Svetski dan borbe protiv dijabetesa, koji se obeležava danas 14. novembra, predstavlja globalnu inicijativu da se podigne svest o ovoj hroničnoj bolesti koja pogađa milione ljudi širom sveta. Ovaj datum je izabran u čast dana rođenja Frederika Bantinga, nobelovca koji je prvi koristio insulin 1921. godine na ljudima za lečenje dijabetesa.
Dijabetes nije samo medicinski problem, on je epidemija modernog doba, povezana sa načinom života, ishranom, genetikom i socio-ekonomskim faktorima. U ovom eseju ću približiti dijabetes kroz prizmu globalnih, evropskih i srpskih statistika, sa posebnim osvrtom na njegov uticaj na mentalno zdravlje, uključujući nervozu.
Kao neko ko deli lično iskustvo sa dijabetesom, naglasiću potrebu za većim razumevanjem u društvu. Esej će biti informativan, ali ne previše tehnički, jer cilj je da se ova saznanja približe svima.
GLOBALNA PERSPEKTIVA: DIJABETES KAO PANDEMIJA 21. VEKA
Prema najnovijim podacima Međunarodne federacije za dijabetes iz 2025. godine, dijabetes pogađa oko 589 miliona odraslih osoba starosti od 20 do 79 godina širom sveta, a to je otprilike jedna od devet osoba.
Ova brojka je poražavajuća, posebno kad se uzme u obzir da je oko 252 miliona slučajeva nedijagnostifikovano, što znači da mnogi ljudi žive sa bolešću a da to ne znaju. Dijabetes je odgovoran za 3,4 miliona smrtnih slučajeva u 2024. godini, što čini 9,3% svih globalnih smrtnih ishoda. Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da oko 830 miliona ljudi ima dijabetes, sa većinom u državama sa niskim i srednjim prihodima.
Projekcije su još alarmantnije, a kažu da bi do 2050. godine, broj osoba sa dijabetesom mogao da premaši milijardu, uglavnom zbog porasta Tipa 2 dijabetesa, koji je povezan sa gojaznošću, životom bez fizičke aktivnosti i lošom ishranom.
Dijabetes se deli na Tip 1 autoimuni, gde telo ne proizvodi insulin i Tip 2 gde telo postaje otporno na insulin. Tip 1 čini oko 5-10% slučajeva i često se javlja kod dece i mladih, dok tip 2 dominira kod odraslih. Globalno, oko devet miliona ljudi živi sa tipom 1 u 2025. godini, od čega gotovo dva miliona mlađih od 20 godina.
Komplikacije uključuju srčane bolesti, oštećenje bubrega, slepilo i amputacije ekstremiteta, što čini dijabetes jednim od vodećih uzroka invaliditeta. Međutim, prevencija je moguća i to kroz redovnu fizičku aktivnost, zdravu ishranu i kontrolu težine te se mogu smanjiti rizici za tip 2 za čak 50%.
DIJABETES U EVROPI: RASTUĆI TERET NA KONTINENTU
U Evropi, situacija je slična globalnoj, ali sa nekim regionalnim specifičnostima. Prema IDF-u, oko 66 miliona odraslih ima dijabetes, što predstavlja rasprostranjenost od 9,8%, sa projekcijom porasta od 10% do 2050. godine. Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da je broj još veći – oko 74 miliona odraslih (11,9% muškaraca i 10,9% žena), plus 300.000 dece i adolescenata. Najveća rasprostranjenost je u južnoj Evropi; na primer, u Španiji je oko 15% odraslih dijagnostikovano.
Faktori rizika uključuju starenje populacije, urbanizaciju i porast gojaznosti – u Evropi, oko 25% odraslih je gojazno, što direktno doprinosi dijabetesu.
Evropska unija i Svetska zdravstvena organizacija rade na inicijativama poput Diabetes Action Plan da poboljšaju dijagnostiku i lečenje. Ipak, nejednakosti su vidljive. U istočnim i južnim delovima Evrope, pristup lekovima i obrazovanju je ograničeniji, što dovodi do viših stopa komplikacija. Pandemija COVID-19 je pogoršala situaciju, jer su osobe sa dijabetesom imale veći rizik od teških oblika bolesti.
STANJE U SRBIJI: LOKALNI IZAZOVI I STATISTIKA
U Srbiji, dijabetes je značajan javno-zdravstveni problem. Prema raspoloživim podacima rasprostranjenost dijabetesa kod osoba od 20 do 70 godina iznosi 10,5% u 2024. godini, a IDF iz 2021. navodi 12,2% rasprostranjenosti, sa oko 800 hiljada slučajeva. Prema pojedinim nacionalnim procenama, uključujući nedijagnostifikovane slučajeve, rasprostranjenost može da bude čak bliža 20-25%, posebno u urbanim sredinama gde je neaktivan životni stil uobičajen.
Takođe, u Srbiji je dijabetes jedan od vodećih uzroka smrtnosti, povezan sa kardiovaskularnim bolestima. Institut za javno zdravlje Batut sprovodi kampanje za ranu detekciju, ali izazovi uključuju ograničene resurse u ruralnim područjima i stigmu oko bolesti. Gojaznost, koja je povezana sa dijabetesom, pogađa oko 25% populacije, slično evropskom proseku. Pozitivno je što se insulin i lekovi subvencionišu, ali obrazovanje o samokontroli je ključna za smanjenje komplikacija.
UTICAJ DIJABETESA NA NERVOZU I MENTALNO ZDRAVLJE: POTREBA ZA RAZUMEVANJEM
Dijabetes nije samo fizička bolest; on duboko utiče na mentalno zdravlje. Fluktuacije nivoa šećera u krvi – posebno hipoglikemija (nizak šećer) ili hiperglikemija (visok šećer) – mogu da izazovu brze promene raspoloženja, uključujući razdražljivost, anksioznost i konfuziju.
Kad šećer padne, mozak ne dobija dovoljno energije, što dovodi do simptoma sličnih anksioznosti ili iritabilnosti, a nervoza nestaje nakon konzumacije hrane koja stabilizuje šećer. Studije pokazuju da osobe sa dijabetesom imaju 2-3 puta veći rizik od depresije, a samo 25-50% njih dobija adekvatnu pomoć. Ovo se dešava zbog hroničnog stresa od upravljanja bolešću, straha od komplikacija i biohemijskih promena.
Moje lično iskustvo, koje je tipično za mnoge: nervoza oko „sitnica” koja se razreši kad se šećer stabilizuje. Ovo podseća da dijabetes nije „samo šećer” – on utiče na svakodnevni život, odnose i produktivnost.
Društvo često ne razume ove „nevidljive” simptome, što dovodi do stigme. Trebalo bi da imamo više empatije: umesto da osuđujemo „nervozu”, da pitamo kako možemo da pomognemo. Edukacija u školama, na radnim mestima i u medijima može da promeni percepciju – na primer, podrška za pauze za merenje šećera ili fleksibilno radno vreme.
U emisiji RTS Ordinacija govori dr Radosav Dragojević, endokrinolog
POZIV NA AKCIJU I EMPATIJU
Dijabetes je globalni izazov, sa poražavajućim brojkama u svetu, Evropi i Srbiji, ali je i bolest koja se može kontrolisati i sprečiti. Svetski dan dijabetesa nas podseća na potrebu za prevencijom, ranom dijagnostikom i podrškom. Kao neko ko živi sa dijabetesom, ja sam deo zajednice koja zaslužuje razumevanje – moja priča o nervozi je podsetnik da smo svi u ovome zajedno.
Mislim da je ključ u empatiji, ako svi malo više razumemo kako dijabetes utiče na telo i um, možemo stvoriti tolerantnije društvo. Hajde da koristimo ovaj dan da edukujemo sebe i druge jer znanje je najbolji lek.
Čovek 21. veka stoji na pragu istorije koji se čini kao vrhunac ljudskog razuma i poraz ljudske svesti. Dekodirali smo genom, stvorili veštačku inteligenciju, dodirnuli ivice kosmosa, ali smo, kao vrsta, ostali zarobljeni u primitivnim obrascima kao što su pohlepa, strah, sukobi, samouništenje. Znamo više nego ikada, a razumemo manje, nego što smo ikad osećali.
Kapitalizam, u svojoj neoliberalnoj fazi, pretvorio je čoveka u potrošača nade.
UVOD: ČOVEK U 21. VEKU – PARADOKS ZNANJA I PONAŠANJA
Kako je zapisao Norbert Viner, tvorac kibernetike: „Čovek je izgradio mašine koje mogu misliti, ali nije naučio kako da misli sa njima”. U tom paradoksu živimo – stalno akumuliramo znanje, ali ne i mudrost.
Umesto da oslobodimo čoveka, tehnologija je često učvrstila njegovu zavisnost; umesto zajedništva, donela je usamljenost; umesto kritičkog mišljenja dobili smo zaglušujuću buku kakofonije.
Ovaj esej nije pesimistički manifest, nego moralni apel i poziv na buđenje u dobu u kojem je lakše biti informisan nego prosvećen. U vremenu kada se planeta lomi pod težinom naše sebičnosti, ćutanje više nije neutralno jer ono je saučesništvo. I možda je vreme da se ponovo zapitamo da li naše reči zaista vrede više od našeg ćutanja?
TEHNOLOŠKI NAPREDAK: BLAGOSLOV ILI PROKLETSTVO
Tehnologija je novi element prirode, ne više oruđe čoveka, nego okvir njegovog postojanja. Od pametnog telefona u džepu do veštačke inteligencije koja odlučuje o zapošljavanju ili ratovanju, čovek je postao stvaralac sopstvenog odraza u stvarnosti, ali ne i sopstvenog smisla na toj istoj javi.
Prema International Telecommunication Union (2024), više od 2,6 milijarde ljudi još nema pristup internetu. Dok jedan deo sveta stvara „pametne gradove”, drugi živi bez struje. Tako je digitalni jaz postao nova klasa u istoriji čovečanstva. Dobili smo tehnološki izabrane i digitalno isključene.
Društvene mreže, nekada obećanje globalnog sela, danas su arene virtuelnog besa. Algoritmi, nevidljivi arhitekti stvarnosti koji proizvode zavisnost i polarizaciju. Habermas bi to nazvao izopačenjem komunikativne akcije gde smo umesto dijaloga, dobili digitalnu kakofoniju; umesto istine, evo pažnje kao nove svetske valute.
Veštačka inteligencija obećava napredak, ali traži cenu u privatnosti, autonomiji i identitetu. Šošana Zubof govori o „nadzornom kapitalizmu”, sistemu u kojem čovek više nije korisnik, nego je postao proizvod. Kad se lice skenira, glas analizira, a misli predviđaju svaka granica između tehnike i etike postaje pitanje savesti.
Ipak, nije tehnologija ta koja je moralno neutralna, neutralan je čovek koji odustaje od morala. Ako smo već stvorili mašine koje uče, onda bismo mi morali da budemo ti koji će da naučimo šta znači biti čovek.
EKOLOŠKA KRIZA: UNIŠTAVANJE SOPSTVENOG DOMA
Zemlja je naš jedini dom, ali se ponašamo kao stanari koji ne veruju u svoj ostanak. Međudržavni panel o klimatskim promenama – IPCC u šestom izveštaju (2023) potvrđuje da je prosečna temperatura porasla za 1,2°C u odnosu na predindustrijsko doba. To nije statistika, moglo bi se reći da je to uvod u epohu nestajanja.
Umesto evolucije ka svesti, čovek je izabrao komfor. Planeta se pretvara u topionicu. Tope se lednici, gore šume, a čovek, opijen profitom, nastavlja da kopa, troši i kupuje. Garet Hardin je to davno nazvao „tragedijom zajedničkih dobara” jer niko nije lično kriv, ali svi zajedno jesmo.
Organizacija WWF u Living Planet Report 2024 upozorava na pad biodiverziteta od 73% u poslednjih pola veka. Dok korporacije kopaju rudnike u Amazoniji, plemena koja tu žive nestaju bez traga. I dok u okeane bacamo 300 miliona tona plastike godišnje, u naše telo ulaze mikroplastične čestice kao nevidljiva kazna savremene civilizacije. Indistriju mode kao jednog od najvećih proizvođača đubreta pritom retko da ko i spomene.
Džejms Lovelok, tvorac hipoteze o Geji, upozoravao je da Zemlja nije mrtvo tlo, nego živi organizam koji će se, kad bude dovoljno povređen, samoizlečiti, ali bez nas. Ekološka kriza nije prirodna katastrofa, ona je moralna dijagnoza čoveka koji je zaboravio da je deo onoga što uništava.
