Категорија: · Вести

17. новембар 2025.17. новембар 2025. гледишта.срб

СТУДЕНТСКИ ГЛАС КАО СВАГДАШЊИ ГЛАС БУДУЋНОСТИ

Данас обележавамо Међународни дан студената, а сваки 17. новембар носи у себи више од датума и обично буде као жива опомена да се слобода никад не подразумева, већ се непрестано осваја и брани. На тај дан 1939. године, у Прагу, угашени су животи неколико студената, а више од хиљаду њих послато је у нацистичке концентрационе логоре. Универзитети су затворени, а слобода мишљења стављена под немачку стражу.

Ова трагедија, међутим, није остала само жртва, она је постала темељ једног од најјачих симбола студентског отпора у светској историји. У том светлу, савремени студентски покрети, било где у свету, носе у себи одјек те борбе за слободу и достојанство.

Тако и студентски протести у Србији, који трају дуже од годину дана, могу да се прочитају не као изоловани феномен, него као део једне шире, универзалне традиције и као прави отпор младих у име солидарности и наде у бољу будућност.

ДАН КОЈИ ДИШЕ ИСТОРИЈУ: КОРЕН УНИВЕРЗАЛНОГ ОТПОРА

О историји студентских покрета као причи о храбрости која је превазишла страх може данас да се прочита где год ко пожели, као никада пре. Нећу реч о томе, а оно што желим јасно да нагласим јесте да студенти углавном никада нису били уско политички лидери, нити припадници организованих политичких структура, него су то млади људи који даром природе осете кад је граница између слободе и покорности отишла недопустиво далеко.

Симбол студентског отпора била је и остала одбрана универзитета као последњег простора слободне мисли. Али истовремено, док студенти подижу свој глас, професори, први чувари те слободе, неретко изостају – сурово, као одрасли који су заборавили сопствену младост. На жалост, историја нас непрестано подсећа да Каин никада није престао да убија Авеља, а да институције често заостају за моралним инстинктом младих.

Вероватно баш зато и данашњи Међународни дан студената није датум који припада искључиво прошлости. Он је живи подсетник да млади, кад је системски најтеже, подижу глас у име вредности које друштво периодично заборави да брани. Нарочито кад реч воде искључиво одрасли, упркос томе што будућност ипак припада онима који тек треба да је обликују.

СРБИЈА 2024: ТРАГЕДИЈА КОЈА ЈЕ ПOKРЕНУЛА ГЕНЕРАЦИЈУ

Новембра 2024. године, колапс надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, у ком је изгубљено шеснаест живота, потресао је нашу државу до темеља. Тај догађај није доживљен само као тренутан технички пропуст, већ као почетак домино ефекта који је открио системске слабости и прљаве тајне које потенцијално могу да угрозе свакога од нас, на било ком месту, а које су деценијама гуране под тепих.

Желим да верујем да су студенти реаговали не из уских идеолошких побуда, него из чистог моралног импулса. Млади су дигли глас оправдано, изазвани бежањем од одговорности оних који су били укључени у процес реконструкције и додатно испровоцирани бахатим изјавама појединих политичара.

Блокаде факултета, окупљања и отворене дискусије били су начин да се постави питање које се тиче свих, а то је оно на које до данас немамо задовољавајући одговор – како је било могуће да до такве трагедије дође? Након поновног отварања наводно затворене приче о јадариту, која је већ била синоним за неправду и неодговорност у претходном периоду, ова трагедија је била тренутак кад је читава генерација одлучила да више не ћути.

СРБИЈА 2025: ОД ПРОТЕСТА ДО ПOKРЕТА – МАРШЕВИ, БЛОКАДЕ, СОЛИДАРНОСТ

Годину дана касније, студентски покрет се није угасио. Напротив, продубио се, а могло би се рећи и институционализовао. О јадариту, као претходници, ретко да се где и прича, а протесту су се прикључили многи из најразличитијих побуда, од оних који су се борили за еколошку одрживост до оних наводно забринутих за опет наводну слободу медија. Углавном, студентски протест одавно није хомоген, ако је уопште икада и био. Међутим, маршеви ка Новом Саду, у којима су хиљаде младих пешачиле стотине километара, постали су снажан, позитиван симбол новог заједништва. То није била само њихова физичка жртва, већ одистински чин привржености идеји правде. Оној из државне химне – Боже правде!

Желим да верујем да ће обновљене блокаде појединих факултета сада претворити академски простор у јавни форум. Такође, надам се да сада циљ није да се настава одбацује, већ да се са пуним правом преиспита смисао образовања, ако се оно не користи за одбрану јавног добра и конфронтацију с било којом неправдом.

У томе има толико тога дубоко моралног. Лично верујем да универзитет није институција празних зидина, већ центар заједнице који треба да промовише вредности. Али нажалост, реалност често заостаје за том идеалном сликом.

Иако је најлакше видети само сукоб, ваља признати и да многи у власти деле исту забринутост за безбедност грађана и жељу да се трагедија у Новом Саду више никад не понови. Није реткост да се са свих страна политичког спектра чују гласови који траже транспарентност и одговорност, јер нико ко искрено воли Србију не жели да се корупција или немар крију иза партијског дреса. Студенти, са своје стране, не траже рушење, већ поправку, а та поправка може да почне само кад се сви, без обзира на политичку боју, окрену ка заједничком циљу који би могао најједноставније да се дефинише као правда која не дели, већ спаја.

ЕТИКА ОТПОРА: ЧИН ХРАБРОСТИ, ЧИН БРИГЕ

Срж српског студентског покрета, како се он данас манифестује, није слепи бес, већ упорна брига. На то нас подсећа и потресни чин мајке једне од жртава, која је започела штрајк глађу, тражећи одговоре о судбини свога детета. Млади су јој се придружили, показујући да је солидарност основна, покретачка вредност ових протеста. А на другој страни, до данас, правосуђе ћути – мудро, неспособно или намерно. Ко зна због колико сребрњака. Не знам шта ће да ме разувери или покаже супротно.

Опет, код честитих младих људи видим да отпор у Србији 2025. године није агресиван, него је емпатичан и модерно речено инклузиван. Уз немало срамних изузетака, то је ипак ангажман који не жели сукоб ради сукоба, већ истински разговор. Свима нам је доста рушења и треба градити један другачији, поштенији јавни говор. Млади су се у највећем броју храбро супротставили неправди без напуштања достојанства и у томе лежи њихова највећа моћ.

СТУДЕНТИ КАО ГЛОБАЛНИ ГЛАС: ОГЛЕДАЛО СТАРЕ ЈЕВРОПЕ

Међународно интересовање за студентске протесте у Србији показује да се овај покрет уклапа у шире, глобално искуство студентског активизма. Европски медији бележе маршеве, блокаде, културне програме и предавања на отвореном. Међутим, одавно је велики српски песник Ђура Јакшић писао о лицемерству „старе Јевропе”, а ситуација и данас није много другачија ван уобичајених, декларативних нивоа подршке.

Срећом, друштвене мреже омогућиле су да се порука прошири изван граница земље, јер данашњи „памфлет” има дигитални облик, али његова суштина остаје иста. То је својеврсни наставак традиције многих, многих других покрета, али без икаквог романтизовања, јер дословно свака генерација мора да води своју борбу – са својим временима и изазовима.

ИСПИТ ЗРЕЛОСТИ: ПРИТИСЦИ, ХАПШЕЊА, ИСТРАЈНОСТ

Протести нису прошли без озбиљних изазова. Било је хапшења, било је притисака, било је покушаја да се покрет умањи, обесхрабри или маргинализује. Толико је примера кад, поштено говорећи, честит човек са стране није знао ни ко пије, ни ко плаћа. Али тврдо језгро студената, уз подршку пристојних грађана, било је упешно у томе да очува мир и достојанствени карактер окупљања што је, верујем, можда и највећа победа једног друштвеног покрета у настајању.

Мирни отпор је постао њихов принцип, а не тактика. Тиме су млади у Србији показали зрелост која недостаје старијим генерацијама. И то не само у Србији. У озбиљним анализама већ се наговештава да би српски студентски покрет могао да еволуира у дугорочну форму друштвеног деловања. Сматрам да то није претња, већ прилика за друштво да коначно саслуша глас сопствене будућности. Међутим, најмање хиљаду година у континуитету на овим просторима трају једнаки притисци на један исти слободарски народ. То је чињеница које је мало ко свестан или се са нечијом намером то стално „заборавља”. Срби су вековима били и остају дежурни кривци.

СТУДЕНТСКИ ГЛАС КАО СВАГДАШЊИ ГЛАС БУДУЋНОСТИ

Кад се данас осврнемо на 17. новембар 1939. и размислимо новембра 2025. године, а да притом видимо како се Немци поново наоружавају, буде довољно за озбиљну забринутост. На другој страни, насупрот немачкој држави и тињању нацизма на његовом извору, млади људи, гледајући глобално, упорно и с достојанством бране право на свачију слободу, истину и достојанство. Њихов отпор, иако не континуирано гласан, довољно је истрајан да се чује свуда.

Данашњи студенти у Србији су на свој начин чувари универзалних вредности које трају дуже од било ког политичког циклуса солидарности, правде, одговорности и вере у бољу заједницу достојну човека.

Ако је студентски глас онај из свагдашње будућности, онда је моја дужност да га не само чујем, већ и разумем и подржим. Јер свака историја слободе почиње од тренутка кад млади одлуче да не пристају на ћутање, показујући на тај начин да одрастају у веће и одговорније људе од својих претходника. Ко сам онда ја да им ишта кажем, осим:

Срећан вам дан, даме и господо Студенти!

