Kategorija: · Društvena pitanja

Друштвена питања · критички текстови и анализе | Гледишта

Текстови о друштвеним питањима савременог друштва: критичке анализе, есеји и коментари о политици, култури, медијима и јавном простору.

____________

MILEVA MARIĆ AJNŠTAJN – BRILJANTNA SRPKINJA U SENCI ZATUCANE EVROPE

гледишта.срб

Danas obeležavamo 150. godišnjicu od rođenja Mileve Marić Ajnštajn, istinskog genija čiji je doprinos nauci dugo ostao u senci Alberta Ajnštajna, njenog bivšeg muža zbog kojeg joj je život bio ispunjen trijumfima, ali i gorčinom.

Mileva Marić (19. decembar 1875. – 4. avgust 1948.)

SETIMO SE ZABORAVLJENE HEROINE

Da odmah postavimo svedočenje onako kako jeste, nije Mileva bila supruga genija, nego je njen bivši muž, razbarušeni nesrećnik, imao pored sebe genija za fiziku i matematiku i to dokazanog još u vreme kad su žene retko gde imale pristup visokom obrazovanju.

Kao ponosna Srpkinja, Mileva simbolizuje borbu za ravnopravnost pred patrijarhalnim ograničenjima u evropskim okvirima. Današnje generacije, posebno mlade žene u oblastima nauka, tehnologija, inženjerstva i matematike treba da se ugledaju na nju kao na slavni primer da inteligencija i rad ne poznaju granice po polu.

Navešćemo samo neke od činjenica iz njenog života, doprinose i nasleđe, podsećajući sve zašto Mileva sasvim opravno zaslužuje značajno mesto u istoriji nauke.

RANI ŽIVOT: IZVORIŠTE TALENTA U SRPSKOJ PORODICI

Mileva je rođena u Titelu, varošici na jugoistoku Bačke na severu Srbije, koja je tada bila deo Austro-ugarske. Njena porodica bila je imućna i obrazovana. Njen otac Miloš Marić, srpski oficir i zemljoposednik, i majka Marija, domaćica, podržavali su njenu želju za sticanje znanja od ranog detinjstva.

Pokazivala je izuzetan talenat za matematiku i fiziku još kao dete. Prema svedočenjima onih koji su je poznavali, sa samo pet godina je naučila da čita i piše, a kasnije je poznavanjem gradiva nadmašivala sve vršnjake u školi.

U to doba, obrazovanje devojčica bilo je ograničeno, ali Miloš je insistirao da njegova ćerka dobije najbolje moguće školovanje. Pohađala je osnovnu školu u Titelu, potom Žensku gimnaziju u Novom Sadu, a zatim i gimnaziju u Sremskoj Mitrovici, gde se isticala izuzetnim uspehom.

OBRAZOVANJE I ULAZAK U EVROPSKU NAUKU

Kad je imala 15 godina, porodica se seli u Rumburk, u današnjoj Rumuniji, ali Mileva je tražila još više. Sa 16 godina, upisala je Višu devojačku školu u Zagrebu, gde je kao jedina devojčica pohađala časove fizike, predmet koji je tada bio rezervisan za dečake.

Njeni učitelji bili su zapanjeni njenom sposobnošću da rešava složene probleme, a ona je postizala najviše ocene. Specijalnu dozvolu da pohađa Mušku kraljevsku klasičnu gimnaziju u Zagrebu dobila je 1894. godine, gde je maturirala sa odličnim uspehom. Ovi koraci bili su za to doba doslovno revolucionarni.

Mileva je rušila stereotipe, dokazujući da su žene ravnopravne u nauci. Njen otac, ponosan Srbin, video je u njoj budućnost naroda, i podržavao je njenu odluku da studira u inostranstvu. Po odlasku u Švajcarsku, Mileva je najpre upisala studije medicine na Univerzitetu u Cirihu, koje je napustila nakon samo jednog semestra i sa 21 godinom, 1896. godine, upisala Politehničku školu, kao jedna od prvih žena na modernim studijama fizike i matematike. U klasi od pet studenata, bila je jedina žena, i brzo se istakla svojim znanjem i inteligencijom.

Nove generacije treba da znaju da je Mileva bila simbol emancipacije u eri kad su žene širom sveta bile vezivane isključivo za kućne poslove, dok je ona putovala, učila jezike – nemački, francuski, engleski… i borila se za svoje mesto u svetu muškaraca. Njen srpski identitet bio je jak, održavala je veze sa rodnim krajem, pisala pisma na srpskom i ponosila se svojim poreklom.

SUSRET SA AJNŠTAJNOM: LJUBAV I SARADNJA

Na Politehnici, Mileva je upoznala Alberta Ajnštajna, kolegu sa studija. Njihova veza otpočela je kao intelektualna saradnja. Zajedno su raspravljali o fizici, čitali knjige i rešavali probleme. Albert je bio fasciniran njenom oštroumnošću. U pismima joj je pisao: „Kako sam srećan i ponosan kad završimo neki posao zajedno!”

Ljubav se rodila, ali nije bila lepršava. Mileva je ostala trudna 1902. godine, pre venčanja, vratila se u Srbiju i rodila ćerku Liezerl. Sudbina tog deteta je tragična jer je verovatno preminulo od šarlaha koji je tada vladao.

Venčali su se 1903. godine u Bernu, gde je Albert radio u patentnom zavodu. Mileva je napustila studije zbog trudnoće, ali nije prestala da se bavi naukom. Imali su dvojicu sinova Hansa Alberta, rođenog 1904. i Eduarda, koji se rodio 1910. godine. Ovaj brak je bio spoj ljubavi i intelektualne saradnje, ali i napetosti jer je Albert bio nepouzdan muž, a Mileva je održavala ravnotežu između majčinstva i istraživanja.

DOPRINOS NAUCI: KONTROVERZNI PARTNER U RELATIVNOSTI

Najkontroverzniji deo Milevinog života je njen doprinos Ajnštajnovim otkrićima. Albert je 1905. godine, koja je za njega bila annus mirabilis, objavio četiri revolucionarna rada, uključujući specijalnu teoriju relativnosti. Mnogi istraživači veruju da je Mileva bila ključna. Pored toga što je bila bolji matematičar, ona je pregledala sve njegove radove, korigovala greške i doprinosila novim idejama.

U pismima, Albert je uvek govorio o „našoj teoriji” i „našem radu”. Jedan njihov prijatelj, Abraham Jofe, tvrdio je da je video originalne rukopise sa oba imena. Mileva je pomagala u matematičkim proračunima za relativnost, fotoelektrični efekat i braunovo kretanje.

Ipak, njeno ime nije navedeno u publikacijama, postala je žrtva patrijarhalnog sistema gde žene nisu imale ravnopravan status. Neki naučnici, poput Evana Harisa Vokera, tvrde da je Mileva koautorka, dok drugi to osporavaju zbog nedostatka direktnih dokaza. Kad je Albert dobio Nobelovu nagradu 1921. godine, obećao je novac Milevi kao deo razvodne parnice, što neki vide kao direktno priznanje njenog doprinosa.

Mladi u današnjem vremenu i to treba da znaju. Ova debata svedoči kako su i u tobože „emancipovanom svetu” ženski doprinosi bili marginalizovani u istoriji nauke, kao u slučajevima Rosalind Franklin ili Ade Lavlejs.

PORODIČNI ŽIVOT, RAZVOD I BORBA

Milevin brak se pogoršao kad je Albert otvoreno dokazao svu svoju nelojalnost i imao aferu sa rođakom Elzom, posle čega je, nimalo čudno, Mileva još dugo patila od depresije. Ipak, razveli su se 1919. godine, nakon 16 godina braka.

Mileva je dobila starateljstvo nad sinovima i novac od Nobelove nagrade, ali njen život je bio težak. Hans Albert postao je uspešan inženjer, međutim Eduard je bolovao od šizofrenije, što je iscrpljivalo Milevu emocionalno i finansijski.

Živela je u Cirihu, radeći kao privatni učitelj, ali ju je neretko pratilo siromaštvo.

Prilika da se podsetimo na ženu koja je doprinela razvoju savremene nauke početkom 20. veka

NASLEĐE: INSPIRACIJA ZA BUDUĆNOST

Mileva je preminula 4. avgusta 1948. godine u Cirihu, u 72. godini života, nakon moždanog udara. Sahranjena je skromno, ali njeno nasleđe raste. Danas je ona ponosni simbol u nauci, a slave je knjige, filmovi i priređuju se izložbe u njenu čast. U Srbiji, ulice i škole nose njeno ime, a povodom 150. godišnjice, koju obeležavamo danas, prilika je da se podsetimo njenog srpskog porekla jer je i ona održavala veze sa porodicom u Srbiji i bila ponosna na svoje korene.

Milevin život ostao je obeležen radom koji nije dobio javno priznanje, i biografijom koja je dugo bila svedena na fusnotu u tuđem delu. Danas, kad se njeno ime sve češće vraća u istorijske i naučne rasprave, postaje jasno da je reč o ličnosti čiji intelektualni put zaslužuje samostalno mesto.

Podsećanje na veliku Milevu Marić Ajnštajn predstavlja čin istorijske istine i kulturne odgovornosti, bez naknadnih mitologizacija, ali i bez daljeg prećutkivanja.

Redakcija GLEDIŠTA © 2025

PROČITAJ JOŠ

Leon Ćevanić: ČUVARICE KUĆE I IDENTITETA

ODABERI VIŠE

· književnost
· umetnost
· društvena pitanja

VOJVODA KOJEG SE I MRTVOG PLAŠIO BEČ!

гледишта.срб

Danas, kad se sećamo da je 12. decembra 1830. godine, na beogradskom Tašmajdanu, u prisustvu kneza Miloša i beogradskog paše, svečano pročitan hatišerif sultana Mahmuda II o autonomiji Srbije, teško je ne prizvati u misli one koji su osvojenu slobodu u narednim decenijama branili svojim životima.

U vremenu koje je usledilo posle 1830. godine, srpska država je korak po korak širila svoju stvarnu samostalnost, ali je taj proces uvek imao svoje čuvare na terenu, one ljude koji su ličnom hrabrošću, često i bez ikakve formalne dužnosti, podržavali tek obnovljenu državnost. Iz te tradicije nikli su i junaci sa kraja XIX i početka XX veka, na čijim se ramenima naša sloboda ponovo učvršćivala u doba najvećih iskušenja.

Upravo se navršilo sto deset godina od smrti Vojvode Voje Tankosića (1880–1915), jedne od onih figura koje su u našu istoriju ušle kao živi simboli otpora i časti. Major srpske vojske, četnički vojvoda, zaverenik, dobrovoljac i narodni junak, Tankosić je ostao u pamćenju kao čovek koji se nije sklanjao pred silom – čovek koga se, čak i mrtvog, plašio Beč.

Povodom 110. godišnjice njegove pogibije, redakcija Gledišta podseća na život i podvig Vojvode Voje Tankosića, jednog od heroja srpske istorije dvadesetog veka.

OD KOSOVSKOG ZAVETA DO MAJSKOG PREVRATA

U istoriji srpskog naroda postoje znameniti pojedinci koji su svojim životom prerasli sopstveno vreme. Njihova sudbina nije samo zapis u hronikama, već mesto gde se ukrštaju bol i nada, vera i smrt. Jedan od takvih bio je major srpske vojske i četnički vojvoda Vojislav Voja Tankosić, čovek zbog kojeg je drhtao Bečki dvor.

Rođen 1880. u selu Ruklada kod Uba, u domu Pavla i Milje Tankosić, Voja je odrastao na pričama o Svetom Kosovu i zakletvama pred sabljom i Vidovdanskim krstom. U Beogradu je završio gimnaziju i Vojnu akademiju, gde su ga zbog stasa prozvali „Šilja”, ali ga je srce vodilo putem hrabrosti i nepokora. Od mladosti je čitao o junacima, o onima koji su za otadžbinu znali samo jednu dužnost – da joj predaju svoj život na oltar časti.