SOCIJALNE NEJEDNAKOSTI: RASCEP U SRCU ČOVEKA
Svetska ekonomija nikad nije bila bogatija, niti je nepravda bila očiglednija. Oxfam Inequality Report 2024 pokazuje da 1% stanovništva poseduje više od polovine svetskog bogatstva. To nije samo broj, nego metafora veka u kojem je milijarder postao arhetip uspeha, a radnik je naravno višak.
U pojedinim delovima sveta radnici žive kao da je 19. vek, dok izvršni direktori zarađuju 1000% više nego pre četrdeset godina. Pandemija je taj jaz samo produbila. Dok su milioni ljudi gubili posao, bogatstvo najimućnijih se udvostručilo. Svetska banka priznaje da bi povratak na nivo jednakosti iz 2019. možda bio moguć tek oko 2035. godine.
Rodna neravnopravnost ostaje sveprisutna pa žene i dalje zarađuju oko 82% muškog prihoda. Rasna i kulturna diskriminacija traju kao ožiljci kolonijalizma, pogotovo na progresivnom, kolektivnom zapadu sa kolonijalnom tradicijom. I unutar obrazovanja, kulture i medija, nejednakost proizvodi ono što je Pjer Burdije zvao „simboličkim nasiljem”, nevidljivi sistem koji nam govori da je tako kako jeste, i da je prirodno.
Kapitalizam, u svojoj neoliberalnoj fazi, pretvorio je čoveka u potrošača nade. Ali možda je vreme da ekonomiju ponovo shvatimo kao zajedničku kuću, ne kao arenu. Jer nejednakost nije samo ekonomska činjenica, ona je duhovna rana koja razdvaja čoveka od čoveka.
POLITIKA I MOĆ: DEMOKRATIJA U SUMRAKU
Politička scena 21. veka liči na pozornicu u kojoj se tragedija igra kao rijaliti. Istina je postala stvar pregleda, a ideologija marketinška niša za poturanje pod nos svima.
Populizam, kao savremeni virus politike, cveta u doba informacionog izobilja. Tramp, Bolsonaro, Orban, Milej i drugi su svi različita lica istog fenomena da čovek koji se predstavlja kao „narod” vlada strahom. Demokratija, kako kaže nesrećni Fukujama, više nije kraj istorije, nego borba za njen opstanak.
Proksi rat u Ukrajini, kao i globalne tenzije oko Kine i Tajvana, pokazuju da je nuklearno doba zaboravilo šta je istorija straha. U međuvremenu, korupcija je postala nevidljivi standard pa u mnogim državama vlast služi kapitalu, a ne narodu. Mediji, nekada čuvari javnosti, danas najčešće stoje u redu ispred političke kase.
Ali postoji i tiha većina koja veruje u pravdu bez buke. I možda je tu nada demokratije, negde u ljudima koji odbijaju da budu statisti u tuđoj predstavi.
BUDUĆNOST I NADE: PREMA NOVOJ ETICI SOLIDARNOSTI
Uprkos svemu, čovek još nije izgubljen. Postoji novi pokret, ne samo politički ili ekološki, već duhovni. To su mladi koji odbijaju da se mire s cinizmom, naučnici koji brane istinu od profita, umetnici koji vraćaju smisao reči.
Postoji nova generacija mladih ljudi koja ne želi da nasledi ruševine. Tehnologija, ista ona koja nas je izolovala, može postati oruđe spasenja: AI danas modelira klimatske scenarije, analizira bolesti, spasava živote. Globalni projekti kao European Green Deal ili UN AI for Good pokazuju da saradnja nije utopija, nego nužnost.
Viktor Frankl je pisao da „čovek može sve da izgubi osim jednog – slobode da izabere svoj stav prema datim okolnostima”. Ta sloboda je sada naša poslednja odbrana od beznađa. Iz nje počinje nova etika solidarnosti, ne kao ideologija, nego kao povratak ljudskosti.
Pogledajte stariji kratkometražni animirani film koji uliva nadu
ZAKLJUČAK: REČI VREDNIJE OD ĆUTANJA
Svet ne propada zbog onih koji čine zlo, već zbog onih koji ćute pred njim. Ćutanje je najudobniji saveznik moći, a reč, kad je izgovorena s moralnom svešću, postaje čin otpora.
Takođe, reč postaje i svetlost u mraku, a samo ona koja nosi odgovornost može da osvetljava put. Neka misli ne budu parole, već svedočanstvo odgovornosti. Jer jedino kad čovek progovori kao savest, a ne kao navika, svet ima šansu da se promeni. Na bolje.
Drimkolu u pohode, na jugozapadu Makedonije, stigli smo po vrelini julskih dana, na oko sedam kilometara od međe sa Albanijom, odnosno 14 kilometara severno od Struge. Tu je, u koloritnom podonožju planine Jablanice, naše odredište – selo Labuništa. Rodno mesto i večno počivalište zaboravljenog srpskog pisca Anđelka Krstića.
Labuništa je danas vidljivo prošireno selo. Decenijama unazad s drastičnom promenom demografske strukture življa, rezultati slikoviti još sa njegovih sokaka. Tu, na krajnjem jugozapadu Makedonije, uz reku Drim, proteže se predeo koji je dobio i takav naziv – Drimkol. Ime je turskog porekla i nastalo je od naziva reke Drim i turskog naziva za manju oblast-kol, odnosno župu.
Istorijska oblast Drimkol obuhvata severnu obalu Ohridskog jezera, oko istoka Crnog Drima iz jezera. Naselja kao što su Labuništa, Borovec, Podgorec… smeštena su na severzapadnom obodu Struškog polja, dok se zapadno izdiže planina Jablanica. Istočno od naselja, na pregrađenom toku Crnog Drima, danas je veštačko jezero Globočica, na oko 870 metara iznad mora.
Anđelko Krstić (1871-1952) Na mitrovske zadušnice, 1. novembra 2025. godine, navršava se 154. godišnjica od njegovog rođenja
ZABORAVLJENI SRBI IZ DRIMKOLA
Srbiji je oblast Drimkol kroz istoriju dala značajne ličnosti u prosveti, kulturi, vojnoj istoriji i sportu. Iz drimkolskih sela za srpsku istoriju, kako je zapisano, značajni su: Cincar Marko Kostić i Cincar Janko Popović odnosno porodice Cincar-Marković i Cincar-Janković iz Donje Belice, porodica Krstić iz Podgorca Serafim Krstić, Stojan Krstić, iz sela Labuništa, Đorđe Drimkolski, srpski četnički vojvoda i Anđelko Krstić, pisac.
Iz sela Boroeca Kosta Šumenković, srpski dobrotvor i ratnik i Mateja Šumenković, srpski protojerej i narodni prvak. Iz Labuništa je poreklo i uglednog profesora Svetomira Markovića, oca Dar-Mara, nedavno preminulog velikog animatora, režisera i karikaturiste Darka Markovića.
Ovde su ranije živeli autohtoni Srbi. To potvrđuju i porodični koreni ovih znametnitih i hrabrih ljudi. Potomci znamenitih ličnosti iz ovog kraja, ili čitavog područja Drimkola – „male Šumadije”, kako su je nazivali, postepeno su gubili tu svest.
Danas, gotovo i da ih nema. Prema zvaničnim podacima poslednjeg popisa stanovništva u Makedoniji, iz 2002. godine, na primer, u Labuništu je registrovan samo jedan Srbin. A i oni koji su postali Makedonci, sve više se otuđuju. Sve ih je manje pod udarima odužene agresivne islamizacije.
Nisu pošteđeni čak ni Makedonci muslimani, kako ih nazivaju – Torbeši. Postaju Albanci. Fenomen koji se objašnjava jedino kroz prizmu zakona jačeg, brojnijeg, politički agresivnijeg što je kod muslimana možda i jednostavan primer – prikloni se jakom i moćnom. Tako nam je to jedan od zagonetnih meštana ukratko objasnio – „rezultatima izbora u selu sve pokazuju ko je za koga i zbog čega”.
Podaci govore da je islam ovde bio u punom naletu u 15. veku kad su ga mahom prihvatili hrišćani. I taj nalet traje: „Bilo je i požara oko crkve Svetog Nikole i skrnavljenja groblja, što je dodatno, kao 2012, unelo nemir u selu…”
Riste, sveštenik iz tzv. MPC, živi u susednom Boroecu, a u Labuništa, kažu, dolazi „po potrebi”, povremeno i na neki značajniji hrišćanski praznik. U selu su sada tri džamije i dve crkve. Oprečne su brojke koliko ima pravoslavnog življa. Oko stotionak, kažu. Toliko ih je i u Boroecu.
– Leti ih ima i više, jer navrate oni koji su se odselili odavde!
Objašnjava nam nepoverljivo jedan od seljana. Gotovo svi govore makedonskim, iako se primećuje povećano intersovanje da se deca upisuju da uče albanski i(li) turski u poslednje vreme.
U Boroecu kraj Labuništa, dočekao nas je Dželjulj Imeroski. Ljubazan i dobar domaćin. Zastajkujemo povremeno, na intervale, pokazuje nam kuće uglednih seljana, zaseoke, putanje. Pojašnjava da je „verski odnos” stanovništva u selu do pedesetih godina bio „pola-pola”.
Sada je to znatno drugačije. Od tada je počeo da pada broj pravoslavnih. I danas ih je, kaže: „jedva stotinu u selu”. On se vratio u rodno selo, i tu „troši” italijansku penziju, stečenu radom na zapadu. Uzgred, sada prodaje karte za pečalbare i njihovu rodbinu koji putuju redovnom autobuskom linijom skopskog Rule tursa.
Žali se da ovi u Skoplju i nemaju mnogo razumevanja za njegov trud i rad „na terenu”. Valjda zbog iskustava i stečenih navika, dugogodišnjim minulim radom na zapadu, ovaj čovek, čini se, u mnoštvu meštana, kao da je zalutao među njima. Ima neku različitu crtu prirodnosti, a i drugačijeg izgleda, kako vele, manire „čoveka koji je prošao svet”.
Nosi kačket fudbalskog kluba Študgart. Očito, bistrog uma, ali nerado govori o „novoj slici u selu”. Samo pokazuje, i sugeriše: „Parkirajte slobodno”, kao da već uviđa neprirodnu atmosferu i znatiželjne poglede „onih nepoverljivih sa strane”.
U prolazu, neočekivano, preispitkuju nas i maramama zabrađene žene – „kuda ćete, kod koga ste, ko ste, odakle ste…” Dževulj nas odvodi do kuće Koste Šumenkovića. Potanko nam objašnjva sve što zna, a očito dosta toga i hoće da prenese. Potanko, lepo zbori…
Samo nas moli da ne ide s nama na groblje i u crkvu jer mu to „odveć teško pada”. Kao da se u tom trenu otkri tegobno breme iz pripovetke Anđelka Krstića – „Teško nasleđe”.
TIŠINA OKO STARE CRKVE
A i bez našeg ljubaznog i iskrenog vodiča, slika se otkriva na svakom koraku i govori sama za sebe. Čim kročismo u crkvenu portu. Krstače na grobovima. Crkva zaključana, ali sa (na)pisanim upozorenjem da je „objekat pod video nadzorom”. Sunce užežilo, peče, prži. Grupa dečurlije na biciklima kruženjem oko nas, „otkriva” nas kao nekakvu „metu” da je neko nepoznat u selu.
– Uglas viču deca, a sa obližnje džamije oglašava se prodoran glas odže i najavljuje središte dana. Nijedne žene u lokalnoj, jedinoj kafani u centru sela.
Ni u Labuništu nema žena po čajdžilnicama, lokalima. Ni po uskim sokacima, zbijenim, popločanim tesnim ulicama. Glavna ulica je asfaltirana. U tom kontrastu kao da se oseća strujanje vremena. Osluškujem šum planinskog potoka, i šapat Jablanice.
Porodični dom braće Šumenkovića, ali i slika večne kuće Anđelka Krstića na groblju Labuništa
POVRATAK ZAVIČAJU
Pitam se, nagađam, kako je Anđelko Krstić, ali i kojom, danas prosto neobjašnjivom, snagom zavičajnih korena, bio vezan za ovaj kraj. Radio je i školovao se u Beogradu. Nuđen mu je siguran i dobro plaćen posao u Ministarstvu prosvete, ali se on vratio u svoje Labunište. Tu je radio, pisao i kao učitelj vaspitavao i učio decu životu u najtežim uslovima osmanlijske administracije i bugarske egzarhije…
Dok se probijamo tim tesnim ulicama, zagledaju nas svi okolo. Zastajemo kod škole, pa kod crkve Svetog Nikole u sred sela. No, nigde nema žive pravoslavne duše u okolini. Nastavljamo ka gornjoj mahali. Kao da se lakše „gore” diše, laganije se sve viđeno i doživljava. I neočekivani grafit Delija, navijača Crvene zvezde. Ovde prosto zbunjuje. I spomenik palim vojnicima u Velikom ratu je tu.
