„Misterijo svetlosti, od kad si me prožela – rastem diveći se večnoj lepoti koju mi dopuštaš da vidim.”
Pol Gogen
Ovu Gogenovu rečenicu sam prvi put pročitao u jednoj zaboravljenoj knjizi kod trgovca starim knjigama na Zelenom vencu u Beogradu, dok sam čekao baš jedan kojeg nema, od hiljade autobusa koji su tuda prolazili.
List je bio oštećen, slova bleda, ali ovaj red me je zaustavio. Svetlost – tako jednostavna stvar, a ipak toliko nedokučiva. Ne samo da nam omogućava da vidimo, već i da osetimo svet. Ona je svuda i nigde, opipljiva i nedostižna, naučna činjenica i poetski san.
Ovaj esej je moj pokušaj da istražim tu misteriju svetlosti – njenu moć da te transformiše, da te uzdiže, da ti otkrije lepotu koju često, u žurbi, previdiš. Nije samo filozofsko razmišljanje; to je i moj lični dnevnik susreta sa svetlošću – u umetnosti, u prirodi, u trenucima kad sam najmanje očekivao njenu prisutnost. Kroz Gogenovu viziju, kroz prizmu kulture, nauke i ličnog iskustva, svetlost je postala ne samo ono što vidim, već i ono što jesam.
SVETLOST KOJA RAĐA I UBIJA
Gogen je govorio o svetlosti kao o otkrovenju, ali znao je i njenu okrutnost. Na Tahitiju, pod tropskim suncem koje „seče” poput mačete, njegova platna su cvetala jarkim bojama, ali istovremeno, njegov život je propadao. Sifilis, siromaštvo, depresija – sve to je bilo tamo, u senci onih sjajnih žutih i crvenih tonova.
Napustio je evropske salone da bi tragao za iskonskom lepotom na dalekim obalama, verovatno je u tim zorama nalazio inspiraciju. Njegove slike, pune smelih boja i živih kontrasta, nisu samo prikazi tropskih predela, već pokušaj da se uhvati trenutak kad svetlost oživljava sve što dotakne.
Jednom sam u Luvru stajao pred njegovom slikom „Oče gde ideš?” (koju mnogi pogrešno nazivaju „Gde dolazimo?”). Osvetljenje je bilo loše, refleksi na staklu su me nervirali, ali u jednom trenutku, kad se gungula stišala i gomila razišla, ugledao sam je kako treperi. Taj kontrast – između Gogenove umetničke vizije i njegove brutalne stvarnosti – me je dugo proganjao.
Svetlost u njegovim delima nije samo fizička; ona je otkrovenje, poziv da vidiš dublje, da pronikneš u suštinu stvari. Misterija svetlosti koju on veliča leži u tom dvostrukom dejstvu: ona obasjava svet, ali i tebe, otkrivajući lepotu koju nosiš u sebi.
GOGENOVA POTRAGA ZA SVETLOŠĆU
Da bismo razumeli Gogenovu misao, moramo zaroniti u njegov život – život pun protivrečnosti, borbi i neumorne potrage za istinom. Pol Gogen, nekada uspešan berzanski posrednik u Parizu, krajem 19. veka napušta udobnost buržoaskog života, osećajući da ga evropska civilizacija guši. Krenuo je na putovanje, prvo u Bretanju, a zatim na Tahiti i Markiska ostrva, tragajući za nečim kako je govorio – čistijim, iskonskijim.
Njegova umetnost bila je pobuna protiv akademizma i materijalizma. Dok su impresionisti poput Kloda Monea tragali za prolaznim efektima svetlosti, Gogen je išao dalje – za njega, svetlost nije bila samo igra boja, već simbol dubljeg smisla. Njegove slike, sa smelim žutim, crvenim i zelenim tonovima, pokušavaju da zadrže trenutak prosvetljenja, kad svetlost otkriva večnost u običnom.