Kroz posvećeni vojnički život ušao je sasvim zasluženo u istoriju. Kao potporučnik, bio je jedan od zaverenika Majskog prevrata 1903. i svedok kraja jedne srpske dinastije i početka nove. Sa Karađorđevićima se otvara novo doba, a s njim i gerilski pokret u Staroj Srbiji, u kome će Tankosić steći slavu i zvanje vojvode. Njegova četa delovala je na području Južne Srbije od Skoplja, Bitolja, preko Soluna i čitavom Vardarskom dolinom, u stalnim okršajima sa Osmanlijama i Arbanasima, čuvajući srpski narod i granicu njegovog dostojanstva.

ČETNIČKI VOJVODA I STRAH BEČA

Od Čelopeka i Velike Hoče, preko Starog Povardarja, do Prokuplja – svuda je ostavljao trag nepokolebljivog vojnika i organizatora. Posle austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine, osnovao je četničku školu i mrežu dobrovoljaca koja će u godinama pred Prvi svetski rat postati temelj tajne organizacije „Ujedinjenje ili smrt”, poznatije kao Crna ruka. Zajedno s Bogdanom Radenkovićem i Ljubom Jovanovićem Čupom napisao je njen ustav. U njegovoj viziji, sloboda nije bila ideologija, nego zavet.

Slavu, ali i strah neprijatelja, stekao je tokom balkanskih ratova. Njegov Lapski četnički odred prvi je otvorio borbu kod karaule Merdare, dva dana pre zvaničnog početka Prvog balkanskog rata. Bez naređenja, ali po unutrašnjem zakonu časti, Tankosić je poveo ljude u boj. Njegovi četnici prvi su ušli u Prištinu i oslobodili Kosovo. Za to je odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima i unapređen u čin majora.

U narodnoj svesti, Tankosić je već tada bio više legenda nego čovek. Austrougarska ga je označila kao državnog neprijatelja broj jedan, a u ultimatumu Beogradu posle Sarajevskog atentata izričito zahtevala njegovo hapšenje. Znali su da iza njegovog imena stoji mreža, ideja i vera koje se ne mogu obesiti ni zatvoriti.

SMRT I NEPROLAZNA SENKA SLOBODE

Kad je Veliki rat najzad počeo, 1914. godine, vojvoda je već bio na prvoj liniji. Komandovao je dobrovoljačkim i četničkim odredima u odbrani Beograda, na Drini, u Mačvi i kod Krupnja. Izveštaji austrijske štampe gotovo svakodnevno su javljali da je poginuo, jer je neprijatelj želeo da narod liši njegovog imena, koje je značilo otpor. Ali Voja Tankosić je nanovo izranjao, kao senka slobode koju niko nije mogao da ubije.

Poslednju bitku vodio je u jesen 1915. kod Velikog Popovića, gde je smrtno ranjen šrapnelom. Preminuo je u Trsteniku, u trideset petoj godini, i sahranjen tajno da mu dušmani ne skrnave grob. Ali ni to nije pomoglo – austrijski agenti su pronašli i otkopali njegovo telo, fotografisali ga i objavili kao dokaz da je „došao kraj Voji Tankosiću”. Ta vest više je otkrila njihov strah, nego njegovu smrt.

Tek 1922. njegovi posmrtni ostaci preneti su na Novo groblje u Beogradu. Spomenik koji je trebalo da mu bude podignut 1941. nije dočekao ni on, ni država koja ga je dugovala svojim junacima. Ali u narodnom pamćenju spomenik mu stoji odavno u pričama, u pesmama, u svesti da postoje ljudi koji se ne rađaju slučajno u srpskom narodu.

Navršilo se 110 godina od pogibije Vojvode Voje Tankosića, jednog od najslavnijih srpskih junaka. Čovek koga se i mrtvog plašio Beč ostao je simbol nepokornosti i zaveta slobode.

EP KOJI NE PRESTAJE

Voja Tankosić je bio čovek kome je život bio kratak, ali ep o njemu je večit. Njegovo ime, uprkos tišini koja ga je zbog crvene napasti dugo pratila, i danas zvuči kao podsetnik da se sloboda ne nasleđuje, nego zaslužuje.

Njegova hrabrost, odlučnost i odanost ideji slobode učinile su da njegov život premaši jednostavnu biografiju. Voja Tankosić postaje mit, njegov lik inspiriše današnje generacije, a brojni podvizi ostaju merilo za sve one koji se bore za pravdu i čast.

Srpska istorija nije siromašna herojima, ali je retko kome pošlo za rukom da i u smrti izazove strah kod svojih neprijatelja. U tom strahu Beča i danas se čita istina o Vojvodi Voji Tankosiću da nije bio samo ratnik, nego simbol nepokornog duha srpskog naroda.

Redakcija GLEDIŠTA © 2025

PROČITAJ JOŠ

Ognjen Avlijaš: „JEBEM TI KAPUT, DA TI JEBEM!”

ODABERI VIŠE

· književnost
· umetnost
· društvena pitanja

Istorija i značaj Sokobanje: 130 GODINA ORGANIZOVANOG TURIZMA U SRBIJI

гледишта.срб

Danas, u sredu 10. decembra 2025. godine, navršava se tačno 130 godina od osnivanja Društva za unapređenje i ulepšavanje Sokobanje, događaja iz 1895. godine koji se smatra ključnim trenutkom u začecima organizovanog turizma u Srbiji. Ova banja, smeštena u istočnom delu Srbije, predstavlja prirodni dragulj sa termalnim izvorima i bujnom vegetacijom i mesto bogate istorije koja seže duboko u prošlost.

Od rimskih termi do velikana književnosti – banja koja obnavlja duh i telo!

ANTIČKA I VIZANTIJSKA ISTORIJA SOKOBANJE

Istorija Sokobanje kao lečilišta počinje u antičko doba, kad su Rimljani otkrili i koristili njene termalne izvore. Arheološki nalazi ukazuju da su, tokom svoje prisutnosti na Balkanskom poluostrvu od 1. do 4. veka nove ere, izgradili terme i naselja oko toplih voda, koristeći ih za lečenje i odmor. Sokobanja se pominje u rimskim izvorima kao mesto sa lekovitim svojstvima, gde su vojnici i civili dolazili radi oporavka.

Izvori, bogati mineralima poput sumpora i radona, bili su deo šire mreže rimskih banja na području današnje Srbije, slično kao u Niškoj Banji ili Vrnjačkoj Banji.

Prelazak u romejsko doba doneo je dalji razvoj. Car Justinijan I (527–565) naredio je obnovu i dogradnju tvrđave Soko Grad, koja je služila kao strateška tačka na putu između Niša i Beograda. Tvrđava, smeštena na brdu iznad banje, predstavlja jedan od najznačajnijih vizantijskih spomenika u Srbiji, a i danas je popularna turistička atrakcija.

Vizantinci su nastavili tradiciju korišćenja termalnih voda, uključujući ih u medicinsku praksu. Poslovica „Soko Banja, Soko Grad, dođeš star, a odeš mlad!” verovatno vuče korene iz ovog perioda, naglašavajući regenerativna svojstva banje. Arheološki ostaci, poput rimskih novčića i vizantijskih zidina, svedoče o kontinuitetu naseljenosti i korišćenja prirodnih resursa, čineći Sokobanju jednim od najstarijih kontinuirano korišćenih lečilišta u Evropi.

PERIOD VLADAVINE LOZE OBRENOVIĆA I POČECI MODERNOG TURIZMA

U 19. veku, tokom vladavine dinastije Obrenović, Sokobanja dobija snažan podsticaj kao turistička destinacija. Knez Miloš Obrenović i njegov sin, knez Mihailo, često su boravili u banji, koristeći njene lekovite vode u zdravstvene svrhe. Miloš je posebno cenio banju zbog prirodnih lepota i mirnog okruženja, što je doprinelo njenoj popularnosti među tadašnjom srpskom elitom.

U vreme oslobađanja od osmanske vlasti, razvoj infrastrukture – puteva, smeštajnih objekata i parkova – omogućio je lakši pristup banji. Knez Mihailo je naredio izgradnju letnjikovaca i uređenje parkova, a tako postavio i temelje organizovanom turizmu. Evropski putopisci su je opisivali kao „srpski Karlove Vari”, upoređujući je sa poznatim evropskim lečilištima.

Ovaj period označava prelazak od spontanog korišćenja prirodnih resursa ka institucionalizovanom turizmu, gde je banja promovisana ne samo zbog zdravlja, već i zbog kulturnih i prirodnih atrakcija.

Sokobanja – istorijsko lečilište i turistički biser Srbije. Obeležavamo 130 godina organizovanog turizma i njenu ulogu u kulturi, književnosti i očuvanju prirode.

OSNIVANJE DRUŠTVA ZA UNAPREĐENJE I ULEPŠAVANJE SOKOBANJE 1895. GODINE

Ključni trenutak u istoriji srpskog turizma dogodio se 1895. godine, kad je Mitropolit Mihailo osnovao Društvo za unapređenje i ulepšavanje Sokobanje. Ovo društvo, sačinjeno od uglednih ličnosti iz crkvenih i građanskih krugova, imalo je za cilj sistematsko uređenje banje i njene okoline.

Radovi su obuhvatili izgradnju staza do Soko Grada, uređenje parkova poput Banjičkog parka i promociju turizma kroz publikacije i događaje. Do 1897. zabeležen je značajan porast broja turista, što svedoči o uspešnosti ovih napora.

Društvo je predstavljalo prvi organizovani oblik turističke inicijative u Srbiji, fokusirajući se na očuvanje prirode i kulturnog nasleđa. Njegov rad doveo je do izgradnje prvih hotela i paviljona, čime je Sokobanja postala model za druge banje u zemlji.

PRVA TURISTIČKA DOBRA I PRIRODNA ZAŠTIĆENA PODRUČJA U SRBIJI

Razvoj turizma u Srbiji blisko je povezan sa zaštitom prirodnih dobara, a Sokobanja je odigrala pionirsku ulogu u tom poduhvatu. Prva zaštićena prirodna dobra proglašena su još u Kraljevini Srbiji. Poznat je podatak o zaštiti Obedske bare iz  1874. godine, međutim u modernom poimanju sve kreće kad i širom sveta od 1948. godine, ubrzo posle Drugog svetskog rata, kad je usvojen novi Zakon o zaštiti prirode.

Vodopad Ripaljka u Sokobanji jedan je od prvih formalno zaštićenih objekata prirode u Srbiji, zbog jedinstvene geološke strukture i biodiverziteta. Smešten u kanjonu Moravice, ovaj vodopad postao je simbol eko-turizma.

Prvi nacionalni park u Srbiji bila je Fruška Gora (1960), a zatim su usledili Đerdap (1974), Tara (1981), Kopaonik (1981) i Šar-planina (1986). Parkovi prirode poput Stare planine, Golije i Sićevačke klisure osnovani su kasnije, naglašavajući potrebu integracije turizma i očuvanja.

RAZVOJ TURIZMA U SRBIJI NAKON 1895. GODINE

Nakon osnivanja Društva, turizam u Srbiji se intenzivno razvijao. U 20. veku, banje poput Vrnjačke i Niške sledile su primer Sokobanje, gradeći moderne hotele i infrastrukturu. Posle Drugog svetskog rata, socijalistička Jugoslavija promovisala je masovni radnički i zdravstveni turizam.

Danas, Srbija ima više od 50 banja i preko 400 zaštićenih prirodnih područja, koja privlače milione posetilaca godišnje. Sokobanja ostaje lider u eko i velnes turizmu, sa savremenim spa centrima i kulturnim festivalima.

Sokobanja nije bila samo mesto lečenja i odmora, već i jedan od onih prostora u Srbiji gde su pisci, umetnici i intelektualci nalazili mir i podsticaj za rad. Njena tišina, čist vazduh i izdvojenost od gradske vreve učinili su da postane svojevrsno utočište za stvaraoce različitih generacija.