Sa nama u grupi je Darko, praunuk velikog pisca. Dok prilazimo oronuloj i bodljikavom žicom ograđenoj kući njegovog pradede Anđelka Krstića, s neskrivenim ushićenjem u hodu, otkriva nam da mu se „vraćaju slike iz detinjstva”.
Napola urušena, ali još uvek pod krovom, kuća kao svedok davnih vremena. Upinjemo se pod žegom, uzvišicom prema groblju. Tu je Anđelkov i grob sinova Živana i Vasilija. Ili kako na nadgrobnoj ploči piše – Dom Krstića. Posle toliko decenija, pročitasmo molitve i okadismo večno počivalište velikog pisca koji je u svojim „Sećanjima” besprekorno slikovito opisao krajolik i objasnio tu njegovu poslednju želju – da podno Jablanice „gleda na svoje Labunište”.
Na povratku u selo, Borislav Veličkovski nas podseća na zapise o Labuništu i njegovim znamenitim ljudima u knjizi Fadila Mustafoskog Mustoskog. I podsetnik da je Labunište i okolinu – čitav Drimkol, pominjao i Ilija Garašanin u svome „Načertaniju” 1844. godine, navodeći da se Knežestvo Srbije mora pozabaviti i tim Srbima, a ne samo onima koji žive unutar tadašnjih granica.
Avgusta 1866. godine osnovano je društvo „Sveti Sava”. Zahvaljujući tom društvu i zalaganjima, tada je na teritoriji današnje Makedonije otvoreno trideset i sedam škola. Jedna od njih bila je i u Labuništu. Tih godina vođene su polemike o jeziku kojim govore Srbi u južnim granicama.
Tako, Jovan Hadži Vasiljević piše da su knezu Mihajlu Obrenoviću bila nošena deca pečalbara kako bi ih čuo kako izvorno govore: Tako je Jovan Šumenković 1866. godine odveo svoga sina Arsu da čuju u Beogradu kako govori.
Jedan od učitelja u ovom selu 1870. godine bio je i Sekula Cvetković. I danas se u selu često sretne prezime – Cvetkovski. I nadgrobni spomenici to potvrđuju.
Labuništa krije i mnogo toga skrajnutog. Jedan od tih, gotovo zaboravljenih, tragova stradanja pravoslavnog naroda je i tragedija pop Stojana Krstića iz susednog sela Podgorca. Kažu da je iza njegovog ubistva stajao vladika Sinesija koji je pripadao egzarhiji. I četnička akcija početkom 20. veka imala je svoje istaknute pripadnike u Drimkolskom kraju.
SPOMENIK U SENCI VREMENA
U selu je i sačuvan Spomenik izginulim borcima iz Labuništa tokom Prvog svetskog rata. Kod mesta „na Orište”, i danas stoji, retko ko za spomenik i zna. Nema ga na spisku vojnih memorijala, resornog ministarstva, zavoda, ambasade…
Labuništa, malo znano, sačuvano spomen-obeležje iz nekadšnje ratne italijanske okupacione zone. Podignuto je po oslobođenju Južne Srbije, po projektu inženjera Lambre Kovačevića iz ovog mesta.
Na spomeniku piše: 1914-1918 Za slobodu i ujedinjenje
Đorđe D. Cvetković čet.vojvoda 1905, Nikola T. Kovačević, Petar S. Kovačević, Ljubomir M. Marković, Trifun B. Marković, Serafim B. Marković, Lambra B. Stefanović, Andra V. Stefanović, Nikola Vasiljević, Spasoje N. Cvetković, Mihailo Spasić, Duko B. Sekulić, Lambra Trifunović, Vasa Anastasijević, Jovan Z. Nikolić, Anđelko C. Nastić, Raklije T. Kuzmanović, Dimitrije N. Dimitrijević.
Izdvojena sa strane upisana su imena: Pop Stojan Krstić poginuo 1890. Pop Stavra poginuo 1904. Poginuli 1914-1918: Kasim Miftarović i Ahmed Elmazović.
BRISANJE SRPSKIH TRAGOVA – IZMEĐU ISTORIJE I ZABORAVA
Prema istorijskim dokumentima, Labuništa su krajem 19. veka bila u sastavu Osmanskog carstva, pod upravom Struške nahije ohridske kaze Bitoljskog vilajeta.
Po statistici Vasila Knčova, selo Anđelka Krstića je 1900. godine imalo 1460 stanovnika, od čega 800 „Bugara” muslimana i 660 „Bugara” hrišćana. Prema objavljenim podacima statistike Dimitrija Miševa iz 1903. godine, tu je živelo 128 „Bugara”, odnosno vernika bugarske egzarhije i 512 „Bugara” patrijaršista-srbomana, odnosno Srba. U selu je postojala i srpska i bugarska škola. Zbog odlučnosti stanovništva da, uprkos pritiscima, torturi i hapšenjima, ostanu Srbi selo je nazivano „Malom Šumadijom”.
A prema objavljenim statističkim podacima poslednjeg popisa stanovništva u Makedoniji iz 2002. godine Labuništa su imala 5.936 stanovnika. Po etničkom sastavu su – Makedonci 371 (6,3%), Albanci 4.288 (72,2%), Turci 879 (14,8%), Romi 3, Vlasi 1, Srbi 1, Bošnjaci 31, drugi 362. U objašnjenjima meštana otkriva se da ogroman broj od izjašnjenih kao većinski Albanci, „ostaju” zapravo Torbeši, islamizirani nekadašnji pravoslavci sa područja Južne Srbije.
UČITELj IZ DRIMKOLA
Anđelko Krstić je bio učitelj, srpski nacionalni radnik, borac u najtežim okolnostima, izvan granice matice Srbije, pesnik, pripovedač, romanopisac i dramski pisac. Ponikao je iz Drimkola, školovao se u Beogradu, ali je do kraja radio u svom zavičaju. Tu i počiva, pod obroncima Jablanice.
Kad je avgusta 1889. godine sa odličnim uspehom okončao školovanje u Beogradu, dobio je od Ministarstva spoljnih poslova putne troškove i platu 120 dinara, na ime prinadležnosti za dva meseca, budući da se odlučio za povratak u zavičaj da bi učiteljovao, uz sve rizike, iskušenja, težinu i opasnosti tog posla u porobljenoj Južnoj Srbiji, iako mu je nuđen bolje plaćeni posao u Beogradu.
Uspeo je da se izbori za otvaranje srpske škole u Podgorcu u kojoj je i najviše učiteljevao, a za upravitelja svih srpskih škola u Drimkolu, Borovcu i Ohridu postavljen je 1911. godine.
Učiteljsku školu je završio 1889. godine u Beogradu, a već 1890. stupio je u učiteljsku službu po selima na planini Jablanici u Drimkolu. Njegov prvi literarni prilog objavljen je u „Carigradskom glasniku” 1904. godine pod pseudonimom „Drimkolac”. Tematika njegovih dela uglavnom je vezana za tegoban život njegovih zemljaka, seljaka – pečalbara.
Kao najznačejnije delo njegovog književnog stvaralaštva, roman „Trajan”, objavljen 1932. godine, za koji je dve godine kasnije dobio nagradu za najbolji srpski roman od Kraljevske Akademije Umetnosti. Prvu knjigu pripovedaka objavio je u Beogradu 1932. Iste godine i roman „Trajan” u Skoplju, a drama „Zatočenici” premijerno je odigrana 12. septembra 1937. godine u skopskom narodnom pozorištu „Kralj Aleksandar Prvi”. Godinu dana pre smrti, drugu knjigu pripovedaka objavio je 1951. godine u Beogradu. Sećanja i autobiografske zapise pisca objavio je Institut za književnost u Beogradu 2001. godine.
Srpski izdavač Vladimir Dimitrijević, vlasnik ugledne izdavačke kuće „L’Age d’Home”, štampao je 1966. roman „Trajan”, a Krstićeve pripovetke pod naslovom „Večito dužni” 2001. godine. Uz izdanja, Dimitrijević je tada zapisao dirljivu ličnu napomenu: „Za uspomenu na Vlastimira Petkovića – čika Vlastu, i na leto 1954. godine u Ženevi, kada smo stegnutog srca u tuđini čitali „Trajana”. Izdavač ove knjige se klanja seni Anđelka Krstića, svoga zemljaka, koji ga svojom knjigom vraća na ognjište”.
U okviru nastavnog programa za studije na grupi Makedonska književnost i južnoslovenske književnosti skopskog Filološkog fakulteta, na predmetu Makedonska književnost 20. veka, delo ovog srpskog pisca uvršteno je u pregled makedonskih autora, koji su „pisali na drugim jezicima ili dijalektima”.
Srpski nacionalni identitet je oblikovan Zavetom i elementima koji su sa njim u vezi. Propagandisti najnižeg nivoa, koje će, koliko sutra, zameniti veštačka inteligencija, dresiraju nas da poverujemo da su to tzv. relikti prošlosti kojih treba da se oslobodimo, a prećutkuju nam se da odricanje od njih znači i odricanje od statusa naroda
Prenosimo novi esej Slobodana Vladušića: „Činjenicu da Srbija nema moć da u Srbiji štampa nacionalni paket udžbenika kod srpskog izdavača, doživljavamo kao normalnu stvar”
SCENA I PARADOKS SAVREMENE SRBIJE
Nedavno sam se našao pored jednog fensi restorana u Novom Sadu. Dok sam čekao prevoz za Suboticu, posmatrao sam kako se na obližnjem semaforu zaustavlja horda vozila. Među njima je bilo i nekoliko luksuznih automobila srpskih registracija. U njima su sedeli muškarci i žene koji su bili obučeni vrlo moderno i, rekao bih, skupo. Po blaziranom izrazu njihovog lica, reklo bi se da im je omiljeni pogled onaj na ogledalo i da su veoma zadovoljni sopstvenim životima – ako ni zbog čega drugog, onda zato što imaju nešto što 90 odsto ostalih Srba nemaju (odnosno, njihova krava je živa, dok je komšiji crkla).
Ova scena se dogodila između dva simbolički bitna događaja: prethodi joj poraz naših košarkaša od košarkaške velesile pod imenom Finska (jer nismo uspeli/želeli/mogli da našu reprezentaciju izolujemo od dnevne politike), a posle nje se dogodio poraz naše fudbalske reprezentacije od Albanije (kojoj u dve utakmice nismo uspeli da damo ni jedan jedini gol).
Razume se, sport nije najvažnija stvar na svetu, ali nije ni najmanje bitna: sport je ogledalo države i stepena njene konkurentnosti u svetskim okvirima i zato na svakoj olimpijadi prisustvujemo ratovima između Amerike i Kine.
Postali smo, dakle, svedoci jednog paradoksa: Srbija se „iznutra”, bogati i „jača”; Partizan i Zvezda u košarci, kao i Zvezda u fudbalu, nikada nisu imali veće budžete; šoping-molovi se otvaraju, „Beograd na vodi” metastazira, srednja klasa sve više putuje u inostranstvo, život postaje udobniji i komforniji.
Međutim, Srbija „spolja” nikada nije bila slabija i beznačajnija: rutinski okrećemo glavu od činjenice da i besni psi na Kosovu i Metohiji imaju bolji tretman od Srba, a da se Bosna i Hercegovina pod kolonijalnom upravom sve više unitarizuje, kako bi u konačnici, od tamošnjih Srba ostalo isto ono što je ostalo do Srba u Hrvatskoj (i u smislu broja i u smislu mentalne strukture).
Činjenicu da Srbija nema moć da u Srbiji štampa nacionalni paket udžbenika kod srpskog izdavača, doživljavamo kao normalnu stvar, dakle, kao poraz od Finske ili Albanije u bilo čemu.
SRBIJA BEZ ZAVETA
Kako smo došli do toga da istovremeno „jačamo” kao pojedinci i nestajemo kao narod (i demografski i politički). Odgovor na ovo pitanje, naravno, polazi od Vidovdana, odnosno Kosovskog zaveta. Sećate se, svojevremeno su nam govorili kako treba da se odreknemo prošlosti da bismo stupili u tzv. svetlu budućnost. Simbol te „svetle budućnosti” bilo je članstvo u EU.
