Danas, na rođendan legendarnog niškog fotoreportera Dušana Mitića Cara, časopis „Gledišta” zvanično otvara konkurs za godišnju nagradu koja nosi njegovo ime. Više od običnog priznanja, ova nagrada je svetionik za profesiju koja istinu traži kroz objektiv.
Dušan Mitić Car (1953-2021)
U vreme kad je vizuelna kultura preplavljena brzim i površnim sadržajima, nagrada „Dušan Mitić Car” nastoji da prepozna stvaralaštvo fotoreportera koji ne skreću pogled. Od danas je aktivna platforma fotoreporter.org, putem koje profesionalni fotografi iz Srbije i regiona mogu prijaviti svoje radove i postati deo ove važne hronike našeg doba.
Tri izraza, jedan trenutak istine
Konkurs je fokusiran na tri ključne kategorije umetničkog izraza, one u kojima je Car ostavio svoj najdublji trag:
Lajf fotografija: Za kadrove koji beleže nepatvoreni život i svagdašnja ljudska iskustva.
Scenska fotografija: Za majstorstvo u hvatanju dinamike i emocije umetničkog trenutka.
Crno-bela fotografija: Za snagu čistog izraza, gde svetlost i senka govore više od boja.
Pored ovih kategorija, živimo za trenutke koji zaslužuju poseban naklon. Povelja „Carski rez” dodeljivaće se za životno delo u izuzetnim prilikama – fotoreporterima čije stvaralaštvo decenijama ispisuje vizuelnu istoriju i ostavlja neizbrisiv trag u našoj kulturi.
Kako se prijaviti?
Procedura je pojednostavljena i prilagođena profesionalcima. Sve informacije o uslovima učešća, tehničkim specifikacijama i Pravilniku dostupne su na adresi fotoreporter.org. Autori se prijavljuju putem kontakt forme, nakon čega dobijaju detaljna uputstva za slanje svojih dela.
Ključni datumi:
Prijem radova: od 9. marta do 1. oktobra.
Objava odluke žirija: 23. oktobar, na godišnjicu Carovog odlaska u večnost.
Svečanost uručenja: Termin će biti naknadno objavljen.
Zašto je ovo važno?
Dušan Mitić Car je bio posvećeni fotograf, tihi svedok i lirski pripovedač naše stvarnosti. Njegovi kadrovi danas nisu samo istorija, nego dokaz da dobra fotografija čuva dostojanstvo trenutka. Pozivamo sve kolege, hroničare našeg vremena, da svojim objektivima nastave tu tradiciju.
Jer, na kraju krajeva, važno je samo ono što ostane u fokusu.
Današnji datum, 6. mart 2026. godine, u analima naše kulture ne stoji samo kao podsetnik na protok vremena, već kao simbol jednog veka koji je počeo rođenjem čoveka koji će postati etalon za ukus, meru i gospodstvo.
Branko Pleša nije bio samo glumac; on je bio pojava koja je primoravala okolinu da se uspravi, da pazi na izgovor i da poštuje tišinu. Dok obeležavamo stotu godišnjicu njegovog rođenja, suočavamo se sa pitanjem: šta je to Plešu činilo toliko drugačijim od svih ostalih velemajstora naše scene?
Odgovor leži u njegovoj sposobnosti da pomiri dve naizgled suprotstavljene stvari – strogu intelektualnu disciplinu i duboku, gotovo organsku emociju. U vremenu kad je jugoslovenski glumački izraz često bio sinonim za eksplozivnost, znoj i viku, Pleša je doneo „zapadnjački” sfumato. On je bio arhitekta tišine. Znao je da je pauza između dve rečenice često važnija od samih reči, i da se najveće istine ne saopštavaju građanima sa barikada, nego se šapuću u samoći sopstvene savesti.
Branko Pleša 1926 – 2026
ARHITEKTURA GLASA I GOSPODSTVENE DISTANCE
Ako bismo Plešin doprinos posmatrali kroz prizmu nauke o umetnosti, njegov najveći izum bila je dikcija. Kod njega nije bilo slučajnih glasova. Svako „r” i svako „s” imalo je svoju težinu i svoje mesto u prostoru. Ta preciznost mu je omogućila da postane vodeći glumac Jugoslovenskog dramskog pozorišta u njegovim najsjajnijim danima.
Kada bi Pleša zakoračio na scenu, publika bi nevoljno utihnula, ne zato što je on to zahtevao autoritativnošću, već zato što je njegova pojava odisala onim što bismo mogli nazvati „prirodnom aristokratijom”.
Ta distanca koju je održavao, kako na sceni tako i u privatnom životu, nije bila plod arogancije. Naprotiv, to je bio njegov način da zaštiti svetost umetnosti kojom se bavio. Za Plešu gluma nije bila „tezga” niti zabava za mase; ona je bila sveštenički poziv. Upravo ta doslednost iznedrila je nadimak po kojem ga i danas, vek kasnije, pamtimo – Gospodin Glumac. On je bio čovek koji je i u najobičnijem kaputu izgledao kao da nosi kraljevsku odoru, ne zbog kroja tkanine, već zbog kroja sopstvene duše.
MORAL U RATNOJ PRAŠINI: PUKOVNIK LUKIĆ
Iako su mnogi velikani tog doba gradili svoju slavu na likovima harizmatičnih buntovnika, Pleša je u kultnom filmu Marš na Drinu ostvario ulogu koja je postala temelj za razumevanje srpske oficirske časti. Kao pešadijski pukovnik Zdravko Lukić, on nije bio taj koji će uz psovku jurišati na haubice – za to je bio zadužen siloviti Kursula u majstorskoj izvedbi Ljube Tadića. Plešin pukovnik Lukić bio je nešto drugo: mozak operacije, čovek koji oseća odgovornost za svaku izgubljenu glavu i koji u haosu rata pokušava da zadrži civilizacijski nivo.
Zanimljiva je anegdota sa snimanja koja opisuje kako je Pleša gradio ovaj lik. Insistirao je na savršeno zategnutoj uniformi, čak i kada su oko njega svi bili „zapečeni” u prašini i blatu Cerske bitke. Svoju smirenost u kadru dovodio je do tačke koja je graničila sa nepomičnošću. Kada bi pukovnik Lukić izdavao naređenje, Pleša nije koristio viku. Koristio je autoritet znanja i unutrašnje snage.
Tom ulogom je dokazao da je vojska bez kulture i etike samo naoružana gomila, a da je oficir pre svega – vitez. Čini se zauvek odzvanja njegova rečenica koja i danas rodoljubima tera suze na oči:
„Više ne naređujem ja, ni vrhovna komanda, ni đeneral Stepa – naređuje Srbija!”