Sokobanja – biser na nadmorskoj visini od oko 400 metara, okružena planinama Ozren, Rtanj, Devica i Bukovik

SOKOBANJA I KNJIŽEVNICI

Među najpoznatijim gostima bio je Ivo Andrić, koji je u Sokobanju dolazio više puta i u njoj nalazio uslove za nesmetan rad. Prema svedočenjima savremenika i lokalnih hroničara, u banji je uredno radio na svojim romanima, a više puta je povezivan i sa završnim fazama rada na Na Drini ćuprija, što Sokobanju stavlja u šire kulturno pamćenje vezano za njegovo stvaralaštvo. Čuveni je Apartman 144 koji čuva sećanje na Nobelovca.

Pogledajte virtuelnu turu koju je priredio Turistički centar Sokobanje.

Branislav Nušić je takođe rado boravio u banji, duhovito beležeći njen ambijent i ljude, a mnogi tvrde da upravo njemu dugujemo za čuveno: „Soko Banja, Soko Grad, dođeš star, a odeš mlad”, koje je vremenom postalo gotovo narodna mudrost. Nušićevi odlasci u Sokobanju često su bili i radni i privatni, a banja je u njegovim zapisima dobila jednu vedru, razigranu notu.

Posebno mesto zauzima Stevan Sremac, ne samo kao gost, već i kao neko ko je svoje poslednje dane proveo upravo u Sokobanji, u kojoj je i preminuo 1906. godine. Banja je time, i hronološki i simbolički, ušla u okvir jedne književne biografije koja je temelj srpskog realizma.

Svoj trag u Sokobanji ostavila je i Isidora Sekulić, koja je u beleškama u više navrata pominjala banjsku atmosferu, ističući njen mir i lekovitu tišinu koja pogoduje razmišljanju. A niz pisaca se tu ne završava, ako ne spomenemo i Mešu Selimovića, Dobricu Erića i druge. Boravci pisaca nisu bili usputne epizode, već su doprineli da se Sokobanja u kulturnoj svesti Srba oblikuje kao središte stvaralačke koncentracije. To je u duhovnoj obnovi Srbije učinilo da Sokobanja dobije posebno mesto u istoriji srpske književnosti.

Sokobanjci se i danas rado sećaju Andrićevih poseta, šetnji i druženja sa njima

TURISTIČKA BAŠTINA I NJENA BUDUĆNOST

Obeležavanje 130. godišnjice od osnivanja Društva za unapređenje i ulepšavanje Sokobanje podseća na dubok koren turizma u Srbiji. Od rimskih termi i vizantijskih utvrđenja, preko Obrenovića, porodice Karađorđević do prvih zaštićenih područja poput Ripaljke, Sokobanja predstavlja jedinstveno mesto čiste prirode i istorije.

Krilatica „Soko Banja, Soko Grad, dođeš star, a odeš mlad!” i danas važi, i dalje poziva na obnovu i duha i tela. U dobu globalnog turizma, Srbija treba da neguje svoje nasleđe i da osigura da prirodna dobra ostanu dostupna budućim generacijama. Današnji jubilej je prilika za promišljanje o održivom razvoju, gde turizam treba da postane most koji povezuje obale prošlosti i budućnosti.

Redakcija GLEDIŠTA © 2025

PROČITAJ JOŠ

NIŠALjKE – NIŠKI SALANDŽICI: RASPEVANA LJULJAŠKA IZ STAROG GRADA

ODABERI VIŠE

· književnost
· umetnost
· društvena pitanja

Poezija Ekspo 26: NOVI STIHOVI ZA RAZORENA VREMENA

гледишта.срб

U svetu koji se doslovno raspada pred našim očima – od ekoloških katastrofa, ratova, raseljavanja, cenzure, dezinformacija i ljudskog zamora od algoritama – poezija ostaje svetionik na uzburkanoj pučini. Ona prati tišine, promišlja šta dolazi nakon kraja i nudi nam novi način da razumemo svet, ali i da preživimo u njemu.

To je i suština četvrtog izdanja Poezija Ekspo 26, koje organizuje i osmišljava organizacija Versopolis, evropska platforma za poeziju. Ova onlajn manifestacija, koja se nadovezuje na prethodna izdanja sa još većim globalnim dosegom, poziva pesnike, umetnike, grupe i institucije da odgovore na sve aktuelne podeljenosti u svetu.

Poezija Ekspo 26 je potpuno digitalna, otvorena i dostupna svima širom sveta – bez fizičkog sastanka u određenom gradu ili državi. Različiti glasovi – individualni i grupni, analogni i digitalni, konzervativni i moderni – odjekuju preko granica. Manifestacija prihvata i neuglađene i oštrije forme.

Pošaljite svoj predlog do 15. decembra 2025. godine

Tema ovogodišnjeg ekspa je „Pisanje nakon kraja sveta – Novi stihovi za razorena vremena”. Ona istražuje kako jezik preživljava katastrofu, kako se poetska forma prilagođava kolapsu stvarnosti i kako pisanje postaje čin otpora i mašte.

Ova manifestacija je okupljanje za preživljavanje, kolektivni dokument sanjarenja i izveštaj sa raznih frontova ljudskog postojanja. U vremenu dok se svet budi iz ruševina, poezija postaje početak – stihovi se podižu, ranjeni i upleteni, ali sjajni. Ako ste pesnik, umetnik ili prosto entuzijasta, ovo je prilika da se uključite u globalni razgovor koji prevazilazi i granice i kulture.

Versopolis, kao neprofitna inicijativa, posvećena je promociji i jačanju poetskih glasova, nudeći globalnu vidljivost preko svojih i partnerskih kanala.

TEMA: PISANJE NAKON KRAJA SVETA – NOVI STIHOVI ZA RAZORENA VREMENA

U eri dezintegracija, poezija se ne povlači – ona se prilagođava, ali i odupire. Tema se fokusira na to kako jezik (može da) preživljava katastrofu. Od ekološkog kolapsa do ratova i raseljavanja, svet se menja, a poezija postaje i alat za popravku kad se istražuje kako se poetska forma razvija u uslovima kolapsa stvarnosti.

Ova tema poziva stvaraoce da promišljaju budućnost kroz prizmu sadašnjosti. Kroz ovu temu, ekspo podstiče raznovrsne glasove da se izraze, a time stvara prostor gde se prati tišina i zamišljaju nove mogućnosti. To je poruka nade: neka reči prežive, neka stihovi počnu!

U kontekstu svih globalnih problema tzv. „izazova”, ova tema je relevantna za sve nas. Ona podseća da poezija može da bude most između kultura i jezika. Prenoseći različita iskustva, pomaže nam da se nosimo sa svim svetskim podelama. Učešćem u programu Poezija Ekspo 26, postajete deo pokreta koji kroz umetnost slavi otpor ljudskog duha.

STRUKTURA EKSPA: SEDAM TEMATSKIH PAVILJONA

Pisanje nakon – Katastrofa, sećanje i arhiva gubitka

Istraživanje poezije kao medijuma žalosti, svedočenja i sećanja nakon rata, pandemije, katastrofe ili izumiranja. Od Bliskog istoka do priobalja Venecuele, od zona suše do dijaspore, od lične tuge do globalne žalosti – stihovi koji odbijaju da zaborave.

Simbiotičke budućnosti – Ekopoetika u dobu izumiranja

Poziva na stvaranje novih dela koja ističu drevnu vezu čoveka sa prirodom, šumama, vrstama, vremenom, bakterijama i okeanima. Novi jezik prirode i pisanje o prirodi za dublju povezananost i otpor u budućnosti.

Poremećene stvarnosti – Poezija i politika istine

Istraživanje poezije u svetu nakon istine. Svetu sa svim dezinformacijama, lažnim narativima i nestalim činjenicama. Trenuci kad poezija postane alat za borbu protiv laži i očuvanje autentičnih glasova.

Hibridno ja – Identitet i nova intima

Fokus na zamagljenoj granici VI-generisanih identiteta kroz digitalno otelotvorene izraze.

Poetske infrastrukture – Ponovno osvajanje prostora, građenje zajednica

Izgradnja poetskih zajednica, zauzimanje prostora i oblikovanje svesti. Uključuje migrantske kolektive, autohtone poetike, virtuelna čitanja i urbane intervencije kao alate za povezivanje.

Nepokorni oblici – Eksperimenti u poetskom instinktu

Posvećen formalnoj pobuni i eksperimentu: vizuelna poezija, algoritamsko generisanje, brisanje tekstova, performansi, asemic pisanje (pisanje bez konkretnog značenja), poetski kod. Prostor za istraživanja granica pesme – analogno, digitalno, haotično ili minimalno.

Poetika brige – Intima, nežnost, popravka

Prostor za poeziju koja sluša i omekšava duše, posvećena onoj poeziji gde je i intima vrsta otpora, a nežnost kao akcija.

KAKO DA SE UKLJUČI U #PoetryExpo26?

Pozivaju se pesnici, performeri, kolektivi, književne institucije, izdavači, festivali i interdisciplinarni umetnici da podnesu predloge, projekte i sadržaje. Formati uključuju: čitanja ili performanse (video ili audio), video eseje ili poetske dokumentarce, eksperimentalnu digitalnu poeziju/VI-generisanu poetiku, zvučne radove ili glasovne instalacije, multimedijalne saradnje ili poetske intervencije.

Učešće je besplatno i podnošenje projekata ne podrazumeva kotizaciju. Učesnici mogu da dobiju ograničene finansijske podrške za prevod ili ko-produkciju.

Smernice za prijavu:

  • Dužina: audio i video projekti ne smeju preći 60 minuta
  • Jezici: svi jezici su dobrodošli; engleski titlovi ili sinopsis za neengleske podneske
  • Formati: sadržaj hostovan preko Vimeo, YouTube ili ugrađive platforme
  • Broj podnesaka po učesniku: maksimum dva
  • Rok: 15. decembar 2025. godine

Popunite aplikacioni formular ili pišite kontakt imejlom: poetryexpo@versopolis.com

PODRŠKA I POZIV NA AKCIJU

Kao neprofitna inicijativa, Poezija Ekspo 26 posvećena je poboljšanju vidljivosti i promovisanju poetskih glasova. Nudi globalnu arenu preko partnerskih i Versopolis kanala, uredničke članke za odabrane projekte, ograničene mikrograntove za prevod ili ko-produkciju, ali i trajno prisustvo u digitalnoj arhivi ekspa – evoluirajućem poetskom repozitorijumu.

Učešćem, ne samo da dobijate priznanje, već doprinosite trajnom nasleđu poezije u svetu koji se menja. Poezija Ekspo 26 je više od događaja – to je živi pokret. Dok svet traži nove načine da se izleči i ponovo izgradi, poezija nudi nadu, pruža otpor i budi maštu.

Pridružite se globalnom okupljanju i pustite da vaši stihovi odjekuju. Podnesite rad do 15. decembra 2025. godine i budite deo novog početka: Neka reči preživei i nek stihovi počnu!

Redakcija GLEDIŠTA © 2025

PROČITAJ JOŠ

Jovan Luković: ČOVEK NA IVICI BUDUĆNOSTI ILI GDE SU IZGUBLJENI VEKOVI RAZUMA

ODABERI VIŠE

· književnost
· umetnost
· društvena pitanja

ČASOPIS GRADINA – 125 GODINA KNJIŽEVNOG NASLEĐA NIŠA

гледишта.срб

Kad se govori o kulturnoj istoriji Niša, nemoguće je zaobići Gradinu, časopis čiji vek i po postojanja obuhvata gotovo sve krupne promene kroz koje je grad prolazio. Osnovana januara 1900. godine, kao petnaestodnevni list „za zabavu, pouku i književnu kritiku”, Gradina je nastala u trenutku kad je Niš tek započeo da oblikuje sopstveni kulturni identitet posle oslobođenja. Bila je to prva svesna namera da grad dobije svoj književni glas i sopstvenu intelektualnu tribinu.