Pošto još nismo postali članovi ovog društva, a izvesno je i da nećemo skoro (jer, objektivno rečeno, EU nema potrebe da promoviše u člana jednu koloniju), nekima izgleda kao da se još uvek nismo oslobodili te prošlosti (dakle, Zaveta). Međutim, istina je da jesmo – Zavet je danas pluskvamperfekat (davno prošlo vreme) za veliki broj Srba.
Ova Srbija, u kojoj živimo, jeste Srbija bez Zaveta, što znači da jedan veliki broj ljudi nema u svesti niti Zavet, niti njegovo značenje. (Primera radi, to nema u svesti i jedan moj student koji već dva ispitna roka uporno ne zna ko je napisao pesmu Na Gazi Mestanu; to njegovo neznanje nije samo tragedija samo po sebi, već i zato što je moj kabinet jedno od retkih mesta u ovoj zemlji na kome za to neznanje neće dobiti – pohvalu).
Šta je Kosovski Zavet? Šta se krije u njegovim šiframa poput „carstva nebeskog” ili u maksimi: „bolja nam je smrt u podvigu, nego život u stidu”? Šta to uopšte znači?
Tumačenja je puno, a meni je najmilije ono po kome nas Zavet zavetuje da svoj život posvetimo nečemu što je veće od nas samih, redukovanih na zbir bioloških/fizioloških nagona koji počinju našim rođenjem, a završavaju se našom smrću. To nešto više (zato „nebesko carstvo”) nije samo lično već i kolektivno: to je osveta Kosova, odnosno rekonkista u terminima španske istorije i njihovog odnosa prema Mavarima koji su zaposeli Andaluziju.
Zavet koji je od svakoga od nas, u prošlosti, tražio nešto više od golog preživljavanja i ličnog bogaćenja, postao je predanje koje je odredilo naš nacionalni identitet, zahvaljujući usmenoj, narodnoj epici i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, instituciji koja je, uz mrežu anonimnih narodnih pevača, bila ko-autor Zaveta.
Ona to nije postala slučajno, već zato što pravoslavlje od čoveka, po prirodi stvari, traži nešto više od onoga u se, za se, i podase. (Te činjenice trebalo bi da budu svesni koliko mirjani, toliko i sveštenstvo). Zavet je, dakle, zahtev da budemo nešto više od životinje. Prisećajući se Ničeovih razmatranja o istoriji, možemo da kažemo da je Zavet ono istorijsko znanje koje ima smisla, jer nas čini delotvornim u sadašnjosti.
Odnos prema Zavetu je određen dostojanstvom. Biti dostojanstven, znači biti dostojan veličine i značaja nečega što nasleđuješ. Bez tog dostojanstva, Zavet je samo deo monumentalna prošlosti koja nema veze sa sadašnjicom. Svaki čovek ili generacija koja nasleđuje nešto veliko, mora da u sebi izgradi osećaj dostojanstva. Sa tim problemom susreo se i Milan Rakić (srpski pesnik i diplomata, a jedno vreme i konzul u Prištini koja je tada bila deo Otomanske imperije) kada je 1906. godine u pesmi Na Gazi Mestanu napisao sledeće stihove:
Danas nama kažu, deci ovog veka
Da smo nedostojni istorije naše (…)
Rakić je ne samo pesmom, već i delom dokazao, da su, i on sam, kao i njegova generacija, ipak bili dostojni Zaveta. Na početku Prvog balkanskog rata, 1912. godine Rakić je svojevoljno prešao iz diplomatije u dobrovoljce, da bi sa svojom jedinicom stigao do Gazi Mestana. Bilo je to vreme kada su odrasli ljudi u Srbiji plakali ne zato što su bili mobilisani, već zato što iz različitih razloga nisu mogli da budu mobilisani. Narod je očigledno bio dostojan Zaveta i nikoga nije mrzeo – ni samog sebe, ali ni svoje neprijatelje.
INTELEKTUALNI BREND I BRISANJE IDENTITETA
Srpski nacionalni identitet je oblikovan Zavetom i elementima koji su sa njim u vezi. Propagandisti najnižeg nivoa, koje će, koliko sutra, zameniti veštačka inteligencija, dresiraju nas da poverujemo da su to tzv. relikti prošlosti kojih treba da se oslobodimo, a prećutkuju nam se da odricanje od njih znači i odricanje od statusa naroda.
Međutim, kada propagandno đubre zamenimo ozbiljnim naučnim radovima, videćemo da, primera radi, Hantington među narode sa zavetnim identitetom ubraja i Srbe, dok Liotar u svom Postmodernom stanju, objašnjavajući narativno znanja koje se prenosi sa kolena na koleno, spominje Vuka Stefanovića Karadžića i našu usmenu književnost.
Zavet i epika nisu, dakle, nikakvi „relikti” prošlosti već naši intelektualni brendovi – ono po čemu nas poznaju i ljudi koji nisu stručnjaci za slavistiku. Ako se od njih „oslobodimo”, od nas neće ostati ništa. Naime, ni Hantington ni Liotar ne znaju ni za kakvu tzv. „drugu Srbiju” – to bi za njih bilo nižerazredno propagandno smeće, sa kojim ne bi želeli da prljaju ruke.
Međutim, tim propagandnim smećem bave se neki mediokriteti u zemlji i u svetu, po zadatku, pa je zato proces promene svesti usmeren direktno na naše brendove. Kada je u pitanju epika, primera radi, nemački slavista Rolf Diter Kluge, „savetuje” nam da je izbacimo sa univerziteta, nazivajući je prevaziđenom. Kako da ne! (Za ovaj podatak zahvaljujem kolegi Borisu Bulatoviću, autoru važne knjige Oklevetana književnost).
Zavetna priroda našeg identiteta briše se, opet, preko sistema državnih praznika. Među njima se, naravno, ne nalazi Vidovdan, ali je zato tu čuveni „Dan potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu”, koji za nas ima otprilike isto onoliku važnost koliko i ishod nacionalnog prvenstva u ragbiju u državi Fidži.
Situacija nije mnogo drugačija ni sa ostalim sekularnim državnim praznicima, pa tako danas Srbija praktično nema državni praznik koji može da emituje neku emociju & ponos. Umesto da nas spoje sa tradicijom, koja može da nas motiviše za delo u sadašnjosti, našim praznicima upadljivo nedostaje moć da bilo koga motivišu za bilo šta drugo, osim eventualno, za spajanje vikenda.
KOLONIJALNA NARACIJA I OSEĆANJE KRIVICE
Umesto Zaveta, nama se danas nudi kolonijalna naracija. Ona se sastoji od dve komponente: prvu određuje toliko puta ponavljanja rečenica da EU nema alternativu. Ova rečenica stvara sliku sveta u kojoj je interes Srbije podređen interesu EU. Ako je tako, onda je savršeno legitimno ne samo raditi za EU i njene kompanije, nego raditi za EU, a protiv Srbije, budući sa Srbija u rečenici EU nema alternativu, uopšte ne zavređuje bilo kakvo poštovanje, jer se i ne spominje.
Primera radi, ako je sa geopolitičke tačke gledišta potpuno normalno i savršeno logično da EU slabi Srbiju stvaranjem tzv. „vojvođanskog” identiteta – kako bi tako oslabljenja u nekoj promenjenoj geopolitičkoj situaciji Srbija ipak bila onemogućena da vodi suverenu politiku – onda ova kolonijalna naracija ukida bilo kakav oslonac za svakoga ko želi da se bori protiv stvaranja tog „identiteta”, jer bi to značilo da se taj neko bori protiv EU, odnosno da je srpski „klerofašista”, „nacoš” i tako dalje. (Po istoj logici, to su i svi oni koji se s pravom bore protiv kopanja litijuma i ekološke katastrofe u najavi)
Druga komponenta je i dalje živa naracija o srpskoj krivici u kojoj se Hag uvek nekako pretvori u Ninberg, posle čega zaista više nije važno da li ćete da kažete da je „haška istina” selektivna i politički motivisana ili ne. To je isto kao kada biste odmah nakon što ste se oženili, počeli da opanjkavate svoju suprugu. Normalan i ozbiljan čovek bi prekinuo te vaše gluposti, pa bi vas zapitao: ako je takva,zašto si je onda uopšte i oženio? To važi i za „hašku istinu”: ako je sud takav, zašto prihvataš/ponavljaš njegovu „istinu” o Srbima.
Smisao krivice koja se priznaje, (bez obzira na njene kasnije alibi-relativizacije) jeste da poništi osećanje dostojanstva koje od nas traži Kosovski zavet, kako bismo taj Zavet uopšte mogli da nasledimo. Srbi koji se osećaju krivima i vole da o tome dobošare, ne samo da nisu dostojni Zaveta, već nisu dostojni čak ni toga da se tretiraju ravnopravno sa drugim narodima.
Naime, kada neko prizna da je kriv u društvu onih koji to nikako ne priznaju, bez obzira na belodanost zločina koji su počinili, onda tu osobu njena krivica čini inferiornim u odnosu na druge. Usled te priznate inferiornosti, ona i zaslužuje da joj se presuđuje na osnovu tzv. dvostrukih aršina: što je dopušteno superiornim drugima (Jupiteru) nije dopušeno inferiornom volu.
Pošto ne postoji ni jedan razlog da tu inferiornost izdrži, ovaj će čovek svoj nacionalni identitet napustiti i time, de facto, nastaviti & opravdati sve zločine koji su počinjeni nad narodom kome je nekada pripadao.
KORPORATIVNI IDENTITET I DOMAĆE ŽIVOTINJE
Kao zamena za nacionalni identitet u Srbiji, pojavljuje se, između ostalog, i korporativni identitet. Razume se, nije problem u tome što ljudi rade za strane korporacije u Srbiji. To samo po sebi ne znači ništa i ja znam mnogo ljudi koji su i pored te činjenice, patriote.
Problem nastaje kada ljudi, usled nedostojnosti da naslede Zavet, počinju da grade svoj lični, ali i kolektivni identitet na temelju korporacija. Čovek počinje da oseća ponos i dostojanstvo zbog toga što je delić neke globalne korporacije, bilo zato što je u njoj zaposlen, bilo zato što je priuštio neku česticu tog korporativnog brenda (patike, farmerice, košulju, sat, mobilni telefon, automobil, egzotično putovanje).
Kolektivno, ovi ljudi ne znači ništa, zato što u slici sveta neke međunarodne korporacije, zaposleni (kao i potrošači) nisu ništa više od brojeva kojima se neprekidno meri stepen isplativosti, odnosno, da li je i koliko njihov output veći od njihovog inputa.
Preobražaj pripadnika naroda u anonimne korporativne brojke razlog je zašto je konkurentnost Srbije u odnosu na druge države toliko opala: nemamo više osećanje nacionalnog dostojanstva, nemamo osećanja kolektivnog ponosa, a samim tim, nemamo više ni inat uz pomoć koga smo znali da pobedimo i bolje od sebe, kada je to bilo potrebno. Umesto ponosa, usta su nam puna „realnosti”, dakle, kukavičkih alibija.
Drugim narodima, čija je simbolička težina i politička moć objektivno mnogo manja od naše, taj nacionalni ponos se i izvesnom smislu i dozvoljava, jer je u skladu sa geopolitičkim Drang nach Osten interesima. Pošto mi nismo niti mali narod, niti šaka jada, nama je osećanje nacionalnog ponosa zabranjeno. Umesto Zaveta, ostao nam je samo (bezlični) korporativni identitet – koji nema alternativu.
Iako ga korporacija hrani, neguje, obezbeđuje mu, preko zarade, mogućnost da pribavi sebi neke stvari, pa tako i komforno ili relativno komforno stanište, korporativni čovek ostaje ipak samo domaća životinja. Ona je uhranjena, ali i potpuno nemoćna.
Ona nije u stanju da se zaštiti protiv korporacije, ili bilo koje druge organizovane grupe, niti kao jedinka, niti kao deo krda/čopora. (Kao što to nisu u stanju, recimo, ni svinje u oboru, bilo kao pojedinci, bilo kao tov u celini)
Naime, ukidanjem Zaveta, ukinuli smo i bilo šta što bi pojedinačnog čoveka navelo da misli iznad svojih ličnih, fizioloških nagona, što znači u horizontu kolektiva, njegove etike i njegove borbe za opstanak. Posledica: kada korporacija u nekoj zabiti otpusti 10.000 ljudi, oni koji su ostali, osećaju samo zahvalnost ili sreću što i sami nisu otpušteni – sudbina otpuštenih ih uopšte ne zanima. Tako treba i gledati i na odnos prema za sudbini Srba na Kosovu ili u Republici Srpskoj – većina ljudi prema njima gaji osećanje ugojene ravnodušnosti.
