izdali tako lako, brzo i bez suviše razmišljanja, hladno. Moglo bi se reći – bez srca.
Kosta je umro, s pedeset i jednom godinom, od bolesti uzrokovane srčanim problemima. Prostije rečeno – od srca.
Oni koji su ga znali od nekad, iz prvog, najmoćnijeg, najradosnijeg perioda, znali su poslije toliko godina i svega pravi razlog: umro je od slomljenog srca.
Za GLEDIŠTA piše Đorđe MATIĆ
PROČITAJ JOŠ
Nikola Marković: SINESTEZIJA ĐORĐA MATIĆA – NIOTKUDA MOGUĆE, S LJUBAVLJU ZACELO
Ivan Blagojević se pojavio na ovdašnjoj kulturnoj sceni osamdesetih godina prošlog veka, zajedno sa mladom, poletnom generacijom alternativnih stvaralaca. Dakle, pripada generaciji koja je kroz nove, nešto drugačije i inovativne umetničke projekte trasirala jedan, rekli bismo, subeverzivni oblik poništavanja tradicionalnih vrednosti. Iskazala mogućnosti drugog i drugačijeg kreativnog traganja.
Novu knjigu Ivana Blagojevića – Hod po mazohizmu potražite u knjižarama ili klikom na sliku
Realnost tog tragalaštva odvija se izvan zvaničnih gradskih institucija kulture, društva omeđenog okoštalim društvenim vrednostima i nametnutim dnevno-političkim kriterijumima.
Pojavio se nenadano. U pravo vreme. Između, s jedne strane generacije koja se okupljala oko Književne omladine i redakcija „Naučnog podmlatka” i „Grafita”, jer su izdavačke kuće, zasebno „Gradina”, kao i listovi i većina književnih časopisa, bili zatvoreni za nove glasove. Pored ostalih, Zoran Ćirić, Slaviša Živković Nikolin, Zvonko Karanović, Kokan Mladenović, Stevan Bošnjak, Goran Stanković, Goran Stojanović, Vladimir Stanimirović, Kaja Pančić i drugi, tragali su za sopstvenim oblikom blago dozirane otkačenosti kojom je oblikovana svest o „novoj srpskoj prozi”.
Na drugoj strani nalazio se tek osnovani Studentski kulturni centar čiju su Redakciju predvodili Predrag Cvetičanin, Zoran Pešić Sigma i Goran Stanković. Preko almanaha „P okreti”, dva izdanja Vorholovih „POPisma”, knjige „Svetla u podrumu duše” grupe Džoi Divižn, produkcije „Studentkult” (Dobri Isak – „Mi plačemo iza tamnih naočara”, Arnold Lejn – „Dani ljubavi”) itd, širili su potkulturne sadržaje i snažno opozicionirali prema oficijalnoj kulturi i post-titoističkom društvenom poretku.
I na trećoj strani nalazio se Dom kulture „Josip Kolumbo”, današnji NKC, gde Bane Tasić i Miroljub Jovanović od Kamerne scene i Muzičkog kluba 81 stvaraju kultno mesto. Promovišu ne samo novu pozorišnu praksu, već i muzički „novi talas” kao autentični izdanak jugoslovenske multikulture.
Između njih, bio je ukotvljen Ivan Blagojević. Relativno sam. Pozorište postaje njegova opsesija već 1980. godine kada na trećoj godini studija u KUD „Stanko Paunović” rediteljski debituje sa Kovačevićevim „Maratoncima”, godinu dana kasnije na Ekonomskom fakultetu priprema Vilijamsov tekst „Tramvaj zvani želja”, potom „Pse” Miodraga Ilića i najzad režira dve kultne predstave Harmsovu „Jelisavetu bim-bam-bum” i Fazbinderove „Senke Anđela” koje su ceo grad digle na noge, čak uspaničile i članove Univerzitetskog komitete Saveza komunista.
Poslednja Ivanova režija plenila je publiku krajnje provokativnom inscenacijom, obnaženom predstavom, izazovnim kostimima, nesvakidašnjom scenografijom i posve inspiritativnom glumačkom ekipom. To je bila, možda, jedina niška pozorišna inscenacija koja je na preporuku univerzitetskih komitetlija (tadašnje vlasti) mogla da se igra isključivo posle deset! Kao, pre toga, Bertolučijev film „Poslednji tango u Parizu” koji je u „Istri” (današnji „Vilin grad”), isto prikazivan u kasnim večernjim satima!
Ljubav prema pozorištu je bila prevelika, što iskazuje i danas organizujući u okviru Nišvila i džez teatar. Ali pre toga trebalo bi pomenuti još jedan vredan teatarski iskorak, po svedočenju Marislava Radisavljević: „U istoriji niškog pozorištnog života zlatnim slovima obeležen”.
Avgusta 1992. godine u Institutu Mašinske industrije izvedena je predstava „Zločin i kazna” Dostojevskog u režiji Saše Milenkovskog kojom Blagojević sa Ljubišom Ristićem pokreće rad Niškog Ka-Pe-Ge-Tea, pozorišni fest pod geslom „Istočno od (k)raja”. Njegova i Ljubišina avantura trajala je dosta dugo, do sredine devedesetih, u vreme nezapamćene inflacije, koja je izjedala ne samo ekonomiju već gutala i sve što je od kulture (bilo) preostalo.
Tad čini još jedan mazohistički iskorak. Počeo je da otkriva nove, otvorene prostore, i naravno, zbunjuje ovdašnju javnost. Prostore pogodne za predstavljanje različitih umetničkih sadržaja. Predstave su igrane u cirkuskom šatoru, ciglani i Tvrđavi. Briše granicu između života i umetnosti, što i danas tvrdoglavo čini priređujući razne sadržaje pod otvorenim nebom, pod okriljem Nišvil džez festivala.
O njegovog pozorišnom pregalaštvu ostala je veoma vredna monografija „Kazalište, pozorište, gledališče, teatar” koju je uobličio istoričar kulture i kritičar Slobodan Krstić. Pored ostalog krasi je izvanredan teatrološki esej – uvod Marislava Radisavljevića: „Theatrum diabolorum ili: monstrum je ovde!”, a sve je brižljivo foto-aparatom dokumentovao Dušan Mitić Car (koji potpisuje i prelom)!
I jedna usputna beleška: K.P.G.T, odnosno Ivan, 1994. godine finansira i štampa vrlo vredan (magičan) rukopis „Nišvil” Zorana Ćirića! Koliko vredan svedoči prosto-prošireni podatak da se pre tri godine u izlozima knjižara pojavilo i treće reizdanja!
O Nišvil radiju i njegovim medijskim uzletima opširnije drugom prilikom. O vremenu kada je krenuo u novu mazohističku radijsku avanturu. Stvorio je urbanu, gerilsku gradsku radio stanicu koja na pravi način, i dan-danas, promoviše subverzivnu snagu džeza i rokenrola. Parirala im je jedino Tančina i Lesijeva tajna medijska družina „skrivena” pod krovom Fast radija. Svi zajedno pokazuju da istinska, inovirajuća kreativnost, po nepisanom pravilu, najčešće dopire sa margina.
Deo svog kreativnog, uslovno ga nazovimo mazohističkog teatarskog iskustva, sažima u tekstu „Senke anđela i tabua”. Autorefleksivno opisuje kako je na pozorišnim daskama, koje danas sve manje život znače, „oživeo svoja mladalačka maštanja” i kako se, potom nenadano, odrekao svog rediteljskog sna, kako je postao privrednik opšte preduzetničke prakse.
Na „Senke” posredno se kalemi i poslednje poglavlje po kojem je krstio svoj ispovednički dnevnik. Otvoreno, preispituje pritvorska zatvorska iskustva, „najbolji provod u životu” i razlog što se danas nije oprobao kao dramski pisac. Donekle je kriva i urušena zatvorska biblioteka u kojoj mu je društvo pravila i Markesova „Neverovatna, tužna, nevina Erendira sa svojim bezdušnim babama”.