Isečak iz filma Marš na Drinu: Pukovnik Zdravko Lukić, komandant 2. prekobrojnog pešadijskog puka I poziva, Kombinovana divizija
LICE MOĆI I NALIČJE PATNJE: KADIJA I NEGATIVCI
Pleša je bio majstor u tumačenju likova koji su na pozicijama moći, ali i onih koji su tu moć zloupotrebljavali. Njegova interpretacija Kadije u ekranizaciji Selimovićevog romana Derviš i smrt je studija o birokratskom zlu.
Bez ijednog povišenog tona, on je uspeo da dočara hladnoću sistema koji melje pojedinca. Gledajući ga u tom filmu, publika oseća fizičku nelagodu od te tihe, prigušene pretnje koju on emituje.
Takođe, bio je nezamenljiv u ulogama stranih oficira u posleratnim filmovima. Dok su ti likovi obično bili jednodimenzionalne karikature zla, Pleša im je davao dostojanstvo, inteligenciju i tragiku. Time je podizao ulog svakog filma – jer što je protivnik pametniji i dostojanstveniji, to je pobeda nad njim značajnija. On nije igrao „neprijatelja”, on je igrao Čoveka u vrtlogu pogrešne ideologije.
REŽIJA KAO NASTAVAK MISLI
Kad je glumački izraz postao pretesan za njegov vizionarski duh, Pleša se okrenuo režiji. I tu se videla njegova skoro naučna preciznost. Njegove predstave su bile vizuelno čiste, sa fokusom na tekst i psihologiju. Nije trpeo jeftine trikove.
Kao pedagog na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, svojim studentima je često govorio: „Nemojte mi donositi glumu na čas, donesite mi čoveka.” Verovao je da glumac koji ne čita, koji ne poznaje muziku ili slikarstvo, ne može da tumači velike likove.
Postoji predivna priča koja kaže da je Pleša na probama često više vremena provodio razgovarajući sa glumcima o filozofiji i istoriji nego o samoj postavci scene. Smatrao je da iz opšte kulture proizlazi intuicija, a iz intuicije prava gluma. Za njega je svaki izlazak pred publiku bio ispit pred sudom sopstvene savesti.
Radio Beograd 1: Kod dva bela goluba – Branko Pleša
NASLEĐE ZA VEČNOST: STO GODINA POSLE
Danas, na pragu njegovog drugog veka, ime Branka Pleše svetli jače nego ikad. U eri u kojoj je sve postalo instant – od slave do umetnosti – Pleša je podsetnik da kvalitet zahteva vreme, da dostojanstvo nema cenu i da se istinska veličina ne meri decibelima, već dubinom misli.
Njegov stoti rođendan je prilika da se ponovo zapitamo šta znači biti umetnik. Branko Pleša nam je dao odgovor svojim životom i delom: da to znači biti slobodan, biti obrazovan i, iznad svega, ostati „gospodin” u svim okolnostima.
Zato, danas na ovaj 6. mart, kad pomislimo na njega, videćemo ga verovatno onako kako ga je i istorija zapamtila: sa pogledom koji prodire kroz vreme i sa onim karakterističnim, dubokim glasom koji nam poručuje da je stil zapravo samo drugo ime za karakter. Branko Pleša ostaje naš večni savremenik, majstor koji nam je pokazao kako se živi i stvara sa visoko podignutim čelom.
Vest o odlasku u večnost Nikolaja Vladimiroviča Koljade nije obaveštenje o smrti velikog pisca, nego tihi jecaj pozorišne rekvizite usled pada čitavog jednog univerzuma koji je on, decenijama, iz svoje dače u Jekaterinburgu, pažljivo tkao od blata, suza, jeftine votke i najčistije poezije. Kako je prevodilac Novica Antić na stranici Ateljea 212 na vest o smrti dirljivo primetio u svom sećanju na dugogodišnjeg prijatelja, Koljada je pred kraj osetio da ovaj svet više ne prepoznaje kao svoj. Biće da je svet postao previše umiven i hladan za čoveka koji je čitavog života slavio „prljavu” lepotu ljudskog postojanja.
Koljada je bio pozorišni fenomen koji se najpreciznije govoreći retko sreće. U eri u kojoj je merilo uspeha po pravilu podrazumevalo prelazak u neku od metropola, on je izabrao da ostane „gradonačelnik” svog Jekaterinburga. Na razmeđi Evrope i Azije, podigao je Koljada teatar – utočište za sve one koji nisu imali gde, instituciju koja je postala sinonim za angažovano i vispreno pozorište.
Njegova veličina nije se ogledala samo u pisanju, nego se odražavala u viziji. Kao tvorac Uralske škole dramaturgije, on nije stvarao nebrojene kopije sebe. Brusio je glasove mladih pisaca, dajući im slobodu da budu ono što jesu – sirovi, iskreni i neustrašivi.
ČOVEK KOJI JE RAZUMEO „MALE LJUDE”
Ono što je Koljadu učinilo duboko bliskim srpskoj publici jeste njegov nepogrešivi osećaj za marginalca. Njegovi likovi, poput onih u dramama „Murlin Murlo” ili „Praćka”, nisu heroji iz čitanki. To su ljudi sa periferije, koji životare u skučenim stanovima, među memljivim tapetama koje se ljušte, a sanjaju o velikim ljubavima i dalekim svetovima.
„Nikolaj je pisao o ljubavi koja trune, neubrana, kao najslađa jabuka u zapuštenom voćnjaku.”
Koljada je bio majstor estetike siromaštva i beznađa – pravca koji je ogoljavao surovu stvarnost postsovjetskog društva, ali je u taj sivi pejzaž uvek ubacivao zrake sunca, makar to bilo kroz tragikomični apsurd ili višak emocije koja preliva preko ivice.
KOLJADA I SRBIJA: BRATSTVO PO „LUDILU”
Veza Nikolaja Koljade i Beograda bila je organska. Zahvaljujući pionirskom radu Jovana Ćirilova i prevodima Novice Antića, on je ovde zaista postao domaći pisac. Njegove drame su se u Srbiji izvodile sa istim žarom kao i u Rusiji.
Zašto smo ga tako razumeli? Verovatno zbog njegovog dubokog uvida: „Tvoji Srbi su na isti način ludi kao i Rusi”. To je ono plemenito, melanholično i često destruktivno ludilo koje preživljava sve istorijske brodolome. U Beogradu je video isti onaj prkos i istu onu tugu koju je nalazio na svom Uralu.
Ključni doprinosi dramaturgiji: Praćka – bolna, antologijska priča o samoći; Murlin Murlo – tekst koji je definisao čitavu jednu generaciju pozorišnih stvaralaca; Kokoška – surova i duhovita vizija pozorišnog života u provinciji; Poloneza Oginjskog – tragikomična povest o izgubljenom identitetu, emigrantskoj nostalgiji i bolnom pokušaju povratka u otadžbinu koja je postala potpuno strana, a koja je svojevremeno sa velikim uspehom igrana na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Nišu.