Za kraj, da odam i dužno poštovanje čoveku iz čije sam rečenice pozajmio metaforu „domaće životinje”. Taj čovek se zove Ernst Jinger, a pomenuta rečenica iz njegovog eseja Odmetnik glasi ovako: „Svaki komfor mora da se plati. Situacija domaće životinje povlači sa sobom situaciju životinje za klanje.” Moj odmetničko-zavetni tekst, nastao je iz ove rečenice.
Prema nekadašnjem listu Privrednik žene su s preslicom i iglom još u doba srednjovjekovne srpske države dovele kreativnost i kvalitetu života na visoku razinu, pritom se ističe kako su radile i sve poslove u kući, preuzimale svu brigu za djecu, a istodobno i radile u polju s muškarcima.
Privrednikove pitomice u Zagrebu, početak 20. veka
OTPOR I MORALNA SNAGA U VREMENIMA PROMENA
Ideja Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga, baš kao i njegovog glasila Privrednik, od početka djelovanja, potkraj 19. stoljeća, bila je poticanje emancipacije – Srba kao političkog subjekta u Austro-Ugarskoj i seoskog stanovništva na gospodarskom planu. Emancipatorske poruke Privrednika na isti su način bile usmjeravane i prema ženama, s namjerom razvijanja njihove samosvijesti kao ključnih članova kućanstva i zadruge, uz motiviranje za ravnopravno sudjelovanje u radu i životu zajednice.
Ne čudi stoga što je još u prvim godinama rada, točnije između 1900. i 1901., uredništvo Privrednika kreiralo feljton „Uloga žene u našem privrednom radu”, pozicioniran kao uvodni tekst na prve dvije stranice lista.
Nit vodilja ovih tekstova, napisanih perom Aćima Đermanovića, prvog tajnika Saveza, bila je prikazati važnost žena u nastajanju i očuvanju narodnog identiteta, tradicije, zajedništva i proizvodnje kroz povijest, dakako uz naputak da, u tad aktualnom procesu obnavljanja zadruga, njihova uloga nikako ne bi smjela biti zanemarena.
ŽENA KAO TEMELj PORODICE I ZADRUGE
Otvarajući pitanje kako osnažiti vlastitu privredu, odnosno kako ne zaostajati za svijetom, Đermanović samorazumljivim ističe da je potrebno prepoznati i prihvatiti one najsposobnije, najvještije i najmudrije članove zajednice i čitavog naroda. Po njegovu mišljenju, riječ je o ženama, jer „kada je riječ o narodnoj privredi, onda moramo da se sjetimo u prvome redu žene, ta osnova našega porodičnoga i društvenog života, a i privrednoga rada, koja nam je osvjetljala obraz svojim divnim rukotvorinama i u doba našeg privrednog zaostajanja i mrtvila”.
Stavljajući težište na poljoprivredni rad, jer „u ogromnoj svojoj većini naš je narod poljoprivredni”, tekstovi Privrednika brzo dolaze do zaključka kako je „žena-poljoprivrednica” nesumnjivi temelj kuće i porodice, pa tako i seoske zadruge. Pritom se ističe kako su žene radile sve poslove u kući, preuzimale svu brigu za djecu, a istodobno i radile u polju s muškarcima.
Kao potkrepa ovim tvrdnjama iznose se i analiziraju brojne narodne izreke, primjerice „Žena drži tri ćoška kuće, a muž samo jedan” ili „Ne stoji kuća na zemlji nego na ženi”, ili pak pjesme poput „Hrani majka dva nejaka sina/U zlo doba i gladne godine/Na preslicu i desnicu ruku”. Uz navod kako svaka takva izjava ima svoje duboko značenje oblikovano kroz povijest, zaključuje se kako je narod „bez sumnje tu mislio na ženu kao majku, kao kućanicu, ali ponajviše na ženu kao privrednicu”.
MUČENICE RADA I STVARALAČKE VEŠTINE
Opis podjele posla u kojem su žene „vrijedno radile dan i noć kao prave mučenice da valjano odjenu i nahrane svoju porodicu” potkrepljuje se podacima kako su one u pravilu na spavanje odlazile u 10 ili 11 sati noću, a ustajale već u 2 ili 3 sata ujutro, radeći često u potpunom mraku.
Kao jedna od vidljivijih zasluga tolikog rada prepoznato je izrađivanje odjeće. Pritom se naglašava kako su sve žene iz naroda prerađivale lan, konoplju ili vunu, pa „nije bilo srpske kuće koja nije sijala lan ili konoplju”.
Đermanović tako ponosno ističe da su „žene s preslicom i iglom” još u doba srednjovjekovne srpske države dovele kreativnost, a i kvalitetu života na visoku razinu, te potom uspoređuje kako je krojački rad u izradi svega od košulja preko stolnjaka do džepnih rubaca, a i carskih pokrova, kod Srba stoljećima ostajao napredniji nego u drugim, većim državama poput Engleske ili Španjolske.
Ukratko, upravo su žene utemeljile srpsku tekstilnu industriju, a pritom i osmislile ono što je kasnije postalo poznato kao srpska narodna nošnja. Na taj su način osnaživale i srpsku privredu općenito, jer „nije svejedno da li narod pripravlja sam odijelo ili ga kupuje – u prvom slučaju ostaje novac u narodu, a u drugom izmiče se on iz šaka”.
ŽENSKA SOLIDARNOST I PRELA KAO ČUVARI KULTURE
Presudan faktor u uspješnosti svih oblika njihova rada po Privrednikovim tekstovima jest žensko zajedništvo, kao vjerojatno najvidljiviji oblik zajedništva u radu i uzajamne pomoći, jer „ženski poslovi” običavali su se obavljati uz okupljanje žena iz cijelog sela.
Tako su nastala prela kao poseban institut seoskog života, a čak i nakon što su Osmanlije, u želji za uspostavom monopola na što više privrednih grana zabranili srpskim ženama tkati ćilime, prela su nastavila postojati kao mjesta očuvanja narodnih pjesama i pripovijetki. Tako su upravo žene kod Srba zaslužne za održavanje svijesti o pripadnosti narodu.
Zbog toga se naglašava i kako su Osmanlije uništavali zanate, ali nikad nisu uspjeli uništiti „kućnu industriju” jer je ondje „carovala” žena, pa svaki takav pokušaj „obijao se kao valovi o klisurinu”. Kasnija propast porodičnih zadruga, kao ključni problem kojem su Savez i Privrednik željeli stati na kraj, također je opisan kao proces kojem su se upravo žene najviše opirale, ponovno uz niz primjera iz narodnih pjesama gdje su mirile zavađenu braću.
Štoviše, kritiziraju se „muške glave” jer se stalno međusobno bore i očekuju da ih drugi vrednuju, a „naše Srpkinje dotle rade sasvim drugačije, baš onako kako treba, jer Srbi moraju svoga posla gledati”. Đermanović je svoj niz tekstova zaključio željom „da nam žena u privrednom radu zauzme mjesto na kojem bi carovala, pa da nas vidi Bog!”, a Privrednikovi su suradnici nastavili upozoravati „ugledajte se Srbi na Srpkinje”.
Rad predratnog Privrednika, zajedno s djelovanjem zagrebačke dobrotvorne zadruge Srpkinja stoga se, iako u današnjem svijetu arhaičan, treba promatrati i kao pionirski u progovaranju o važnosti ženskog rada i ženske solidarnosti za zajednicu.
Ključni Privrednikov ideal je zajedništvo – zajedništvo Srba, zajedništvo radnika i zajedništvo poštenih ljudi.
„Bez društva nema junaštva – to znači da Srbi prilaze u zajednicu, kako bi jedan drugom pomagali…”
Privrednikovi pitomci u Koprivnici prije Prvog svjetskog rata
SRBI PREČANI U AUSTROUGARSKOJ
Srbi Prečani, stanovništvo koje je tokom vremena prihvatilo nauk Srpske pravoslavne crkve i srpski kulturni identitet, ali je živjelo izvan granica srpske države, na austro-ugarskom teritoriju, prijelaz 19. u 20. stoljeće dočekali su u nezahvalnoj poziciji.
Dok je njegov civilni dio još u 18. stoljeću počeo osiromašivati potčinjavajući se mađarskom plemstvu, demilitarizacija Vojne krajine i njezino finalno pripojenje Banskoj Hrvatskoj zbog nestanka osmanske opasnosti obezvrijedili su ulogu koju su tamošnji Srbi imali u očima Austrijanaca ili Mađara.
Osamostaljivanje Srbije dodatno je pogoršalo odnose, budući da je Austrija u njoj, doživljavanoj kao „Pijemont na Balkanu”, vidjela prijetnju opstanka svoje vlasti među južnim Slavenima. Različiti oblici ekonomskih pritisaka ili izoliranja, kao i nizanje optužbi za veleizdaju, zajedno s idejama o aneksiji Bosne i Hercegovine, stoga su za cilj imali spriječiti Prečane da postanu bitan faktor u Monarhiji.
Rezultat ovakvog djelovanja bio je, međutim, vidljiv tek u jačanju nepovjerenja Srba prema vlasti, sada doživljavanoj jednako zloćudnom kao osmanska. Pratilo ga je, međutim, i jače solidariziranje Srba, čime su brzo okončani stalni sukobi između samostalnijega građanskog i uz crkvu vezanijeg seoskog dijela prečanskoga korpusa.
POČECI PRIVREDNIKA I NJEGOVA ULOGA
Logičnim slijedom, sve je ovo u pojedinim krugovima Prečana dovelo do institucionalnog povezivanja i međusobnog pomaganja. Iz te ideje je 1897. pokrenuto i Srpsko privredno društvo Privrednik, a godinu kasnije list Privrednik – najprije kao organ Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga.
Apel u jednom od prvih brojeva lista Privrednik
Uloga Privrednika, kako društva tako i glasila, stoga je najprije bila emancipatorska, sa svrhom povezivanja svih slojeva Srba u Hrvatskoj, Vojvodini, BiH i ostatku Monarhije, a jednako tako i prosvjetiteljska, s namjerom podučavanja Srba o ulaganju u vlastiti rad i, potom, različite vidove njegova unapređivanja.
PRIVREDNIKOVA VIZIJA I CILJEVI
Riječima iz prvog broja lista, radilo se o rodoljubivom nastojanju da treba „neverne uveriti, neuke podučavati, a voljne i orne osokoliti, da u razboritom i poštenom zajedničkom radu traže i nađu svoju sopstvenu privrednu korist“, odnosno „upućivati svakoga da o svojoj koristi i probitku na poštenoj osnovi zrelo promišlja”.
Privrednikova vizija tako je bila preporod narodne privrede i njegovo postavljanje na „zdravije temelje današnjih, svetskih zahteva” i to na način da Srbi „štednjom, međusobnim pomaganjem i zajedničkim radom svoje privredne probitke unapređuju”, jer će „svaki svoj sopstveni napredak najbolje moći osigurati u poštenoj zadružnoj zajednici“.
Potreba za ugledanjem u druge narode pritom je bila samorazumljiva, najprije na Francuze i Nijemce, ali i bliže Čehe i Slovake koji su, prema listu Privrednik, bili napredniji od Srba samo jer „nikad nisu gubili pouzdanja u sebe same i u svoju privrednu snagu. U tome su se razlikovali od nas. Mnogi su Srbi izgubili veru u sebe, u svoga seljaka, trgovca i zanatliju i privrednu snagu svoga naroda, pa zato i u mogućnost svoga rada i napretka”.
Prepoznajući kako mali proizvođač i seljak najgore stoje, izolirani su i dovodi ih se, a i sami sebe letargijom ili neorganiziranošću dovode na put propasti, članovi društva Privrednik upozoravali su kako će Srbi u Monarhiji biti svedeni na razinu „Indijanaca”.
S druge strane, redovito su isticani i pozitivni primjeri, „naučenjaci Nikola Tesla Ličanin i Mihailo Pupin Banaćanin, Srbi velikog uma kojima se ljudi po svetu dive”, kao rezultat kretanja nekim drugačijim smjerom. Isto tako, iako fokusiran na Srbe, Privrednik je svoje ideje predstavljao i kao korisne za banatske Rumunje, slavonske Šokce i ostale skupine koje loše stoje u usporedbi s poslovnim i imućnim Austrijancima i Mađarima.