Uređeni svetlopis uredništva Gradine iz 1900. godine,
stoje: Jeremija Živanović i Milan A. Kostić, sede: vlasnik Svetozar Obradović, urednik Milan Banić i saradnik Todor Kobliška

U godinama uoči nastanka Gradine Niš je bio grad u kome se kulturni život tek oblikovao. Kako svedoči profesor Jeremija Živanović, u to doba u gradu gotovo da nije bilo novina: jedan list koji je izlazio neredovno, nekoliko časopisa koji su ubrzo gasili, nedovoljno čitališta i još nedovoljnija navika čitanja. Ta slika govori o sredini koja je osećala potrebu za kulturnim glasom, ali nije imala razvijene ustanove koje bi ga podržale.

Upravo u takvom ambijentu nekoliko mladih profesora zamišljalo je list koji bi podigao kulturni nivo Niša i stvorio novi krug čitalaca, uvodeći ih u savremenu srpsku prozu, kritiku i esejistiku. To je bio duh iz kojeg je izrasla Gradina – ne kao list slučajnih saradnika, već kao prvi urednički oblikovan projekat niške kulture.

U tim ranim brojevima štampan je i rani oblik Stankovićeve Nečiste krvi – činjenica koja nije samo zanimljivost, već dokaz da je novi niški list imao ambiciju da stane rame uz rame sa vodećim književnim časopisima ondašnje Srbije. Na njegovim stranama okupljaju se pisci koji će činiti jezgro moderne proze i poezije, a grad dobija publiku koja počinje da prati i neguje savremeno književno izražavanje.

Naslovna strana prvog broja Gradine koji je izašao na Božić 1900. godine

PRVI TALAS: 1900–1901

Prvi broj pojavio se januara 1900. godine. Urednik je bio profesor Milan Banić, dok su redakciju činili niški profesori Jeremija Živanović, Todor Kobliška, Milan Kostić i Svetozar Obradović, ujedno vlasnik lista.

Rad redakcije prve Gradine imao je i svoju svakodnevnu, gotovo romanesknu dimenziju. Prvi broj, štampan u izuzetno malom tiražu, morao je biti preštampan jer se u gradu javilo neočekivano veliko interesovanje. Distribucija je bila jednostavna: časopis su nosili i prodavali učenici niške gimnazije, koji su pomagali redakciji da list stigne do čitalaca.

Troškovi izdavanja bili su pokrivani uz mnogo ličnog truda: članovi redakcije su međusobno potpisivali menice da bi obezbedili sredstva za štampu, a honorar za saradnike bio je simboličan – čaša-dve piva u kafani Apelovac. Iza tih naizgled skromnih uslova nalazio se snažan urednički entuzijazam i uverenje da Niš može da ima svoj ozbiljan kulturni list.

IDEJA O KULTURNOM LISTU

Prema svedočenjima iz tog vremena, posebno iz tekstova Jeremije Živanovića, prva Gradina imala je jasan koncept uredničkog programa. List nije bio zamišljen kao lokalni bilten, već kao kulturna sveska koja treba da obrazuje čitaoca: književna kritika, prikazi, kratka proza, pouka, prigodni eseji – sve je bilo usmereno ka tome da se u Nišu podigne potreba za čitanjem i razumevanjem savremene književnosti.

Tiraž je bio mali, ali uticaj nesrazmerno veliki. Saradnici su bili Aleksa Šantić, Sima Matavulj, Svetozar Ćorović, Tadija Kostić i drugi – imena koja su garantovala kvalitet i ulivala poverenje kod čitalaca. Iako je poslednji dvobroj (35–36) izašao u oktobru 1901. godine, kratko postojanje ostavilo je dubok trag: u Nišu je stvorena svest da književni časopis nije luksuz, već osnovna kulturna potreba.

Pored napred pobrojanih poznatijih imena, u Gradini su objavljivana i dela koja su danas retko pominjana: Živanovićevi putopisi, Kobliškini prevodi, Marčićevi pripovedački ogledi, tekstovi Luke Spasojevića, kao i prilozi iz slovenskih književnosti. Najvredniji među njima bio je „tumačeni” rukopis Borisava Stankovića – rana verzija Nečiste krvi, ali i drugi prozni pokušaji koji su svedočili o tome kako se moderna srpska proza rađala u granicama jednog tada malog, tek oslobođenog grada.

Manje je poznato da je Gradina u svoja prva dva godišta objavljivala i arhivsku građu od značaja za kulturnu istoriju Srbije. Zahvaljujući saradnji sa Gavrilom Vitkovićem, u listu je štampan i Memorandum kneza Mihaila iz 1841. godine, dokument koji je do tada bio gotovo nepoznat široj javnosti. Ovaj podatak svedoči o ambiciji prvih urednika da Gradina ne bude samo književni list, već i mesto na kome se objavljuju značajna istorijska svedočanstva.

Naslovna strana poslednjeg, 36. broja Gradine koji je izašao 15. oktobra 1901. godine

DRUGO ROĐENJE: 1966–1990 – SOCIJALISTIČKA EPOHA

Kad se Gradina ponovo pojavila 1966. godine, više nije postojala ni stara država ni stara publika, ali je ideja bila ista: Niš mora da ima svoj književni list. Izdavač je bila Kulturno-prosvetna zajednica opštine Niš, a urednički tim činili su Dragoljub Janković Jenki, Dobrivoje Jevtić i Nikola Meljanicki.

Od prvog broja Gradina prerasta u savremeni časopis za književnost, umetnost i kulturu. Sa dobijanjem ISSN broja, časopis postaje deo nacionalne izdavačke mreže. Objavljuje se proza, eseji, teorijski tekstovi, prevodi, kritike, drame, fotografije, grafike – celokupni kulturni život dobija medij.

Urednici tog perioda: Veselin Ilić, Ljubisav Stanojević, Luka Prošić, Saša Hadži Tančić i Goran Stanković – postavili su visok kriterijum koji je učinio Gradinu jednim od najprepoznatljivijih jugoslovenskih književnih časopisa. Tekstovi su se čitali u Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani, Skoplju. Posebna prekretnica bila je 1971. godina, kad nastaje Izdavačka kuća „Gradina”, koja tri decenije objavljuje značajne knjige poezije, proze i kapitalne monografije, među kojima i Istoriju Niša, postajući simbol ambicioznog niškog izdavaštva.

Naslovna strana prvog broja obnovljene Gradine 1966. godine
Redakcija Gradine 1970. godine
Redakcija Gradine 1980. godine

TREĆI PERIOD: DEVEDESETE – KONTINUITET UPRKOS SVEMU

Raspad države, sankcije, hiperinflacija i sve ono što je pogodilo srpsku kulturu devedesetih nije zaobišlo ni Niš. Gradina tada deluje u uslovima koji prevazilaze uređivačku politiku, jer je opstanak svakog broja bio uspeh.

Uprkos izazovima, redakcija nastavlja da promoviše mlade autore i da održava kontinuitet, čuvajući ideju časopisa kao javnog dobra. Devedesete su zapravo pokazale koliko je čvrst i dubok koren koji je Gradina pustila još 1900. godine.

U tim godinama, list postaje jedna vrsta kulturnog oslonca: mesto gde se, uprkos sveopštoj krizi, mogu pročitati tekstovi koji podsećaju da književnost ne sme da stane. Oko Gradine se tada okupljaju i iskusni autori i nove generacije, stvarajući mrežu saradnika koja je omogućila da se tradicija časopisa ne prekine ni u najtežim okolnostima.

Naslovna prvog broja Nove serije Gradine – Posle dvehiljadite!
Redakcija Gradine posle 2000. godine

DOBA NKC-a: POSLE DVE HILJADITE!

Početak XXI veka donosi velike promene. Posle gašenja izdavačke kuće 2004/2005, Niški kulturni centar preuzima ulogu izdavača. Ta promena omogućila je da časopis nastavi da živi, obeležava jubileje i prati savremenu srpsku i regionalnu scenu.

Prerano preminuli urednik Zoran Pešić Sigma, od 2001. do 2019. godine, proširuje koncept časopisa: uvodi nove rubrike, tematske blokove, prevode, a zastupljeni su i klasici i savremenici.

Iako je od 2019. godine glavni urednik po funkciji dr Aleksandar Kostadinović, kontinuitet uredničkog rada, koncept i tekuća usmeravanja časopisa u dobroj meri održavaju se zahvaljujući aktivnoj podršci i iskustvu Gorana Stankovića, koji je i posle svog mandata ostao jedna od ključnih figura u očuvanju profila Gradine.

Najnoviji broj Gradine

TAJNA VEZA GRADINE I GLEDIŠTA

Periodika Niša ima jednu lepu simetriju: Gradina (1900), potom Gledišta (1953), pa obnova Gradine (1966). U posleratnoj Jugoslaviji Gledišta su stvorila kulturni ambijent u kome je ideja o obnavljanju Gradine dobila snažan oslonac. Tako su dva časopisa danas postala prirodni saputnici niške kulturne istorije – dva kamena čuvara pamćenja.

dr Aleksandar Kostadinović, govori u Domu omladine Beograda o književnom izdavaštvu u Nišu kao glavni uradnik Časopisa Gradina

NASLEĐE KOJE TRAJE

Kroz 125 godina, Gradina je prošla kroz četiri države i dve velike političke epohe, dva duga prekida, desetine urednika i stotine saradnika, tri izdavačke forme – privatna inicijativa, kulturna zajednica, izdavačka kuća i NKC, a pre svega kroz neprekidan rad da Grad Niš ima svoj književni glas.

Ona je svedočanstvo da kultura u jednom gradu ne postoji zato što mora, već zato što ljudi hoće da postoji. Gradina nije samo književni časopis, nego ponajbolja slika niškog duha koji je istrajan, prkosan, otvoren, često na ivici opstanka, ali nikada bez ideje. Od Bore Stankovića i Milana Banića do savremenih pesnika i esejista, to je mesto gde se susreću različita vremena i stilovi, krupne istorije i lične priče.

U dobu kad se sve meri brzinom dostupnosti i vidljivošću, Gradina podseća na jednu jednostavnu istinu da književnost spaja generacije i da vredi onoliko koliko je čitamo. Ko hoće da je razume, dovoljno je da otvori bilo koji od starih brojeva u niškim bibliotekama, a tamo je, i dalje, duša jednog grada.

Redakcija GLEDIŠTA © 2025

PROČITAJ JOŠ

Leon Ćevanić: PRIVREDNIK –SRPSKI EMANCIPATOR I PROSVJETITELj

ODABERI VIŠE

· književnost
· umetnost
· društvena pitanja

MEĐUNARODNI DAN OSOBA SA INVALIDITETOM: PUT KA SVEOBUHVATNO SOLIDARNOM DRUŠTVU

гледишта.срб

U svetu gde se svakodnevno suočavamo sa izazovima nejednakosti, Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, koji se obeležava danas 3. decembra, predstavlja važan podsetnik na neophodnost sveobuhvatne solidarnosti i ravnopravnosti među ljudima.

Ovaj dan nije samo simboličan datum u kalendaru, već globalni poziv na akciju za promovisanje prava i dobrobiti osoba sa invaliditetom. Prema procenama Ujedinjenih nacija, oko 1,3 milijarde ljudi, ili 16% svetske populacije, živi sa nekim oblikom invaliditeta, a oni se često suočavaju sa barijerama u pristupu obrazovanju, zapošljavanju, zdravstvenoj zaštiti i socijalnoj integraciji.

U Srbiji, gde se ovaj dan obeležava sa sve većim entuzijazmom, fokus je na lokalnim inicijativama koje promovišu ravnopravnost i podršku. Ovaj esej istražuje istorijat obeležavanja ovog dana, njegove glavne poruke i ciljeve, kao i tradiciju i programe u Srbiji, sa posebnim osvrtom na Niš. Kroz ovu analizu, želimo da istaknemo kako sveobuhvatna solidarnost nije samo humanitarno pitanje, već temelj napretka društva.