Пише Далибор ПОПОВИЋ ПОП

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Александар Костадиновић: „**КАД ТО НИКО НИЈЕ ОЧЕКИВАО – ДОГОДИЛА НАМ СЕ ДЕЦА!**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ

14. новембар 2025.14. новембар 2025. гледишта.срб

Јован Луковић: ДИЈАБЕТЕС – НЕВИДЉИВА БОРБА И ЗНАЧАЈ ЕМПАТИЈЕ НА СВЕТСКИ ДАН ДИЈАБЕТЕСА

Светски дан борбе против дијабетеса, који се обележава данас 14. новембра, представља глобалну иницијативу да се подигне свест о овој хроничној болести која погађа милионе људи широм света. Овај датум је изабран у част дана рођења Фредерика Бантинга, нобеловца који је први користио инсулин 1921. године на људима за лечење дијабетеса.

Дијабетес није само медицински проблем, он је епидемија модерног доба, повезана са начином живота, исхраном, генетиком и социо-економским факторима. У овом есеју ћу приближити дијабетес кроз призму глобалних, европских и српских статистика, са посебним освртом на његов утицај на ментално здравље, укључујући нервозу.

Као неко ко дели лично искуство са дијабетесом, нагласићу потребу за већим разумевањем у друштву. Есеј ће бити информативан, али не превише технички, јер циљ је да се ова сазнања приближе свима.

ГЛОБАЛНА ПЕРСПЕКТИВА: ДИЈАБЕТЕС КАО ПАНДЕМИЈА 21. ВЕКА

Према најновијим подацима Међународне федерације за дијабетес из 2025. године, дијабетес погађа око 589 милиона одраслих особа старости од 20 до 79 година широм света, а то је отприлике једна од девет особа.

Ова бројка је поражавајућа, посебно кад се узме у обзир да је око 252 милиона случајева недијагностификовано, што значи да многи људи живе са болешћу а да то не знају. Дијабетес је одговоран за 3,4 милиона смртних случајева у 2024. години, што чини 9,3% свих глобалних смртних исхода. Светска здравствена организација процењује да око 830 милиона људи има дијабетес, са већином у државама са ниским и средњим приходима.

Пројекције су још алармантније, а кажу да би до 2050. године, број особа са дијабетесом могао да премаши милијарду, углавном због пораста Типа 2 дијабетеса, који је повезан са гојазношћу, животом без физичке активности и лошом исхраном.

Дијабетес се дели на Тип 1 аутоимуни, где тело не производи инсулин и Тип 2 где тело постаје отпорно на инсулин. Тип 1 чини око 5-10% случајева и често се јавља код деце и младих, док тип 2 доминира код одраслих. Глобално, око девет милиона људи живи са типом 1 у 2025. години, од чега готово два милиона млађих од 20 година.

Компликације укључују срчане болести, оштећење бубрега, слепило и ампутације екстремитета, што чини дијабетес једним од водећих узрока инвалидитета. Међутим, превенција је могућа и то кроз редовну физичку активност, здраву исхрану и контролу тежине те се могу смањити ризици за тип 2 за чак 50%.

ДИЈАБЕТЕС У ЕВРОПИ: РАСТУЋИ ТЕРЕТ НА КОНТИНЕНТУ

У Европи, ситуација је слична глобалној, али са неким регионалним специфичностима. Према IDF-у, око 66 милиона одраслих има дијабетес, што представља распрострањеност од 9,8%, са пројекцијом пораста од 10% до 2050. године. Светска здравствена организација процењује да је број још већи – око 74 милиона одраслих (11,9% мушкараца и 10,9% жена), плус 300.000 деце и адолесцената. Највећа распрострањеност је у јужној Европи; на пример, у Шпанији је око 15% одраслих дијагностиковано.

Фактори ризика укључују старење популације, урбанизацију и пораст гојазности – у Европи, око 25% одраслих је гојазно, што директно доприноси дијабетесу.

Европска унија и Светска здравствена организација раде на иницијативама попут Diabetes Action Plan да побољшају дијагностику и лечење. Ипак, неједнакости су видљиве. У источним и јужним деловима Европе, приступ лековима и образовању је ограниченији, што доводи до виших стопа компликација. Пандемија COVID-19 је погоршала ситуацију, јер су особе са дијабетесом имале већи ризик од тешких облика болести.

СТАЊЕ У СРБИЈИ: ЛОКАЛНИ ИЗАЗОВИ И СТАТИСТИКА

У Србији, дијабетес је значајан јавно-здравствени проблем. Према расположивим подацима распрострањеност дијабетеса код особа од 20 до 70 година износи 10,5% у 2024. години, а IDF из 2021. наводи 12,2% распрострањености, са око 800 хиљада случајева. Према појединим националним проценама, укључујући недијагностификоване случајеве, распрострањеност може да буде чак ближа 20-25%, посебно у урбаним срединама где је неактиван животни стил уобичајен.

Такође, у Србији је дијабетес један од водећих узрока смртности, повезан са кардиоваскуларним болестима. Институт за јавно здравље Батут спроводи кампање за рану детекцију, али изазови укључују ограничене ресурсе у руралним подручјима и стигму око болести. Гојазност, која је повезана са дијабетесом, погађа око 25% популације, слично европском просеку. Позитивно је што се инсулин и лекови субвенционишу, али образовање о самоконтроли је кључна за смањење компликација.

УТИЦАЈ ДИЈАБЕТЕСА НА НЕРВОЗУ И МЕНТАЛНО ЗДРАВЉЕ: ПОТРЕБА ЗА РАЗУМЕВАЊЕМ

Дијабетес није само физичка болест; он дубоко утиче на ментално здравље. Флуктуације нивоа шећера у крви – посебно хипогликемија (низак шећер) или хипергликемија (висок шећер) – могу да изазову брзе промене расположења, укључујући раздражљивост, анксиозност и конфузију.

Кад шећер падне, мозак не добија довољно енергије, што доводи до симптома сличних анксиозности или иритабилности, а нервоза нестаје након конзумације хране која стабилизује шећер. Студије показују да особе са дијабетесом имају 2-3 пута већи ризик од депресије, а само 25-50% њих добија адекватну помоћ. Ово се дешава због хроничног стреса од управљања болешћу, страха од компликација и биохемијских промена.

Моје лично искуство, које је типично за многе: нервоза око „ситница” која се разреши кад се шећер стабилизује. Ово подсећа да дијабетес није „само шећер” – он утиче на свакодневни живот, односе и продуктивност.

Друштво често не разуме ове „невидљиве” симптоме, што доводи до стигме. Требало би да имамо више емпатије: уместо да осуђујемо „нервозу”, да питамо како можемо да помогнемо. Едукација у школама, на радним местима и у медијима може да промени перцепцију – на пример, подршка за паузе за мерење шећера или флексибилно радно време.

У емисији РТС Ординација говори др Радосав Драгојевић, ендокринолог

ПОЗИВ НА АКЦИЈУ И ЕМПАТИЈУ

Дијабетес је глобални изазов, са поражавајућим бројкама у свету, Европи и Србији, али је и болест која се може контролисати и спречити. Светски дан дијабетеса нас подсећа на потребу за превенцијом, раном дијагностиком и подршком. Као неко ко живи са дијабетесом, ја сам део заједнице која заслужује разумевање – моја прича о нервози је подсетник да смо сви у овоме заједно.

Мислим да је кључ у емпатији, ако сви мало више разумемо како дијабетес утиче на тело и ум, можемо створити толерантније друштво. Хајде да користимо овај дан да едукујемо себе и друге јер знање је најбољи лек.

Пише Јован ЛУКОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Јован Луковић: **ЧОВЕК НА ИВИЦИ БУДУЋНОСТИ ИЛИ ГДЕ СУ ИЗГУБЉЕНИ ВЕКОВИ РАЗУМА**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

12. новембар 2025.12. новембар 2025. гледишта.срб

ТИН УЈЕВИЋ – ПЕСНИК ЛУТАЊА, БУНТА И ЛЕПОТЕ

Аугустин Јосип Ујевић, познатији као Тин, био је један од највећих југословенских песника XX века. Био је то такав стваралац који је у речи претворио немир једног целог народа и усамљеност сваког човека. Његова поезија, обојена дубоким емоцијама, филозофским размишљањима и боемским духом, спаја романтизам, симболизам и модерну експресију.

Данас, тачно на седамдесету годишњицу његове смрти, осврћемо се на живот, стваралаштво и наслеђе овог значајног песника, који и данас говори кроз своје стихове, као глас слободног духа и трагача за смислом у хаосу времена.

ПОЧЕЦИ ЈЕДНОГ НЕМИРНОГ ДУХА

Тин Ујевић рођен је 5. јула 1891. године у Вргорцу, у Далмацији, у тадашњој Аустроугарској. Његов отац Иван био је учитељ, а мајка Јерка, рођена Ливачић-Маркушовић, била је домаћица, родом из Милне на острву Брач. Далматински крајолик који одликују море, камен и медитеранска природа касније ће оживети у његовим стиховима.

Као дечак, показао је изузетну интелигенцију и љубав према књижевности. Основну школу је похађао у Вргорцу, Имотском и Макарској, а класичну гимназију је завршио у Сплиту, матурирао 1909. са одличним успехом.

Након што се 1910. године преселио у Загреб, уписао је Филозофски факултет, али студије формално није завршио, посветивши се самообразовању. У Загребу је упознао многе из књижевних кругова, нарочито му је значило упознавање Антуна Густава Матоша, чији је симболизам и естетизам обликовао његов стил.

Бунтовну природу показао је текстовима у новинама „Уједињење”, кад је 1912. године због противдржавне реторике прогнан на десет година из Аустроугарске. То је био први знак његовог политичког ангажмана, а идентификовао се са југословенским идејама, инспирисан Јованом Скерлићем и Владимиром Ћоровићем.

ЛУТАЊА И БУНТ

Ујевићев живот био је номадски и немиран. Непосредно пред избијање Првог светског рата, емигрирао је у Француску, где је живео у Паризу, укључен у југословенске емигрантске кругове и сарадњу са Југословенским комитетом. Био је близак са Иваном Мештровићем и другим интелектуалцима.