Erendira je sve pokvarila jer je imala strašan hendikep, kao većina izdanja u zatvorskoj biblioteci – nedostajale su zadnje stranice knjige. Zatvorenice su štampani papir koristili u praktične svrhe. Verujem za uvijanje duvana i umirujućih opijata. Ali njegov pragmatični duh mu i iza zatvorskih zidina nije davao mira. I tu se snašao! Od mešanog testa pravio je kockice za jamb, i iznajmljivao, kako bi sebi, i pritvorenicima, učinio korisnim slobodno vreme.
Izdvajam tekst „Buvljak naših uspomena”. Pored „Do-do dnevnika” Zorana Pešića Sigme jedno od retkih dokumentovanih svedočanstava posvećeno najstamenijoj urbanoj instituciji grada. Možemo ga čitati i kao „lični vodič za kupovinu i snalaženje na niškoj buvljoj pijaci”. Mesto pozitivne energije za koje žive mnogi predstavnice naše posustale „bejbi bum” generacije.
I tamo je, što je Momo Kapor davno uočio, Ivan prepoznao „poslovni prostor za nezaposlene, poslednji izlaz za one bez izlaza, poligon za mlade lopove, obećanu zemlja za kolekcionare besmisla, zavičaj za one što su izgubili radna mesta”. Rečju, lek protiv usamljenosti, nadu za sve one koji su u ovoj devastiranoj državi i oronulom gradu ostali bez nade.
Interesantna je i kolumna kako je „Lisa Simpson slučajno zalutala na Nišvilu”. Ne svojom krivicom već ovdašnjih influensera. Odnosno kako u vremenu opšte digitalne pomame društvene mreže, uz pomoć veštačke inteligencije, zavode naš duh i besramno menjaju ljudske identitete. Ili kako je digitalno animirana popularnost Lise Simpson pomutila analgonu medijsku slavu Lise Simon, pevačice i uspešne brodvejske glumice.
Zabludu je 2018. godine pokušao da ispravi Nišvil Drajv-In bioskop. Istina, koji je propratio samo dva godišnja izdanja Nišvila, ali koji je zahvaljujući Ivanu postao sastavni deo nekih budućih pregleda istorije gradskih bioskopa. Bio je to prvi, izgleda i jedini pokušaj da Nišlije iz udobnog sedišta porodičnog automobila uživaju u celulidnim zalogajima muzičkog filma. I to u kinu instaliranom po najboljoj tradiciji američkih bioskopa šezdesetih godina.
Sociolozima, posebno, istraživačima sadašnje medijske slike u politikom porobljenoj zemlji Srbiji biće posve zanimljiva dva poglavlje: „Žuta Bujketova krštenica” kao i „Cepanje novina, odnosno novinarstva i ABECEDA”. Govore o medijskoj „zoni sumraka” u nas, o odsustvu svake objektivnosti kao imperativa novinarske profesije, uz stavljanje u službu jedne isključujuće politike.
Svedoče, prvi posredno o urušavanju nacionaih medija u Srbiji, drugi direktno kako se lokalni tajkun(i), bez stida i moralnog srama, udobno smestio pod okrilje novokomponovane „medijske imperije”, kako iz dana u dan, tetovira, retušira i urušava (naš) grad pri tom niko da se pobuni i usprotivi nepodnošljivom medijskom postojanju svedenom na nivo latinoameričkih sapunica.
S druge strane, kolumna beleži i još jedan hrabar gerilski „hod po mazohizmu” bliskog Ivanovog saradnika Predraga Ćirića. Kako, uživo, pred TV kamerama, drobi na pramparčad „Narodne novine” i tako potvrđuje, za sve one koji ga dobro poznaju, da je još od vremena omladinskog aktivizma bio i ostao buntovnik s valjanim razlogom. A ovom improvizovanom konceptualnom akcijom oživljuje hepening kao oblik ljudskog izražavanja i bunta, ne pristajanja na sumornu medijsku stvarnost koja nas okružuje i izjeda.
I za kraj, umesto epiloga, izdvajam najbolju kolumnu, po rečima i jednog od recenzeneta Dragana Velikića: „Big fiš u pričama mog oca”.
Ne samo zbog poetskog naboja i sete, već ona, indirektno, pojašnjava: odakle Ivanu tako snažan stvaralački duh i nadljudska preduzetnička energija!? Deo odgovora skriven je u njegovom genetskom kodu koji je nasledio od crnotravskih majstora neimara.
Njegov čukundeda Blagoja je Crnotravac, potiče iz mesta iz kojeg su nekada u svet, organizovani u tzv. tajfa-družine, hrlile kolone graditelja koje su tokom 20. veka podizali najlepše jugoslovenske arhitektonsko-građevinske objekte, i ako je njihov pečalbarski život bio tegoban.
Simon Simonović Monka u monografiji posvećenoj crnotravskom pečalbarstvu i neimarstvu beleži: „Težak je bio pečalbarski život; nikad stati, nikad predahnuti. Prema pečalbarima graditeljima se nije imalo obzira, nije poštovan, do prezira je nipodaštavan”.
Danas, kad su nestali, izumrli crnotravski građevinski neimari, Ivan izgara, ali na jednom drugom isto tako važnom kreativnom poslu, nastavlja da razvija graditeljsku tradiciju dalekih predaka. Sa svojom neimarskom tajfa-družinom, uprkos teškim vremenima, uprkos nepoštovanju i nipodaštavanju, već četri i po decenije, gotovo pola veka, tvrdoglavo, mazohistički – gradi, održava, popravlja i čuva od propadanja ne oronula gradska zdanja, već stanje u obamrloj niškoj kulturi.
Za GLEDIŠTA piše Branislav MILTOJEVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Ivica Živković: USTA OTVORENA DO DANAS – O Nišvilu, ništa posebno
Veduta sa panoramom Sombora iz 1818. godine – foto izvor: ravnoplov.rs
Pre početka, na četiri strane (Ante initium, quatuor)
Ostali su vetrovi. I male vode.
Ribe, školjke i rakovi Panonskog mora i celo more, iščezli su. Neke vode, bolje sreće, našle su svoj put ka opstanku. Pomešane s vodama velike reke i ćudljivim vetrovima, male vode su se otrgle, rasle su i padale, i rodile četrnaest ostrva. A vetrovi su nekad učestvovali, nekad posmatrali, nekada nadmeno s visine dodavali ponešto oblicima ostrva. Bezvremeni svedoci vekovima su negovali svoje zemljane potomke, donoseći im život i prihvatajući ljude koji su se pojavljivali i iščezavali.
Prihvatili su i utvrđenje, čije je zabijeno kolje palisada ostrvo trpelo, i težinu jedne, pa još jedne i još jedne građevine; i bat ljudskih stopala, konjskih kopita nimalo nežnih i ožiljke volovskih zaprega, nimalo plitke, i urlanje radnika i vojnika, nimalo pristojno.
Ravnodušno su svedočili rastu utvrđenja i spajanju ostrvaca. Vode su stvarale maglu da neprijatelja pometu i zbune, da sakriju utvrđenje, a vetrovi su maglu sklanjali da bi utvrđenje u svojoj snazi zlikovce uplašilo i oteralo.
Utvrđenje je raslo, primalo i pratilo nove i stare vojske, srodilo se ostrvima, vetrovima i malim vodama i čuvalo jezike i sećanja ljudi među svojim palisadama. Utvrđenje se uobličilo, promenilo, opcrtalo nepravilan kvadrat na sve četiri strane sveta; ušančilo se i još više raslo, omeđeno malim vodama koje su ispunile šanac oko utvrđenja, hraneći se rekom Mostongom, tečnom rođakom Dunava.
Ostrva su se zbijala jedno do drugog da bi mogla da nose nove građevine, ljude i njihove jezike i sva oružja; vetrovi su pomagali i poravnali svih četrnaest ostrva da bi se lakše kretali među zgradama i ljudima, grleći utvrđenje oko šanca i unutar njega.
Ostrvca su se još bliže zbila, vode su se povlačile s druma da bi kola sa slobodom teškom 150.000 rajnskih forinti, spakovanom u sanduk, bezbedno stigla do carske blagajne. Vetrovi su pratili povorku i branili slobodu od prašine i jezike ljudi koji su žamorili pod težinom dukata.