Privrednikovi pitomci s Isidorom Dobrovićem, jednim od najvećih Privrednikovih dobrotvora, 1911.
TRI TEMELjNA POSTULATA: RAD, ŠTEDNJA I ČESTITOST
Upravo je ovo vrijeme i ovakvo razmišljanje ubrzo iskristaliziralo i tri temeljna postulata Privrednikova djelovanja, koji su se kao geslo održali sve do danas. To su rad, štednja i čestitost.
Promoviranju i raznolikom, realističkom ili poetskom definiranju rada bilo je posvećeno najviše prostora. Već drugi broj Privrednika tako su otvorile rečenice „Rad je izvor svega onog što imamo. Niti nam što pada gotovo iz oblaka, niti niče iz zemlje. I što zemlja daje čovjeku, ne daje mu bez truda i znoja njegova“, a ubrzo potom uvedena je i stalna rubrika „Poslovice o radu“.
U njoj su se mogle pročitati maksime poput „koga ne služe svoje noge i svoje ruke, živi kao bogalj, a ne gospoduje” ili paragrafi nalik ovom: „Umesto što se kaže: ko peva zlo ne misli, bolje bi bilo da se kaže: ko radi zlo ne misli. Pevati može čovek i kraj ukradena vina, a ko bi se potkrao pa tuđu njivu okopao, ne bi tome zla učinio, nego dobra”.
Budući da je sve ovo ukazivalo kako čovjek koji radi samim time misli dobro i čini dobro, dok čovjek u dokolici dobiva loše misli i želje, Privrednikovo definiranje rada katkada je dobivalo gotovo vjersku dimenziju – „Budi valjan i radan – kad nekome ili pred kim izgovoriš te reči, to znači toliko kao da si mu rekao budi blažen i srećan. Bez rada zaista nema napretka, dakle ni blaženstva ni sreće”. Kao dokaz ovakvim stavovima, čitateljima su redovito prezentirane i poučne priče iz svijeta, poput jedne naslovljene „Od čobanina milijunar”, o slučaju iz Londona.
RAD KAO MORALNA I DUHOVNA VREDNOST
Kao vrijeme u koje se treba ugledati Privrednik je isticao ono u kojem su djelovali cehovi, a po čijim je pravilima glavna vještina pridobivanja kupaca bila ozbiljnost trgovca. U to su doba, po Privrednikovim autorima, „srpska sela i gradovi obilovali srpskim zanatlijama”, a „zanatlije u svojim cehovima sami odlučivali o moralnoj vrednosti i veštini podmlatka”. U suprotnosti s time, iako je sad lakše pokrenuti posao, „sajmovi bivaju sve slabiji, a zarada sve manja. Većina ljudi traži samo robu koja je jeftina, a na oko lepa. Malo se polaže na solidnu i jaku izradu proizvoda”.
Privrednikovi pitomci (dimnjičari) iz 1911.
Privrednikovi pitomci (cvjećari)
Ipak, kao još važniji oblik rada isticana je poljoprivreda, pa je Privrednik tako navodio da se njezinom učenju treba posvetiti najviše pažnje, i pisao „Ratar je temelj društvu. I po broju i po značaju ratari ostale tako natkriljuju da se oni i ne vide. Nema dana da se ne naiđe na pokoju novu važnost koju imaju ratari po društvo. Da nema ratara, nestalo bi sveta. Pa kad je ratar temelj društvu, onda se mora na njega skrenuti i veća pažnja. Što je ratarski stalež zdraviji i zadovoljniji, time će biti državi čvršći temelj”.
Privrednikovi pitomci (pikole) u Zemunu
ZNANJE, ZANATI I OMLADINSKO OBRAZOVANJE
Povezivanje potencijalnih radnika i poslodavaca očekivano je tako utvrđeno kao jedna od osnovnih zadaća Privrednika, a od samog je početka istaknuto: „Javljaćemo komu treba rada, komu radnika. Naš narod živi u plodnim i kršnim krajevima. Ima ga bogata i siromašna.
Dužnost je sirotinji olakšati da nađe leba i zarade, a korisno je poslodavca upozoriti na dobra i vredna radnika”, a sve sa ciljem stvaranja novih „dobrih majstora”, što je po Privrednikovoj definiciji podrazumijevalo one koji mogu djelovati samostalno. Poticanje i pomaganje roditeljima da šalju djecu na zanate zato je određeno kao najveće moguće ulaganje u njihovo znanje, a „znanje je svetlost, znanje je moć, znanje je zlato koje se ne može rastočiti, znanje je imanje koje se ne može rasuti”.
Isticanje štednje dolazi pak kao nadgradnja ideje rada, jer „bez štednje, zalud i rad i vrednoća”, odnosno „što se radom stvori, može se odmah potrošiti, a može se nešto i na stranu staviti. Štednja spada i u znanje i u veštinu, čovek se mora na nju učiti i navikavati”. Privrednik je pritom redovito naglašavao kako bogatstvo nije samo po sebi sreća, kritizirajući svijet u kojem se sve vrti oko novca i zalažući se za drugačije poimanje bogastva.
Štednja se tako poistovjećuje s mudrošću, kao rijetko ispravan način shvaćanja toga pojma. Velik broj kritika u novinama bio je stoga usmjeren protiv pomodarstva, a za očuvanje nekih stalnijih vrijednosti, što je vidljivo već iz naslova članka „Moda – naše srpsko zlo i propast”, koji kritizira kako narod sve više troši „na dukate, svilu, kadifu, suncobrane, šešire, lepeze, belilo, rumenilo, kićenje i kinđurenje, kao i na svatove, terevenke, provađanje po birtijama, ludorije i besmislice”, sa zaključkom „moda nas ubi”.
Privrednikov pitomac (kelner) prije Prvog svjetskog rata
ČESTITOST KAO TEMELj ZAJEDNICE
Ideal čestitosti spajao je prethodna dva, pri čemu se čestitost definirala kao opreka nizu negativnih osobina i praksi – neradu, bekrijanju, dangubljenju, alkoholizmu i ostalim vidovima „bogatstva u mladosti koje sprema prosjački štap u starosti“. Psihu svakog čovjeka Privrednikovi su autori vidjeli kroz metaforu „rata uma sa srcem” koja je isticala „da je čovek pokorio srce umu, ne bi bilo mnogih zala među ljudima.
Najveći junak na svetu nije onaj koji druge pobeđuje nego onaj ko može sam sebe da pobedi. Ako te srce vuče na zlo, stegni ga, pobedi ga i ne daj mu na volju. To će ti junaštvo doneti zadovoljstvo”. I u ovom se slučaju govorilo o potrebi za ugledanjem na starija vremena, što dobro sažima izjava „Naši stari, kad su jedan drugome što poveravali, obično su to činili na ‘poštenu reč’. Tu se nije gledalo da li je ko bogat ili siromah. Glavno je da je umeo reč časno održati”.
„Najveći junak nije onaj koji druge pobeđuje nego onaj ko može sam sebe da pobedi. Ako te srce vuče na zlo, stegni ga, pobedi ga i ne daj mu na volju”, isticano je u listu Privrednik
ZAJEDNIŠTVO KAO VRHUNAC IDEALA
Finalno, ključni Privrednikov ideal koji je ostao neizrečen, ali ipak sveprisutan, svakako je zajedništvo – zajedništvo Srba, zajedništvo radnika i zajedništvo poštenih ljudi. Riječima iz Privrednikova lista „bez društva nema junaštva – to znači da Srbi ne treba da se jedan od drugoga odvajaju, nego da prilaze u zajednicu, kako bi jedan drugom pomagali i od zla se branili”. Stoga nimalo ne čudi da je upravo Privrednik postao organizacija koja je već u prvim godinama postojanja inicirala suradnju sa svim bitnim srpskim udruženjima u zemlji.
Najvažniji element tog zajedništva, međutim, ipak je onaj usmjeren k mladima. Privrednik, opisujući se kao „savjetnik, učitelj i putovođa”, kao „poklič omladini” da radi, uči i stvara, a starijima da osvijeste kako su djeca „vrednija nego li alem kamen”, nastojao je usmjeriti sve trgovce i zanatlije da otvaraju poslove za đake i šegrte.
Cilj je bio okupiti sve dobre i zdrave, a siromašne đake od 12 do 15 godina, da ih Privrednik uputi kod odabranih, „najodličnijih, svetskih majstora u sve korisne i napredne struke”, a potom ih, kao odrasle i poslovno sposobne ljude, održi na okupu. Budući da je, do 1941. i zabrane djelovanja od strane ustaškog režima, na taj način omogućio školovanje za više od 36 hiljada pitomaca u 60 različitih zanata pod patronatom hiljada dobrotvora, lako je zaključiti kako je Privrednik ostvario svoj naum. Štoviše, obnavljanje rada Društva uz stavljanje naglaska na stipendiranje, osigurava da ga ostvaruje i danas.
U starom Nišu, u danima Poklada, obično pred početak apostolskog posta kad je lepo vreme, grad je ličio na jedno veliko igralište. Na raskršćima, ispred kuća i kafana, nicale su ljuljaške. Nišlije su ih krajem 18. i tokom 19. veka zvale salandžici, od osmanlijske reči salınçak, u značenju ljuljaška.
Činilo se da ceo grad peva i ljulja se u ritmu Poklada. Danas, gotovo zaboravljene, ove ljuljaške zaslužuju da budu vraćene u naše sećanje ‒ da budu imenovane rečju koja čuva duboku ukorenjenost u lokalnoj tradiciji i srpskom govoru: nišaljke.
Ljuljaša nišaljka – niški salandžik
KAKO SU IZGLEDALE NIŠALjKE?
Dva visoka drvena stuba sa poprečnom gredom, jaki konopci i daska prekrivena ćilimom činili su osnovu nišaljke. Na njoj bi sedelo dvoje mladih – momak do devojke, a uz pomoć prijatelja ljuljaška bi se lagano zanjihala.
Kada bi uhvatila pravi ritam, iz grla zaljuljanog para začule bi se pesme, obično ljubavne, koje je nastavljalo okupljeno društvo. Pesma se širila niškom čaršijom, kao da je sva postala jedan hor
ZAŠTO SU NIŠALjKE BILE VAŽNE?
Nije to bila puka igra. Ljuljanje je, prema narodnom verovanju, nosilo duboko magijsko-obredno značenje:
„Ljuljanje je tumačeno kao magijska radnja agrarnog karaktera koja može da utiče na plodnost. (…) Drugo tumačenje naglašava njegovu funkciju katarzičkog sredstva, kojim se telo oslobađa od zimske obamrlosti, da bi bilo čilo i jako u poslu.” [1]
U gradskom Nišu, međutim, ovaj običaj dobio je novu ulogu ‒ prerastao je u način upoznavanja i zaljubljivanja mladih:
„Na nišaljke su najčešće sedali momak i devojka, obično oni među kojima postoji uzajamna simpatija. Sam čin ljuljanja bio je prilika ne samo za zabavu, već i za međusobno upoznavanje i gledanje između momaka i devojaka.” [2]
Pogledi, osmesi, pesme i zajedničko ljuljanje bili su prvi koraci ka novim ljubavima.
SEĆANJE NA RASPEVANI NIŠ
Hroničari beleže da su se tokom Poklada na nišaljkama smenjivali parovi od jutra do mraka, a pesma je bila toliko snažna da je odjekivala iz jednog kraja grada u drugi:
„Parovi na nišaljkama smenjivali su se po ceo dan, i tako danima dok su trajale Poklade, a pesma sa njih i okolo njih čula se do u samu noć. ’Niš’ljke i s’l’ndžici’ bili su naivna i bezazlena zabava, ali zato vesela i raspevana, što je životu u starom Nišu davalo zaista naročitu prijatnost i toplinu.” [3]
A uz pesme, čulo se i ovakvo dozivanje:
„Ljuljkaj, ljuljkaj, salandžik, na njemu se ljulja Đorđik; ljuljkaj, ljuljkaj, nišalica, u srcu mu gori iskrica.” [4]
Ljuljanje i pesma nisu bili svojstveni samo Nišu, ali je upravo ovde obredni smisao dobio prepoznatljivi urbani oblik:
„Ljuljanje na nišaljkama zabeleženo je i u drugim krajevima Srbije, ali je u Nišu ovaj običaj dobio osobenu gradsku formu, povezanu sa pesmom i javnim sabiranjem mladih na raskršćima i trgovima.” [5]
DANAS, KAD GRAD VIŠE NE PEVA U ISTOM RITMU
Dok čitamo ove redove, pred nama je slika jednog raspevanog Niša u kome su se ljubavi rađale na ljuljaškama, a pesma bila deo svakodnevice. Danas, kad grad više ne peva u istom ritmu i kad su ulice ispunjene užurbanim koracima i zvucima telefona, vredi se podsetiti da je Niš nekada imao svoju ljuljašku – svoju nišaljku.