По повратку 1919. године у новостворену Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, настанио се у Београду. Радио је као новинар у новинама „Време” и „Политици”. Љубав према кафанама, алкохол и случајни послови све је то допринело његовој репутацији „проклетог песника”.

Током Другог светског рата живео је у Загребу где је радио као преводилац у Министарству иностраних послова Независне Државе Хрватске. Због тога је после рата осуђен као сарадник усташа, избачен из Друштва хрватских књижевника и добио забрану објављивања до 1950. године. Иако га је послератна Југославија маргинализовала, Ујевић је остао свој, како је и сам говорио независан у мислима и делима.

ПОЕЗИЈА КАО СУДБИНА И ЖИВОТ КАО ПОЕЗИЈА

Прва збирка, Лелек себра (1920), обележена је експресионистичким темама усамљености, љубави и смрти. У његовој најпознатијој збирци Колaјнa (1926), утицај француских симболиста Бодлера, Рембоа прожима се са оригиналним Ујевићевим стилом који красе лирика, иронија и филозофија.

Као преводилац, Ујевић је доносио светске класике на српски језик. Преводио је Шекспира, Гетеа, Поа, Витмана… његови преводи и данас се сматрају врхунским делима. Есеји, сакупљени у Људи за вратима гостионице (1938), разматрају егзистенцијалне теме и природу уметности.

Боемски живот био је његова снага и слабост. Није се женио, није имао деце, живео је у сиромаштву, ослањајући се на пријатеље. Зависност од алкохола и цигарета довела је до здравствених проблема. Преминуо је 12. новембра 1955. године у Загребу, у 64. години и сахрањен је на гробљу Мирогој.

Његов карактер био је контрадикторан. Био је харизматичан и духовит, али и меланхоличан. Пријатељи су га описивали као генија који троши таленат на маргинални живот. Био је атеиста, али дубоко заинтересован за мистицизам и филозофију, инспирисан Ничеом и Шопенхауером.

Ујевићеви стихови у изведби Арсена и Матије Дедића

ОДЈЕК ТИНОВОГ СТИХА

Тин Ујевић оставио је неизбрисив траг у југословенској књижевности. Награда „Тин Ујевић” за поезију и музеј у његовој родној кући у Вргорцу сведоче о његовом наслеђу. Његова поезија инспирише генерације својом аутентичношћу и емоционалном дубином.

У модерној култури, Ујевић је симбол слободног духа, а стихови му се често цитирају у музици, филму и позоришту. На седамдесету годишњицу његове смрти, подсећамо се да Тин Ујевић није био само песник. Он је био симбол једне ере, човек који је живео интензивно, тражећи смисао у хаосу. Његова поезија остаје уточиште за све који траже лепоту у бунту и смисао у болу.

Са својом поезијом и преводима класика, Ујевић је оставио наслеђе које и данас одјекује. На овај дан, сећање на њега подсећа нас да су речи и стихови вечни, а дух истинског песника непролазан.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

**ЛЕОНАРД КОЕН – ПЕСНИК ЉУБАВИ, ВЕРЕ И СМРТИ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

10. новембар 2025.10. новембар 2025. гледишта.срб

СТЕВАН СРЕМАЦ: СТО СЕДАМДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА

Сутра, у уторак 11. новембра, навршава се 170 година од рођења Стевана Сремца, једног од највољенијих српских приповедача, сатиричара и реалиста. Рођен у Сенти, а судбином и духом везан за Ниш, Сремац је својим делом обележио време у којем се стварао модерни град – са свим његовим противречностима, топлином, хумором и људском мером.

Ниш му је постао друга постојбина, а његови јунаци – од Манета кујунџије из Зоне Замфирове до газда Ивка из дела Ивкова слава – трајни су део нашег културног сећања. У граду где је предавао, дружио се, бележио гласове вароши и околних села, Сремац је сјединио темпераментни дух старог Ниша и језик приповетке војвођанске равнице. У његовим реченицама живе и варошки чиновници и нишке калдрме, и сељаци и занатлије, и вечна људска потреба да се смејемо себи, иако нам често није до смеха.

Сремац је умео да разобличи самозване „просветитеље” и „напредњаке” са истом љубављу с којом је умео да опише винце, како му је од милошта тепао, али и песму и вечиту жељу за бољим животом.

Предавање проф. др Горана Максимоваћа поводом 170. годишњице од рођења Стевана Сремца

Поводом ове значајне годишњице, Гледишта доносе снимак предавања проф. др Горана Максимовића: „Књижевни завичај Стевана Сремца”, одржаног у оквиру програма међународне 34. Књижевне колоније Сићево. Овим избором се, у граду који га је примио као свог, подсећамо писца који је, можда више него ико, умео да нас насмеје и опомене у исти мах.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Нестор Жучни: „**СМРТ СА ЖИВОТОМ И ЖИВОТ СА СМРЋУ**” – ТРАГИЧНА ЗВЕЗДА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ У ВИХОРУ ВЕЛИКОГ РАТА

ОДАБЕРИ ВИШЕ

7. новембар 2025.7. новембар 2025. гледишта.срб

ЛЕОНАРД КОЕН – ПЕСНИК ЉУБАВИ, ВЕРЕ И СМРТИ

Данас, 7. новембра 2025. године, навршава се девет година од смрти Леонарда Коена, једног од најзначајнијих канадских уметника 20. и 21. века. Рођен 21. септембра 1934. у Монтреалу, Коен је био песник, романописац, кантаутор и музичар чији је рад обележио генерације.

Његова дубока, шапутава поезија, преточена у музику, истраживала је теме љубави, духовности, смрти, усамљености и људских слабости. Коен није био само уметник, он је био филозоф свакодневног живота, човек који је кроз стихове и песме додиривао саму срж људског постојања. У време када је свет био преплављен површним забавама, Коен је нудио дубину, обојену меланхолијом и иронијом.

Његова смрт 2016. године није окончала његов утицај. Напротив, његово наслеђе наставља да расте. Овај есеј прати његов пут од младог песника до глобалне иконе и покушава да осветли зашто његова дела и данас резонују са људима широм света.

*„Поезија је само доказ живота. Ако ти је живот добро изгорео, поезија је само пепео.”*

ОД МОНТРЕАЛА ДО ХИДРЕ: ПОЧЕТАК И КЊИЖЕВНИ ГЛАС

Леонард Норман Коен рођен је у Вестмаунту, англофонској енклави Монтреала, у породици јеврејског порекла. Мајка, Марша Клоницки, била је имигранткиња из Литваније, ћерка талмудског писца, а отац, Натан Коен, власник продавнице одеће. Породица је неговала дубоко верско наслеђе, које ће остати темељ његовог уметничког језика.

Смрт оца, када је имао само девет година, оставила је трајан ожиљак. Образовао се на МекГилу, где је стасао као песник под менторством Ирвинга Лејтона. Већ прва збирка Let Us Compare Mythologies (1956) донела му је пажњу критике.

Шездесетих се повукао на грчко острво Хидра, где је живео у готово митском аскетизму и написао романе The Favourite Game (1963) и Beautiful Losers (1966) – остварења на граници еротике, мистике и духовне потраге. Тај период означио је преломне тренутке његовог путовања од песника и писца ка кантаутору.

ГЛАС КОЈИ СЕ ПЕВА: ОД ПЕСНИКА ДО КАНТАУТОРА

Коенов музички улазак у свет био је неочекиван. Са 33 године објавио је деби албум Songs of Leonard Cohen (1967), на којем су се нашле „Suzanne” и „So Long, Marianne”. Тај шапутави, исповедни тон постао је његов заштитни знак.

Уследили су албуми Songs from a Room (1969), Songs of Love and Hate (1971) и New Skin for the Old Ceremony (1974), сваки продубљујући његову поетику љубави, вере и губитка. Коенова музика је еволуирала од фолк-мелодија до електронског минимализма, али је у средишту увек остајала реч. Песма „Hallelujah”, првобитно готово незапажена, постала је једна од најизвођенијих композиција свих времена.

У позним годинама, албум You Want It Darker (2016), завештање човека који разговара с Богом уочи смрти, заокружио је његов опус. Постхумни Thanks for the Dance (2019), који је завршио син Адам, био је последњи, тихи поздрав.

ТЕМЕ И СВЕТОНОЗОРИ

Коенови стихови и песме прожети су сталном напетошћу између еротског и духовног, мистицизма и сумње, смрти и преображаја. Љубав у његовом делу није сентиментална, она је искушење, разарање и спас у исто време.

Библијски мотиви, наслеђени из јудаизма, појављују се у „Who By Fire” и „Hallelujah”, док апокалиптична визија света обележава The Future. Будистичка смиреност његових позних песама сведочи о унутрашњем миру који је достигао након дуге духовне борбе.

Коен је умео да помири противречности и да у страсти види молитву, у паду благослов, а у тишини да пронађе одговор. У његовом свету, човек није био ни светац ни грешник, већ трагач – биће које посрће, али не одустаје од наде.

ЖИВОТ КАО ПЕСМА

Његов живот био је одраз из сопствених стихова. Везе са Маријаном Илен, Сузан Елрод, Џенис Џоплин и другима оставиле су трагове у његовој уметности. Депресија и дугогодишње повлачење у зен манастир нису га одвојили од света – напротив, продубили су његово разумевање човека.

Финансијска превара, која га је погодила 2005. године, натерала га је да се врати на сцену. Светска турнеја која је уследила постала је његова духовна ренесанса. Коен је на сваком од концерата излазио на бину с понизним осмехом, скидајући шешир као да поздравља живот.

Преминуо је 7. новембра 2016. у Лос Анђелесу, а сахрањен је у Монтреалу, у тишини која му је припадала. Његов глас и даље траје у песмама, у стиховима, у свима онима који га слушају као молитву.