Utvrđenje je čekalo povorku brkatih i ozbiljnih muškaraca, gizdave konjanike, ponosne kao u junaštvu krvave bitke, da kroče unutar šanca, dok su vetrovi već čupkali reči različitih jezika iz griva njihovih konja noseći ih preko šanca, novog doma namreškanih malih voda. Ostrvca, zbijena, nabijena, upijala su topot kopita, drugačiji od svih do tog trenutka. Utvrđenje je postalo grad.
Vode su se umirile u šancu, one manje vredne grada razlile su na okolne njive, bare, močvare i trščare, ostrvca su se sasvim sjedinila.
Ostali su vetrovi.
Lični pečat (signet) Vasilija Damjanovića sa plemićkim grbom
I Kurve ne mirišu na grad (Meretrices non olfacies in urbe)
Škripa pera po gruboj hartiji postajala mu je neprijatna. Vasilije Damjanović završavao je predgovor za svoju „Aritmetiku”, naviknut na trpljenje škripe pera, ali ometen pomalo bukom sa ulice, a pomalo nekim mirisima koje nije raspoznavao.
Osluškivao je, čkiljeći, kao da bi smanjeno vidno polje moglo da mu pojača sluh. Bez uspeha. Razaznao je neke mađarske reči, sa ponekom nemačkom i srpskom, ali nije mogao da dokuči smisao. Pomislio je da utiša svetlost na svojim lampama, možda bi to pomoglo.
Ipak, ostao je nagnut nad svojim hartijama, ne mrdajući, dok se crno mastilo polako slivalo sa pera na moćan, masivan pisaći sto od hrastovine.
Čitav taj dan, neobično toplo vreme kao da je uznemiravalo Vasilijeve sugrađane. Pa, ni noć nije bila mnogo drugačija. Topla noć, prokleto topla, pomislio je Vasilije Damjanović, za neke je već jun, za neke je još uvek maj, preslišavajući se, skoro celog života, da li je dobro razumeo razliku između staroga i novoga kalendara; otkopčao je još jedno dugme na košulji.
„A kurváknak nincs itt a helyük!”, uzviknula je neka žena. Odmah zatim i neki piskav, ali muški glas uzviknu „Komm nicht zurück!”. Tačno, pomisli Vasilije Damjanović, kurvama nije mesto u našoj varoši i ne treba da se vraćaju. Srećan što je barem nešto razaznao iz uličnog žamora, ta ga misao ispuni nekakvom vrstom neodređenog ponosa. Svakako, ne bez razloga; birov je Slobodnog i kraljevskog grada Sombora.
I smatrao je da mu taj položaj pripada. Zbog porodičnog nasleđa, zbog bogatstva, zbog ugleda porodice, zbog oca Jovana, komandanta somborske pešadije, člana senata i prvog sudije. Otac je bio taj koji je elibertirao grad. I s njim još neki, ljuti i brkati muškarci.
Žamor sa ulice se nije utišavao, a Vasilijeve misli letele su poput vrabaca i čvoraka, kojih je bilo mnogo, mnogo, tamo izvan šanca. Munjevito, kao letnja oluja, sećanje na elibertacionu povelju iz 1749. godine i očevo lice.
I lica mnogih drugih muškaraca koja su ostala zamagljena pominjanjem ogromnih količina zlata koje tada četrnaestogodišnji Vasilije nije mogao ni da zamisli. I tada, kao i ove večeri, pomešani jezici, njegovi i tuđi, carica Marija Terezija, Venac, nekadašnji šanac vojnog utvrđenja… i vrućina, uprkos vetrovima koji su donosili nove mirise, ali ne i osveženje.
Pogled mu odluta na pismo iz Venecije, datirano na 6. avgust (novoga kalendara) 1764. godine, kojim se odobrava štampanje njegove knjige „Novaja serbskaja aritmetika ili prostoje nastavlenije k hesapu”. Izvadio je damastnu maramicu, obrisao čelo i tek malo pojačao svetlost stone lampe. Nasmejao se sebi, blago izvijenih usana i zapisao:
Pročitao je predgovor svoje „Aritmetike” ponovo, osušio mastilo, otkopčao još jedno dugme na košulji i posegao za starom nagorelom lulom koja je stajala u raskošnoj zastakljenoj vitrini. Gledao je u inicijal, nevešto urezan u izlizani metalni obruč koji je spajao dršku i telo tog an voluptas destinare, Ein Objekt zum Vergnügen, kako je lulu nazivao njegov prijatelj Stefan Nađ, apostolski sindik somborskih franjevaca.
Predmet za zadovoljstvo. Svaka izdahnuta dimna staza vodila je dalje i dalje u nešto što je za Vasilija bila mešavina spokoja i ushićenja, neodređeno stanje koje je tražilo da se ponavlja, da se zasluži, da se proslavi. I tako iz dima u dim.
Slovo urezano na obruču lule bilo je slovo M; lula je pripadala Vasilijevom pretku Mitru, pradedi tačnije. Kako je vrteo lulu po šakama, naopako slovo M zaličilo mu je na pojednostavljeni prikaz glave kravlje lobanje. Nomen est omen, kako god okreneš, veselo pomisli Vasilije na svog pretka, trgovca marvom koji se bogatio još u vreme turske uprave u Somboru. I otac je pored vojničke karijere proslavljen trgovinom stokom, a nisam ni ja drugačiji…
Iznenada, ophrvan mislima o porodičnoj istoriji, seti se svog starijeg brata Josifa, pokojnog već trinaest godina. Slika bledog tridesetogodišnjaka na samrti nije ga nikad ni napustila. Kao ni ona upečatljivija, kada je mrtvozornik došao u kuću, a dva gruba, prosta čoveka su spustili sanduk pored kreveta, u tišini, lako, rutinski, kao da nije reč o smrti već o nekoj igri u kojoj je cilj da se predmeti po kući postavljaju na neočekivana mesta. Još neobičnije bilo je podizanje Josifovog tela s kreveta.
U sobi punoj ljudi, ta dvojica grobara podigla su Josifovo telo s kreveta i premestili u sanduk. Lako i uvežbano. Josifove šake neprirodno su visile, kao mala krila dodata hladnim nepokretnim udovima, dok ga je jedan grobar držao za nadlaktice. Ničeg dostojanstvenog nema u smrti. Pa sve i da nas spasitelj čeka u svojoj svetlosti, zemaljska smrt je samo poniženje, ništa drugo, pomislio je tada šesnaestogodišnji Vasilije.
I Vasilijevo sećanje na poslednji pogled na brata tu prestaje. Seća se dalje prote Beljanskog, visokog i ozbiljnog, koji ocu govori nešto tiho, majke koja kroz suze upravlja poslugom, nekih brkatih muškaraca, koji kao da su rođeni ljuti i tužni.
Seća se pomešanih jezika i kako mu je porodična kuća pre ličila na novi Vavilon; možda više na pijacu, nego na dom. Seća se da je tada kroz isti ovaj prozor gledao u pravoslavnu crkvu Svetog Đorđa, malo dijagonalno u odnosu na porodičnu kuću.
No, i sećanja na neke druge smrti, koje nisu njegove, porodične i intimne, kolale su mu mozgom; neki nemir je pokrenuo vremeplov iza njegovih očiju i slike su se same nizale. Slika dečaka, i još jednog dečaka, koji sa čuđenjem gledaju u povorku svojih sugrađana i iz mase čuju „gubilište, vešala, dželat, kazna, plata…”. Masa je išla u koloni, neko peške, neko kočijama, ili zapregom, kao izbeglička reka – ali, bili su to sve stanovnici Sombora koji će se vratiti svojim kućama, neko u unutrašnjoj, neko u spoljnoj varoši.