Aleksandar Vojinović Najjači
Naš kolega, naš prijatelj, čovek koji svojom hrabrošću svakog dana podiže sve oko sebe. Foto: Miroslav Mitić

ISTORIJAT OBELEŽAVANJA

Koreni Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom sežu u 1981. godinu, kad je Generalna skupština Ujedinjenih nacija proglasila Međunarodnu godinu osoba sa invaliditetom, sa fokusom na ravnopravne mogućnosti i rehabilitaciju. Ova inicijativa postavila je temelje za šire razumevanje invaliditeta kao društvenog, a ne samo medicinskog fenomena.

Zvanično obeležavanje dana započeto je 1992. godine, kad je Generalna skupština UN usvojila rezoluciju 47/3, proglašavajući 3. decembar Međunarodnim danom osoba sa invaliditetom.

Prvobitno nazvan „Međunarodni dan invalidnih osoba”, naziv je 2007. godine zamenjen u „Međunarodni dan osoba sa invaliditetom” u skladu sa Konvencijom UN o pravima osoba sa invaliditetom. Tokom godina, ovaj datum evoluirao je u platformu za globalne kampanje.

Osamdesetih i devedesetih godina fokus je bio na podizanju svesti o barijerama, dok su kasnije decenije u prvi plan stavile pristupačnost tehnologija i inkluziju u okviru održivog razvoja. Strategija Ujedinjenih nacija za inkluziju invaliditeta iz 2019. godine dodatno je pojačala napore, praćena godišnjim izveštajima o napretku.

Danas se ovaj dan obeležava konferencijama, radionicama i medijskim kampanjama širom sveta, dok se u Srbiji tradicija obeležavanja neguje od samog početka, od 1992. godine, kroz aktivnosti udruženja i institucija.

GLAVNE PORUKE I CILJEVI OBELEŽAVANJA

Glavne poruke Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom usmerene su na promovisanje dostojanstva, prava i inkluzije. Osobe sa invaliditetom nisu pasivni primaoci pomoći, nego aktivni učesnici i nosioci promena u društvu.

I dalje se suočavaju sa višim stopama siromaštva, nejednakim pristupom zapošljavanju, zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju, što rezultira dubokim socijalnim i zdravstvenim nejednakostima. Zato je inkluzija, odnosno sveobuhvatna solidarnost neophodna za napredak, jer invaliditet nije izuzetak, već deo ljudske različitosti.

Deklarativno, podizanje svesti, eliminacija stigme, puno učešće u društvenom životu i povezanost sa održivim razvojem predstavljaju vodeće ciljeve.

Tema za 2025. godinu glasi: „Promovisanje inkluzivnih društava za osobe sa invaliditetom radi unapređenja društvenog napretka”. Naglasak je na učešću osoba sa invaliditetom u donošenju odluka i dostupnosti novih tehnologija. U Srbiji, ove poruke ogledaju se u nacionalnoj strategiji koja naglašava ličnost, a ne nedostatke.

OBELEŽAVANJE U SRBIJI I NIŠU

Tradicija obeležavanja Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom u Srbiji podrazumeva brojne konferencije, kampanje, kulturne manifestacije i radionice koje promovišu razumevanje, ravnopravnost i prava. Udruženja svake godine organizuju programe posvećene kulturi solidarnosti i podršci.

Grad Beograd, kao i drugi centri širom Srbije, redovno pripremaju aktivnosti 3. i 4. decembra – od tribina do kreativnih programa za mlade. Na državnom nivou, poslednjih godina raste i budžetska podrška, uz jasne poruke o smanjenju diskriminacije i podsticanju zapošljavanja.

Niš, kao jedan od kulturnih i institucionalnih centara na jugu Srbije, ima razvijenu praksu obeležavanja ovog dana. Inicijative koje uključuju udruženja, škole, institucije kulture i gradsku administraciju dugoročno grade sveobuhvatno solidarnu lokalnu zajednicu. Prošle, 2024. godine grad je postao bogatiji za Radni centar i kafić „Zvuci srca”, mesto gde mladi sa smetnjama u razvoju rade i stiču samostalnost. Taj projekat, otvoren upravo 3. decembra, postao je simbol inkluzije kroz zapošljavanje.

Tokom 2025. godine najavljena su veća izdvajanja za podršku osobama sa invaliditetom, a niško udruženje obeležilo je 50 godina svog postojanja, što svedoči o dugoj tradiciji borbe za prava i dostojanstvo.

ALEKSANDAR VOJINOVIĆ NAJJAČI: SNAGA ČOVEKA U PRVOM LICU

U okviru ovog datuma, želimo da posebno istaknemo našeg kolegu Aleksandra Vojinovića Najjačeg – jednu od onih ličnosti koje svojim životom i stavom prevazilaze granice ličnog iskustva. Aleksandar živi sa mišićnom distrofijom, ali je svojom energijom, radom i otvorenošću postao jedan od najpouzdanijih i najinspirativnijih saradnika Društva i redakcije Gledišta.

Pre nekoliko godina snimljen je dokumentarni film „Distrofija bluz – Dnevnik neobičnog života”, koji prati njegovu svakodnevicu, izazove i pobede. Upravo povodom ovog Međunarodnog dana, film će premijerno biti postavljen na zvanični Jutjub kanal Gledišta, kao naš prvi video sadržaj. To je, za nas, više od premijere – to je izbor da glasovi koji nose iskustvo, hrabrost i istrajnost budu prvi koji će ispuniti naš digitalni prostor.

Aleksandar Vojinović Najjači godinama svedoči da invaliditet ne umanjuje čoveka, već otkriva njegovu meru. Njegov put, njegova upornost i vedrina uče i nas i sve koji ga poznaju da je solidarnost stvar rešenosti i izbor dostojanstva.

Distrofija bluz – Dnevnik neobičnog života
Poetski dokumentarni film o životu i stvaralaštvu pesnika Aleksandra Vojinovića Najjačeg

DOSTOJANSTVO KAO PUTOKAZ

Međunarodni dan osoba sa invaliditetom nije samo datum koji se pamti, već dan koji nas iznova obavezuje da promislimo istoriju i pažljivo čujemo savremene poruke koje stižu širom sveta. One nas podsećaju danas da je sveobuhvatna solidarnost temelj od kojeg zavisi dostojan život svakog pojedinca u zajednici u kojoj živimo.

Napredak je često spor, ponekad jedva primetan, međutim već samim buđenjem volje učinili smo jedan stvarni pomak unapred.

U Srbiji, a posebno u Nišu, ti pomaci se vide u primerima brojnih pojedinaca koji svojim životom ruše sva fizička ograničenja i podižu svest ljudima. Samo zajedno možemo da sagradimo svet u kojem invaliditet nije prepreka, nego deo različitosti koja nas čini boljima.

Redakcija GLEDIŠTA © 2025

PROČITAJ JOŠ

Aleksandar Vojinović Najjači: SLIKE IZ GRČKE

ODABERI VIŠE

· književnost
· umetnost
· društvena pitanja

Slobodan Vladušić: KAKO NESTAJE JEDAN NAROD – MEGALOPOLIS I SRPSKI NATALITET

гледишта.срб

Reakcija neke države ili civilizacije na jalovost velikih gradova i opadanje nataliteta je par excellence politička odluka. Jedan od razloga zašto sam civilizaciju Zapada počeo da nazivam Megalopolisom, jeste upravo odluka vladajuće kaste da problem nataliteta ne vidi više kao nacionalni problem, već kao (poželjni) instrument u preobražaju društva.

Slobodan Vladušić analizira kako Megalopolis, politika i kulturni obrasci dovode do pada nataliteta i nestanka naroda. Tekst za čitanje bez preskakanja.
foto: Getty © CatEyePerspective

VEST KOJA OTKRIVA KATASTROFU

Nedavno se pojavila vest da je između januara i avgusta 2025. godine, u Srbiji rođeno manje beba nego u istom vremenskom intervalu 2024. godine, inače rekordnoj po niskom prirodnom priraštaju. Zanimljivo je da su u studiju jedne televizije ovu vest komentarisali statističar i psihoterapeut, čime se sugeriše da demografska katastrofa postoji na nivou pojedinca, a ne naroda u celini.

Verovatno zato mere za povećanje nataliteta u Srbiji ne idu dalje od novčanih podsticaja, što znači da neko misli da se bebe u ovoj zemlji ne rađaju samo zato što nema para za njih. Da je zbilja tako, onda bi povećavanje standarda u Srbiji pratio i veći prirodni priraštaj, a dešava se, kao što vidimo, upravo suprotno.

Iz ovoga može da se izvede samo jedan zaključak: javnost i politička elita u Srbiji nemaju pojma (ili se prave da nemaju pojma) koji su pravi uzroci banalne činjenice da nestajemo.

Da je o padu nataliteta u pomenutoj emisiji govorio neki sociolog – što bi bilo prikladnije – on bi, sasvim sigurno (pozivajući se, recimo, na Rismana) kazao da opadanje prirodnog priraštaja prati promenu tipa društva: društvo okrenuto ka proizvodnji, proizvodi i život (dakle, decu), dok potrošačko društvo okrenuto uživanju nema nikakvu potrebu za decom, jer porođaj majku boli (tj. ne donosi fizičko uživanje), a potom stvara i obavezu (= bebu) koja, takođe, negativno utiče na slobodu uživanja.

PROMENA TIPA DRUŠTVA

Društvo okrenuto proizvodnji oslanja se na vremensku vertikalu, zato što njegovi članovi svoj sklop vrednosti nasleđuju od roditelja, da bi zatim, u toku života, pokušavali da taj sklop vrednosti očuvaju u dodiru sa promenama u savremenom društvu. Ovi ljudi imaju, dakle, svest da im neko i nešto prethodi, i da neko ili nešto treba i da ostane posle njih, ako ne žele da budu ugasnici (reč koja se danas više ne koristi). Na taj način se (biološki) život čoveka nastavlja kroz vreme.

Suprotno tome, članovi društva okrenuti potrošnji, svoj sklop vrednosti ne nasleđuju od roditelja (ili drugih autoriteta u mladosti), već ga neprekidno menjaju pod uticajem signala iz savremenosti (preko vršnjaka ili medija), što znači da oni zapravo veruju da ništa ili niko ne postoji pre njih. Samim tim, ne postoji neki razlog da neko ili nešto treba da postoji i posle njih. Tim pre što im se čini da tih nekih ima već previše.

Jedna moja prijateljica, koja živi u jednoj visokorazvijenoj evropskoj zemlji, kazala mi je da su ona i njen muž odlučili da nemaju decu, zato što na ovoj planeti ima „već sedam milijardi stanovnika”. Ideja da bi njihovo potencijalno dete bilo nesvodivo na bilo koje drugo dete, nije im pala na pamet, upravo zato što nisu imali nikakvu istorijsku perspektivu iz koje bi se njihovo dete videlo kao tačka u trajanju dve osobene istorijske linije koju čine njeno i njegovo porodično poreklo.

ŠPENGLER I JALOVOST VELIKIH GRADOVA

Promena tipa društva nema toliko veze sa psihologijom, već sa politikom i ekonomijom, odnosno sa urbanitetom. Osvald Špengler je još početkom prošlog veka ukazao na jalovost civilizacije svetskih gradova: „Poslednji čovek svetskih gradova neće više da živi; hoće kao pojedinac, ali ne kao tip, kao masa; u tom celokupnom biću gasi se strah od smrti. Ono što pravog seljaka ispunjava dubokim i neobjašnjivim strahom – pomisao na izumiranje porodice i imena – izgubilo je svoj smisao.”

Reakcija neke države ili civilizacije na jalovost velikih gradova i opadanje nataliteta je par excellence politička odluka. Jedan od razloga zašto sam civilizaciju Zapada počeo da nazivam Megalopolisom, jeste upravo odluka vladajuće kaste da problem nataliteta ne vidi više kao nacionalni problem, već kao (poželjni) instrument u preobražaju društva.

O ČEMU SE ZAPRAVO RADI?

Evo o čemu: Megalopolis karakteriše gubitak nacionalnog konsenzusa, jer vladajuća oligarhija sebe više ne smatra delom iste nacionalne zajednice poput srednje i niže klase. Stoga ta oligarhija, preko izvoza radnih mesta u zemlje sa jeftinijom radnom snagom (proces započet otvaranjem Kine 1978. godine) stvara ekstraprofit za sebe, dok istovremeno slabi srednju klasu u vlastitim državama.