Leonard Cohen – Happens to the Heart (2019)

ЕПИЛОГ: У ТИШИНИ ГЛАС

Девет година након смрти, Леонард Коен остаје симбол духовне дубине у уметности. Његово дело сведочи да љубав, вера и смрт нису раздвојене, већ различити путеви једне исте тајне трагања за смислом.

И кад више нема гласа, његова тишина наставља да говори као подсетник да се најдубље истине не изговарају, већ осећају.

У времену савремених сензација, Коен нам је показао како може да се живи стрпљиво и у тишини. Његова поезија није од овог света, али јесте за овај свет, као тиха светлост која остаје кад све друго угасне.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Ђорђе Матић: „**ОД СТУДЕНОГ ДО НОВЕМБРА**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ

5. новембар 2025.5. новембар 2025. гледишта.срб

Јован Луковић: ЧОВЕК НА ИВИЦИ БУДУЋНОСТИ ИЛИ ГДЕ СУ ИЗГУБЉЕНИ ВЕКОВИ РАЗУМА

Човек 21. века стоји на прагу историје који се чини као врхунац људског разума и пораз људске свести. Декодирали смо геном, створили вештачку интелигенцију, додирнули ивице космоса, али смо, као врста, остали заробљени у примитивним обрасцима као што су похлепа, страх, сукоби, самоуништење. Знамо више него икада, а разумемо мање, него што смо икад осећали.

УВОД: ЧОВЕК У 21. ВЕКУ – ПАРАДОКС ЗНАЊА И ПОНАШАЊА

Како је записао Норберт Винер, творац кибернетике: „Човек је изградио машине које могу мислити, али није научио како да мисли са њима”. У том парадоксу живимо – стално акумулирамо знање, али не и мудрост.

Уместо да ослободимо човека, технологија је често учврстила његову зависност; уместо заједништва, донела је усамљеност; уместо критичког мишљења добили смо заглушујућу буку какофоније.

Овај есеј није песимистички манифест, него морални апел и позив на буђење у добу у којем је лакше бити информисан него просвећен. У времену када се планета ломи под тежином наше себичности, ћутање више није неутрално јер оно је саучесништво. И можда је време да се поново запитамо да ли наше речи заиста вреде више од нашег ћутања?

ТЕХНОЛОШКИ НАПРЕДАК: БЛАГОСЛОВ ИЛИ ПРОКЛЕТСТВО

Технологија је нови елемент природе, не више оруђе човека, него оквир његовог постојања. Од паметног телефона у џепу до вештачке интелигенције која одлучује о запошљавању или ратовању, човек је постао стваралац сопственог одраза у стварности, али не и сопственог смисла на тој истој јави.

Према International Telecommunication Union (2024), више од 2,6 милијарде људи још нема приступ интернету. Док један део света ствара „паметне градове”, други живи без струје. Тако је дигитални јаз постао нова класа у историји човечанства. Добили смо технолошки изабране и дигитално искључене.

Друштвене мреже, некада обећање глобалног села, данас су аренe виртуелног беса.
Алгоритми, невидљиви архитекти стварности који производе зависност и поларизацију. Хабермас би то назвао изопачењем комуникативне акције где смо уместо дијалога, добили дигиталну какофонију; уместо истине, ево пажње као нове светске валуте.

Вештачка интелигенција обећава напредак, али тражи цену у приватности, аутономији и идентитету. Шошана Зубоф говори о „надзорном капитализму”, систему у којем човек више није корисник, него је постао производ. Кад се лице скенира, глас анализира, а мисли предвиђају свака граница између технике и етике постаје питање савести.

Ипак, није технологија та која је морално неутрална, неутралан је човек који одустаје од морала. Ако смо већ створили машине које уче, онда бисмо ми морали да будемо ти који ће да научимо шта значи бити човек.

ЕКОЛОШКА КРИЗА: УНИШТАВАЊЕ СОПСТВЕНОГ ДОМА

Земља је наш једини дом, али се понашамо као станари који не верују у свој останак. Међудржавни панел о климатским променама – IPCC у шестом извештају (2023) потврђује да је просечна температура порасла за 1,2°C у односу на прединдустријско доба. То није статистика, могло би се рећи да је то увод у епоху нестајања.

Уместо еволуције ка свести, човек је изабрао комфор. Планета се претвара у топионицу. Топе се ледници, горе шуме, а човек, опијен профитом, наставља да копа, троши и купује. Гарет Хардин је то давно назвао „трагедијом заједничких добара” јер нико није лично крив, али сви заједно јесмо.

Организација WWF у Living Planet Report 2024 упозорава на пад биодиверзитета од 73% у последњих пола века. Док корпорације копају руднике у Амазонији, племена која ту живе нестају без трага. И док у океане бацамо 300 милиона тона пластике годишње, у наше тело улазе микропластичне честице као невидљива казна савремене цивилизације. Индистрију моде као једног од највећих произвођача ђубрета притом ретко да ко и спомене.

Џејмс Ловелок, творац хипотезе о Геји, упозоравао је да Земља није мртво тло, него живи организам који ће се, кад буде довољно повређен, самоизлечити, али без нас. Еколошка криза није природна катастрофа, она је морална дијагноза човека који је заборавио да је део онога што уништава.

СОЦИЈАЛНЕ НЕЈЕДНАКОСТИ: РАСЦЕП У СРЦУ ЧОВЕКА

Светска економија никад није била богатија, нити је неправда била очигледнија. Oxfam Inequality Report 2024 показује да 1% становништва поседује више од половине светског богатства. То није само број, него метафора века у којем је милијардер постао архетип успеха, а радник је наравно вишак.

У појединим деловима света радници живе као да је 19. век, док извршни директори зарађују 1000% више него пре четрдесет година. Пандемија је тај јаз само продубила. Док су милиони људи губили посао, богатство најимућнијих се удвостручило. Светска банка признаје да би повратак на ниво једнакости из 2019. можда био могућ тек око 2035. године.

Родна неравноправност остаје свеприсутна па жене и даље зарађују око 82% мушког прихода. Расна и културна дискриминација трају као ожиљци колонијализма, поготово на прогресивном, колективном западу са колонијалном традицијом. И унутар образовања, културе и медија, неједнакост производи оно што је Пјер Бурдије звао „симболичким насиљем”, невидљиви систем који нам говори да је тако како јесте, и да је природно.

Капитализам, у својој неолибералној фази, претворио је човека у потрошача наде. Али можда је време да економију поново схватимо као заједничку кућу, не као арену. Јер неједнакост није само економска чињеница, она је духовна рана која раздваја човека од човека.

ПОЛИТИКА И МОЋ: ДЕМОКРАТИЈА У СУМРАКУ

Политичка сцена 21. века личи на позорницу у којој се трагедија игра као ријалити. Истина је постала ствар прегледа, а идеологија маркетиншка ниша за потурање под нос свима.

Популизам, као савремени вирус политике, цвета у доба информационог изобиља. Трамп, Болсонаро, Орбан, Милеј и други су сви различита лица истог феномена да човек који се представља као „народ” влада страхом. Демократија, како каже несрећни Фукујама, више није крај историје, него борба за њен опстанак.

Прокси рат у Украјини, као и глобалне тензије око Кине и Тајвана, показују да је нуклеарно доба заборавило шта је историја страха. У међувремену, корупција је постала невидљиви стандард па у многим државама власт служи капиталу, а не народу. Медији, некада чувари јавности, данас најчешће стоје у реду испред политичке касе.

Али постоји и тиха већина која верује у правду без буке. И можда је ту нада демократије, негде у људима који одбијају да буду статисти у туђој представи.

БУДУЋНОСТ И НАДЕ: ПРЕМА НОВОЈ ЕТИЦИ СОЛИДАРНОСТИ

Упркос свему, човек још није изгубљен. Постоји нови покрет, не само политички или еколошки, већ духовни. То су млади који одбијају да се мире с цинизмом, научници који бране истину од профита, уметници који враћају смисао речи.

Постоји нова генерација младих људи која не жели да наследи рушевине. Технологија, иста она која нас је изоловала, може постати оруђе спасења: АИ данас моделира климатске сценарије, анализира болести, спасава животе. Глобални пројекти као European Green Deal или UN AI for Good показују да сарадња није утопија, него нужност.

Виктор Франкл је писао да „човек може све да изгуби осим једног – слободе да изабере свој став према датим околностима”. Та слобода је сада наша последња одбрана од безнађа. Из ње почиње нова етика солидарности, не као идеологија, него као повратак људскости.

Погледајте старији краткометражни анимирани филм који улива наду

ЗАКЉУЧАК: РЕЧИ ВРЕДНИЈЕ ОД ЋУТАЊА

Свет не пропада због оних који чине зло, већ због оних који ћуте пред њим. Ћутање је најудобнији савезник моћи, а реч, кад је изговорена с моралном свешћу, постаје чин отпора.

Такође, реч постаје и светлост у мраку, а само она која носи одговорност може да осветљава пут. Нека мисли не буду пароле, већ сведочанство одговорности. Јер једино кад човек проговори као савест, а не као навика, свет има шансу да се промени. На боље.

Пише Јован ЛУКОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Горан Станковић: „**ДРУШТВО ЈЕ САМО РЕЧ И НИШТА ДРУГО**” – **ЗАШТО НИСАМ ГЛАСАО**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

3. новембар 2025.3. новембар 2025. гледишта.срб

Ана Илић: ОПОРАВЉАМ СЕ ОД ХЕГЕЛА – Поезија без гравитације

Кад је Звонко Карановић у уводној речи ове књиге записао да поезија Ане Илић није feel-good већ feel-truth, да она долази „из тела које памти бол и ума који не пристаје на ограничења”, означио је суштину њеног песничког света. Опорављам се од Хегела јесте књига која тражи пажњу.