Bio je to važan događaj za grad koji je tek gradom počeo da biva; grad je dobio ius gladi (pravo mača), čuo je kako otac to izgovara u razgovoru sa senatorima, članovima Magistrata. Među njima bio je i čuveni Parčetić kome se Vasilije nikada nije čestito ni približio. Iz detinjeg straha, jer gde god da je čuo njegovo ime, ono je izgovarano sa strahopoštovanjem. Martin Parčetić je tada, uz muziku, predvodio veselu povorku ka gubilištu, a malo iza njega, na konju, pratio ga je Johan Karl Tišler, gradski dželat, minister iusticiæ vidicativæ, kako je pisalo u ugovoru koji je grad sklopio s činovnikom-ubicom.
Kasnije, pričalo se da je Tišler dobijao pedeset forinti godišnje plate, ali i posebne nagrade za mučenje. Kada se već zamomčio, Vaslije je čuo i detalje ugovora koji je grad sklopio sa izvršiocem pravde koji je ravnodušnim oduzimanjem osuđeničkih života obezbeđivao sopstveni život.
Za bičevanje, žigosanje i spaljivanje gradski dželat je dobijao šest forinti, ali su odsecanje ruke i čerečenje bili upola manje plaćeni, kao i raspinjanje. U dane pogubljenja dobijao je i dodatnu dnevnicu od 1,30 forinti i jednu jedinu forintu za pokop pogubljenih. Tišler je bio u obavezi da poseduje sopstveni pribor dok je grad obezbedio vešala, lance, konja i kola za prevoz na gubilište.
A prvog pravednog somborskog ubistva sećao se Vasilije ovako: skoro neprimetni, buduće Tišlerove mušterije bile su malo iza njega, u kolima kojima je upravljao jednooki Mihalj, čovek neodredivih godina, spreman da za koru hleba i fićok palinke radi sve što se od njega traži, a za veliku opkladu čak izvadi i sopstveno oko.
Jedan kradljivac i jedan silovatelj deteta stajali su vezani lancima gledajući uglavnom u ono malo slame pod njihovim nogama. Tek povremeno pogledali su u tišini u leđa jednookog Mihalja koji je sve vreme nešto sebi mrmljao u bradu. Kradljivac je obešen na novopodignutim vešalima, a onaj koji je oskrnavio dete vešto je obezglavljen i telo mu je spaljeno na lomači.
Bio je to svečani dolazak neke drugačije smrti u Sombor – različite od do tada poznatih, pravedna i zaslužena, jedina smrt koja je kod Somboraca izazivala ponos, zadovoljstvo i sreću. Jugoistočni i istočni vetar smenjivali su svoju jesenju pesmu preko izmešanih jezika, šubara, marama i kapa šarene povorke koja je s pesmom zlikovce pratila u smrt.
Dvojica je tada trebalo da umru da bi se somborsko mnoštvo radovalo. Uticajni somborski sledbenici Franje Asiškog mislili su da je smrt jednog Jevrejina na krstu dovoljna da iskupi grehe celog čovečanstva.
Vasilije je odložio nepopušenu lulu u stranu svog stola. Okrenuo ju je tako da inicijal M bude na dole. Više nije bio samo ugledni gospodin Damjanovič, kako su ga najčešće oslovljavali i oni koji su znali da izgovore Ć; veliki sudija, birov slobodnog grada sad je u službi svojih sugrađana.
„A kurva nem tér vissza”, čuo je odnekud s ulice. Blagi, sada zapadni vetar i dalje je nosio nepoznate mirise. Preko šanca, preko kreketa žaba, da bi se dalje migoljio usnulim gradom.
II Kad greši stariji naraštaj, mlađi se uči zlu (Ubu peccat aetas maior, male discit minor)
Po odlasku Turaka iz vojne varoši, stari vetrovi pokrenuli su nove događaje, uzburkali ustajalu vodu u odbrambnenim šančevima koji su omeđili neveliko područje koje će postati grad. Komarci, žabe, čvorci i vrapci ispisivali su nemušto svedočanstvo ponovne hristijanizacije.
Skromni fratri franjevačkog reda u svom su siromaštvu pokušavali da obogate verski život katolika Bačke županije, još u vreme dok su minareti džamija krasili pogled na unutrašnjost somborskog šanca.
Oko godinu pre Damjanovićevog predgovora Artimetici, apostolski sindik franjevačkog samostana, uvaženi Stefan Nađ, detinje ponosno je stiskao pismo u znojavim dlanovima. Odani katolik, pomalo surevnjiv prema papskoj nepogrešivosti, ushićeno se obratio svom prijatelju.
„Dragi Damjanoviču, poštovani prijatelju, dobio sam ga, dobio sam ga, stiglo je! Evo, vidi, dragi moj, nadbiskup kaločki, Baćanji, kaže mi Vaše gospodstvo! Ponizno sam molio, evo ovde vidi, i Magistrat mi je otpisao:
g. Stefan Nađ, stanovnik somborski, podneo molbu Njegovoj Ekselenciji nadbiskupu kaločkom, sa željom da od solidnog materijala podigne pored grada, kod bezdanske ćuprije, na uspomenu i poštovanje Spasitelja, jednu kalvariju sa stacijama i kapelicom ispod kalvarije.
Naravno, ja ću dokle sam gospodu mio u životu da snosim sve troškove, a ako dobri bog da, kada budem uz spasitelja, Magistrat će preuzeti brigu, ali ne boj se, neće grad zbog toga patiti, iz blagajne katoličke zajednice će se to plaćati, da bi našoj braći istočne vere ostalo isto”.
Zatim se, i dalje užarenih očiju, pogladio po desnom uhu, posmatrajući Damjanovića kao da iščekuje još jednu potvrdu. Vetrovi su ulazili i izlazili iz grada nanoseći finu prašinu na obuću dvojice gospode koji su jedan drugog držali za podlaktice, u, kako je delovalo radoznalim prolaznicima, neponovljivom trenutku zajedničke sreće.
Tu gde su se sreli, započeta je bila gradnja gradske kuće, podjednako udaljena i od pravoslavne i od katoličke crkve, osnove latiničnog slova L (ili nedovršenog krsta, rekli bi Franjevci), gde je pažljivi posmatrač na ponekoj cigli mogao videti žig CJB (Comes Joannes Brankovich).
Prva zgrada Magistrata varoši somborske nikla je na temeljima kuće čuvenog kapetana ovdašnjih graničara Jovana Janka Brankovića. Sećanje na zapovednika još je bilo živo trideset godina kasnije, jer su preživeli soldati i njihovi potomci prilježno čuvali uspomenu i sa dubokim poštovanjem prolazili pored zdanja koji su zvali Brankovićev kaštel iako je udovica kapetanova, Marija Branković to porodično zdanje prodala Magistratu tek proglašenog slobodnog kraljevskog grada, u maju 1749. godine, za 500 forinti.
Stariji su pamtili, kako se u Somboru već pamti, da je tu nekada tekao rukavac rečice Mostonge preko koje je mali most vodio na polje, ka zapadu, sve do šanca, gde je bio „zverinjak” kapetana Brankovića, konjušnice i divljač kapetanova, koju je čuvao neki veseli Čeh.
„Proslavimo ovu vest, ljubljeni, idemo!” ushićeno je odgovorio Vasilije Damjanović. „Biraj, hoćemo li piti pivo kod Fetera, Špilauera ili Pirkingera?”
Tren kasnije, Damjanović nije mogao da se seti da li je poziv uputio na srpskom, mađarskom ili nemačkom jeziku. Tu pored njega, vetrići, potomci velikih vetrova Panonske nizije, pleli su svoje zdanje oko uglova glavne kuće u gradu i mešali pravce rasipajući se potom ka šancu i provirijući dalje tamo gde im je to bilo dozvoljeno.
Jedan čovek, kratke sede kose i mladalačkog lica, s čizmama u kojima su se ogledali oblaci, uljudno se javio dvojici prijatelja, oslovivši ih po prezimenima. Odgovorili su, ali nisu znali ko je ljubazni čovek.
Držanja gospodskog, a neodredivog statusa i bogatstva, privukao je poglede i grčkih trgovaca koji su vukljali svoje ogromne torbe iz kojih su prodavali raznu robu, kad ih to nije mrzelo. Damjanović je, u nameri da svrši svoju Aritmetiku, kod grčkih trgovaca kupio pera, a mastilo i hartija stizali su iz Pešte. Sedi čovek pazario je duvan, platio i okrenuo se ka Stefanu Nađu. Johanes Obervelder – reče, pružajući šaku Nađu, pa brzo i Damjanoviću.