POSLEDNJI ČIN: ZAVESA
Poslednja poruka koju je poslao – da svet više ne prepoznaje kao svoj, najbolnija je i istinita dijagnoza našeg vremena. Čovek koji je mogao da vidi lepotu u najvećoj bedi, na kraju je zaćutao pred hladnoćom ovog – novog doba.
Nikolaj Koljada je otišao 2. marta 2026. godine u tišinu svojih jelki na Uralu, ali ostavljajući za sobom pozorište koje neće prestati da igra. Ostavio je stotine studenata kojima je udahnuo hrabrost da pišu, i publiku širom sveta koja će u njegovim rečenicama i dalje prepoznavati sopstvene ožiljke.
Neka mu je laka uralska zemlja i večan mir od Gospoda. Njegova „jabuka iz zapuštenog voćnjaka” nije istrulila – ona je sada deo pozorišne večnosti.
Roman Nikole Markovića „Dug je put do zore” predstavlja jedinstven književni palimpsest na mapi savremene srpske književnosti. Nakon debitantskog romana „Smrt je placebo”, kojim je autor zakoračio u demistifikaciju egzistencijalnih strahova, Marković ovim delom donosi ambicioznu sintezu istorijskog trilera, porodične drame i psihološkog ogleda o neizbežnosti nasleđa.
Smešten u prostor Soluna – grada koji u srpskom kolektivnom sećanju figurira kao mitsko mesto stradanja i vaskrsenja – ovaj roman prepliće prašnjave rukopise iz Velikog rata sa opasnim ulicama moderne Grčke, suočavajući čitaoca sa činjenicom da istorija nije samo skup datuma, već živi organizam koji pulsira ispod pločnika sadašnjosti.
Grad kao palimpsest: Solun između mita i stvarnosti
Centralna osa romana počiva na dvostrukoj pripovedačkoj putanji. U savremenom toku pratimo Oblaka, grafičkog dizajnera i kulinarskog zanesenjaka iz Niša, koji prvog januara kreće vozom ka Solunu na konferenciju „Typocalypse now”. Ono što počinje kao gotovo tuđinski beg od mamurluka i depresije „najdepresivnijeg dana u godini”, ubrzo prerasta u opsesivnu potragu za istinom o pradedi Stanku, vojniku Moravske divizije.
S druge strane, istorijski sloj romana, posredovan misterioznim dnevnikom Irca Marfija, otkriva nam manje poznatu, često prećutkivanu stranu Velikog rata – svet ratnih profitera, solunskih „apaša” i kriminalnih mreža koje su bujale dok su čestiti vojnici na frontu krvarili.
Solun u Markovićevom romanu nije samo scenografija; on je aktivni učesnik u drami. Grad je prikazan kao čvorište u kome se sukobljavaju različite epohe i kulture. Autor vešto mapira istorijsku tragediju Velikog solunskog požara iz 1917. godine, koji je uništio dve trećine grada i ostavio preko 70.000 ljudi bez doma.
Ovaj događaj služi kao okidač za uvođenje lika Jorgosa Galanoua, šefa podzemlja čija moć prevazilazi ratne stihije. Solun je za Oblaka mesto gde se „stari bogovi sa Olimpa rvu sa pravoslavljem”, dok se u pozadini odvija moderna tragedija sirijskih migranata koji, baš kao i srpska vojska vek ranije, traže spas na obalama Egeja.
Jezički kodovi i kulturno nasleđe: identitet između vektora i kaldrme
Leksikološka struktura romana dodatno naglašava ovaj kontrast. Marković koristi specifične leksičke registre – od tehničkog žargona digitalne ere (vektori, kodiranje, „ako-onda” logika) do tradicionalnih kulinarskih termina koji deluju kao identitetska sidra (rasol, sarma, bujurdi).
Lokalizmi juga Srbije i nautička terminologija solunske luke stvaraju gustu jezičku teksturu koja dočarava psihološko stanje junaka zaglavljenih između dva sveta. Oblakov pogled na svet je „vektorski” jasan, ali njegova duša je umazana blatom kaldrme po kojoj je nekada gacao njegov pradeda.
Fantomi prošlosti i genealoški obrt: smisao nasleđene tragedije
Jedan od najsnažnijih motiva u romanu je simbolika odraza. Na samom početku, protagonista posmatra svoj odraz u bari, pokušavajući da vidi mlađeg sebe, što postavlja tematski okvir suočavanja sa prolaznošću i smrću. Smrt je, kako sugeriše i naslov autortovog prvog romana, „placebo” – fenomen koji nas tera da delujemo, ali istinska težina leži u životima koje nasleđujemo.
Ovaj usud se najjasnije ogleda u liku Sofije Galanou, u čijim plavim očima Oblak vidi sukob dva univerzuma. Sofija je naslednica kriminalne aristokratije, devojka koja pokušava da se „opere nasleđa”, ali koju stižu pradedovske anateme. Njihova veza je u romanu prikazana kroz metaforu smokve i smokvine ose – incestuozni zagrljaj istorije u kome muškarci moraju biti žrtvovani da bi se oslobodio put za budućnost.
Istorijski okvir je obogaćen prisustvom Desete irske divizije, koja je nakon pakla Galipolja prebačena u Solun 1915. godine. Kroz lik Marfija i njegov dnevnik, Marković uvodi internacionalnu dimenziju sukoba, povezujući irsku golgotu na Kosturinu sa srpskim stradanjem na Zejtinliku. Marfijeva sudbina, kao vojnika koji je „zaboravio na čast zarad profita”, stoji u kontrastu sa idealizovanim slikama heroja, podsećajući nas da je rat oduvek bio poprište i najvišeg čojstva i najnižeg beščašća. Priča o pukovnicima Belu, Benetu i Mek Kendlu, koji su ostali vezani za srpsku porodicu decenijama nakon rata, dodatno usložnjava mrežu odanosti koja natkriljuje roman.
Psihološko profilisanje likova vrši se i kroz simbole građevina. Bela kula, nekadašnja „Krvava kula” i zatvor, u romanu postaje simbol prikrivene istine i mesto gde se odvijaju najmračniji poslovi. Tajni tuneli ispod kule, koji vode ka moru, metafora su za podsvest grada u kojoj su pohranjeni zločini iz 1917. godine, ali i moderne transakcije oružja za ISIS. Lik Sergeja, Oblakovog prijatelja, ovde dobija ključnu ulogu.
Koder koji se ispostavlja kao obaveštajac, Sergej oličava modernog ratnika koji koristi algoritme da bi sprečio povratak „fantoma prošlosti”. Njegova akcija „Horizmos” (rastanak) simbolično preseca niti podzemlja, ali ne uspeva da izbriše tragediju koja je već upisana u gene junaka.