Ona nije bila samo drvena konstrukcija, već simbol radosti i zajedništva jednog vremena u kome je pesma važila kao merilo života.
literatura:
[1] V. Lazarević, Pesme na nišaljke, Niš: Centar za nematerijalnu kulturnu baštinu, 2008, str. 48.
Kad pišemo o „uzrocima naših poraza” iz 1995. godine, pored analiziranja uticaja Vatikana i Vašingtona, Beča i Berlina, Zagreba i Sarajeva, nezaobilazan je i pogled u ogledalo. A u njemu – razmatranje sudbine dr Jovana Raškovića. Možda i ponajboljeg, ali nikad ostvarenog političara kog smo imali na početku devedesetih godina.
Posle stravičnog poraza u Velikom ratu 1918. godine, jedan savestan austro-ugarski general napisao je knjigu prožetu patriotskim bolom. Dakle, bez primesa autošovinizma, ali uz oštru i zdravu kritiku pojava koje su dovele do sloma njegove otadžbine.
Radilo se o Alfredu Krausu, Austrijancu, nekadašnjem komandantu divizije, pa korpusa vojske crno-žute monarhije, koji je odmah posle rata 1920. godine objavio delo „Uzroci našeg poraza”. Knjiga (inače žestoko kritikovana na nemačkom govornom području) je najpre 1938. godine, a onda u ponovljenom izdanju i pre koju godinu, prevedena i objavljena i na srpskom jeziku, pre svega jer je Kraus, ratujući i na srpskom frontu, ostavio jednu vernu sliku srpske vojske, za njega respektabilnog neprijatelja.
Ali ono što je posebno bitno za ovu knjigu jesu i Krausovi zaključci, zapravo sposobnost da se za poraz potraže uzroci i na strani svojih. General Kraus je tu bio izričit, pa je zaključio da „Centralne sile nisu podlegle zbog nadmoćnijeg vođenja Antantinih armija, već zbog teških grešaka sopstvenog vojničkog vođenja koje je, uprkos mnogim sjajnim uspesima, promašilo najčešće u osnovnim odlukama”.
I nastavio u istom duhu: „Ako nemački narod želi da se opet uspravi, ako misli da strese jaram i postigne svoju staru veličinu, onda treba da se pobrine da ukloni „vitezove na levici”, tj. vođe koji vode u ropstvo.”
Tako je Kraus uspeo da se kao nesporni patriota nađe u borbi na dva fronta: s jedne strane je oštro kritikovao Vajmarsku republiku i narastajuću nemačku socijaldemokratiju, a s druge ukazivao na problem nekritičkog nacionalizma „jer smo bili navikli da sve što dolazi od krune primamo bez rasuđivanja za najbolje i kao milost”.
Trideset godina posle Pogroma i slojevite srpske 1995. godine, čini se da je jedna ovakva analiza potrebna i nama. Da bismo se približili istini o unutrašnjim problemima i uzrocima našeg poraza iz 1995. godine, koji iz mnogo razloga do danas nismo ni označili kao takav. A ako to nije poraz, onda može da bude samo ono što je suprotno od poraza, i onda kažnjenih nema, već naprotiv svi odgovorni mogu da ubiraju samo lovorike pobede…
PORAZI SU DOŠLI IZNUTRA
Ključno pitanje u samospoznaji glasi: da li je u ratu u Hrvatskoj i moglo da se završi drugačije? S obzirom na to da imamo u vidu procese dugog trajanja na ovim prostorima, i da su hrvatske elite devedesetih, identifikovane sa istorijskom ulogom čuvara Zapada i predstražom Vatikana, samo ostale verne ciljevima iz 1914. i 1941. godine. Naravno, uz svesrdnu podršku i ohrabrenje svojih istorijskih saveznika, da jednom završe sa Srbima, da im „zadaju udarac od kojeg se nikad neće oporaviti”, kako je to pred ofanzivu na Republiku Srpsku Krajinu govorio Franjo Tuđman.
S druge strane, uzimanje u obzir mirovnog plana „Z-4”, koji je odbacilo srpsko rukovodstvo pred kraj rata, navodi nas i na drugačije zaključke. Moglo je da bude drugačije i Pogrom je mogao da se izbegne. Taj plan deluje posebno razumno iz današnje perspektive, jer je ipak zamena „nečeg” za „ništa”, ali u trenutku njegovog stavljanja na sto krajiškim vođama, on se činio kao „nešto” umesto „sve”. Jer, recimo, po ovom planu (uistinu, nacrtu) srpski narod do tada suveren na svojoj teritoriji trebalo je da deo svojih strateški najvažnijih oblasti preda Hrvatskoj i samo pretvori sebe u dve odvojene enklave, na Baniji i u Lici s delićem Dalmacije…
Međutim, kada govorimo o tome da je scenario, a time i ishod rata izvesno mogao da izgleda drugačije, mislimo na nešto sasvim drugo. Poraz iz 1995. zapravo je počeo jednim porazom iz 1991. godine. I tu dolazimo do priče o jednom od najobrazovanijih, najrodoljubivijih i najmudrijih srpskih političara s konca 20. veka. Bio je to „ćaća od Krajine”, kako je u narodu prozvan dr Jovan Rašković.
PUT JEDNOG DOKTORA U POLITIKU
Rašković je do osamdesetih godina imao besprekornu karijeru: psihijatra koji je još sa trideset godina postao direktor opšte bolnice u Šibeniku, potom priznatog naučnika i gostujućeg profesora na više univerziteta i zemlji inostranstvu, autora velikog broja stručnih radova. Do 1985. godine, kada ga je kadrovska komisija Medicinskog fakulteta u Zagrebu odbila zbog „moralno-političke nepodobnosti”.
Koren ovog puta nije bio nacionalni nego ideološki: spočitavan mu je antikomunizam i druženje sa većim brojem beogradskih disidenata. Od tada, svaka godina u životu dr Raškovića postala je grudva koja se valja niz breg i iz dana u dan postaje sve veća.
I ne samo godina, već najpre svaki mesec, pa onda svaki dan. Iz svih njih je ključala istorija. Učestvuje i inicira obnavljanje srpskih kulturno-prosvetnih društava u Hrvatskoj. U julu 1989. godine kao „nepoćudan” je onemogućen da govori na velikom skupu na Dalmatinskom Kosovu, da bi ubrzo hrvatska policija počela da mu pretresa stan i ordinaciju, vrši različite pritiske na njega i njegovu porodicu.
Ali Jovo Rašković nije ustuknuo – naprotiv u januaru 1990. godine on predsedava skupom u Donjem Lapcu gde se dogovara organizovanje prve srpske stranke u Hrvatskoj. Ova istorijska odluka sadržala je još jedan važan dodatak: da će buduća partija biti povezana sa nekom od već postojećih političkih organizacija, u Beogradu.
Tu Rašković, iz perspektive režima u Beogradu, čini ključnu grešku, jer za svoje i delovanje krajiških Srba ne traži blagoslov Slobodana Miloševića i DB-a, već se povezuje sa opozicionim građanskim strukturama. Pritom, on nije postao šef ogranka Demokratske stranke u Kninu, već se kao njen partner sa saradnicima odlučio na formiranje Srpske demokratske stranke. Kao glavne programske principe izneli su: jugoslovenstvo, demokratiju i (srpski) narodni suverenitet. Time se srpski krajiški lider pojavio kao opasnost i Zagrebu i Beogradu. Ali je u svojim opredeljenjima ostao stamen i hrabar. Od februara 1990. godine, kada je osnovana SDS, a Rašković postao njen lider, počela je da se piše nova istorija.
Obnova političkog života Srba u Hrvatskoj, sa iskustvom genocida u Drugom svetskom ratu i pretnje njegovog ponavljanja sa revitalizacijom ustaštva, a pored toga i nacionalnog buđenja nakon višedecenijske komunističke represije, započinjala je dramatično. Kao da je usnulo roblje pokazalo da je živo, uz svog dugo čekanog vožda koji je započeo borbu za autonomiju. Politički skupovi, u halama ili pod vedrim nebom, pretvarali bi se u prave narodne sabore, a ovi u manifestacije narodne revolucije.
Na jednom od takvih skupova, u Slavoniji, dr Jovan Rašković je egzaltiranim tonom kazao: „Ja neću da budem vaš vođa, nego sluga, sluga samo srpskome narodu!” Bilo je to dovoljno da po ovom motivu bude ispevana narodna pesma, a da dr Rašković bude prozvan ne ocem nacije, već „ćaćom od Krajine”.
POLITIČAR KOJI NIJE HTEO RAT
Ipak, na izborima za hrvatski sabor održanim 1990. godine pokazalo se da je odocnelo formiranje SDS-a imalo kobne posledice; izabrano je svega pet Raškovićevih kandidata, dok se čak 24 srpskih predstavnika – poslanika našlo na listi Račanove SDP-SKH. Navodna jugoslovenska platforma, ustanovljena na bratstvu srpskog i hrvatskog naroda, pokazala se uskoro kao kukavičje jaje za Srbe u Hrvatskoj. No „ćaća” nije bio pokoleban, i nastavio je političku borbu kao jedini autentični lider Srba u Krajini. Pred Tuđmanom je nastupao hrabro i u isto vreme odmereno, što je bila posebna umetnost u periodu kada je već započela antisrpska histerija i sukobi širom zemlje.
Posle „slučaja Mlinar” prekida odnose sa hrvatskim saborom, a pošto kasnije pokušava da u cilju popuštanja tenzija opet razgovara sa Tuđmanom, postaje žrtva medijske manipulacije (tajno snimljeni, montirani i objavljeni delovi razgovora). Kroz koji mesec, Rašković će biti napadnut i od „svojih”, pre svega zbog svog viđenja srpsko-hrvatskih odnosa i nevoljnosti da se u potpunosti prepusti uticaju Miloševića. Još odjekuju njegove reči, praćene zvižducima, izgovorene na Đurđevdan 1990. godine pred zgradom Kninskog korpusa JNA: „Ja vas neću voditi u rat, ja vas mogu voditi u mir, ako hoćete rat neka vas vodi neko drugi.”
Kampanja koja je protiv njega usledila dovela je do poznatog epiloga, gde je u beogradsko-zagrebačkoj koprodukciji, na samom pragu rata, suvišni doktor – letopisac „Lude zemlje” praktično proteran iz Knina. Nikada u srpskoj modernoj istoriji jedan vožd nije dobio svog tako nedostojnog naslednika, kao što ga je imao Rašković.
Jovan Rašković – Intervju za Televiziju Beograd 1988. godine
POSLEDNJE GODINE I TIŠINA U IZGNANSTVU
A „ćaća” je nastavio svoj život u Beogradu, kao izbeglica. U julu 1992. godine preminuo je u Beogradu, prerano, u 62. godini života. Dobro je primetio srpski pisac, da je srce Jovana Raškovića – kog je karakterisao kao čoveka koji je u srpsku politiku uneo nepodnošljivu količinu poštenja i realizma – samo stalo u Beogradu, a da je pre toga bilo izrešetano na položajima širom Krajine. Drugi će ga nadopuniti da je doktor jednostavno „presvisnuo” od bolnih rana svog roda. „Sve je žrtvovao i sve izgubio”, reći će Momo Kapor. Poredeći ga sa Svetozarom Miletićem, Tanasije Mladenović će ga opisivati biranim rečima i zaključiti da je bio „adamsko koleno”…
Kad pišemo o „uzrocima naših poraza” iz 1995. godine, pored analiziranja uticaja Vatikana i Vašingtona, Beča i Berlina, Zagreba i Sarajeva, nezaobilazan je i pogled u ogledalo. A u njemu – razmatranje sudbine dr Jovana Raškovića. Možda i ponajboljeg, ali nikad ostvarenog političara kog smo imali na početku devedesetih godina.
Trideset godina kasnije, dok se kao nasušna potreba ponovo projavljuje pomirenje demokratskog i nacionalnog, možda nas ona nečemu i pouči.