U velikoj Pirkingerovoj pivnici atmosfera je bila slavljenička. Tri jezika su letela preko teških krigli prepričavajući prošlogodišnju posetu grofa Adama Baćanjija, upravnika državne blagajne kraljevine Ugarske koji je sa svojim sinom posetio grad i odseo u franjevačkom samostanu. Razdragane pivopije znale su čak i to da je darovao 100 forinti za izgradnju crkve. I nisu mu zavideli.
Grof Baćanji otkupio je somborske elibertacione dugove od barona Teofila de Palme, znali su i da je iznos 61.000 forinti i da, pošto novac nije bio vraćen na vreme, županijska komisija je odlučila da prislino naplati dug prihodima sa okolnih pustara.
I još su znali, sad već veseliji i raspričaniji, da je to nije uspelo te su vlasti naredile zaplenu pustara, a oni su kroz smeh prepričavali da su pustare i dalje koristili ne mareći za opomene i kazne. Goveda su besplatno pasla carsku travu; ha (srpski), ha (mađarski), ha (nemački).
Sa svakom novom turom piva stizala je i nova tura anegdota i gradskih priča, među njima i ona da su ozlojeđeni županijski izaslanici još 1753. godine posetili Sombor i strogo opomenuli gradske velikaše i proširili zabranu na sve prvake grada. I da je, besan kao gladan pas, grof Baćanji smestio u Sombor svog poverenika i pandure da bi osigurao ubiranje vlastelinskih davanja, sve dok mu grad ne isplati dugove.
Neko se setio i da je Baćanji, jeb’o ga svetac njegov, pokrenuo iscrpljujuću dvanaestogodišnju parnicu koja je nedavno završena, a dugovi, uz novu pozajmicu, isplaćeni i panduri veselo ispraćeni iz grada.
Potomcima vojnika i ponekim još uvek živim soldatima dug je bio predmet zabave. Ratnom bratstvu, izgrađenom od tri jezika, novac, dugovi i carska administracija bili su bezazlena pretnja.
Lule, vruće i hladne, proste i raskošne, ugašene i upaljene, krasile su grube šake mahom brkatih muškaraca koji su se nadvikivali i zadirkivali. Tek retki među njima s oba dlana grlili su kriglu, bogobojažljivo i zaljubljeno, kao da je sveti putir.
Kada su Vasilije Damjanović i Stefan Nađ zakoračili u pivnicu, Johanes Obervelder već je sedeo za grubo tesanim stolom, punim uspomena na vlažne krigle.
Veseljaci su zauzeli skoro sva mesta, pa dvojica prijatelja nisu imali drugog izbora no da upitaju Oberveldera da mu se pridruže, što je ovaj ljubazno prihvatio, s obe šake pokazujući na dve slobodne stolice. Novi poznanik, i dalje neznanac, ćutke je posmatrao pridošlice.
I taman dok je vadio kesicu sa duvanom, pripremajući se da za razliku od lulaša, sebi napravi cigaretu, začuđeni pogledi zaledili su pripremljena pitanja.
Tek ponekad, kada bi neko, ko je video sveta, zabasao u nepreglednu ravnicu i odahnuo u Gradu, mogao se videti čovek s cigaretom. Ovoga puta to ponekad postaće stalno, jer Johanes Obervelder je tiho saopštio da je došao da se nastani i ostane. I još je rekao da se iskrcao u Apatinu, ploveći Dunavom od Ulma, tragom nekadašnjih doseljenika koji su odande nosili svoje živote u plovnim kućama, da bi ih sklapali u ravnici, gurajući sećanja i nade pod krov i ostavljajući otiske i dušu u močvarama.
Rodio se, tvrdio je, u vreme Velike komete, koja je 1744. godine bila vidljiva u celoj Evropi; zabeleženo je i da je otresita pruska devojka Sofija fon Anhalt-Zerbst posmatrala kometu iz svoje kočije, putujući na sopstveno venčanje koje će je učiniti Katarinom Velikom.
I utvrđenje je bilo svedok Velike komete i njegovi stanovnici su nebesku pojavu tumačili kao zlu slutnju; te i naredne godine mnogi su somborski graničari izginuli na evropskim ratištima, ostavivši u utvrđenju više od 300 udovica, a nezahvalna Marija Terezija razvojačila je Sombor i oduzela mu privilegije. Pet godina kasnije, preživeli vojnici i povratnici iz zarobljeništva, od utvrđenja stvorili su grad.
Polako i tiho, pričao je dalje Johanes Obervelder, kako je rano osedeo jer su ga valkire u šumama Tiringije grlile i štitile od sjaja komete. I sećao se svojih majki, tako ih je zvao, lepih i ružnih, visokih i zdepastih, koje su ga dojile i uvijale svojom kosom dok su mahnito plesale, šapućući moćnim stablima. Kasnije, kao dečak, pomagao im je da lože velike vatre, kojima su čuvale šumu, i šuma je volela tu vatru.
Izvadio je kresivo, trud i kremen, vešto namičući kresivo-prsten na kažiprst i srednji prst. Kresivo je bilo sjajno, iskovano vešto od mačeva palih, u drevna vremena, kako su mu majke objasnile, na krajevima uvijeno u volute poput kapitela jonskog stuba, da bi uvek čuvalo vatru u sebi. Kada su ga majke-valkire pratile u život daleko od tiringijskih šuma, suzama i svojim vrelim dahom utisnule su na kresivo znak:
Žiri Književne kolonije Sićevo, u sastavu: Zoran Živković, prošlogodišnji laureat Nagrade, Danijela Kostadinović, predsednik, Aleksandar Kostadinović, član, na sednici održanoj 5. septembra 2024. godine, doneo je jednoglasnu odluku da nagradu „Ramonda serbika” za 2024. godinu za celokupno književno delo i doprinos srpskoj književnosti i kulturi dodeli pesniku, proznom i dramskom piscu, scenaristi, novinaru, književnom i likovnom kritičaru, antologičaru, prevodiocu, javnom i kulturnom radniku, Peru Zupcu.
Otvaranje 33. Književne kolonije Sićevo – Foto: Igor Stanković
Pero Zubac, pesnik dečje duše, zavičaja, ljubavi, žene i snovidnih vizija, lucidni istraživač u neprekidnoj potrazi za stanjima duha koja se kristališu u kreativni čin, već nekoliko decenija jednako je prisutan u književnosti i kulturi jednim posebnim i autentičnim glasom izraženim u raznovidnom i bogatom opusu, sačinjenom od poetskih i proznih ostvarenja, kritike i esejistike, lirskih studija, parodija, velikog broja antologija i scenarija za filmove i televizijske emisije, knjiga za decu, kolumni u dnevnim listovima i novinama, libreta za balet i operu, prevoda i prepeva sa ruskog, nemačkog, mađarskog, turskog, holandskog, slovenačkog i makedonskog na srpski jezik.
Svoj umetnički put započeo je pesmom Tuga kao sedamnaestogodišnji širokobreški gimnazijalac, objavljenoj u studentskom sarajevskom listu Naši dani, da bi se već 1965. godine, poemom Mostarske kiše, publikovanoj u zagrebačkom Telegramu pod uredništvom Zvonimira Goloba, upisao u red vrhunskih liričara. Gotovo da i ne postoji čitalac koji ne zna naizust stihove u Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni, / jao kad bih znao sa kim sada spava, / ne bi joj glava, ne bi joj glava, / jao kad bih znao ko je sada ljubi, ne bi joj zubi, ne bi joj zubi, / jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije / još nedozrele.
Od prvih pesničkih radova i prve knjige Nevermore iz 1967. godine, štampane u prestižnom izdanju „Prva knjiga” Matice srpske, pa do danas, bibliografija Pera Zupca beleži više od 120 naslova. Ovako impozantan stvaralački opus svedoči o velikoj posvećenosti pisanju i o visoko izgrađenoj svesti o značaju i značenju uloge pisca u vremenu u kome živi. Treba biti zagledan u juče da bi se moglo videti daleko, da bi se u tišini mogla osetiti krv koja se iz pesnika u čitaoca uliva dok se, nemirna, u more ne razlije ‒ svojevrstan je pesnički kredo Pera Zupca.