Esejistička nit romana vodi ka finalnom obrtu koji ruši granice vremena. Pronalazak fotografije na kojoj Stanko Milojević, pradeda protagoniste, grli mladu Mariju – Sofijinu prababu koju je spasao iz Bele kule u noći požara – otkriva da je cela Oblakova potraga zapravo povratak sopstvenim korenima na najbolniji mogući način.
Stankov natpis „Mariji. Stanko” na poleđini krvave fotografije, zajedno sa usnom harmonikom koja miriše na „porok i rat”, zatvara krug koji je počeo stotinu godina ranije. Oblak shvata da je zaljubljen u sopstvenu rođaku, a da je istorija Soluna zapravo genealogija njegove patnje.
Zaključno, „Dug je put do zore” je roman o ironiji vlastite nerešive pozicije. Nikola Marković uspeva da kroz prizmu istorije pokaže kako se veliki narativi o nacijama i ratovima uvek lome preko leđa pojedinca. Koristeći Solun kao arhitipsko mesto rastanka (horizmos), pisac nam poručuje da se prošlost ne vraća samo kao farsa, već kao „krvava tragedija sa visokom cenom”.
Ova knjiga je poziv na hrabrost da pogledamo u sopstveni odraz u bari i da, uprkos blatu, u njemu prepoznamo večnost koja nas obavezuje, ali i oslobađa kroz istinu, ma koliko ona bila bolna. Put do zore je zaista dug, ali kroz Markovićevu prozu on postaje osvetljen dubokim razumevanjem ljudske sudbine.
NAPOMENA: Ovaj esej prelazi 1000 reči – tačan broj: 1035
Nadamo se da ćete izdržati.
U jednom od uobičajenih trenutaka kad se svetlo s ekrana odbija o zidove, a svet izvan njih izgleda kao zaboravljena, prašnjava pozornica. Čovek ne može, a da se ne zapita zašto se ljudska interesovanja rasplamsaju kao vatromet da bi se već sledećeg trenutka ugasila u dubokoj tmini našeg zaborava?!
Salvador Dali: „Upornost sećanja” (The Persistence of Memory)
SVETLOST S EKRANA I SENKA PAŽNJE
Ovo nije tema za dokone filozofe ili za studente s katedre za sociologiju. Ovo je intimna priča o svima nama – ljudima. O generacijama koje se smenjuju kao plima i oseka, al svaka sa svojim ritmom, svojim vrtlozima i svojim dubinama. Umesto suvoparne analize nikad dostupnijih podataka, pred nama je putovanje kroz vreme koje pokušava da osvetli fenomen periodičnih uspona i padova kolektivne pažnje. Ukratko, što je kraće moguće baš, od mirisa sveže štampe i njenog šuškanja pod prstima, do vrtoglavih algoritama i efemerne kulture memova.
Posebno je intrigantan nevidljivi međugeneracijski jaz koji razdvaja roditelje od dece, a bake i deke od unuka. U digitalnom dobu on postaje zid koji izgleda sve viši, građen od optičkih kablova, stalnih nesporazuma i pogrešnih interpretacija. Usred svega toga stoji kao totem pitanje pažnje u 21. veku. Kako se ona rastače u Iks svetu TikToka, Instagrama i nepresušnog okeana notifikacija koje ne daju da se predahne, nego stižu još i još.
CIKLUS INTERESOVANJA: OD ISKRE DO PEPELA
Interesovanje se možda najbolje sagledava kroz praćenja modnih trendova: danas je imperativ, sutra anahronizam, a prekosutra se vraća kao „retro” šik. Psiholozi objašnjavaju da nas novost hipnotiše jer aktivira lučenje dopamina – to je takozvani hemijski „lajk” unutar kore ljudskog mozga koji tera na još i još i još… Međutim, čim nešto postane uobičajeno, ono gubi tu iskonsku žišku za laka paljenja. E, time stižemo do suštine, baš gde započinje igra kao večiti ples između nastajanja, vrhunaca i odumiranja.
Svaka generacija u ovaj ciklus unosi sopstveni prtljag. U tim „koferima” spakovani su ratovi, krize, tehnološke revolucije i kulturni prevrati. Bejbi-bumeri su tražili sigurnost pod krovom stabilnosti; Generacija Iks je gradila svoj „ko sam, šta sam, od kojih sam” – identitet na cinizmu i prividima nezavisnosti; Milenijalci su jurili za digitalnim utopijama i društvenom pravdom, dok se trezvenjaci Generacija Z bori za autentičnost u svetu filtera. A tu je i Generacija Alfa, koja tek dolazi – deca kojima će veštačka inteligencija predstavljati ono sasvim prirodno npr. vazduh koji dišu.
PET GENERACIJA KAO PET UNIVERZUMA
Bejbi-bumeri (1946–1964): Deca posleratnog zaleta. Svet su gradili iz ruševina, televizor je bio prozor u novi svet, a Dženis, Vudstok i Džim Morison simboli realnog oslobađanja. Tražili su ravnotežu, a slučajno pokrenuli kulturnu revoluciju. Danas su zapravo oni čuvari sećanja, često najaktivniji na Fejsbuku, gde dele sve ono što još uvek pamte. Sa istim žarom sa kojim su nekada lepili Paninijeve albume sa sličicama.
Generacija Iks (1965–1980): Često nazivana „zaboravljenom”, to su deca razvoda i prvih video-igara. Njihov amblem je karirana košulja Kurta Kobejna – glas bunta protiv praznine ispraznosti. Odrastali su u senci Hladnog rata, ali razapeti kao most drže obale između analognog i digitalnog podnevlja. Često se tu osećaju zaglavljeno između ambicioznog idealizma bumera i haotične ubrzanosti svojih potomaka.
Milenijalci (1981–1996): Prvi digitalni entuzijasti. Formirani između onog famoznog 11. septembra i svetske ekonomske krize 2008. godine, skoncentrisani na ekologiju i inkluziju. Društvene mreže su im dale platformu, ali su im i donele prvi masovni „burnout”. Oni su prvi koji su osetili kako je to kada pametni telefon postane produžetak ruke – istraživanja pokazuju da prosečan korisnik dodirne ekran preko 2.500 puta dnevno, kao da neprestano igra jednu starinsku igricu, zvanu Tetris, sopstvenom pažnjom.
Generacija Z (1997–2012): Pravi digitalni domoroci. Za njih svet bez vaj-faja ne postoji. Njihov aktivizam staje u petnaestak sekundi TikTok videa, a teme mentalnog zdravlja i diverziteta su im upisane u kod. Ipak, žive u paradoksu. Oni su nikad informisaniji, a nikada dezorijentisaniji. Iako se često kaže da im je pažnja kraća od pažnje zlatne ribice, istina je složenija jer su oni jednostavno razvili brutalne filtere za nebitno.
Generacija Alfa (2013–): Oni ne poznaju svet pre veštačke inteligencije. Bajke im ponekad čita Aleksa, a igrališta su im najčešće u virtuelnim prostorima. Iako se čini da se njihova pažnja usitnjava, možda će upravo oni razviti sposobnost da u svetu gde se priče više ne čitaju, nego proživljavaju, pronađu novu dubinu kroz interakciju – odnos i živu razmenu.