Kad je pisao o „misteriji svetlosti”, Gogen je verovatno mislio na taj unutrašnji sjaj koji je osećao stvarajući, na retke trenutke kad je umetnik u harmoniji sa svetom.
Ipak, Gogenov život nije bio bajka. Njegova potraga za svetlošću bila je praćena siromaštvom, bolešću i usamljenošću. Možda je upravo u tom kontrastu – između sjaja njegovih slika i tame njegovog života – ležala prava misterija. Svetlost koju je video nije bila laka uteha; ona je bila izazov, poziv da raste kroz bol, da pronalazi lepotu čak i u patnji.
DVOSTRUKA PRIRODA SVETLOSTI
Šta je to što svetlost čini tako posebnom? Možda je to njena dvostruka priroda – ona je istovremeno prisutna i neuhvatljiva. Svuda je oko tebe, a ipak je ne možeš zadržati. Poput vremena, svetlost teče, menja se, igra se sa tvojim čulima. U podnevnom suncu, ona je oštra, gotovo surova, otkrivajući svaku nesavršenost. U sumrak, postaje meka, miluje pejzaž i uliva spokoj. U svakom od tih trenutaka, ona ti nudi novu perspektivu, novi način da vidiš svet. Kao da te uči da je lepota u promeni, u neprestanom plesu između svetla i senki.
Naučnici su vekovima pokušavali da dešifruju svetlost. Isak Njutn je razložio sunčev zrak na spektar boja, pokazujući da je svetlost sastavljena od talasa. Albert Ajnštajn je otišao dalje govoreći da je svetlost istovremeno i čestica i talas, odnosno osnovni element vaseljene. Ipak, nijedna formula ne može objasniti zašto te zalazak sunca ostavlja bez reči, ili zašto treperenje zvezda budi čežnju za nečim nedostižnim. Svetlost je naučni fenomen, ali i poetski simbol, most između materijalnog i duhovnog.
Ta dvostruka priroda čini svetlost jedinstvenom. Ona je merljiva, a ipak neuhvatljiva; objektivna, a ipak duboko subjektivna. Kad Gogen govori o „misteriji”, on možda upravo na to misli – na nemogućnost da se svetlost u potpunosti objasni, na njenu sposobnost da te uvek iznova iznenađuje.
RAST KROZ SVETLOST
Gogenova rečenica govori i o rastu. „Rastem”, kaže on, „diveći se”, i u tome leži duboka istina. Svetlost ne samo da obasjava, već te i menja. Kad dopustiš da te njena magija dotakne, počinješ da vidiš stvari drugačije. Obična stabljika trave, osvetljena jutarnjom rosom, postaje umetničko delo. Lice voljene osobe, obasjano svećom, otkriva dubinu emocija koju reči ne mogu da opišu. Svetlost te uči da ceniš takve detalje, da zastaneš i diviš se. Ona te podseća da je lepota svuda, samo treba da je uočiš.
Ne volim da fotografišem. Uvek propustim najlepše trenutke dok se borim sa podešavanjima kamere. Ali sećam se jednog jutra na Zlataru, kad je magla prekrila planinu, a prvi zraci je raskomadali na parčiće – kao da neko raspaljuje vatru u mraku. Samo sam stao i blenuo. Nije bila „savršena” slika, nije bilo trenutka za instagram – samo hladno jutro, moje umorne oči i osećaj da nešto mnogo, mnogo veće prolazi kroz mene.
Gogen je verovatno imao takve trenutke dok je slikao. Možda je i on znao da će njegove slike nadživeti njegovu bol.