Tehnika njegovog pisanja skoro uvek uključuje metafiziku smrti, stvarne slike i zamišljene snove i niz nijansi stvaralačke sumnje i straha u blistavoj evokaciji prometejske pobune ili očajanja: Zapevao bih ali se / plašim / da će se u mom glasu / nazreti jesenilo, glase stihovi pesme Podne se glaska zrikom. I kao što naslov ove pesme pokazuje, poezija Pera Zupca teži dovođenju slika i zvuka u konstelaciju sinestetike, spajanju sa prirodom i prevođenju celog sveta u melanholičnu melodiju vetra, oblaka, kiše kojom se sluti lapis budućeg doba.
Zupčeva poetika je u isto vreme i čulna i samosvesna, zasnovana na ontologiji uzleta ka biću, umiranju i egzistencijalnoj zebnji.
Ima u tim stihovima nečeg mističnog, duboko sakrivenog u dubinama mita, i onda kada peva o vidrama u telu voljene devojke u Trpanjskim elegijama, i onda kada ga nose talasi orfičke egzaltacije, i onda kada sa spokojnim zrenjem i blagošću posmatra starenje, i onda kada razgovara sa svojom književnom sabraćom, Duškom Trifunovićem, Miroslavom Mikom Antićem i drugima ili, u drugom slučaju, onda kada Matija Bećković, loveći na ruke med zlatnih meridijana, umesto svoje poeme Vera Pavladoljska, kazuje Mostarske kiše ne bi li afirmisao tada mladog književnika Pera Zupca u kojem je prepoznao nesvakidašnji dar.
Konkretni smisao tog pesničkog putovanja od neegzistencije do postojanja u svim oblicima i u sveukupnosti, nagovešten je poetskim rečnikom toplog i jednostavnog izraza sa gustim emocionalnim valerima tame i svetlosti, tuge i radosti, smrti i života.
S druge strane, linija Zupčevog umetničkog sveta i izraza okrenuta je i zemlji, istoriji, društvu, književnosti pa čitamo i knjige eseja Ti dani, O vremenu i nevremenu, Zapisi iz tihog vremena, lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, parodije na jugoslovensko pesništvo Smejuljci, Perodije, Pantologya Nuova, poetske zbirke Tito je naš drug, San im čuva istorija, Postoji vatra, Vukovarski uspomenar,antologije pripovedača, antologije pesnika Vojvodine, izbore iz svetske i domaće ljubavne lirike, priređena izdanja Desanke Maksimović, Miroslava Mike Antića, izbore književnog stvaralaštva za decu, koji nam daju pravo da ga nazovemo i angažovanim piscem sa snažnim osećajem da književnost treba biti estetska, ali i moralna i duhovna vertikala jednog doba.
U tom kontekstu, mogao bi se sagledati i njegov novinarski i urednički rad, kao i angažovanje u izdavačkim kućama i na televiziji. Pomenimo da je tri decenije bio zaposlen na Televiziji Novi Sad, da je bio glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa, urednik programa za decu i mlade, koordinator Programa za decu Radio televizije Srbije, pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Zabavno-rekreativnog i sportskog programa Radio televizije Srbije, prvi direktor umetničke manifestacije Brankovo kolo, urednik popularnih serijala za decu Muzički tobogan i Fazoni i fore, urednik popularne serije klasične muzike Harmonija sfera, glavni i odgovorni urednik časopisa Detinjstvo Zmajevih dečjih igara i časopisa za decu Vitez iz Beograda, kao i autor i koautor multimedijalnih spektakala poput Dana mladosti, olimpijskih takmičenja i slično.
Bavljenje novinarstvom i rad na televiziji, omogućili su mu širu društvenu i umetničku integraciju sa scenom i publikom i posredovanje između literarnog teksta i njegovog daljeg širenja u čemu je pokazao i posebno umeće.
dr Danijela KostadinovićDragoslav Pavlović, gradonačelnik Niša uručuje Nagradu Peru ZupcuPero ZubacKnjiževna kolonija Sićevo 2024Književna kolonija Sićevo 2024Uručenje Nagrade Ramonda serbika – Književna kolonija Sićevo 2024 – Foto: Igor Stanković
No, i pre rada na uređivanju serijala za decu i pisanja scenarija za celovečernji film o Jovanu Jovanoviću Zmaju, rodonačelniku srpske književnosti za decu, Pero Zubac je bio već oformljeni i priznati pisac za decu i mlade mada je teško razlučiti da li su to knjige samo za decu i/ili za decu i odrasle čitaoce. Prvu knjigu za decu Hoću neću objavio je 1972. godine.
Danas ima status školskog pisca čija se dela nalaze u lektiri i u čitankama. Poeziju za decu kao i poeziju za odrasle on piše lirski jednostavno, nenametljivo unoseći autobiografske momente i fragmente iz svog zavičaja i detinjstva. Stalno oživljavanje dečaštva kao da je uslovilo harmoničnu fakturu stihova i impresiju da su pesme nastale u prvom nadahnuću.
Pero Zubac, u našoj konačnoj spoznaji, pesnik je SEBE, pesnik u kojem su lična, intimna, doživljena iskustva sjedinjena sa stradanjem, uzaludnošću, lepotom i radošću postojanja svih bića i tvari u univerzumu.
Neka ova dodela nagrade „Ramonda serbika” bude jedna u veku koji ćemo izmeniti ljubavlju!
U Sićevu, 17. 9. 2024. godine
Izvor: Obrazloženje Žirija za dodelu nagrade „Ramonda serbika” 2024
Piše: Danijela KOSTADINOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Aleksandar Kostadinović: MUZIČKI PORTRET SNEŽANE SPASIĆ
Susret s književnim djelom Vukosava Delibašića donosi žal: zašto se ovaj pisac nije oglasio ranije, nego se pisanja latio tek u sedmoj deceniji života – jer sudeći po njegovom dosadašnjem književnom učinku, nesumnjivo je riječ o rijetko autentičnom piscu. No možda se takav stvaralački nivo jedino i mogao dostići zahvaljujući zrelošću života i temljenog promišljanja o njegovom smislu.
Rodna kuća Vukosava Delibašića u Trepčima
Nije manje neobično ili neočekivano što se autor oglašava starinskim narativnim manirom, kakav je bio svojstven piscima epohe realizma. Ali i takva pomisao gubi relevantnost kada se ima u vidu savremena eksperimentisanje s narativnim formama u kojima se pisci češće izgube nego što pronađu originalan stvaralački put.
Vukosav Delibašić takav estetski luksuz sebi ne dopušta. On hita da ispiše povijest sopstvenog životnog, porodičnog i zavičajnog iskustva, ali sa jasnom sviješću da umjetnički kvalitet počiva na univerzalnim principima. Otuda se čitalac lako identifikuje s njegovim junacima, kao što se lako može prepoznati u egzistencijalnim situacijama koje autor profiliše kroz tri tematska ciklusa („Putnik u kolijevci”, „Istina je u vremenu”, „Satire”), obuhvatajući vrijeme od pedesetih godina prošlog vijeka pa sve do ovog najmodernijeg doba.
Zbirka priča Ukus kamena nije samo narativ o čovjeku koji svjedoči sopstveni životni put, već funkcioniše i kao svojevrsni arhetip čovjeka koji teži da prekorači granice sopstvenog iskustva, da (svoj) život promišlja očima (a bogme i dušom) svojih roditelja ili svojih potomaka.
U takvom naumu Vukosavu Delibašiću na raspolaganju stoji sjećanje, te vlasitata sposobnost estetskog interpretiranja „Sjećanja su dio moje ličnosti i ma koliko se trudio ne mogu ih se osloboditi. Ona naviru kao zarobljeni prosjaji iz uspomena i bude se u mislima” ‒ kaže se u priči „Damar vremena”.