EKONOMIJA PAŽNJE: U ZAMCI ALGORITMA
Erozija pažnje više apsolutno nije mit, to je nuspojava novog ekonomskog poretka. U svetu gde je (dez)informacija previše, ljudski fokus postaje najvrednija valuta. Kompanije kao da više uopšte ne prodaju proizvode nego trguju sekundama „korisničke” koncentracije.
Svaki „svip” na telefonu je novo povlačenja ručice na slot-aparatu – nadamo se da će sledeći video biti baš, baš taj koji će nam doneti novi dopaminski fiks premiju. Ovo slabi sposobnost za duboki, „spori” rad, ali istovremeno rađa nove forme prenošenja znanja. Kratki videi, efektni mikroeseji i rils-lekcije koje traju minut, dva dokaz su da se pažnja ne gubi, ona se transformiše. Ključno je prepoznavanje granice kad nam je brzina koristan alat, a kad postaje patologija koja sprečava da se sagleda šira slika.
NOVI SMISAO PUBLIKE SAMIH SEBE
Međugeneracijski jaz nije dakle samo stvar broja svećica na torti, on je pitanje načina na koji konzumiramo stvarnosti sveta. Dok bumeri imaju strpljenja za dugačke rečenice i spora pripovedanja, Generacija Z funkcioniše vizuelno i simultano. Stariji traže povratak fokusu, dok mlađi tragaju za modelom da ubrzani svet učine podnošljivim.
Međutim, te granice nisu neprobojne. Sve je više bumera koji savladavaju digitalne veštine i sve više mladih koji otkrivaju čari „oflajn” života i analognih vrednosti. Između krutog odbijanja tehnologije i potpunog gubljenja u njoj, postoji prostor za susret. To je prostor u kojem se znanje ne prenosi samo algoritmom, već i ljudskim prisustvom. Zamislite.
Fenomen rasta i pada interesovanja je kao bujica reke. Ona neprestano teče, menja katkad svoje korito ili obale, ali u suštini ostaje ista voda, iako „Panta rei” H2O je uvek to. Ako savremeni čovek izgubi dubinu pažnje, može da je povrati pronalaženjem dubljeg i većeg smisla u onome što svakodnevno radi. Premostiti jaz znači razumeti ritam onog drugog pored tebe. U toj zajedničkoj struji se verovatno krije budućnost koja će nas, uprkos svim notifikacijama ovog sveta, zaista zainteresovati.
Kad je 1989. godine emitovana prva epizoda serije Simpsonovi – božićni specijal: Simpsonovi peku božićnu večeru, malo ko je mogao da nasluti da će taj naizgled jednostavan animirani crtać postati jedan od najvažnijih kulturnih proizvoda s kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka. Sa radnjom smeštenom u izmišljeni američki gradić Springfild, serija je brzo prerasla u globalni fenomen, koji prevazilazi okvir obične televizijske zabave.
Simpsonovi nisu počeli kao priča o porodici, već kao priča o jednom gradu. I taj grad i danas liči na naš.
OD KRATKOG SKEČA DO TELEVIZIJSKE INSTITUCIJE
Simpsonovi su započeli svoj život kao kratki animirani segment u emisiji Šou Trejsi Ulman 1987. godine. Njihov tvorac, Met Grejning, u poslednjem trenutku je odlučio da ne koristi poznate stripovske junake, već da na brzinu osmisli jednu porodicu, imenovanu po članovima njegove sopstvene, uz jedan simbolički izuzetak: Bart, čije ime predstavlja anagram engleske reči brat (razmaženo dete, derište, derle).
Od trenutka kad je američka televizijska mreža Foks prepoznala potencijal i naručila samostalnu seriju, Simpsonovi su krenuli do tad nezabeleženim putem, bez presedana, od eksperimentalne animacije do najdugovečnije animirane serije u istoriji televizije.
Ono što je počelo kao satira i svojevrsni eksperiment ubrzo je postalo centralna tačka pop-kulturnog pejzaža savremenog globalnog televizijskog stvaralaštva.
SPRINGFILD KAO MODEL SVETA
Na prvi pogled, Simpsonovi su priča o jednoj disfunkcionalnoj porodici o ocu lenjivcu zaposlenom u nuklearnoj elektrani, majci stubu doma sa frizurom nalik na spomenik, dvoje dece suprotstavljenih temperamenata i jednoj bebi koja više zna nego što govori. I upravo u toj jednostavnosti leži sva njihova univerzalnost.
Springfild nije stvarno mesto, nego obrazac bilo kojeg grada širom sveta. On jeste američki, ali je i kao svaki drugi grad koji živi od navika, iluzija, medijskih slika i političkih fraza. Kroz taj prostor serija satirično obrađuje gotovo sve teme od izbornih kampanja i korporativne pohlepe, preko religije i obrazovanja, do porodičnih odnosa i masovne kulture.
Humor Simpsonovih nikad nije bio samo zabava jer je u svojim najboljim trenucima bio i uspostavljanje dijagnoze i način da se stvarnost pokaže jasnijom kroz njeno izobličavanje.
LIKOVI KOJI NE STARE JER PREDSTAVLJAJU ARHETIPOVE
Homer Simpson postao je arhetip „malog čoveka” modernog doba koji je neambiciozan, impulsivan, često glup, ali suštinski emotivan i odan. Njegov tipičan uzvik ušao je u rečnike, kao što je i on sam ušao u naše kolektivno pamćenje.
Mardž je moralni oslonac porodice. Bart je večiti buntovnik, a Lisa savest serije, istovremeno intelektualna, etička i politička, dok je Megi tiha ironija svega izrečenog. Oko njih se grana verovatno najbogatijih galerija sporednih likova u istoriji televizije. Srećemo više desetina različitih karaktera od gospodara Bernsa, karikature korporativnog kapitalizma, do Moa, tragičnog vlasnika bara, i čitave parade gradskih marginalaca.
Posebnu ulogu u pripovedačkom okviru serije ima takozvana „večitost junaka” gde niko ne stari jer ne pripadaju konkretnom vremenu, već trajnim društvenim ulogama i principima.
KULTURNI UTICAJ: OD TELEVIZIJE DO KOLEKTIVNOG JEZIKA
Simpsonovi su iz temelja promenili status animacije. Posle njih, više nije bilo moguće animirane serije posmatrati isključivo kao dečju zabavu. Otvorili su prostor za čitav niz ostvarenja od Saut Parka do Femili gaja, ali nijedno od njih nije dostiglo njihovu rasprostranjenost i uticaj.