UNUTRAŠNJA SVETLOST U TAMI
Ali svetlost nije uvek spoljašnja, niti je uvek lako uočljiva. Postoji unutrašnja svetlost – ona iskra kreativnosti, nade, ljubavi – koja sija čak i u najmračnijim trenucima. Bilo je perioda u mom životu kada sam se osećao izgubljeno, kad je tama tuge i sumnje izgledala nepremostiva. Ali onda, u jednostavnom gestu dobrote – prijateljskom zagrljaju, nečijem smehu, ili čak i u trenutku kad sam pronašao prave reči da izrazim svoje misli – osetio sam tu iskru. Ta unutrašnja svetlost, koju Gogen možda naziva „misterijom”, podseća da si sposoban da pronađeš lepotu čak i kada je svet zamračen.
Takva svetlost se često rađa u stvaralaštvu. Kad sediš pred praznim listom papira, ili ispred platna, ili dok sviraš u krug beskonačnu melodiju, postoji trenutak kad ideje same počnu da teku. To je unutrašnja svetlost, ona ista koju je Gogen tražio na Tahitiju, ona ista koja pokreće da voliš, da sanjaš, da nastaviš dalje. Ona je ono što čini živim, ono je to što te povezuje sa nečim većim od tebe samog. Svetlost je znanje.
SVETLOST U RAZLIČITIM KULTURAMA
Svetlost nije samo lični ili umetnički fenomen; ona je i kulturni simbol, utkan u srž celokupnog ljudskog iskustva. U svakoj tradiciji, svetlost nosi posebno značenje. U hrišćanstvu, ona je božanska prisutnost – sveća u crkvi, oreol oko svetitelja, ili Hristos kao „svetlost sveta”. U budizmu, prosvetljenje je unutrašnja svetlost koja oslobađa od patnje. U indijskom prazniku Divali, hiljade lampi se pale da bi se proslavila pobeda dobra nad zlom. U nordijskim mitovima, svetlost je dar bogova koji donosi život u ledenu pustoš.
Čak i u sekularnom svetu, svetlost zadržava svoju magiju. Pališ sveće za rođendane, kao da prizivaš svetlost za novi ciklus života. U novogodišnjoj noći, pod treptajem svetla, podižeš čašu za nadu i nove početke. Ovi rituali, svesni ili nesvesni, podsećaju da je svetlost više od fizičkog fenomena – ona je simbol tvoje potrebe za smislom.
Jednom sam u suton posetio malenu crkvu na Suvoj planini, nigde nije bilo nikoga, samo Bog i ja i sveće koje su bacale mekane senke na stare ikone. U tom prostoru, ispunjenim treperećim svetlom i mirisom tamjana, vreme kao da je zastalo. Svetlost nije bila samo fizička; ona je bila most ka nečemu dubljem – metafizičkom. Taj trenutak me je podsetio da je svetlost, bilo da dolazi iz sunca, sveće ili iz duše, uvek priziv da se povežeš – sa svetom, sa drugima, sa sobom.
SVETLOST U SAVREMENOM SVETU
Danas sve teže nalazimo „pravu” svetlost. Živimo u doba ekrana – plavih, hladnih, veštačkih. Sećam se kad sam kao dete, u kući na selu kod babe, palio petrolejku; plamen je treperio, bacao senke na zid, miris je bio gust, tvrdim da je bio čak i opipljiv. Danas to zamenjuje LED sijalica. Efikasnije? Da. Lepše? Nimalo. Čitao sam negde da je Van Gog naslikao „Zvezdanu noć” pod uticajem halucinacija. Možda je i Gogen video svetlost koju mi više ne možemo da vidimo.
U savremenom dobu, gde si okružen veštačkim svetlom ekrana i užurbanim ritmom života, lako je zaboraviti magiju svetlosti. Plavičast sjaj telefona može da te odvoji od stvarnosti, a neonska svetla gradova obično zaklanjaju zvezde. Često si toliko zaokupljen lovom na savršenu fotografiju zalaska sunca za društvene mreže da zaboraviš da zastaneš i zaista ga doživiš. Ipak, čak i u tom trenutku, kad podigneš telefon da „uhvatiš” svetlost, postoji nešto duboko ljudsko – želja da zadržiš lepotu, da je podeliš sa drugima.