Navedeno zapažanje, premda ima status elementarnog zaključka, posjeduje visok potencijal za teorijska razmatranja. Ako bismo u takvom ključu tražili razradu Delibašićevog koncepta sjećanja, mogli bismo je naći u riječima Miodraga Pavlovića: „Sećanjem čovek ostvaruje celinu sagledanja svog života, osmišljava svoja dela, dublje razume opšta zbivanja čiji je on deo, rukavac, protok. Sećanje za pojedince, grupe i narode je čuvanje i obnavljanje sopstvene forme, putokaz i podsticaj u daljem delanju, u preduzimljivosti, pronalaženju novih postupaka, oblika”.
Doista bi zapažanje znamenitog pjesnika i esejističara moglo stajati kao moto knjige Ukus kamena, sažimajući, dakle, njenu osnovnu ideju. Međutim, ima još jedan zanimljiv pristup. Riječima Alaide Asman „ono što nazivamo zaboravom po pravilu je latentno pamćenje za koje smo izgubili šifru”.
Junaci knjige Ukus kamena, ili upravo pisac sâm, taman tragaju za šiframa pamćenja. Pobjeđujući tako strah od prolaznosti života nalaze istovremeno da osim čovjeka, i stablo („Na izvorištu života”) ili fotografija („Stara fotografija”) mogu služiti kao memorijsko skladište.
Dabome, dijelom je to funkcija i smisao fotografije, dok se stablo, „prastari drijen”, u narativnoj imaginaciji Vukosava Delibašića profiliše kao kosmičko drvo, arbor vitae, u kojem su pohranjene pradavne, arhetipske slike. Lako bi brzoplet čitalac mogao da previdi ovakav simbolički nivo priče o drijenu te je primi kao zavičajnu ili porodičnu reportažu.
Ali priča „Na izvorištu života” ima svoj život iza ogledala. S jedne strane, drijen, kao „živi spomenik”, nije samo junak-svjedok ove priče, već i junak pričanja piščevih predaka, a, s druge strane, iako u jednom implicitnom smislu, drijen jeste i sâm pripovjedač, jer priča o njemu jeste i priča o sebi samom, o upitanosti nad sopstvenim životom.
Ovdje se izdvojila samo jedna priča, ali skoro svaka, pogotovo iz uvodnog ciklusa zbirke, raspolaže sličnim nivoima simboličkih i arhetipskih konotacija.
Vrline ovog pisca mogu se tražiti i u ravni onoga što Viktor Šklovski naziva postupkom oneobičavanja („ostranenie”), što izrazito potvrđuje priča „Vučji pir”. No ne samo zato što se pripovijeda iz perspektive djeteta, već što pripovjedač zaista umije da se „uzdigne na nivo deteta”, da se poslužimo riječima Aleksandra Vuča, te svijet sagleda ne infantilnim već začudnim pogledima.
Moglo bi se razmišljati i u smjeru izvjesnih prigovora; recimo, da Delibašić katkad klizi niz samu oštricu patetike ili melodramatike, ali tada bismo uputili prigovor, najprije, na račun najbolje priče u knjizi koja nosi naziv „Putnik u kolijevci”. No bio bi to nedopustiv grijeh, jer pisati o majci, a lišiti se sentimentalnosti, vjerovatno bi moglo voditi samo u smjeru desekralizovanja roditeljice, a na to skoro niko nema pravo.
Unikatnost spomenute priče počiva i na drugim narativnim mehanizmima. Već sam naslov jeste jedan biser, što najavljuje jedno tako neobično putovanje: u kolijevci. A kada se shvati da je glavni junak izvan kolijevke, onda se pred čitaocem otkrije prava ogrlica od bisera. „Krenula je s kolijevkom na plećima i torbom u rukama na daleki put. Zna da će pješačiti od zvijezda do zvijezda. Teško je to breme i za kraći, a ne za tako dug put. Zora se samo nazirala, a ona je grabila, puteljcima i krčanicima kroz klance.”
U slučaju ove priče univerzalnost se ne postiže lakoćom identifikovanja s junakom, već autentičnošću junaka i egzistencijalne situacije. Možda je u vremenu na koje pisac referiše majčinski podvig, što se opisuje u „Putniku u kolijevci”, bio uobičajen, ali iz perspektive savremenog čovjeka prije djeluje kao epizoda iz nekog davnog, mitskog vremena.
Nije se promijenio samo način života, već i odnos prema životu. Stoga je i Delibašić pisac-hroničar jedne životne filosofije kakva će se možda sve više otkrivati kao žal ili čežnja za nekim boljim, ali izgubljenim vremenom.
Povjerenje i divljenje prema predačkom iskustvu tema je, ali iz nešto drugačije perspektive i u ciklusu „Istina je u vremenu”. Glavni junak je đed Mato, oblikovan skoro kao nekakav legendarni junak, što pripada redu narodnih mudraca kakav je bio znameniti Sula Radov. Doduše, sudeći po priči „Filosofija đeda Mata” u njemu po nečemu možemo pronalaziti i odjek Edipa.
Kao što ovaj antički junak sebe kažnjava zbog sopstvenih prestupa i naivnosti, tako i đed Mato uskraćuje sebi pravo na neka životna zadovoljstva zbog ubistva koje je počinio, pa iako „u nesvakidašnjoj, neplaniranoj okolnosti”.
Ma koliko tvrdio Jan Kot da nema tragičkih karaktera, već samo tragičkih situacija, đed Mato je razvio svoju „filosofiju” kojom je odgovarao na usud situacije u kojoj se našao, makar to bio i tragizam[1] koji je sam sebi dodijelio: „Bio mi je život ugrožen. Iako se ne predajem, nijesam imao namjeru, pa toliko puta pomislim, bolje bi bilo da je on mene ubio. Žao mi je što su mu đeca ostala siročad. Ubio sam ja sebe više nego njega.”
No, i u ovoj priči Vukosava Delibašića nalazimo jedan etos kakav je na samoj granici nestajanja. Posebno toga postajemo svjesni kada iz sfere sjećanja narator stupi u prostor savremenog života, koji izgleda jedino može biti antipod vremenu i ljudima koje Delibašić spašava od zaborava.
Zaoštravanje odnosa između prošlog i sadašnjeg katkad skrene u moralisanje i pedagoško rasuđivanje, što se prije može tretirati kao jedan plemeniti nemir koji, ipak, podriva narativni kvalitet knjige. No u katalog vrlina Vukosava Delibašića može se ubrojati i osjećaj za dobru mjeru.
Završni dio zbirke, „Satire”, otkriva još jedan stvaralački impuls ovog autora. Maločas spomenuta tenzija između prošlog i sadašnjeg vremena u ovom ciklusu djeluje veoma produktivno, pošto se u susretu reprezenata ta dva pola, ne samo dva vremena već i dva sistema vrijednosti, proizvodi komički konflikt par excellence.
Humor je češće gorak i ciničan, ali time se ne remeti njegovo ljekovito svojstvo. Možda se to najuspjelije vidi u priči pod nazivom „Drugarice”. U prvi mah se može pomisliti da je to susret tradicionalnog i modernog, što u svom kontrastiranju aktivira mehaniku komičnog konflikta, dok pažljivije čitanje potvrđuje da autor i u komičkom modusu uspješno dostiže nivo univerzalnih principa. Naime, mogla bi ova priča veoma lako poslužiti kao prologomena za neku komediju naravi, neku savremenu pokondirenu tikvu.
Zbirka priča Ukus kamena sadrži tri ciklusa, što se tematski i formalno-žanrovski prilično razlikuju. Međutim, kako se djelimično pokazalo, valja ih tretirati kao jedinstvenu smisaonu cjelinu.
U sva tri ciklusa junaci pripadaju istom prostorno-vremenskom ambijentu; promovišu isti sistem vrijednosti; apeluju da se tradicionalnim vrijednostima, kakve su, recimo, porodica, ljubav prema zavičaju, požrtvovanje, zajedništvo, samokritičnost, moral, čojstvo i junaštvo, uvijek može vraćati ne samo kao ličnim uspomenama, već kao univerzalnim mogućnostima izbavljenja iz egzistencijalnih i duhovnih sunovarata.