Fraze, memovi, vizuelni gegovi i kulturne aluzije iz serije postali su deo svakodnevne komunikacije. Istovremeno, serija je izgradila čitavu industriju od filmova, knjiga, igara, tematske parkove i akademske studije. Nije slučajno što je časopis Tajm svojevremeno proglasio Simpsonove najboljom televizijskom serijom dvadesetog veka.
Pre nego što se pojave likovi, postoji prostor. Springfild kao mesto gde satira nastaje iz svakodnevice.
Jedan od najčešće pominjanih fenomena serije jesu njena navodna „predviđanja” budućih događaja. Od političkih obrta i sportskih ishoda do korporativnih spajanja, Simpsonovi su više puta „pogodili” stvarnost. Ipak, reč je manje o vidovitosti, a više o dubokom razumevanju mehanizama razvoja događaja savremenog društva. Kad se svet ponaša predvidljivo u svojoj apsurdnosti, satira postaje najprecizniji oblik analize.
Ali kako to već biva … nijedan dugotrajan kulturni fenomen nije bez sporova. Od optužbi da „podriva porodične vrednosti”, preko reakcija na kulturne stereotipe, do pitanja identitetskih politika tako su i Simpsonovi često bili na meti oštre kritike.
Povlačenje pojedinih epizoda, promene u glumačkoj postavi i unutrašnje korekcije pokazuju da serija, iako dugovečna, nije statična. Ona se, ponekad sporo i nesavršeno, prilagođava novim etičkim i društvenim normama.
ISMEJAVATI SVET DA BI SE PREŽIVELO
Sa više od tri i po decenije emitovanja, Simpsonovi su doslovno postali kulturna institucija. Njihova tajna nije samo u tome što su uvek savremeni, nego što umeju da budu i anahroni jer pamte prošlost dok komentarišu sadašnjost.
Možda i nisu uvek oštri kao u svom zlatnom periodu, ali njihovo mesto u istoriji i kulturnom nasleđu čovečanstva je obezbeđeno. Odavno nisu samo televizijska serija, nego hronika jednog doba, enciklopedija pop-kulture i satirična, iskrivljena stvarnost u kojoj se često prepoznajemo.
Dok god postoji potreba da se svet ismeje da bi se razumeo, porodica iz Springfilda imaće šta da kaže. A ako jednog dana i predvide sopstveni kraj, verovatno će ga dočekati uz smeh.
Nušićevskim zapletom počinjemo. Dragi čitaoci, da li ste nekada videli Melburn? Niste? E, dobro, zamislite onda Melburn, al tamo nekad sredinom sedamdesetih. Još za to vreme, uobičajena gradska vreva prometne Svonston ulice iznenada biva prekinuta nečim što ne liči ni na šta do tada viđeno. Na zadnjem delu kamiona sa otvorenom platformom, petorica omladinaca u farmerkama i školskim uniformama prave buku koja će definisati nastupajuću epohu. Iza njih, trojica gajdaša iz trupe Rats of Tobruk Pipe Band duvaju u mehove, prkoseći gravitaciji, ali i zakonitostima dotadašnje pop kulture.
Tog 23. februara 1976. godine, grupa AC/DC je snimila video spot za pesmu It’s a Long Way to the Top (If You Wanna Rock ‘n’ Roll). Ono što je tada izgledalo kao lucidna marketinška ideja za emisiju Countdown, danas, tačno pedeset godina kasnije, stoji stameno kao granitni spomenik u istoriji popularne muzike.
Za potpuni doživljaj: slušaj glasno dok otkrivaš priču iza legendarnog rifa
JUBILEJ JEDNE ROK HIMNE
Ova pesma, sa njihovog međunarodnog debi albuma High Voltage, bez preterivanja predstavlja egzistencijalistički menifest muzičke industrije. Tekst koji je napisao pokojni Bon Skot je brutalno iskren izveštaj o teškom putu do slave, prepunom „pljački, tuča i slomljenih kostiju”.
Značaj ove kompozicije potvrđen je 2001. godine kad je Udruženje australijskih izvođača uvrstilo i nju među deset najboljih australijskih pesama svih vremena. Ova pesma pratila je i izlazak na binu tokom jedne od novijih turneja čuvenog benda Metalika. Ipak, ono što je učinilo besmrtnom nije samo rif Angusa Janga, ima i do smelosti da se u srce hard-roka ubaci instrument koji potiče iz potpuno drugačijeg civilizacijskog registra – gajde.
AC/DC: GLOBALNI FENOMEN I SRPSKI „VISOKI NAPON”
Uticaj grupe AC/DC na svetsku muzičku scenu je nemoguće preceniti. Dok su drugi bendovi eksperimentisali sa psihodelijom, simfo-rokom ili kasnije elektronikom, AC/DC je ostao veran svojoj „religiji sa tri akorda”. Njihov minimalizam je zapravo vrhunska disciplina, a oni su dokaz da je iskrenost moćnija od svake virtuoznosti.
U Srbiji, kult ovog benda ima posebnu dimenziju. Za generacije koje su odrastale u socijalističkoj Jugoslaviji, AC/DC je bio sinonim za glasno odbijanja da se savije kičma pred bilo kim. Njihova muzika se zato ovde nikada nije doživljavala kao „uvoz iz inostranstva”, bila je deo urbanog folklora.
Vrhunac te iskonske veze dogodio se 2009. godine na njihovom velikom koncertu u Beogradu. Bez preterivanja, to nije bila obična svirka – bilo je hodočašće. Videti decu od desetak godina, tinejdžere i veterane od šezdeset kako zajedno skaču, potvrda je da AC/DC govori univerzalnim jezikom koji Srbi odlično razumeju – jezikom prkosa i dostojanstva „poštenih šljakera”. Angusov manični ples pod visokim naponom u direktnom je dosluhu sa dinarskim temperamentom koji organski ne trpi lažne autoritete.
GAJDE: INSTRUMENT KONTINENATA I EPOHA
Kad je Bon Skot odlučio da svira gajde u ovoj pesmi, iako zapravo nije znao da ih svira pre snimanja, nego je savladao osnove uz pomoć pomenutog orkestra, on je nenamerno izazvao kratki spoj sa dalekom prošlošću.
Gajde su najčešće pogrešno doživljavane kao isključivo škotski instrument. Međutim, istorija ovog instrumenta je fascinantna studija o ljudskim migracijama i kulturnoj razmeni. Prvi tragovi instrumenata sa mehom sežu do antičke Grčke i Rima (rimska tibia utricularis), a veruje se da su prethodnice stigle sa istoka.
Gajde su istinski globalni instrument. Od škotskih Great Highland gajdi, preko irskih uilleann cevi, do galicijskih gajti, ali i širom balkanskog poluostrva gde su takođe jedan od najstarijih i najvažnijih instrumenata. Bile su prisutne na dvorovima, ali i na seoskim zborovima. Ukorenjene su u više srpskih podneblja i poznate su kao erske, banatske, svrljiške ili zaplanjske.