Savremena tehnologija je, paradoksalno, i otuđila i približila svetlost. Fotografije zalaska sunca deliš sa hiljadama ljudi preko ekrana, a digitalna umetnost ti omogućava da stvaraš nove oblike svetlosti. Ipak, prava magija ostaje u onim trenucima kad se odvojiš od ekrana i dopustiš prirodnoj svetlosti da te prožme. Zrak sunca koji se probije kroz prozor, treperenje sveće za večerom, osmeh nepoznate osobe na ulici – sve su to mali podsetnici da je lepota svuda unaokolo.
Jedan takav trenutak doživeo sam u gradskom parku u Dragačevu, usred užurbanog dana oko sabora trubača. Verovatno je bio ponedeljak pred manifestaciju, predosećam. Sedeo sam na klupi, bilo je pozno leto, to dobro pamtim, primetio sam kako sunce baca zlatne šare kroz lišće. Deca su se igrala, smeh je odzvanjao, i na trenutak, iz daljine dopirao jednoličan ton trube i svetlost je sve učinila savršenim. Taj običan prizor, obasjan popodnevnim suncem, podsetio me je da lepota ne zahteva velike gestove – ona je u malim, svakodnevnim trenucima, ako samo otvoriš oči.
FILOZOFSKA DIMENZIJA SVETLOSTI
Svetlost je i filozofski izazov. U Platonovoj alegoriji pećine, svetlost je simbol istine, put iz tame neznanja ka svetu ideja. Za Hajdegera, svetlost je povezana sa bivstvom – ona otkriva svet, ali i tebe u tom svetu. Svetlost te podseća na krhkost postojanja: kao što zrak sunca nestaje u sumraku, tako i tvoji trenuci prolaze. Ali upravo u toj prolaznosti leži lepota – u sposobnosti da u svakom trenutku pronađeš večnost.
Gogenova rečenica je, u suštini, poziv na buđenje. Ona podseća da je život, poput svetlosti, dragocen i prolazan. Svaki trenutak u kojem uspeš da uočiš lepotu je mali trijumf, korak ka tome da postaneš bolja verzija sebe. Svetlost te uči da voliš detalje, da ceniš obične stvari – rosom okupanu travu, smeh deteta, toplinu ruke voljene osobe. Ona te uči da je lepota stvarna, čak i ako je ne možeš zadržati.
PRIZIV SVETLOSTI
Na kraju, razmišljam da Gogenova misao ipak nije samo poetska refleksija – ona je putokaz. Misterijo svetlosti, prožmi me ponovo. Nauči me da rastem, da se divim, da volim. Dopusti mi da vidim večnu lepotu, čak i u običnim stvarima, i da je nosim u sebi, kao dragoceni dar. Svetlost nije samo ono što vidiš; ona je ono što jesi i ono što možeš da postaneš. Kao posebna zanimljivost neka posluži to da je Nikola Tesla u više intervjua govorio kako su Srbi zapravo zaduženi da na planeti Zemlji trguju svetlom. Slučajnost?!
Gogen je pobegao iz Evrope da bi tragao za „iskonskom” svetlošću. Da li je uspeo? Ne znam. Ali njegova rečenica kojoj sam posvetio vreme me podseća da svetlost nije samo fizički fenomen – to je i odluka. Odluka da otvoriš oči i vidiš lepotu i tamu zajedno. Da prihvatiš da ne možeš da je „uhvatiš”, ali da ipak pokušavaš da dosegneš prosvetljenje.
Veliki Ljubivoje Ršumović je rekao da se i mrak širi brzinom svetlosti, time završavam jer na kraju, svetlost nije samo ono što te obasjava – već i ono što u tebi odbacuje senke.
Za GLEDIŠTA piše Miloš Đ. VIDAKOVIĆ
POGLEDAJ JOŠ
ODABERI VIŠE