Она јесте таква да од првог слова осваја своје природно право на истину – између болничког мириса и философске апстракције, између искуства тела и идеализма који се предуго потискује. Дакле, Карановићев увид да је ова поезија „артикулисана афирмација егзистенције” не стоји случајно. У времену кад поезија често склизне у хладну самореференцијалност, песникиња Ана Илић јој враћа температуру живота.

С друге стране, Марко Томаш у свом кратком есеју позива да „закорачимо у земљу у којој више не важи закон гравитације”. Та „бестежинска држава” њених стихова није бекство у просторе међ јавом и међ сном, него њено превазилажење свакодневице језиком. Његов опис открива другу димензију ове поетике.

*Ана Илић на београдском сајму књига 2025. године* – *Фото приватна архива*

Језик код песникиње Ане Илић није једноставно средство израза, него њен простор у којем се стварност преобликује. Поезија је место где физичка ограничења постају метафоре за слободу. Ако код Карановића тело памти, код Томаша језик лечи – управо у том споју настаје њена аутентичност.

Како каже, опорављајући се од Хегела, Ана Илић заправо се опоравља од система који су хтели да је дефинишу и као жену и као поетесу. У песмама Октобар или Код мене у провинцији секс није био за жене, она разоткрива друштвене и културне конструкције које су идентитет тела прогласиле „аномалијом”.

Али Ана Илић не протестује, него се преображава и преузима наратив преводећи га у уметност. Њена поезија не пева о слабости, него о интелектуалном достојанству упркос сваком болу.

Оно што спаја све делове ове збирке – од детињства у „мирису крофница и кокице”, преко интиме породице и љубавних губитака, до егзистенцијалних минијатура јесте упорност да се и мисли и осећа истовремено. Код Ане Илић у томе нема позирања, нема украсних метафора. Све је проживљено и све је говор из средишта њеног живог искуства.

И баш зато њене песме одликују и филозофске и телесне, али и духовне и урбане теме, и зато у њима једнако постоје Хегел и Гери Мур, Золофти и Венера, Ниш и Андромеда.

Ако Томашев позив на летење без гравитације означава песничку визију, а Карановићев појам feel-truth њену етику, онда Ана Илић у овој књизи успева да споји и једно и друго и да од искрености направи мисао, а од мисли топлину.

Њена поезија не лечи њену бол, али је обликује тако да постане смислена целина. У томе је, можда, најдубље значење њеног „опорављања”, који није излазак из патње, него прихватање света који постоји и кад боли.

Избор који следи представља седам песама из четири циклуса збирке, оне у којима је можда најјасније видљиви поетички лук који ова књига успоставља од сећања и породичних митологија, преко друштвених исповести, до интимних визија љубави и васељене.

Оне вероватно најбоље показују оно што Томаш назива „песничким летењем без гравитације”, а Карановић „артикулисаном афирмацијом егзистенције”. У њима се, дакле, сабирају и земља и небо поезије Ане Илић – оно од чега бол почиње и оно у шта се преображава.

Читате избор из књиге **Ане Илић – Опорављам се од Хегела**
књигу можете поручити код издавача кликом на ову слику

КРХОТИНЕ ПОРЦЕЛАНСКИХ ОСОБИНА

Кад сам била мала

Мојре су ме везале

нераскидивом нити

за јаре које је

како је одрастало

откривало своју природу

злокобног јарца.

У његовој пуној форми

знала сам да је то

Ђаво који ми

роговима расеца срце

копитима угаза ноге

врелином растапа

чоколадну глазуру са снова

даје ми крила слепог миша

тек да ми се учини да летим

унутар Платонове пећине

људска моћ је

јача од немоћи коју носи

сазвано проклетство

зато да бих изашла на

заслепљујуће светло истине

постала сам човек међу демонима.

ОКТОБАР

У октобру већ није било наде да је април био фантазија

обилажење познатих болница као на екскурзији,

није било наде да ћу се вратити кроз време

и запушити уши да не чујем страшан говор лекара

о мени као аномалији, скупу деформитета и генској

мутацији

мада ионако нисам знала шта значе те речи

боље би било да сам могла прекрити очи да не гледам

забринутост на лицима родитеља

страх у њиховом и сажаљење у погледу других,

У октобру већ су ми моји рекли да се не спремам за

такмичење из математике

јер нећу имати времена за то ове године

у октобру сам престала да тражим родитељима да ми

купе мобилни телефон

него само да ме не терају да радим вежбе док траје

Сунђер Боб

у октобру нисам више размишљала о Луки

из четвртог два,

него како би било лепо да постоје покретне степенице

на брду до школе

јер ме срце чешће и јаче боли кад се уморим.

У октобру сам знала шта значе оне речи лекара:

да нећу

наставити плесну школу

тренирати за кошаркашку репрезентацију

добити главну улогу у Трновој ружици на драмској

секцији

више то и нисам желела, није што су ми рекли да не

могу,

само, ето,

морала сам да научим да постоје и другачије жеље.

КОД МЕНЕ У ПРОВИНЦИЈИ СЕКС НИЈЕ БИО ЗА ЖЕНЕ

Док су ме учили да љуштим паприке за ајвар

било је приче о женама које су волеле секс

сматране су курвама које

смешно и апсурдно покушавају да се

квалификују као особе

са породицом, талентима, моралом

и које наводно такође праве ајвар.

Имала сам афинитет од малена

ка изражавању сексуалности

родитељи су то приписали аномалији

коју сам наследила од бабе.

Кад је видела колико патим

једном, други пут, трећи пут

та баба ми је рекла

да мушкарци могу да буду и забавни

кад им тако приступим и

не морам увек да волим целим бићем.

Често помислим на тебе како си

једини са којим сам била а

којег нисам волела и који ме није повредио

једини који ме засмејавао, поштовао и задовољио

без сувишних обећања.

Жао ми је

што сам мислила да је вулгарно

да ти кажем како ти је осмех секси

што нисам имала смелости да ти шапнем

колико дубоко желим да те осетим у мени

што те нисам молила да не стајеш.

Ваљда ми је још увек било у глави

како треба да ме је срамота

и да сам више женско кад миришем на пржене паприке.

БРАТ МЕ ЈЕ НАУЧИО ДА НАВИЈАМ ЗА ПАРТИЗАН

Задивљује ме начин на који волиш Партизан

За такву верност је способно само дете

које поново постанеш сваки пут кад се заоре трибине,

она је најчистији део тебе

Романтика која није у лепим очима,

сигурност која није у мајчином загрљају.

оно што ја нисам, због које живиш,

ни девојка због које си изнова умирао

некад и намерно

Теби је то Кецманова тројка

Не смета

јер знам да тако не могу да се воле

људи, превише стварни,

ни други тимови,

који не причају петпарачке приче наших живота

Бројим колико пута

те нисам слушала како нас изнова описујеш њима

и чудим се како

сам се сетила сваке речи

о Партизановим победама

оне вечери кад си престао да говориш о њима,

и показао како може да

се изгуби животна утакмица

Кад смо били мали

обећао си ми

да ћемо да живимо у Хумској

и гледамо утакмице са терасе?

Само ти и ја,

без компликованости одраслих

Ја сам се изгубила

у нади да ћу научити да постојим

без страдања других,

али си ти сачувао

могућност да видиш црно-бело.

МОРСКА ПЕНА

Изабрао си пре него што бираш,

свака промена је морска пена,

знаш неког пре него га упознаш.

Будућност је издајнички помирена с прошлошћу,

ти се не мириш с њом,

још увек верујеш

да је време искрено,

да ћеш постати сврховитији човек,

да ће више личити на живот

то твоје свакодневно

бедно дисање,

бедно страховање,

бедно преживљавање,

док си само отелотворење

бедног наслућивања особе.

Време није искрено,

стрпљиво те лаже

свака промена је морска пена,

ти

знаш неког пре него га упознаш,

изабрао си пре него што бираш.

ВЕНЕРА МИ ЈЕ ОКЕЈ

Сањала сам како смо се родили летос на сунцу,

и тебе,

као ниси ти него неко ко се не смеје,

седиш у возу који се враћа са Венере,

механички кажеш да ме волиш,

али као да не говориш мени

гунђаш себи у браду

безобразлук је што се планета љубави

ротира уназад

као онај ретардирани Меркур.

Мени је Венера сасвим океј

иако је вруће и осећа се на сумпор,

ипак је најлепша и најсветлија на небу,

али нећу да покрећем разговор о томе,

само ти шапнем да волим и ја тебе.

Док немо седим поред тебе,

чезнем за тобом

ту си,

а као да те нема –

недостајеш ми.

Кад се пробудим, нисам стигла са Венере

допуштам себи да ми недостајеш и даље,

једем кекс, слушам музику,

видим у огледалу да сам лепа

а као да нисам стварна

без оних твојих додира на сунцу.

КИША ЈЕ ПУРПУРНА

Нећу да будем богиња,

не обожавај ме,

не приноси ми жртве,

не дижи ми храмове,

не клањај ми се.

Види у мени човека,

подсети ме заборављеној људскости.

И немој да одустанеш од мене

кад схватиш да нисам одговор.

Пише Ана ИЛИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Љиљана Марковић: „**ПЕСМЕ НА ГРАНИЦИ СВЕТЛОСТИ – ОД МЕСЕЧЕВЕ ВЕЧЕРЕ ДО ЗОРЕ**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ

31. октобар 2025.31. октобар 2025. гледишта.срб

Милутин Станчић: „У ДРИМКОЛУ, ЗАВИЧАЈУ АНЂЕЛКА КРСТИЋА, ЗАБОРАВЉЕНОГ СРПСКОГ ПИСЦА”

Дримколу у походе, на југозападу Македоније, стигли смо по врелини јулских дана, на око седам километара од међе са Албанијом, односно 14 километара северно од Струге. Ту је, у колоритном подоножју планине Јабланице, наше одредиште – село Лабуништа. Родно место и вечно почивалиште заборављеног српског писца Анђелка Крстића.