Teorijski posmatrano, gajde su instrument sa „burdonom”, odnosno dubokim tonom kao na orguljama. Taj konstantni, pozadinski ton koji se čuje kroz melodije, stvara specifičnu vrstu zvučnog zida koji je vrlo sličan distorziranom zvuku modernih pojačala. Možda se upravo tu krije tajna zašto su se gajde tako savršeno uklopile u zvuk AC/DC-a. One su „prvobitni sintesajzer”, instrument koji proizvodi snažan zvuk trajanja, baš kao i dobar rif.
TAČKA NA LATINIČNO „I” – ZAŠTO JE OVAJ JUBILEJ VAŽAN?!
Pedeset godina nakon što je kamion protutnjao Melburnom, svet se promenio do neprepoznatljivosti. Muzika se danas uglavnom konzumira kroz algoritme koji nam „sugerišu” šta da volimo, a spotovi se snimaju skupim CGI efektima i „generišu” veštačkom inteligencijom. U tom svetu „savršenih” piksela, AC/DC i dalje stoji kao savršena nesavršenost jer … kad čujete doboš i prvi ton gajdi u It’s a Long Way to the Top, sve moderno, nabudženo hiljadama filtera, u najvećoj meri ipak deluje malokrvno.
Ovaj jubilej zato iznova dokazuje da koreni nisu klupko isprepletanih žica, nego akumulator koji odbija da se isprazni. Da li su koreni u bluzu sliva Misisipija, ili u drevnom instrumentu od kozje kože i drveta podno Suve planine, na koncu i nije bitno. Međutim, ono šta jeste važno je iskrenost kad se zvuk pretače u emociju koja može da pokrene masu. Gajde u rok muzici jesu bile smeli eksperiment, ali su i odličan podsetnik da je muzika koju danas zovemo „hard-rok” zapravo savremena evolucija ritmova koji su zabavljali promrzle ljude okupljene oko vatre.
Dok AC/DC i dalje tutnji planetom, u Srbiji i dalje prepoznajemo taj zvuk kao svoj. Jer, bilo da je u pitanju banatski gajdaš na seoskoj slavi ili Angus Jang na stadionu, poruka je ista: put do vrha jeste dug, putovanje još duže, ali dok god imamo muziku koja nam „prostruji” kroz vene, vredi svakog pređenog milimetra. Jedini Olimp je onaj na kojem se osećamo živim.
Pojedini pronicljivi tumači poezije s pravom vjeruju da kada se upokoji autentični pjesnik da se tada sa njegovom dušom kanonizuje i pretvori u jedno novo sazvježđe čitav njegov pjesnički svijet. Ovih dana smo upravo ispratili na vječni počinak jednog takvog autentičnog savremenog lirskih pjesnika, Tomislava Marinkovića.
Od samih početaka književnog stvaranja, u osmoj i devetoj deceniji HH vijeka, poeziju je doživljavao kao čin samospoznavanja, kao način prepoznavanja bića svijeta u sebi, svijeta nad sobom i svijeta oko sebe, a pjesnički jezik, riječi i figure tog jezika, razumijevao je kao izraz stvaralačkog nadahnuća, kao logos postojanja i svekoliko putovanje do izvora tog samospoznavanja.
Takvu vrstu tragalačkog pjesničkog iskušenja pronalazimo u svim objavljenim knjigama Tomislava Marinkovića: Dvojnik (1983), Izvesno vreme (1985), Stihovi (1991), Sumnja u ogledalo (1996), Škola trajanja (2003), Svet na koži (2007), Običan život (2011), Nevidljiva mesta (2015), Večito sada (2018), Šta o nama misle anđeli (2024). U poetičkom smislu veoma im je bliska i Marinkovićeva knjiga priča Putovanje u orahovoj ljusci (2017).
Kako smo već istakli, poezija za Tomislava Marinkovića počiva na otkrivanju vidljivih i nevidljivih mesta u svijetu izvan nas, kao i u svijetu duboko uronjenom u nama, ali i svijetu koji je iznad nas u onim vječnim i nepropadljivim metafizičkim prostorima. Takav poetički pristup je na kreativan način možda najviše došao do izražaja u jednoj od njegovih najboljih zbirki pjesama Nevidljiva mesta.
Marinković kao pjesnik snažno je zastupao vjerovanje da je svijet zasnovan na ukrštaju vidljivog i nevidljivog, tamo gdje se „jasno sa nejasnim spaja”, te da se u tim prostorima podjednako iskazuju lijepo i ružno, tragično i komično, srećno i nesrećno, svijetlo i tamno, dokazano i nedokazano. Pisanje pjesme je trenutak kada želimo da zapišemo ono što je misao već upisala u pjesnikovo srce.
Pjesma predstavlja povjerljivi dijalog sa samim sobom, ali i svijetom oko nas, te svijetom nad nama. U tom razgovoru podjednako važno mjesto pripada i čitaocima, pogotovo onda kada su čitalački pogledi bliski sa pjesnikovim duhovnim vidicima. U tim tačkama podudaranja ukrštaju se vidljiva i nevidljiva mjesta svijeta poezije sa svakodnevnim životom, ali i svijetom prošlosti i sadašnjosti.
Otuda, nastanak pjesme nije nikakva varka, a podjednako počiva na šapatu neke „daleke zvezde”, na sumnjičavom istraživanju „nestvarnih oblina neba”, kao i na poniranju „u neraspoznatljiva polja ogrnuta tminom”.
Rodno mjesto lirskog pjesnika nalazi se u prostorima nevidljivog, u danima ispunjenim „smolastom maglom”, jer pjesnikovo „unutrašnje oko” sluti i osjeća bolje i dalekovidije od bilo kod drugog čula. U tome se nalazi ona pjesnikova „lozinka za odgonetanje večnosti”, ali i put da se nepjesničkoj svakodnevici vrati smisao duhovnosti i umjetničke ljepote, te da se makar i na trenutak dopre do istine ljudskog bića i svijeta u kojem postoji, do smisla postojanja i stvaranja.
Otuda u Marinkovićevom lirskom jeziku iznova vaskrsava značaj pjesničke funkcije jezika sa složenim značenjima i mogućnostima koje taj jezik nosi. Jezik je božanskog porijekla, kao što je i porijeklo poezije utemeljeno u metafizičkim prostorima, a riječ kao materijalizovani vid jezika nalazi se u temeljima ljudske civilizacije. Otuda pjesnik posjeduje moć nemuštog jezika pomoću kojeg razgovara sa materijalnim i nematerijalnim svijetom, sa bićima i stvarima, mjesecom i travom, oblacima i kišom, kamenom i cvijetom, sa čitavim spoljašnjim i unutrašnjim svijetom koji je ispunjen brojnim tajnama.