Posledica: stvara se sve veći socijalni jaz između oligarhijske manjine i većine naroda, čime se uvećava opasnost od nekog oblika pobune. Da se to ne bi dogodilo, oligarhija je, u duhu ideje „zavadi pa vladaj”, pristupila fragmentarizaciji društva: nekada homogeno nacionalno tkivo, deli se na socijalne grupe na osnovu seksualne orijentacije, te rasnog, polnog ili rodnog „identiteta”. Te grupe su zatim međusobno posvađane, jer oligarhija nekima od njih daje privilegije, dok drugima nameće osećaj krivice. Na taj način oligarhija je obezbedila da se te zavađene grupe nikada ne mogu udružiti protiv nje, što bi sa klasne tačke gledišta imalo smisla.

DEMOGRAFIJA KAO INSTRUMENT

U ovom kontekstu, jasno je da oligarhija neće ni pokušati da pad nataliteta rešava tako što će svoje (nekadašnje) sunarodnike pokušati da motiviše za povećanje nataliteta. Ukoliko bi to učinila, ona bi samo doprinela homogenizaciji stanovništva, što upravo želi da izbegne. Umesto rada na povećanju nataliteta, ona će inicirati dva suprotna procesa.

Prvo, uvoziće ljude koji nekada dolaze iz sličnog („gasterbajteri”), ali najčešće iz potpuno različitog civilizacijskog kruga („emigranti”), čime će doprineti fragmentarizaciji društva.

Drugo, ona će svesno i namerno raditi na obeshrabrivanju rađanja u okvirima domicilnog stanovništva, kako bi smanjila njihov broj i tako ubrzala proces fragmentarizacije društva, odnosno njegovog pretvaranja u društvo manjina.

Samo zaista naivni ljudi veruju da se smanjivanje nataliteta dešava zato što se „vremena menjaju”. Vremena se zaista menjaju, ali ne sama od sebe, već kao posledica planskog delovanja grupa moćnika koja utiče na promenu vrednosti u jednoj zajednici.

KULTURNA INDUSTRIJA I BRISANJE MAJČINSTVA

Primera radi, u proizvodima industrije zabave, figura majke je gotovo potpuno izbrisana, dok se istovremeno u knjižarama pojavljuju knjige poput Mladih buntovnica u kojima se devojčicama, kao uzori, predstavljaju karijerne žene koje su se ostvarile u najrazličitijim oblastima, isključujući samo jednu, a to je, kao što možete da pretpostavite, oblast majčinstva. Dakle, devojčicama se sugeriše da je biti majka isto što i biti gubitnica/poslušnica.

Činjenica da je pomenuta knjiga prevedena i na srpski, pokazuje da pad nataliteta nastaje kao posledica svesne konstrukcije vrednosnog sistema u Srbiji u kome će deca biti retkost. U tom sistemu vrednosti, stvaranje novog života umesto praznika i vrhunske sreće (nesamerljive sa bilo kojoj drugom srećom), za ženu postaje uvreda i poniženje. Na taj način srpsko se društvo pretvara u društvo okrenuto smrti.

Umesto života i trajanja, uče nas da treba da slavimo (sopstvenu) smrt i (sopstveno) nestajanje.

ODNOS DRŽAVE PREMA NATALITETU KAO POGLED KA BUDUĆNOSTI

Postoje ljudi koji prave karijere od stvaranja takvog sklopa vrednosti. Ti ljudi su savršeno nezainteresovani što takvim svojim delovanjem osuđuju srpski narod na nestajanje. Neki od njih se tom procesu čak i raduju, kao što se, svojevremeno, izvesni Friganović radovao svom „poslu”, sve dok nije upoznao Vukašina Mandrapu.

Način na koji se srpsko društvo i država bori protiv pada nataliteta, pokazuje zapravo naš odnos prema Megalopolisu i predskazuje našu budućnost.

Treba samo povezati tačkice: nedavno me je, tokom vožnje u Beogradu, jedan taksista uveravao da u gradu vlada „brutalna borba za preživljavanje u kojoj je za novac sve dopušteno”, dok su se „oni bogati povukli u pozadinu”.

Okrenuo sam zatim glavu i pred očima su mi se pojavili tornjevi te „pozadine”, odnosno Beograda na vodi. Pomislio sam kako je postepeno pripremanje srpskog naroda na organizovani uvoz velikog broja Afrikanaca povezano sa tragikomičnim izostankom ozbiljne akcije na povećanju nataliteta Srba i Srpkinja.

Država Srbija će se preobraziti u Srbiju-teritoriju sa fragmentarizovanom, međusobno podeljenom populacijom. Time će biti isključena mogućnost stvaranja zajedničkog temelja na kome bi se mogla izgraditi država koja bar teži suverenitetu. Takva Srbija bi možda imala neke svoje „granice”, pa i neku svoju „vladu”, ali ne bi bila suverena, jer fragmentarizovane teritorije nisu nikada države (subjekti), već samo poprišta građanskog rata (objekti) po kojima marširaju i koje pljačkaju različite vojske.

DVA PUTA PRED SRBIJOM

Da bi se izbegla ovakva odumiruća budućnost, sasvim je jasno da nije dovoljno ponuditi nekoliko novčića za treće dete. Deca, naime, nemaju cenu: ona imaju samo sudbinu.

Da bi se deca ponovo rađala, potrebno je promeniti sklop vrednosti, što nije lako, a možda više nije ni moguće.

Međutim, ni prelazak Albanije krajem 1915. godine nije bila šetnja po planinama u firmiranoj waterproof/windproof garderobi, pa je ipak vredelo pokušati. Promena kulturne paradigme zahteva promenu obrazovnog modela, promenu kursa u industriji zabave i promenu politike u celini. Zahteva pasioniranost koja bi se proširila po celom narodu ili bar po onome što je od njega ostalo.

Razume se, ne treba iz jednog ekstrema – slavljenje žene bez dece – preći u drugi ekstrem u kome bi se žena osudila na majčinstvo, dok bi se bračni parovi bez dece žigosali. U „bezdetnoj” atmosferi, naime, ima i ličnih priča o parovima i ženama koji nemaju decu, a koji sa tom atmosferom nemaju nikakve veze. Nikoga zato ne treba niti pojedinačno prozivati, niti povređivati.

Potrebno je, umesto toga, stvoriti kulturni obrazac koji slavi život, a ne smrt, koji slavi čoveka koji ima roditelje i spreman je da bude roditelj, umesto ironičnog slavljenja biočestice koja nema ni prošlost niti budućnost, već samo ograničenu sadašnjost, kao neki jalovi leptir, jarkih boja, koji ne traje duže od treptaja oka u razmerama večnosti.

NA KRAJU: SVET BEZ KOPNA

Odnos prema natalitetu je zapravo test za srpsku političku elitu svih boja. Iz tog odnosa videće se šta žele da načine od ove zemlje: vazalnu teritoriju u kojoj će udaljenu vlast zastupati loko-feudalci u svojim zamkovima na vodi, ili zemlju jednog naroda i građana koji žive u njoj, koja teži suverenitetu i čuvanju svog osobenog načina života.

Srbija danas, pred sobom, ima samo dva puta: jedan je promena sistema mišljenja, za koju nam potrebno isto ono što je bilo potrebno i našim precima – a to je spremnost za borbu za opstanak, koja nastaje iz vere da nismo skakavci, već narod. Drugi put je tragikomična tuča za mesta u čamcima za spasavanje, uz nadu da će preživele neko pokupiti.

Problem je, međutim, u tome što današnju svetsku situaciju karakteriše činjenica da nema više kopna gde bi se moglo živeti „kao sav normalan svet”, već samo brodova od čije čvrstine zavisi opstanak u geopolitičkom potopu kome imamo čast da planetarno prisustvujemo.

Piše Slobodan VLADUŠIĆ

Prenosimo RT Balkan 

PROČITAJ JOŠ

SRPSKA AKADEMIJA NAUKA I UMETNOSTI – ČUVAR I NOSILAC SRPSKE INTELEKTUALNE BAŠTINE

ODABERI VIŠE

· književnost
· umetnost
· društvena pitanja

Đorđe Matić: PUŠKIN IZA DASAKA – STUDIJA O IDEOLOŠKOM IZOKRETANJU

гледишта.срб

Kako jedan „nezavisni” medij u otrovnom spoju ideologije, tendencije, iskrivljavanja i obavezne intervencije na jeziku, resemantizacije pojmova, izokreće sve tako da stane u novi vladajući konstrukt. I time na kraju uvijek opravda barbarizam – rušenje, fizičko, simbola vremena i ideja koje više ne odgovaraju operaciji promjene vlastitog identiteta.

Koliko god bili sad već gotovo apsolutno zagušeni haosom vijesti i informacija, otupljeni kakofonijom glasova i vizualno preopterećeni preko granice podnošljivog, ponekad u ovom informatičko-informacijskom neredu čovjek naiđe na takozvanu agencijsku vijest koja se izdvoji, koja postaje više od vijesti. A ako je znamo i pročitati, progovori jasno i jako.

Čak i ako je, kao što su agencijske vijesti danas u pravilu, lažno nepristrano i manipulativno donesena, ona otkriva više no što su sastavljači htjeli. Takve po definiciji svedene objave, u kojima se deklarativno, implicirano i nenamjerno smjenjuje i potire, istinski su, a neproučeni simptom današnjice i, u nerazmjeru sa svojim obimom, snažna slika stanja u mnogim odlučujućim pitanjima.

Aleksandar Sergejevič Puškin (1799-1837)

NEZAVISNI MEDIJ KAO ALAT IDEOLOGIJE

Ovih dana jedan je ovdašnji, takozvani „regionalni” portal objavio zapanjujuću, koliko u naopakom svijetu današnjem, također, silno i nevoljno ironičnu vijest. Pošto je kontekst sve, valja reći da portal pripada tv-stanici, mediju koji se nota bene predstavlja kao „nezavisan” („neovisan”, što bi se ovdje reklo), odnosno opozicijski, starim terminom, a naspram današnje vlasti u zemlji Srbiji. U Hrvatskoj nema potrebe za tim i takvim angažmanom ovoga medija.

Ovdje je mirno, a kadrovi su stari i provjereni. Sjedište te regionalne televizije je u Holandiji (slučajno (?), i ako se dopusti, u meni važnom gradiću) – naravno, samo formalno sjedište, dok je prava centrala negdje drugdje, da tako eufemistički kažemo. Tu nezavisnu televiziju, čije je ime spoj devetnaestog slova abecede i prvog u grupi prirodnih brojeva, osnovao je inače tajkun ovdašnji, što se ranije opsceno obogatio na telekomunikacijama, a u svojim se „kombinacijama” bio ušemio i s izvjesnim američkim fondom, jednim od najmračnijih u današnjem svijetu – o čemu dakako nećete čuti od domaćih „nezavisnih” i „neovisnih” novinara.

Ali šta mari. „Rat je”. Kao i svaki, nebrojeni put u prošle tri i pol decenije kad se potegnu slična pitanja. Pa dobro, šta je objavio dotični medij, kakvu vijest?

Vijest je to nad kojom će većina slegnuti ramenima, ali za nas, ljude književnosti i kulture, ona ima strahovite implikacije, a one se granaju unedogled skoro.

PUŠKIN PREKRIVEN DASKAMA: ČINJENICA I SIMBOL

U Odesi, odlukom regionalne vojne uprave, spomenik Aleksandru Sergejeviču Puškinu, jednom od najvećih ruskih, sveslavenskih i svjetskih pjesnika, prekriven je drvenim pločama, da se ne vidi, i time i tako uklonjen iz javnog prostora. Odesa, kažu, „već dugo raspravlja” i o rušenju spomenika.