Лабуништа је данас видљиво проширено село. Деценијама уназад с драстичном променом демографске структуре живља, резултати сликовити још са његових сокака. Ту, на крајњем југозападу Македоније, уз реку Дрим, протеже се предео који је добио и такав назив – Дримкол. Име је турског порекла и настало је од назива реке Дрим и турског назива за мању област-кол, односно жупу.

Историјска област Дримкол обухвата северну обалу Охридског језера, око истока Црног Дрима из језера. Насеља као што су Лабуништа, Боровец, Подгорец… смештена су на северзападном ободу Струшког поља, док се западно издиже планина Јабланица. Источно од насеља, на преграђеном току Црног Дрима, данас је вештачко језеро Глобочица, на око 870 метара изнад мора.

ЗАБОРАВЉЕНИ СРБИ ИЗ ДРИМКОЛА

Србији је област Дримкол кроз историју дала значајне личности у просвети, култури, војној историји и спорту. Из дримколских села за српску историју, како је записано, значајни су: Цинцар Марко Костић и Цинцар Јанко Поповић односно породице Цинцар-Марковић и Цинцар-Јанковић из Доње Белице, породица Крстић из Подгорца Серафим Крстић, Стојан Крстић, из села Лабуништа, Ђорђе Дримколски, српски четнички војвода и Анђелко Крстић, писац.

Из села Бороеца Коста Шуменковић, српски добротвор и ратник и Матеја Шуменковић, српски протојереј и народни првак. Из Лабуништа је порекло и угледног професора Светомира Марковића, оца Дар-Мара, недавно преминулог великог аниматора, режисера и карикатуристе Дарка Марковића.

Овде су раније живели аутохтони Срби. То потврђују и породични корени ових знаметнитих и храбрих људи. Потомци знаменитих личности из овог краја, или читавог подручја Дримкола – „мале Шумадије”, како су је називали, постепено су губили ту свест.

Данас, готово и да их нема. Према званичним подацима последњег пописа становништва у Македонији, из 2002. године, на пример, у Лабуништу је регистрован само један Србин. А и они који су постали Македонци, све више се отуђују. Све их је мање под ударима одужене агресивне исламизације.

Нису поштеђени чак ни Македонци муслимани, како их називају – Торбеши. Постају Албанци. Феномен који се објашњава једино кроз призму закона јачег, бројнијег, политички агресивнијег што је код муслимана можда и једноставан пример – приклони се јаком и моћном. Тако нам је то један од загонетних мештана укратко објаснио – „резултатима избора у селу све показују ко је за кога и због чега”.

Подаци говоре да је ислам овде био у пуном налету у 15. веку кад су га махом прихватили хришћани. И тај налет траје: „Било је и пожара око цркве Светог Николе и скрнављења гробља, што је додатно, као 2012, унело немир у селу…”

Ристе, свештеник из тзв. МПЦ, живи у суседном Бороецу, а у Лабуништа, кажу, долази „по потреби”, повремено и на неки значајнији хришћански празник. У селу су сада три џамије и две цркве. Опречне су бројке колико има православног живља. Око стотионак, кажу. Толико их је и у Бороецу.

– Лети их има и више, јер наврате они који су се одселили одавде!

Објашњава нам неповерљиво један од сељана. Готово сви говоре македонским, иако се примећује повећано интерсовање да се деца уписују да уче албански и(ли) турски у последње време.

У Бороецу крај Лабуништа, дочекао нас је Џељуљ Имероски. Љубазан и добар домаћин. Застајкујемо повремено, на интервале, показује нам куће угледних сељана, засеоке, путање. Појашњава да је „верски однос” становништва у селу до педесетих година био „пола-пола”.

Сада је то знатно другачије. Од тада је почео да пада број православних. И данас их је, каже: „једва стотину у селу”. Он се вратио у родно село, и ту „троши” италијанску пензију, стечену радом на западу. Узгред, сада продаје карте за печалбаре и њихову родбину који путују редовном аутобуском линијом скопског Руле турса.

Жали се да ови у Скопљу и немају много разумевања за његов труд и рад „на терену”. Ваљда због искустава и стечених навика, дугогодишњим минулим радом на западу, овај човек, чини се, у мноштву мештана, као да је залутао међу њима. Има неку различиту црту природности, а и другачијег изгледа, како веле, манире „човека који је прошао свет”.

Носи качкет фудбалског клуба Штудгарт. Очито, бистрог ума, али нерадо говори о „новој слици у селу”. Само показује, и сугерише: „Паркирајте слободно”, као да већ увиђа неприродну атмосферу и знатижељне погледе „оних неповерљивих са стране”.

У пролазу, неочекивано, преиспиткују нас и марамама забрађене жене – „куда ћете, код кога сте, ко сте, одакле сте…” Џевуљ нас одводи до куће Косте Шуменковића. Потанко нам објашњва све што зна, а очито доста тога и хоће да пренесе. Потанко, лепо збори…

Само нас моли да не иде с нама на гробље и у цркву јер му то „одвећ тешко пада”. Као да се у том трену откри тегобно бреме из приповетке Анђелка Крстића – „Тешко наслеђе”.

ТИШИНА ОКО СТАРЕ ЦРКВЕ

А и без нашег љубазног и искреног водича, слика се открива на сваком кораку и говори сама за себе. Чим крочисмо у црквену порту. Крстаче на гробовима. Црква закључана, али са (на)писаним упозорењем да је „објекат под видео надзором”. Сунце ужежило, пече, пржи. Група дечурлије на бициклима кружењем око нас, „открива” нас као некакву „мету” да је неко непознат у селу.

– Углас вичу деца, а са оближње џамије оглашава се продоран глас оџе и најављује средиште дана. Ниједне жене у локалној, јединој кафани у центру села.

Ни у Лабуништу нема жена по чајџилницама, локалима. Ни по уским сокацима, збијеним, поплочаним тесним улицама. Главна улица је асфалтирана. У том контрасту као да се осећа струјање времена. Ослушкујем шум планинског потока, и шапат Јабланице.

*Породични дом браће Шуменковића, али и слика вечне куће Анђелка Крстића на гробљу Лабуништа*

ПОВРАТАК ЗАВИЧАЈУ

Питам се, нагађам, како је Анђелко Крстић, али и којом, данас просто необјашњивом, снагом завичајних корена, био везан за овај крај. Радио је и школовао се у Београду. Нуђен му је сигуран и добро плаћен посао у Министарству просвете, али се он вратио у своје Лабуниште. Ту је радио, писао и као учитељ васпитавао и учио децу животу у најтежим условима османлијске администрације и бугарске егзархије…

Док се пробијамо тим тесним улицама, загледају нас сви около. Застајемо код школе, па код цркве Светог Николе у сред села. Но, нигде нема живе православне душе у околини. Настављамо ка горњој махали. Као да се лакше „горе” дише, лаганије се све виђено и доживљава. И неочекивани графит Делија, навијача Црвене звезде. Овде просто збуњује. И споменик палим војницима у Великом рату је ту.

Са нама у групи је Дарко, праунук великог писца. Док прилазимо оронулој и бодљикавом жицом ограђеној кући његовог прадеде Анђелка Крстића, с нескривеним усхићењем у ходу, открива нам да му се „враћају слике из детињства”.

Напола урушена, али још увек под кровом, кућа као сведок давних времена. Упињемо се под жегом, узвишицом према гробљу. Ту је Анђелков и гроб синова Живана и Василија. Или како на надгробној плочи пише – Дом Крстића. После толико деценија, прочитасмо молитве и окадисмо вечно почивалиште великог писца који је у својим „Сећањима” беспрекорно сликовито описао крајолик и објаснио ту његову последњу жељу – да подно Јабланице „гледа на своје Лабуниште”.

На повратку у село, Борислав Величковски нас подсећа на записе о Лабуништу и његовим знаменитим људима у књизи Фадила Мустафоског Мустоског. И подсетник да је Лабуниште и околину – читав Дримкол, помињао и Илија Гарашанин у своме „Начертанију” 1844. године, наводећи да се Кнежество Србије мора позабавити и тим Србима, а не само онима који живе унутар тадашњих граница.

Августа 1866. године основано је друштво „Свети Сава”. Захваљујући том друштву и залагањима, тада је на територији данашње Македоније отворено тридесет и седам школа. Једна од њих била је и у Лабуништу. Тих година вођене су полемике о језику којим говоре Срби у јужним границама.

Тако, Јован Хаџи Васиљевић пише да су кнезу Михајлу Обреновићу била ношена деца печалбара како би их чуо како изворно говоре: Тако је Јован Шуменковић 1866. године одвео свога сина Арсу да чују у Београду како говори.

Један од учитеља у овом селу 1870. године био је и Секула Цветковић. И данас се у селу често сретне презиме – Цветковски. И надгробни споменици то потврђују.

Лабуништа крије и много тога скрајнутог. Један од тих, готово заборављених, трагова страдања православног народа је и трагедија поп Стојана Крстића из суседног села Подгорца. Кажу да је иза његовог убиства стајао владика Синесија који је припадао егзархији. И четничка акција почетком 20. века имала је своје истакнуте припаднике у Дримколском крају.

СПОМЕНИК У СЕНЦИ ВРЕМЕНА

У селу је и сачуван Споменик изгинулим борцима из Лабуништа током Првог светског рата. Код места „на Ориште”, и данас стоји, ретко ко за споменик и зна. Нема га на списку војних меморијала, ресорног министарства, завода, амбасаде…

Лабуништа, мало знано, сачувано спомен-обележје из некадшње ратне италијанске окупационе зоне. Подигнуто је по ослобођењу Јужне Србије, по пројекту инжењера Ламбре Ковачевића из овог места.