Postoje trenuci u pisanju kad rečenica ne ide dalje, ne zato što nema šta da kaže, već zato što ponekad mora da zastane. Da se stavi tačka i duboko udahne. Da se napravi prostor za tišinu. Tako i ova priča nastaje: kao predah. Ne za kraj, nego kao letnja zapeta. Kao otvoren prozor u praznoj sobi dok cvrčci cvrče na jarkom suncu.
Čitate kolumnu Esej iz senke u nastavku koji najavljuje letnju pauzu
PRE LETNJE TIŠINE
Pre ove pauze, presabiram gde smo sve rečima putovali. Sa senkama smo hodali: bojama Pol Gogena, glasom Volta Vitmena, bolom Fride Kalo, molitvom Dostojevskog, vodom Virdžinije Vulf, i zidovima Franca Kafke. Svaki od tih glasova nije bio samo tema, nego i svojevrsno ogledalo. Svaki od tih eseja je nastao iz potrebe da se ponešto razume, ne u njima koliko u meni. U nama.
Gogen mi je pokazao da boja nije ukrašavanje, nego pobuna. Vitmen – da pesma nije stil, nego drhtaj tela. Dostojevski – da se istina ne nalazi u pobedi, nego u ispovesti. Virdžinija Vulf – da pisanje teče kao vreme, i da se ono što boli ne mora reći, nego osetiti. Kafka – da svet ima zidove, ali da mi imamo senku. Frida Kalo mi je pokazala da otvorena rana ne predstavlja nužan kraj, nego može da razveže jezik. Šest glasova. Šest putokaza. Šest oblika tišine.
A sad, na pragu letnje pauze, osećam potrebu da ne dodam ništa novo. Već da se osvrnem. Da pitam: zašto sam ja sve ovo pisao?
Jer svako lice koje sam gledao u tim esejima nije bilo tuđa biografija. Bila je to maska koja mi je pomogla da progovorim. Da sklopim sebe iz tuđih lomova. Da se zaštitim. Ili otkrijem. Ponekad je bilo lakše da pišem kao da sam neko drugi. Ali sada, na kraju jednog kruga, znam: sva ta pisma iz senke bila su ispovest, samo pod drugim imenima. Ja sam se krio iza njih da bih mogao da kažem nešto što bih teško rekao u svoje ime.
Postoji jedna rečenica koju sam zapisao u prvom eseju, a koja me i sada prati: „Boja nije beg, već svedočenje.” Danas bih rekao: senka nije beg, nego je odraz. I u tom odrazu, kroz ovih šest lica, pokušao sam da pronađem jedan odgovor – šta ostaje kad se reč izgovori?
Neću ga dati. Neka ostane bez odgovora, ali znam da ostaje nešto. Ostaje sasvim sigurno, makar bila to bol koja više ne traži ime. Ostaje dah koji nije ni rečenica. Ostaje prazna stolica za čitaoca koji će jednog dana možda u njoj videti sebe.
Esej koji sada pišem nije novi. On je samo skup svih prethodnih, kao što je senka najčešće snop svih svetlosti koje su prošle. U njima sam naučio da se piše ne da bi se govorilo, nego da bi se slušalo. Jer najdublja istina ne nastaje kad nešto kažeš, već kad nešto ne možeš da izgovoriš, ali ipak pokušavaš uprkos svemu samo ne iz očaja.
Zato ovaj tekst nije tačka. Nije čak ni tri tačke. On je kao što sam već rekao predah između. Između onoga što sam već rekao, i onoga što ćemo tek zajedno naučiti da izgovorimo.
***
Neka ovaj letnji odmor bude vreme tišine koja leči. Pogledajte, izgleda kao da je čitavom svetu potreban lekar. Zato, neka ova senka u kojoj ispijam hladan čaj bude prostor u kojem će se nove misli sabirati. I neka čitalac zna: vratiću se i ćemo i ćete. I senka će opet progovoriti. Do tada – neću više ništa reći. Ali sve će već biti rečeno.
Dok sam sedeo na Kalemegdanu, pod čudnim starim borom čija je kora ličila na ispisani antički svitak, osetio sam kako se preda mnom iz senke pojavljuje lik. Ne čovek, ne duh, ne misao, već senka – gusta, neimenovana, ali nedvosmisleno prisutna. Bila je to senka koja ne pripada istoriji, već onome što u istoriji vreba. Šaputala mi je na nemačkom – ne rečima, nego tonom, vibracijom koja je dopirala do samog dna kostiju. U toj hladnoći osetio sam: to je Kafka.
Danas, kad su stranice njegovih romana gotovo postale stvarnost koja nas okružuje, nimalo me nije začudilo to što se upravo on pojavio, ali zašto baš meni i da li je to uopšte važno, ako ja sve ovo sanjam i dok ne spavam?! Ne znam, zaista više ništa ne znam. Prsti sami koračaju dok ređaju slovo za slovom.
Čitate peti nastavak kolumne Esej iz senke – Miloša Đ. Vidakovića
KAFKA U SENCI: PROROK BEZ OBEĆANJA
Ako zaronim u Kafkin mrak, možda uspem da istražim njegovu borbu između birokratije i apsurda, gde senka izgleda bez nade, a ipak, negde duboko, traži iskru. Dok drugi pisci grade svetove, on kopa rupe u zidovima postojanja.
Franc Kafka nije pisac koji nudi utehu. On je prorok senke. Njegove priče ne žele da te oslobode – one žele da te probude. Njegov jezik nije tek obična estetski uređena književnost, već bol koja ne može da ćuti.
Kao kad staneš pred šalterom u nekoj državnoj instituciji – u tom trenutku nisi više građanin, već slučaj. Isto onako kako je Jozef K. bio slučaj, a ne čovek. Nije važno šta ste uradili. Važno je da ste tu. I to je dovoljno da budete označeni.
APARATI BEZ LICA: BIROKRATIJA KAO SAVREMENA LITURGIJA
U svetu u kojem je Kafka živeo, birokratija je već počinjala da preuzima funkciju sudbine. On to nije naslućivao – on je to imenovao. Danas, u 21. veku, čovek više ne postavlja pitanje: „Šta sam zgrešio?” već: „Gde se uzima broj?” Umesto da objašnjava svoj postupak, on objašnjava svoj status. Umesto smisla, dobija obrazac. Umesto lica – pečat. Između jednog potpisa i drugog zaglavlja, gubimo ne samo vreme, već i oblik.
U doba digitalnih sertifikata i e-uprava, Kafkina vizija je potpunija nego ikad. Svaki naš klik, svaki formular, svaki zahtev – to su novi oblici Procesa.
Nedavno sam u karlovačkoj opštini, posle jedne izložbe, pokušao da predam papir oko nasledstva bakine kuće na Fruškoj gori. Službenica mi je mirno saopštila da nedostaje potpis. Objašnjenje da taj potpis nije bilo moguće dobiti jer odgovorna osoba tog dana nije radila, nije promenilo ništa. „Ništa bez potpisa”, rekla je. To „ništa” odjekivalo je u meni ceo dan. Bio je to Kafkin jezik: jezik bez objašnjenja, bez odgovora, ali sa punim pravom na presudu.
Sud u Kafkinim delima više nije institucija pravde – on je forma liturgije bez Boga. Jezik kojim se obraća nije pravni, već paraliturgijski: rečenice zvuče kao molitve bez objekta, bez adrese. U Procesu se čovek ne osuđuje zbog učinjenog, već se pretpostavlja njegova krivica. Nije važno šta ste – važno je da ste. I to je dovoljno da budete pod sumnjom.
PISANJE KAO ČIN POBUNE ILI POSLEDNJI GEST SLOBODE
U svetu gde čoveka sistem pretvara u slučaj, u broj, u formular – pisanje je poslednji čin dostojanstva.
A ipak, u svetu bez smisla, čovek – piše. Kafka je pisao noću, u tišini, u strahu da ga otac ne čuje. Taj otac – kao arhetip autoriteta, kao simbol vlasti, kao lik božanskog u njegovoj najtežoj senci – bio je uvek prisutan u pozadini rečenica kao nekakva patrijarhalna tišina koja guši pojedinca. Ipak, Kafka je nastavio da piše i piše. Kao da je znao: pisanje je poslednji prostor u kojem čovek ne može biti izbrisan. U svetu gde vam mogu oduzeti ime, telo, dostojanstvo – reči ostaju.
Pisanje nije bekstvo. Dakle, ono nije ni oblik egzistencijalnog oslonca. To je poslednja linija odbrane čoveka pred aparatom koji ga pretvara u barkod. U Kafkinoj proznoj viziji, jezik nije ornament, već dokaz života. Dok sud ćuti, dok birokratija govori u krugovima, reč pisanja je prava, linijska, ljudska. Ona ne vodi do pobede – ali svedoči da postoji čovek koji ne pristaje.
APSURD KAO NOVA RELIGIJA I JEDINO BOŽANSTVO
Kafkin svet nema Boga – ima samo Zamak. Nema spasenja – ima samo Proces. Nema iskupljenja – ima samo Metamorfoza. Ali uprkos svemu, u tom svetu postoji nešto što liči na svetlost: svest. Svest da smo zarobljeni. Svest da su pravila apsurdna. Svest da će nam sud, kad god dođe, doći prekasno. To nije uteha. To je istina. I možda je u tome Kafkina najveća poruka: bolje senka koja zna da je senka, nego svetlost koja te laže.
Zamak je verovatno najtačniji opis savremene civilizacije. Sistem u kojem se pravila primenjuju bez objašnjenja. U kojem niko ne zna zašto nešto postoji, ali svi znaju da moraju da ga poštuju. Kao nova religija, bez proroka, bez obećanja, ali sa kaznom. Svi znaju da nešto moraju, niko ne zna zašto. Paranoja više nije bolest – ona je stanje civilizovanog uma.
U tom svetu, čovek ide od šaltera do šaltera, od kancelarije do kancelarije, tražeći – ne pravdu, ne istinu – već prisustvo. Biti primećen postaje oblik postojanja. U takvom svetu, Kafkin junak ne viče. On ćuti. Ali u toj tišini – svaka reč odjekuje kao krik.
I zato je taj svet toliko strašan. Ne zato što je nasilan, već zato što je apsolutno logičan. U njemu više nema slučajnosti. Sve je uređeno. Ali čovek više nije subjekat. On je funkcija. On je slučaj. On je obrazac sa pogrešnim brojem.
EPILOG: DRVO NA KALEMEGDANU I SENKA KAO ZNAK – ČOVEK KOJI NE PRISTAJE
Dok sam se vraćao sa Kalemegdana, gledao sam u staro drvo. Njegova senka se pružala preko puta, kao Kafkina reč preko celog našeg veka. Shvatio sam da Kafka nije pisac. On je dijagnoza. A mi smo svi, na neki način, njegov Jozef K. – tražeći sud, a znajući da smo već osuđeni. Jedino što nam preostaje je da, kao on, nastavimo da pišemo. Makar i u mraku. Makar i bez nade.
Ipak, uprkos svemu, nešto ostaje. Reč. Pisanje. Jezik kao znak otpora. Senka u Kafkinom svetu nije samo mrak. Ona je i nagoveštaj svetlosti. Ako postoji senka, znači da negde postoji izvor svetlosti. I to je možda dovoljno. Ne spasenje, ne projava, već jednostavna činjenica da svetlost nije nestala. Nije pobedila – ali nije nestala.
Dok sam gledao kako se senka starog drveta spušta na zemlju, pomislio sam da je možda Kafka bio u pravu. Da sud već traje. Da svetlost nije za sve. Ali i da čovek, uprkos svemu, može ostati čovek. Ako govori. Ako piše. Ako ne zaboravi.
Zato je Kafka pisac našeg doba. Ne zato što je aktuelan, već zato što je nužan. Njegova rečenica je ogledalo u kojem vidimo ne svet – već sebe u svetu. Vidimo svoje čekanje, svoju tišinu, svoj strah. Vidimo da smo već davno ušli u proces – i da više ne znamo ni kad ni zašto.
A možda je to jedina svetlost koju smo zaslužili: ne obećanje spasenja, već svest – da smo tu, u mraku, budni.
Peti nastavak kolumne Esej iz senke
Za GLEDIŠTA piše Miloš Đ. VIDAKOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Miloš Đ. Vidaković: „SVETLOST U TALASIMA SVESTI – VIRDŽINIJA VULF I POTRAGA ZA ŽENSKOM DUŠOM”
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта су професионални и независни медиј посвећен квалитетном и одговорном тумачењу културних, уметничких и друштвених тема, који поштује Кодекс новинара Србије и прихвата пуну надлежност Савета за штампу.
Основни
Uvijek aktivan
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.