Vijest govori mnogo, na najširem planu, ali govori jednako i na razini mikro detalja, tamo gdje „đavo stanuje”. Na ovoj prvoj razini javlja se tu nešto, metafora o položaju i ugroženosti sačuvanog, a uzvišenog, najuzvišenijeg izraza i simbola Duha, nečega što je i naše, blisko, kulturalno i civilizacijski, i jednako tako općeljudsko, univerzalno, u istinskom smislu riječi.

Priča o jednoj izuzetnoj ličnosti, velikom ruskom književniku koga dosta toga vezuje za Srbiju

LISTA „CARSKIH” NEPRIJATELJA: KAKO NEZNANJE POSTAJE POLITIKA

Na drugom planu, na jedva uočljivom mikronivou, onako kako je vijest dalje sročena i priopćena odvija se – čista ideologija. Modusom kojim se danas i dekadama već oblikuje i permutira: kroz aktivno neznanje, jednako tendenciozno i nesvjesno, trajno u službi i u interesu jednog nevidljivog, a djelatnog idejnog monstruma.

Srpska redakcija dotične „nezavisne” televizije na svom portalu u istoj vijesti dalje piše da je „Izvršni komitet (!) gradskog veća Odese” objavio spisak arhitektonskih spomenika koje planira da demontira „u bliskoj budućnosti”. Među njima su objekti, kako kažu, koji sadrže simbole ruske carske politike – i to redom: spomenici Maksimu Gorkom, Isaku Babelju, Valeriju Pavloviču Čkalovu, Vladimiru Visockom, i na kraju „Čekistički zid” i modeli Lenjinovog ordena.

Nije ovdje samo do toga je li vijest prenesena verbatim, je li samo „preuzeta”, ili je na stvari gotovo fizički opipljiv dokaz lijenosti, indolencije i apsolutnog neznanja novinara iz srpske redakcije, moguće početnika ili mlađih, o čemu, o čijem neznanju se stalno govori i često pretjeruje, ali rijetko se vidi ovako razvidno.

Pogledaj još jednom („dom svoj”) čitaoče, pročitaj ovu listu. Vidjet ćeš da osim veličanstvenog, genijalnog poete, autora Onjegina, majstora-stvaratelja suvremenog ruskog jezika, nijedno jedino ime nema ništa sa „simbolima ruske carske politike”: tu je sam „pisac Revolucije”, onaj koji je normirao socrealizam; za njim ingeniozni pripovjedač, pisac „Crvene konjice” i „Odese” (!); pa sovjetski vojni pilot, heroj avijacije koji je nebom prošao prostor od Moskve preko Sjevernog pola do Amerike sve u jednom letu;  najveći sovjetski kantautor, neukroćeni Volođa Visocki, i dva pojma ispunjena značenjem – jedan o teroru sovjetske tajne policije, a drugi o najvišem odlikovanju SSSR imenovanom po vođi Revolucije. (O ironiji upravo ovoga potonjega, a na liniji stvaranja i samoopredjeljenja ukrajinske nacije, skoro da nema sličnog primjera tolikog sarkazma historijske nepravde. Ili možda pravde…)

MEHANIZAM IZOKRETANJA: JEZIK, POJMOVI, RESEMANTIZACIJA

Kako nam je ovo poznato sve. Iza ovakvog izvještavanja promalja se isti onaj zloduh koji ovdje, oko nas, traje već trideset i pet godina, entitet koji u otrovnom spoju ideologije, tendencije, iskrivljavanja i obavezne intervencije na jeziku, resemantizacije pojmova, izokreće sve tako da stane u novi vladajući konstrukt. I time na kraju uvijek opravda barbarizam – rušenje, fizičko, simbola vremena i ideja koje više ne odgovaraju operaciji promjene vlastitog identiteta.

Sve, naravno, pokriveno „objektivnim” argumentom o ratu i agresiji čime se unaprijed zatvaraju usta svima koji barbarstvo zovu barbarstvom i ne dopuštaju da ih se uvjeri u blatantnu laž ideološki generiranog izokretanja i rekonstrukcije povijesti, a s njom uvijek i kulture kao prve žrtve. Sve to od samog početka saslužuju mediji, naravno, štoviše nekad i vode, ističući se operativnošću i angažmanom.

Zvali se oni ovdašnjim lokalnim nacionalnim medijskim kraticama, ili kraticom sa slovom i prvim brojem, kao što je televizija koja igra „regionalnu” i nezavisnu, a zapravo je vlasništvo i oružje bjelosvjetske bande i domaćih profitera.

Prvi put sveobuhvatno televizijski prikazan izuzetno interesantan i dramatičan deo života velikog ruskog i svetskog književnika

PUŠKINOV „KAMENI GOST”: PREPOZNAVANJE VREMENA

U potresnom „Kamenom gostu” Puškinovom ima čuvena završna scena. Kameni spomenik Komandanta – „komandora” – prohoda, kao živ. Korača prema Don Žuanu, i pruža mu ruku. Don Žuan uzvraća stisak ruke kamenome kipu.

A onda obojica nestaju, u podzemni svijet. U „Kamenom gostu”, u svojim legendarnim „Malenьkim  tragediяm” Puškin pjeva: „… No poslušaй, эto mesto Znakomo nam; uznal li tы ego?” – „Gle, kraj ovaj nam je znan. Jesi li prepoznao ga?” Jesam, kako nisam.

Piše Đorđe MATIĆ

Prenosimo P-portal

PROČITAJ JOŠ

LEONARD KOEN – PESNIK LJUBAVI, VERE I SMRTI

ODABERI VIŠE

· književnost
· umetnost
· društvena pitanja

SRPSKA AKADEMIJA NAUKA I UMETNOSTI – ČUVAR I NOSILAC SRPSKE INTELEKTUALNE BAŠTINE

гледишта.срб

Srpska akademija nauka i umetnosti predstavlja krunu srpskog naučnog i kulturnog nasleđa i instituciju koja skoro dva veka čuva znanje, razvija ga i promoviše. Povodom Dana najvažnije srpske naučne ustanove, koji se danas, 19. novembra, obeležava u znak sećanja na osnivanje njenog prethodnika – Društva srpske slovesnosti, ovaj esej donosi sažet pregled ključnih činjenica o istoriji Akademije, njenoj strukturi, doprinosima i savremenoj ulozi.

Srpska akademija ostaje svetionik prosvetiteljstva i znak svih vrednosti nauke i umetnosti koje su neophodne za razvoj srpske zajednice.

ISTORIJSKI KORENI, OSNIVANJE I RAZVITAK INSTITUCIJE

Koreni SANU vode u vreme borbe za oslobođenje od Osmanlija i ujedinjenje srpskog naroda. Zvaničan datum osnivanja Društva srpske slovesnosti je 7. novembar 1841. godine po julijanskom, odnosno 19. novembar po gregorijanskom kalendaru.

Ovo prvo naučno telo imalo je zadatak da proučava srpski jezik, prikuplja usmeno i pisano nasleđe i unapređuje nauke na narodnom jeziku. Društvo je bilo podeljeno na pet odseka – za jezik i književnost, istoriju, prirodne nauke, filozofiju i umetnost. Zbog državnih političkih pritisaka prestalo je sa radom 1864. godine. Iste godine osnovano je Srpsko učeno društvo, koje je nastavilo da razvija istorijske, geografske i etnografske studije.

Na temeljima Srpskog učenog društva, 1886. godine osnovana je Srpska kraljevska akademija. Godine 1892. Učeno društvo priključeno je Kraljevskoj akademiji kao njen Istorijski odsek. Posle Drugog svetskog rata, Akademija je 1947. dobila ime Srpska akademija nauka, a od 1960. nosi današnji naziv Srpska akademija nauka i umetnosti.

U 21. veku Akademija se modernizovala kroz digitalizaciju arhiva, jačanje međunarodne saradnje i aktivno učešće u proučavanju ključnih tema savremenog doba. Zgrada Akademije u Knez Mihailovoj 35 u Beogradu, građena između 1914. i 1924, a useljena 1930. godine, predstavlja jedinstvenu kombinaciju akademizma, secesije i francuskih arhitektonskih uticaja.

STRUKTURA I ORGANIZACIJA

Osnovna misija Akademije je negovanje nauke i umetnosti i briga o njihovoj ulozi u društvu. Njeni zadaci uključuju organizovanje temeljnih istraživanja od nacionalnog značaja i davanje stručnih mišljenja o strateškim pitanjima za državu.

Akademija je organizovana kao autonomna institucija sa osam odeljenja: za matematiku, fiziku i geonauke; hemijske i biološke nauke; tehničke nauke; medicinske nauke; jezik i književnost; društvene nauke; istorijske nauke; i likovne i muzičke umetnosti.

Članovi se biraju doživotno i dele se na redovne, dopisne, inostrane i van radnog sastava. Izbor za člana predstavlja najviše priznanje u srpskoj nauci i umetnosti i zasniva se na izuzetnim naučnim ili umetničkim doprinosima.

Organi upravljanja uključuju Predsedništvo, Skupštinu i Izvršni odbor. Pored toga, Akademija upravlja institutima kao što su Vizantološki institut, osnovan 1948. godine, Arhiv Akademije i biblioteka sa više od milion jedinica, uključujući retke rukopise i inkunabule.

ZNAČAJNI ČLANOVI I NJIHOVI DOPRINOSI

Srpska akademija je bila i ostaje dom najvećih srpskih umova. Među nobelovcima su Ivo Andrić, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1961. godine, i Vladimir Prelog, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju 1975. godine, kao inostrani član.

Posebno mesto među članovima zauzima Nikola Tesla. Izabran je za dopisnog člana Akademije prirodnih nauka 25. januara 1894. godine, što svedoči o tome da su njegovi rani radovi već tada bili prepoznati u domovini. Četrdeset tri godine kasnije, 16. februara 1937, Tesla je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije.

Njegova pristupna beseda bila je jednostavna, ali emotivna depeša, koja svedoči o njegovoj trajnoj povezanosti sa otadžbinom iz koje je, kao i mnogi drugi talenti, otišao da stvara u svetu.

Od drugih poznatih članova izdvajaju se Mihajlo Pupin, Milutin Milanković i Josif Pančić. Među damama posebno mesto pripada Olgi Hadžić, Mileni Stevanović i Isidori Žebeljan koje su doprinele diverzifikaciji i umetničkom razvoju institucije.

Ovi pojedinci nisu samo obogatili srpsku nauku i kulturu, već su podigli ugled Srbije u svetu, doprinoseći globalnim otkrićima u oblastima od astrofizike do medicine.

AKTUELNE AKTIVNOSTI I PROJEKTI

U današnje vreme Akademija organizuje konferencije, priređuje izložbe i štampa publikacije. Posebno mesto zauzima monumentalni „Rečnik“, jedan od najambicioznijih poduhvata Akademije, koji ima ključnu ulogu u standardizaciji savremenog srpskog književnog jezika. Pored njega, Akademija vodi brojne druge projekte koji uključuju očuvanje kulturnog nasleđa, interdisciplinarna istraživanja i saradnju sa međunarodnim institucijama.

U fokusu 2025. godine nalazi se tema održivog razvoja i digitalne transformacije.

Takođe, Akademija aktivno radi na podršci mladim istraživačima i uključivanju u najvažnije društvene debate.

U SANU postoje sobe sa imenima onih čije se stvari tu nalaze. Svaka soba ima svoju istoriju i ima svoje čuvare – stručna lica koja o tim zaostavštinama vode računa.

ZNAČAJ SANU ZA SRPSKO DRUŠTVO I BUDUĆNOST

Značaj Akademije je višestruk. Ona čuva nacionalni identitet, promoviše nauku i kulturu i doprinosi globalnom dijalogu. U suočavanju sa brojnim izazovima, Akademija pruža stručnu ekspertizu i okvir za kreiranje politika u oblastima kao što su obrazovanje, zdravstvo i ekonomija. Njen arhiv i biblioteka predstavljaju neprocenjive resurse za istraživače.