На споменику пише: 1914-1918 За слободу и уједињење

Ђорђе Д. Цветковић чет.војвода 1905, Никола Т. Ковачевић, Петар С. Ковачевић, Љубомир М. Марковић, Трифун Б. Марковић, Серафим Б. Марковић, Ламбра Б. Стефановић, Андра В. Стефановић, Никола Васиљевић, Спасоје Н. Цветковић, Михаило Спасић, Дуко Б. Секулић, Ламбра Трифуновић, Васа Анастасијевић, Јован З. Николић, Анђелко Ц. Настић, Раклије Т. Кузмановић, Димитрије Н. Димитријевић.

Издвојена са стране уписана су имена: Поп Стојан Крстић погинуо 1890. Поп Ставра погинуо 1904. Погинули 1914-1918: Касим Мифтаровић и Ахмед Елмазовић.

БРИСАЊЕ СРПСКИХ ТРАГОВА – ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ И ЗАБОРАВА

Према историјским документима, Лабуништа су крајем 19. века била у саставу Османског царства, под управом Струшке нахије охридске казе Битољског вилајета.

По статистици Васила Кнчова, село Анђелка Крстића је 1900. године имало 1460 становника, од чега 800 „Бугара” муслимана и 660 „Бугара” хришћана. Према објављеним подацима статистике Димитрија Мишева из 1903. године, ту је живело 128 „Бугара”, односно верника бугарске егзархије и 512 „Бугара” патријаршиста-србомана, односно Срба. У селу је постојала и српска и бугарска школа. Због одлучности становништва да, упркос притисцима, тортури и хапшењима, остану Срби село је називано „Малом Шумадијом”.

А према објављеним статистичким подацима последњег пописа становништва у Македонији из 2002. године Лабуништа су имала 5.936 становника. По етничком саставу су – Македонци 371 (6,3%), Албанци 4.288 (72,2%), Турци 879 (14,8%), Роми 3, Власи 1, Срби 1, Бошњаци 31, други 362. У објашњењима мештана открива се да огроман број од изјашњених као већински Албанци, „остају” заправо Торбеши, исламизирани некадашњи православци са подручја Јужне Србије.

УЧИТЕЉ ИЗ ДРИМКОЛА

Анђелко Крстић је био учитељ, српски национални радник, борац у најтежим околностима, изван границе матице Србије, песник, приповедач, романописац и драмски писац. Поникао је из Дримкола, школовао се у Београду, али је до краја радио у свом завичају. Ту и почива, под обронцима Јабланице.

Кад је августа 1889. године са одличним успехом окончао школовање у Београду, добио је од Министарства спољних послова путне трошкове и плату 120 динара, на име принадлежности за два месеца, будући да се одлучио за повратак у завичај да би учитељовао, уз све ризике, искушења, тежину и опасности тог посла у поробљеној Јужној Србији, иако му је нуђен боље плаћени посао у Београду.

Успео је да се избори за отварање српске школе у Подгорцу у којој је и највише учитељевао, а за управитеља свих српских школа у Дримколу, Боровцу и Охриду постављен је 1911. године.

Учитељску школу је завршио 1889. године у Београду, а већ 1890. ступио је у учитељску службу по селима на планини Јабланици у Дримколу. Његов први литерарни прилог објављен је у „Цариградском гласнику” 1904. године под псеудонимом „Дримколац”. Тематика његових дела углавном је везана за тегобан живот његових земљака, сељака – печалбара.

Као најзначејније дело његовог књижевног стваралаштва, роман „Трајан”, објављен 1932. године, за који је две године касније добио награду за најбољи српски роман од Краљевске Академије Уметности. Прву књигу приповедака објавио је у Београду 1932. Исте године и роман „Трајан” у Скопљу, а драма „Заточеници” премијерно је одиграна 12. септембра 1937. године у скопском народном позоришту „Краљ Александар Први”. Годину дана пре смрти, другу књигу приповедака објавио је 1951. године у Београду. Сећања и аутобиографске записе писца објавио је Институт за књижевност у Београду 2001. године.

Српски издавач Владимир Димитријевић, власник угледне издавачке куће „L’Age d’Home”, штампао је 1966. роман „Трајан”, а Крстићеве приповетке под насловом „Вечито дужни” 2001. године. Уз издања, Димитријевић је тада записао дирљиву личну напомену: „За успомену на Властимира Петковића – чика Власту, и на лето 1954. године у Женеви, када смо стегнутог срца у туђини читали „Трајана”. Издавач ове књиге се клања сени Анђелка Крстића, свога земљака, који га својом књигом враћа на огњиште”.

У оквиру наставног програма за студије на групи Македонска књижевност и јужнословенске књижевности скопског Филолошког факултета, на предмету Македонска књижевност 20. века, дело овог српског писца уврштено је у преглед македонских аутора, који су „писали на другим језицима или дијалектима”.

Пише Милутин СТАНЧИЋ

Извор СПОНА

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Драгана Машовић: **О ЈЕДНОМ ПЕСНИЧКОМ СКОКУ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

29. октобар 2025.29. октобар 2025. гледишта.срб

Слободан Владушић: „БИТИ ДОСТОЈАНСТВЕН, ЗНАЧИ БИТИ ДОСТОЈАН ВЕЛИЧИНЕ И ЗНАЧАЈА НЕЧЕГА ШТО НАСЛЕЂУЈЕШ!”

Српски национални идентитет је обликован Заветом и елементима који су са њим у вези. Пропагандисти најнижег нивоа, које ће, колико сутра, заменити вештачка интелигенција, дресирају нас да поверујемо да су то тзв. реликти прошлости којих треба да се ослободимо, а прећуткују нам се да одрицање од њих значи и одрицање од статуса народа

Преносимо нови есеј Слободана Владушића: „Чињеницу да Србија нема моћ да у Србији штампа национални пакет уџбеника код српског издавача, доживљавамо као нормалну ствар”

СЦЕНА И ПАРАДОКС САВРЕМЕНЕ СРБИЈЕ

Недавно сам се нашао поред једног фенси ресторана у Новом Саду. Док сам чекао превоз за Суботицу, посматрао сам како се на оближњем семафору зауставља хорда возила. Међу њима је било и неколико луксузних аутомобила српских регистрација. У њима су седели мушкарци и жене који су били обучени врло модерно и, рекао бих, скупо. По блазираном изразу њиховог лица, рекло би се да им је омиљени поглед онај на огледало и да су веома задовољни сопственим животима – ако ни због чега другог, онда зато што имају нешто што 90 одсто осталих Срба немају (односно, њихова крава је жива, док је комшији цркла).

Ова сцена се догодила између два симболички битна догађаја: претходи јој пораз наших кошаркаша од кошаркашке велесиле под именом Финска (јер нисмо успели/желели/могли да нашу репрезентацију изолујемо од дневне политике), а после ње се догодио пораз наше фудбалске репрезентације од Албаније (којој у две утакмице нисмо успели да дамо ни један једини гол).

Разуме се, спорт није најважнија ствар на свету, али није ни најмање битна: спорт је огледало државе и степена њене конкурентности у светским оквирима и зато на свакој олимпијади присуствујемо ратовима између Америке и Кине.

Постали смо, дакле, сведоци једног парадокса: Србија се „изнутра”, богати и „јача”; Партизан и Звезда у кошарци, као и Звезда у фудбалу, никада нису имали веће буџете; шопинг-молови се отварају, „Београд на води” метастазира, средња класа све више путује у иностранство, живот постаје удобнији и комфорнији.

Међутим, Србија „споља” никада није била слабија и безначајнија: рутински окрећемо главу од чињенице да и бесни пси на Косову и Метохији имају бољи третман од Срба, а да се Босна и Херцеговина под колонијалном управом све више унитаризује, како би у коначници, од тамошњих Срба остало исто оно што је остало до Срба у Хрватској (и у смислу броја и у смислу менталне структуре).

Чињеницу да Србија нема моћ да у Србији штампа национални пакет уџбеника код српског издавача, доживљавамо као нормалну ствар, дакле, као пораз од Финске или Албаније у било чему.

СРБИЈА БЕЗ ЗАВЕТА

Како смо дошли до тога да истовремено „јачамо” као појединци и нестајемо као народ (и демографски и политички). Одговор на ово питање, наравно, полази од Видовдана, односно Косовског завета. Сећате се, својевремено су нам говорили како треба да се одрекнемо прошлости да бисмо ступили у тзв. светлу будућност. Симбол те „светле будућности” било је чланство у ЕУ.

Пошто још нисмо постали чланови овог друштва, а извесно је и да нећемо скоро (јер, објективно речено, ЕУ нема потребе да промовише у члана једну колонију), некима изгледа као да се још увек нисмо ослободили те прошлости (дакле, Завета). Међутим, истина је да јесмо – Завет је данас плусквамперфекат (давно прошло време) за велики број Срба.

Ова Србија, у којој живимо, јесте Србија без Завета, што значи да један велики број људи нема у свести нити Завет, нити његово значење. (Примера ради, то нема у свести и један мој студент који већ два испитна рока упорно не зна ко је написао песму На Гази Местану; то његово незнање није само трагедија само по себи, већ и зато што је мој кабинет једно од ретких места у овој земљи на коме за то незнање неће добити – похвалу).

Шта је Косовски Завет? Шта се крије у његовим шифрама попут „царства небеског” или у максими: „боља нам је смрт у подвигу, него живот у стиду”? Шта то уопште значи?

Тумачења је пуно, а мени је најмилије оно по коме нас Завет заветује да свој живот посветимо нечему што је веће од нас самих, редукованих на збир биолошких/физиолошких нагона који почињу нашим рођењем, а завршавају се нашом смрћу. То нешто више (зато „небеско царство”) није само лично већ и колективно: то је освета Косова, односно реконкиста у терминима шпанске историје и њиховог односа према Маварима који су запосели Андалузију.