[1] Matov tragizam ima, takođe, svoje antičko usmjerenje, jer za razliku od današnjeg poimanja, a antičkom svijetu tragično je ono što je uzvišeno. Stoga i Aristotel kaže da je tragedija podražavanje uzvišene radnje, ugledanje na ljude koji su bolji od nas samih.
U okviru programa 29. Internacionalnih horskih svečanosti u Nišu predstavljen je specijalni broj GRADINE sa tematskim blokom Snežana Spasić – Bela vila, objavljenom u broju 104/2023. Povod za predstavljanje broja u okviru ove najznačajnije horske manifestacije u ovom delu sveta jeste to da će od ove godine nagrada za najboljeg solistu na Internacionalnim horskim svečanostima nositi ime Snežane Spasić.
Snežana Spasić (1969-2020) foto Dušan Mitić Car
O broju su govorili Aleksandar Kostadinović, Ivan Blagojević i Velibor Petković. Tematski blok sadrži opsežnu etnomuzikološku studiju dr Jelene Jovanović „Snežana Spasić i njen album Bela Vila: Živi glas i autentično srpsko pevačko nasleđe”, kratke poetske tekstove Dragana Jovanovića Danilova i Saše Hadži Tančića, zatim „Priče sa koncerata“ same Snežane Spasić, kratke, jezgrovite komentare i najave svojih pesama na koncertima i u medijima, kao i biografije Snežane i članova njene grupe Naissa i izabrane fotografije sa njihovih koncerata.
Sastavni deo ovog broja GRADINE čini DVD na kojem je snimak koncerta koji su Snežana Spasić i grupa Naissa održali 15. avgusta 2007. godina na Letnjoj pozornici u Nišu, na otvaranju Nissvile Jazz festivala te godine. Prenosimo izlaganje Aleksandra Kostadinovića, urednika časopisa GRADINA.
Aleksandar Kostadinović: MUZIČKI PORTRET SNEŽANE SPASIĆ
Želeo bih najpre da se zahvalim organizatoru Internacionalnih horskih svečanosti na ustupljenom terminu i prostoru da široj kulturnoj javnosti predstavimo 104. broj Gradine, niškog časopisa za književnost, umetnost i kulturu. Ova, na prvi pogled neobična okolnost da se literarni časopis promoviše tokom muzičke kulturne manifestacije iziskuje izvesno obrazloženje, pa ću u svojstvu urednika ovog časopsa nastojati najpre da pomenutu okolnost obrazložim.
Naime, ova sveska Gradine, svojim vrednosno najznačajnijim segmentom posvećena je muzici, odnosno životu i radu Snežane Spasić (1969-2020), izvođačice tradicionalne muzike, koja nas je, nažalost, prerano napustila pre bezmalo četiri godine. U pitanju je rubrika „Bela vila – Snežana Spasić“, koja iako predstavlja neku vrstu kurioziteta u dosadašnjoj koncepciji našeg časopisa, ipak ima uporište i oslonac u temeljenim načelima njegove uređivačke politike.
Dugogodišnji urednik i pokretač nove serije Gradine Zoran Pešić Sigma smatrao je da je jedan od prioritetnih zadataka u okviru kulturne misije književnih časopisa i to da budu svojevrsni čuvari vremena, ne samo aktuelnog književnog trenutka, već i dublet kulturnog pamćenja. U stvari, on je smatrao da je estetska, pa i kulturna dimenzija čovekovog postojanja svojevrstan obračun s vremenom, odnosno sa njegovim negativnim učincima: prolaznošću, propadljivošću i zaboravom, pa je tako i za tradiciju smatrao da predstavlja ono malo prošlosti koje uspemo da sačuvamo od demona vremena.
Upravo iz pomenutih razloga, a sa ciljem čuvanja tradicije i naročito u obavezi prema kulturi pamćenja, bila je pokrenuta periodična rubrika Muzej književnosti, posvećena počivšim niškim pesnicima Branku Miljkoviću, Gordani Todorović, Ljiljani Bibović, Milivoju Pejčiću, za čije je uređivanje uglavnom bio zadužen Jovan Mladenović, viši muzejski kustos Narodnog muzeja u Nišu.
Ova rubrika je suštinski bila „spomeničarske” prirode, jer „spomenica” jeste tradicionalni literarni okvir kojim se čuva sećanja na značajne ličnosti i događaje iz prošlosti, a po svom sklopu i sadržini bila je najbliži srodnik rubrici „Književni portret” jer je predstavljala mozaik napisa i priloga različitih kakvoća i boja: pored teorijsko-kritičkih napisa, najčešće je tu bilo dosta memoarskih tekstova i svečanih dedikcija.
Na sličan način je koncipiran i temat posvećen Snežani Spasić: otvara ce jednim teorijsko-analitičkim napisom Jelene Jovanović, muzikološkinje iz Instituta SANU, čija je osnovna stručna preokupacija etnomuzikolške prirode: elementi seoske vokalne i instrumentalne tradicije Šumadije i centralne Srbije, nakon čega sledi proza pesnika Dragana Jovanovića Danilova „Ja sam bela, balkanska ruža” koja je eksplicitno posvećena Snežani Spasić, a zatim i dva mikroeseja Saše Hadži Tančića, podstaknutih solističkim, a capella koncertima koje je Spasićeva tokom dvehiljaditih održala u Nišu.
Pored obaveznog, standarnog dela takvih rubrika koje predstavljaju kratke biografije, u ovom slučaju Spasićeve, ali i članova grupe Naissa, koji su sa njom učestvovali na koncertu kojim je otvoren Nišvil džez festival 2007. godine u Nišu (u pitanju su biografije Vladimira Kovačevića, Slobodan Jevtića, Marjana Radevskog, Aleksandra Vasova, Dragana Tomića, Gorana Đorđevića i Akaša Bata), želeo bih naročito da istaknem dva priloga.
Najpre, tu su kratki napisi same Snežane Spasić, čiju je žanrovsku prirodu teško precizno odrediti: njihova osnovna odlika je autoreferencijalnost, koja se manifestuje kroz neobičan i nesvakidašnji preplet autobiografskih, autopoetičkih i ispovednih činilaca. I, napokon prateći deo sveske Gradine, a ja bih voleo da kažem sastavni, pa meni i najznačajniji deo predstavlja DVD, kojim se prezentuje već pominjani nastup Snežane Spasić i grupe Naissa na Nišvilu 2007. godine (disk sadrži izvođenje sedam numera koje su analitički razmatrane u pomenutom tekstu Jelene Jovanović), disk je publikovan uz dozvolu Nišvil festivala, a urednik ovog video izdanja je član naše redakcije Goran Stanković.
Zoran Pešić Sigma je voleo da kaže da pesma predstavlja zamrznuti dah pesnika, kao vid kristalizacije duše koje prkosi demonu vremena. U skladu sa tim, ali i sa ličnim uverenjima Snežan Spasić, koja je smatrala da pirotski ćilim svojim tradicionalnim, a opet neponovljivim šarama predstavlja materijalni duplikat nečije duše, voleo bih da ovaj disk, pa i čitav temat, predstavlja tkanicu koja će jasno predstaviti sasvim osobenu, ličnu i neponovljivu, umetničku pojavu Snežane Spasić.
Da bismo čitaocima pružili najbolje iskustvo, koristimo tehnologiju takozvanih kolačića za čuvanje i pristup informacijama o uređaju sa kojeg pristupate ovoj adresi. Vaša saglasnost omogućava programu da automatski obrađuje podatke. Nepristanak ili povlačenje saglasnosti neće negativno uticati na karakteristike, ali gde kad neće učitati poneku sliku u zavisnosti od izbora pisma. Takve potrebe aktivni servisi opslužuju.
Portal Gledišta ima autorska prava na sve sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka, programerski kod). Neovlašćeno korišćenje bilo kog dela portala, bez dozvole vlasnika autorskih prava, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.
Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav Redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
The technical storage or access is required to create user profiles to send advertising, or to track the user on a website or across several websites for similar marketing purposes.