Kao najviša naučna i umetnička institucija, Akademija podseća na vrednosti prosvetiteljstva, podstičući kritičko mišljenje i inovacije. U budućnosti ona mora da zadrži ključnu ulogu u punoj integraciji države Srbije u evropske i svetske naučne mreže, istovremeno čuvajući sopstveno nasleđe.

Obeležavanjem Dana Akademije pružamo naš pogled u slavnu prošlost jer nije ovo običan datum u kalendaru, nego zavet da će znanje ostati najviša vrednost srpskog društva, merilo njegovog dostojanstva i putokaz njegovoj budućnosti.

Redakcija GLEDIŠTA © 2025

PROČITAJ JOŠ

Dragoljub B. Đorđević: LIFT NIJE IGRAČKA – SKROZIRANJE LIFTA KROZ SOCIOLOŠKI DURBIN (Izvod iz Azbučnika)

ODABERI VIŠE

· književnost
· umetnost
· društvena pitanja

STUDENTSKI GLAS KAO SVAGDAŠNJI GLAS BUDUĆNOSTI

гледишта.срб

Danas obeležavamo Međunarodni dan studenata, a svaki 17. novembar nosi u sebi više od datuma i obično bude kao živa opomena da se sloboda nikad ne podrazumeva, već se neprestano osvaja i brani. Na taj dan 1939. godine, u Pragu, ugašeni su životi nekoliko studenata, a više od hiljadu njih poslato je u nacističke koncentracione logore. Univerziteti su zatvoreni, a sloboda mišljenja stavljena pod nemačku stražu.

Ova tragedija, međutim, nije ostala samo žrtva, ona je postala temelj jednog od najjačih simbola studentskog otpora u svetskoj istoriji. U tom svetlu, savremeni studentski pokreti, bilo gde u svetu, nose u sebi odjek te borbe za slobodu i dostojanstvo.

Tako i studentski protesti u Srbiji, koji traju duže od godinu dana, mogu da se pročitaju ne kao izolovani fenomen, nego kao deo jedne šire, univerzalne tradicije i kao pravi otpor mladih u ime solidarnosti i nade u bolju budućnost.

Na Međunarodni dan studenata podsećamo se da je bunt mladih uvek više od protesta jer je on i odraz društva i mera njegove slobode

DAN KOJI DIŠE ISTORIJU: KOREN UNIVERZALNOG OTPORA

O istoriji studentskih pokreta kao priči o hrabrosti koja je prevazišla strah može danas da se pročita gde god ko poželi, kao nikada pre. Neću reč o tome, a ono što želim jasno da naglasim jeste da studenti uglavnom nikada nisu bili usko politički lideri, niti pripadnici organizovanih političkih struktura, nego su to mladi ljudi koji darom prirode osete kad je granica između slobode i pokornosti otišla nedopustivo daleko.

Simbol studentskog otpora bila je i ostala odbrana univerziteta kao poslednjeg prostora slobodne misli. Ali istovremeno, dok studenti podižu svoj glas, profesori, prvi čuvari te slobode, neretko izostaju – surovo, kao odrasli koji su zaboravili sopstvenu mladost. Na žalost, istorija nas neprestano podseća da Kain nikada nije prestao da ubija Avelja, a da institucije često zaostaju za moralnim instinktom mladih.

Verovatno baš zato i današnji Međunarodni dan studenata nije datum koji pripada isključivo prošlosti. On je živi podsetnik da mladi, kad je sistemski najteže, podižu glas u ime vrednosti koje društvo periodično zaboravi da brani. Naročito kad reč vode isključivo odrasli, uprkos tome što budućnost ipak pripada onima koji tek treba da je oblikuju.

SRBIJA 2024: TRAGEDIJA KOJA JE POKRENULA GENERACIJU

Novembra 2024. godine, kolaps nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, u kom je izgubljeno šesnaest života, potresao je našu državu do temelja. Taj događaj nije doživljen samo kao trenutan tehnički propust, već kao početak domino efekta koji je otkrio sistemske slabosti i prljave tajne koje potencijalno mogu da ugroze svakoga od nas, na bilo kom mestu, a koje su decenijama gurane pod tepih.

Želim da verujem da su studenti reagovali ne iz uskih ideoloških pobuda, nego iz čistog moralnog impulsa. Mladi su digli glas opravdano, izazvani bežanjem od odgovornosti onih koji su bili uključeni u proces rekonstrukcije i dodatno isprovocirani bahatim izjavama pojedinih političara.

Blokade fakulteta, okupljanja i otvorene diskusije bili su način da se postavi pitanje koje se tiče svih, a to je ono na koje do danas nemamo zadovoljavajući odgovor – kako je bilo moguće da do takve tragedije dođe? Nakon ponovnog otvaranja navodno zatvorene priče o jadaritu, koja je već bila sinonim za nepravdu i neodgovornost u prethodnom periodu, ova tragedija je bila trenutak kad je čitava generacija odlučila da više ne ćuti.

SRBIJA 2025: OD PROTESTA DO POKRETA – MARŠEVI, BLOKADE, SOLIDARNOST

Godinu dana kasnije, studentski pokret se nije ugasio. Naprotiv, produbio se, a moglo bi se reći i institucionalizovao. O jadaritu, kao prethodnici, retko da se gde i priča, a protestu su se priključili mnogi iz najrazličitijih pobuda, od onih koji su se borili za ekološku održivost do onih navodno zabrinutih za opet navodnu slobodu medija. Uglavnom, studentski protest odavno nije homogen, ako je uopšte ikada i bio. Međutim, marševi ka Novom Sadu, u kojima su hiljade mladih pešačile stotine kilometara, postali su snažan, pozitivan simbol novog zajedništva. To nije bila samo njihova fizička žrtva, već odistinski čin privrženosti ideji pravde. Onoj iz državne himne – Bože pravde!

Želim da verujem da će obnovljene blokade pojedinih fakulteta sada pretvoriti akademski prostor u javni forum. Takođe, nadam se da sada cilj nije da se nastava odbacuje, već da se sa punim pravom preispita smisao obrazovanja, ako se ono ne koristi za odbranu javnog dobra i konfrontaciju s bilo kojom nepravdom.

U tome ima toliko toga duboko moralnog. Lično verujem da univerzitet nije institucija praznih zidina, već centar zajednice koji treba da promoviše vrednosti. Ali nažalost, realnost često zaostaje za tom idealnom slikom.

Iako je najlakše videti samo sukob, valja priznati i da mnogi u vlasti dele istu zabrinutost za bezbednost građana i želju da se tragedija u Novom Sadu više nikad ne ponovi. Nije retkost da se sa svih strana političkog spektra čuju glasovi koji traže transparentnost i odgovornost, jer niko ko iskreno voli Srbiju ne želi da se korupcija ili nemar kriju iza partijskog dresa. Studenti, sa svoje strane, ne traže rušenje, već popravku, a ta popravka može da počne samo kad se svi, bez obzira na političku boju, okrenu ka zajedničkom cilju koji bi mogao najjednostavnije da se definiše kao pravda koja ne deli, već spaja.

ETIKA OTPORA: ČIN HRABROSTI, ČIN BRIGE

Srž srpskog studentskog pokreta, kako se on danas manifestuje, nije slepi bes, već uporna briga. Na to nas podseća i potresni čin majke jedne od žrtava, koja je započela štrajk glađu, tražeći odgovore o sudbini svoga deteta. Mladi su joj se pridružili, pokazujući da je solidarnost osnovna, pokretačka vrednost ovih protesta. A na drugoj strani, do danas, pravosuđe ćuti – mudro, nesposobno ili namerno. Ko zna zbog koliko srebrnjaka. Ne znam šta će da me razuveri ili pokaže suprotno.

Opet, kod čestitih mladih ljudi vidim da otpor u Srbiji 2025. godine nije agresivan, nego je empatičan i moderno rečeno inkluzivan. Uz nemalo sramnih izuzetaka, to je ipak angažman koji ne želi sukob radi sukoba, već istinski razgovor. Svima nam je dosta rušenja i treba graditi jedan drugačiji, pošteniji javni govor. Mladi su se u najvećem broju hrabro suprotstavili nepravdi bez napuštanja dostojanstva i u tome leži njihova najveća moć.

STUDENTI KAO GLOBALNI GLAS: OGLEDALO STARE JEVROPE

Međunarodno interesovanje za studentske proteste u Srbiji pokazuje da se ovaj pokret uklapa u šire, globalno iskustvo studentskog aktivizma. Evropski mediji beleže marševe, blokade, kulturne programe i predavanja na otvorenom. Međutim, odavno je veliki srpski pesnik Đura Jakšić pisao o licemerstvu „stare Jevrope”, a situacija i danas nije mnogo drugačija van uobičajenih, deklarativnih nivoa podrške.

Srećom, društvene mreže omogućile su da se poruka proširi izvan granica zemlje, jer današnji „pamflet” ima digitalni oblik, ali njegova suština ostaje ista. To je svojevrsni nastavak tradicije mnogih, mnogih drugih pokreta, ali bez ikakvog romantizovanja, jer doslovno svaka generacija mora da vodi svoju borbu – sa svojim vremenima i izazovima.

ISPIT ZRELOSTI: PRITISCI, HAPŠENJA, ISTRAJNOST

Protesti nisu prošli bez ozbiljnih izazova. Bilo je hapšenja, bilo je pritisaka, bilo je pokušaja da se pokret umanji, obeshrabri ili marginalizuje. Toliko je primera kad, pošteno govoreći, čestit čovek sa strane nije znao ni ko pije, ni ko plaća. Ali tvrdo jezgro studenata, uz podršku pristojnih građana, bilo je upešno u tome da očuva mir i dostojanstveni karakter okupljanja što je, verujem, možda i najveća pobeda jednog društvenog pokreta u nastajanju.

Mirni otpor je postao njihov princip, a ne taktika. Time su mladi u Srbiji pokazali zrelost koja nedostaje starijim generacijama. I to ne samo u Srbiji. U ozbiljnim analizama već se nagoveštava da bi srpski studentski pokret mogao da evoluira u dugoročnu formu društvenog delovanja. Smatram da to nije pretnja, već prilika za društvo da konačno sasluša glas sopstvene budućnosti. Međutim, najmanje hiljadu godina u kontinuitetu na ovim prostorima traju jednaki pritisci na jedan isti slobodarski narod. To je činjenica koje je malo ko svestan ili se sa nečijom namerom to stalno „zaboravlja”. Srbi su vekovima bili i ostaju dežurni krivci.

STUDENTSKI GLAS KAO SVAGDAŠNJI GLAS BUDUĆNOSTI

Kad se danas osvrnemo na 17. novembar 1939. i razmislimo novembra 2025. godine, a da pritom vidimo kako se Nemci ponovo naoružavaju, bude dovoljno za ozbiljnu zabrinutost. Na drugoj strani, nasuprot nemačkoj državi i tinjanju nacizma na njegovom izvoru, mladi ljudi, gledajući globalno, uporno i s dostojanstvom brane pravo na svačiju slobodu, istinu i dostojanstvo. Njihov otpor, iako ne kontinuirano glasan, dovoljno je istrajan da se čuje svuda.

Današnji studenti u Srbiji su na svoj način čuvari univerzalnih vrednosti koje traju duže od bilo kog političkog ciklusa solidarnosti, pravde, odgovornosti i vere u bolju zajednicu dostojnu čoveka.

Ako je studentski glas onaj iz svagdašnje budućnosti, onda je moja dužnost da ga ne samo čujem, već i razumem i podržim. Jer svaka istorija slobode počinje od trenutka kad mladi odluče da ne pristaju na ćutanje, pokazujući na taj način da odrastaju u veće i odgovornije ljude od svojih prethodnika. Ko sam onda ja da im išta kažem, osim:

Srećan vam dan, dame i gospodo Studenti!

Redakcija GLEDIŠTA © 2025

Piše Dalibor POPOVIĆ POP

PROČITAJ JOŠ

Aleksandar Kostadinović: „KAD TO NIKO NIJE OČEKIVAO – DOGODILA NAM SE DECA!”

ODABERI VIŠE

· književnost
· umetnost
· društvena pitanja