Завет који је од свакога од нас, у прошлости, тражио нешто више од голог преживљавања и личног богаћења, постао је предање које је одредило наш национални идентитет, захваљујући усменој, народној епици и Српској православној цркви, институцији која је, уз мрежу анонимних народних певача, била ко-аутор Завета.

Она то није постала случајно, већ зато што православље од човека, по природи ствари, тражи нешто више од онога у се, за се, и подасе. (Те чињенице требало би да буду свесни колико мирјани, толико и свештенство). Завет је, дакле, захтев да будемо нешто више од животиње. Присећајући се Ничеових разматрања о историји, можемо да кажемо да је Завет оно историјско знање које има смисла, јер нас чини делотворним у садашњости.

Однос према Завету је одређен достојанством. Бити достојанствен, значи бити достојан величине и значаја нечега што наслеђујеш. Без тог достојанства, Завет је само део монументална прошлости која нема везе са садашњицом. Сваки човек или генерација која наслеђује нешто велико, мора да у себи изгради осећај достојанства. Са тим проблемом сусрео се и Милан Ракић (српски песник и дипломата, а једно време и конзул у Приштини која је тада била део Отоманске империје) када је 1906. године у песми На Гази Местану написао следеће стихове:

Данас нама кажу, деци овог века

Да смо недостојни историје наше (…)

Ракић је не само песмом, већ и делом доказао, да су, и он сам, као и његова генерација, ипак били достојни Завета. На почетку Првог балканског рата, 1912. године Ракић је својевољно прешао из дипломатије у добровољце, да би са својом јединицом стигао до Гази Местана. Било је то време када су одрасли људи у Србији плакали не зато што су били мобилисани, већ зато што из различитих разлога нису могли да буду мобилисани. Народ је очигледно био достојан Завета и никога није мрзео – ни самог себе, али ни своје непријатеље.

ИНТЕЛЕКТУАЛНИ БРЕНД И БРИСАЊЕ ИДЕНТИТЕТА

Међутим, када пропагандно ђубре заменимо озбиљним научним радовима, видећемо да, примера ради, Хантингтон међу народе са заветним идентитетом убраја и Србе, док Лиотар у свом Постмодерном стању, објашњавајући наративно знања које се преноси са колена на колено, спомиње Вука Стефановића Караџића и нашу усмену књижевност.

Завет и епика нису, дакле, никакви „реликти” прошлости већ наши интелектуални брендови – оно по чему нас познају и људи који нису стручњаци за славистику. Ако се од њих „ослободимо”, од нас неће остати ништа. Наиме, ни Хантингтон ни Лиотар не знају ни за какву тзв. „другу Србију” – то би за њих било нижеразредно пропагандно смеће, са којим не би желели да прљају руке.

Међутим, тим пропагандним смећем баве се неки медиокритети у земљи и у свету, по задатку, па је зато процес промене свести усмерен директно на наше брендове. Када је у питању епика, примера ради, немачки слависта Ролф Дитер Клуге, „саветује” нам да је избацимо са универзитета, називајући је превазиђеном. Како да не! (За овај податак захваљујем колеги Борису Булатовићу, аутору важне књиге Оклеветана књижевност).

Заветна природа нашег идентитета брише се, опет, преко система државних празника. Међу њима се, наравно, не налази Видовдан, али је зато ту чувени „Дан потписивања примирја у Првом светском рату”, који за нас има отприлике исто онолику важност колико и исход националног првенства у рагбију у држави Фиџи.

Ситуација није много другачија ни са осталим секуларним државним празницима, па тако данас Србија практично нема државни празник који може да емитује неку емоцију & понос. Уместо да нас споје са традицијом, која може да нас мотивише за дело у садашњости, нашим празницима упадљиво недостаје моћ да било кога мотивишу за било шта друго, осим евентуално, за спајање викенда.

КОЛОНИЈАЛНА НАРАЦИЈА И ОСЕЋАЊЕ КРИВИЦЕ

Уместо Завета, нама се данас нуди колонијална нарација. Она се састоји од две компоненте: прву одређује толико пута понављања реченица да ЕУ нема алтернативу. Ова реченица ствара слику света у којој је интерес Србије подређен интересу ЕУ. Ако је тако, онда је савршено легитимно не само радити за ЕУ и њене компаније, него радити за ЕУ, а против Србије, будући са Србија у реченици ЕУ нема алтернативу, уопште не завређује било какво поштовање, јер се и не спомиње.

Примера ради, ако је са геополитичке тачке гледишта потпуно нормално и савршено логично да ЕУ слаби Србију стварањем тзв. „војвођанског” идентитета – како би тако ослабљења у некој промењеној геополитичкој ситуацији Србија ипак била онемогућена да води суверену политику – онда ова колонијална нарација укида било какав ослонац за свакога ко жели да се бори против стварања тог „идентитета”, јер би то значило да се тај неко бори против ЕУ, односно да је српски „клерофашиста”, „нацош” и тако даље. (По истој логици, то су и сви они који се с правом боре против копања литијума и еколошке катастрофе у најави)

Друга компонента је и даље жива нарација о српској кривици у којој се Хаг увек некако претвори у Нинберг, после чега заиста више није важно да ли ћете да кажете да је „хашка истина” селективна и политички мотивисана или не. То је исто као када бисте одмах након што сте се оженили, почели да опањкавате своју супругу. Нормалан и озбиљан човек би прекинуо те ваше глупости, па би вас запитао: ако је таква, зашто си је онда уопште и оженио? То важи и за „хашку истину”: ако је суд такав, зашто прихваташ/понављаш његову „истину” о Србима.

Смисао кривице која се признаје, (без обзира на њене касније алиби-релативизације) јесте да поништи осећање достојанства које од нас тражи Косовски завет, како бисмо тај Завет уопште могли да наследимо. Срби који се осећају кривима и воле да о томе добошаре, не само да нису достојни Завета, већ нису достојни чак ни тога да се третирају равноправно са другим народима.

Наиме, када неко призна да је крив у друштву оних који то никако не признају, без обзира на белоданост злочина који су починили, онда ту особу њена кривица чини инфериорним у односу на друге. Услед те признате инфериорности, она и заслужује да јој се пресуђује на основу тзв. двоструких аршина: што је допуштено супериорним другима (Јупитеру) није допушено инфериорном волу.

Пошто не постоји ни један разлог да ту инфериорност издржи, овај ће човек свој национални идентитет напустити и тиме, de facto, наставити & оправдати све злочине који су почињени над народом коме је некада припадао.

КОРПОРАТИВНИ ИДЕНТИТЕТ И ДОМАЋЕ ЖИВОТИЊЕ

Као замена за национални идентитет у Србији, појављује се, између осталог, и корпоративни идентитет. Разуме се, није проблем у томе што људи раде за стране корпорације у Србији. То само по себи не значи ништа и ја знам много људи који су и поред те чињенице, патриоте.

Проблем настаје када људи, услед недостојности да наследе Завет, почињу да граде свој лични, али и колективни идентитет на темељу корпорација. Човек почиње да осећа понос и достојанство због тога што је делић неке глобалне корпорације, било зато што је у њој запослен, било зато што је приуштио неку честицу тог корпоративног бренда (патике, фармерице, кошуљу, сат, мобилни телефон, аутомобил, егзотично путовање).

Колективно, ови људи не значи ништа, зато што у слици света неке међународне корпорације, запослени (као и потрошачи) нису ништа више од бројева којима се непрекидно мери степен исплативости, односно, да ли је и колико њихов output већи од њиховог inputa.

Преображај припадника народа у анонимне корпоративне бројке разлог је зашто је конкурентност Србије у односу на друге државе толико опала: немамо више осећање националног достојанства, немамо осећања колективног поноса, а самим тим, немамо више ни инат уз помоћ кога смо знали да победимо и боље од себе, када је то било потребно. Уместо поноса, уста су нам пуна „реалности”, дакле, кукавичких алибија.

Другим народима, чија је симболичка тежина и политичка моћ објективно много мања од наше, тај национални понос се и извесном смислу и дозвољава, јер је у складу са геополитичким Drang nach Osten интересима. Пошто ми нисмо нити мали народ, нити шака јада, нама је осећање националног поноса забрањено. Уместо Завета, остао нам је само (безлични) корпоративни идентитет – који нема алтернативу.

Иако га корпорација храни, негује, обезбеђује му, преко зараде, могућност да прибави себи неке ствари, па тако и комфорно или релативно комфорно станиште, корпоративни човек остаје ипак само домаћа животиња. Она је ухрањена, али и потпуно немоћна.

Она није у стању да се заштити против корпорације, или било које друге организоване групе, нити као јединка, нити као део крда/чопора. (Као што то нису у стању, рецимо, ни свиње у обору, било као појединци, било као тов у целини)

Наиме, укидањем Завета, укинули смо и било шта што би појединачног човека навело да мисли изнад својих личних, физиолошких нагона, што значи у хоризонту колектива, његове етике и његове борбе за опстанак. Последица: када корпорација у некој забити отпусти 10.000 људи, они који су остали, осећају само захвалност или срећу што и сами нису отпуштени – судбина отпуштених их уопште не занима. Тако треба и гледати и на однос према за судбини Срба на Косову или у Републици Српској – већина људи према њима гаји осећање угојене равнодушности.

За крај, да одам и дужно поштовање човеку из чије сам реченице позајмио метафору „домаће животиње”. Тај човек се зове Ернст Јингер, а поменута реченица из његовог есеја Одметник гласи овако: „Сваки комфор мора да се плати. Ситуација домаће животиње повлачи са собом ситуацију животиње за клање.” Мој одметничко-заветни текст, настао је из ове реченице.

Пише Слободан ВЛАДУШИЋ

Преносимо RT Балкан

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Горан Станковић: „**СНИО САМ СТРАШАН САН” – ЗАШТО НИСАМ ГЛАСАО** (Први део)

ОДАБЕРИ ВИШЕ