U najnovijoj zbirci pjesama Šta o nama misle anđeli taj put lirske samospoznaje okrenut je prevashodno prema metafizičkim prostorima i razotkrivanju tajni svijeta koji se nalazi „nad nama”, koji predstavlja osnovu oblikovanja i postojanja ljudskog bića, a iznad svega njegovih emocija i misaonih potencijala, kao i svekolikog umjetničkog nadahnuća.
To su duboko oduhovljeni pjesnički tekstovi u kojima raspravlja o postojanju i nepostojanju čovjeka na zemlji i njegovoj vezi sa kosmičkim horizontima. To su razmišljanja koja pjesnika i njegove čitaoce vode u ono vrijeme i na one granične prostore koji su smješteni između zemaljskog i nebesnog, kao i između materijalnog i duhovnog utemeljenja.
U Marinkovićevom lirskom hronotopu upravo onda kada smo suočeni sa anđelima započinjemo da svodimo sve naše životne račune. To je onaj trenutak kada osjećamo viši nivo prepoznavanja bića, onda kada sunce zaspi, kada vjetrovi zastanu, kada trava prestane da raste, kada presahnu svi naši izvori i prestanu da teku sve naše vode, kada se utišaju svi okeani i kad, njegoševskim jezikom rečeno, „vrijeme prestane da ratuje sa vječnošću”. To je ono mjesto gdje se otvaraju metafore svih naših stihova, gdje počinju, rađaju se i uskrsavaju značenja svih naših riječi, to je ona prapostojbina u kojoj se poezija stapa sa vječnošću.
Poetičke sinteze Tomislava Marinkovića na lijep način su uspostavljene i u njegovim objavljenim knjigama izabranih pjesama: Putovanja kroz blizine (2013), Izdvojene tišine (2016), Izabrane pesme (2019) i Duge senke iza trenutaka (2021). Pogled na književnost i kulturu čitanja na originalan način odslikava i njegova knjiga najljepših priređenih priča i pjesama o biljkama i prijateljstvu Pisac u vrtu (2016).
Poezija mu je prevođena na više stranih jezika, a dobitnik je nekih od najvećih pjesničkih nagrada koje se dodjeljuju za stvaralaštvo na srpskom jeziku: „Branko Miljković”, „Miroslav Antić”, „Vasko Popa”, „Zaplanjski Orfej”, „Vladislav Petković Dis”, „Desanka Maksimović” i „Stevan Raičković”, a neposredno pred upokojenje dobio je i nagradu „Drainac” u Prokuplju.
Marinković je svakim stihom i svakom pjesmom nastojao da povrati onaj autentični smisao pjevanja i umjetničkog stvaranja. Vjerovao je da se samo tako može oduhoviti raščovječeno biće savremenog čovjeka, vaskrsnuti mu vjera i nada, a zatim ga uputiti u puni smisao postojanja i stvaranja.
Sve to iznova potvrđuje vrijednosti njegovoga pjesničkoga djela, kao što se i na sasvim dostojan način Marinkovićevo pjesništvo, sada kad je nastavilo svoj novi život bez fizičkog prisustva svoga tvorca, trajno svrstalo u niz velikih sazvježđa srpske poezije.
IZBOR IZ POEZIJE TOMISLAVA MARINKOVIĆA
Taj trenutak
Ovde trenutno vlada mir. Ispijam ga s vinom ispod naherene Moneove reprodukcije u restoranu koji je tačka oko koje se okreće grad.
Legije krilatih tanjira i čaša očekuju napad gladnih službenika koji se vraćaju s posla. Konobari još jednom proveravaju sjaj izglancanog escajga koji je spreman za borbu unapred izgubljenu.
Iza prozora, pred zapanjenim očima ulice, već uveliko traje rat. Automobili su borbena vozila koja nadiru prema razoružanoj vojsci pešaka, duboko porinutih u svoje paučinaste misli.
Smrt mora da opravda razloge svoje dvadesetčetvoročasovne budnosti. Ugovor sa sudbinom joj dopušta da može da bira lekarske izveštaje s lica nesreće: infarkt u sali za ručavanje, ili kvar na kočnicama samo desetinu metara ispred pešačkog prelaza.
U svakom trenutku treba imati sreće, ali i biti svestan granica njenih natprirodnih moći.
Ne mogu da zaustavim neobuzdano okretanje grada i utišam motore na njegovim bulevarima, ali bliži se kraj dana, počinje svečanost zalaska sunca iznad reke koja dostojno može da zameni sliku velikog majstora impresionizma, i stvori privid da sam srećan.
Kamenička ulica
Kao pred kapijama provincijskih gradova, u podnožju Kameničke ulice vreme naglo usporava hod. S kratkog povoca kosmosa, otrgao se zimski dan i ceo grad, bez borbe, brzo osvaja sumrak.
Poput robe prodavaca starudije na kaldrmi – koju niko nije hteo da kupi, moji snovi ovde ne vrede ništa. Sa svih strana odzvanjaju jadikovke i nade na jezicima migranata, u strmoj ulici koja je njihov moreuz između dva sveta, nejasne svetlosti i napuštenih teritorija tame koje se još uvek nazivaju domovina.
Obasipan hladnim poljupcima košave, zamišljam vatrice uspomena, grejem se na njihovim plamičcima apstrakcije. Ulica se penje ispred mene, kao sopstveni verni falsifikat koračam za njom. Stvarnija od mene je moja povijena senka, njoj su oči zatvorene ali nepogrešivo odgoneta, kao slepi pesnik soneta, magične formule života i poezije.
Nadnet nad jednom pesničkom knjigom
„Drugog kraja sveta neće biti.” Česlav Miloš
Ne bih želeo da budem očevidac smaka sveta, da vidim osam milijardi pojedinačnih smrti, ljude koji se penju uz poslednji zrak sunca na zajedničko nebo izbrazdano prugama bivšeg plavetnila.
Radije bih upoznao svoju smrt koja me od rođenja prati kao senka, davajući svakoj stvari izraz uzaludnosti ili preteranog radovanja. Zamišljam je veseliju nego što bi iko mogao da pretpostavi, bešumno ulazi u sobu i bez uvoda počinje da peva: Happy birthday to you!
Pokušavam da se prisetim pitanja koja sam za nju smišljao celog života, međutim, sva brzo blede i nestaju kao farovi u magli, reči sagorevaju na hladnom plamenu uma, jer nema šta da se razume, nema šta da se razume.
Završilo se ili počelo
Goranu Petroviću
Da li se nešto tek završilo, ili počelo? Pesnici i filozofi dugo bi se prepirali postoji li od toga veća tajna. Ali razmena između januarskog dana i božanske svetlosti je obavljena. Život je u žurbi presvukao kostim i odjurio dalje.
Sada treba pronaći kutak u prepunoj sali biblioteke, pod svodovima od izbrušenih oblaka, i sve knjige napisati ispočetka. Novim jezikom ispričati šta je, zapravo, bio život. Možda, neodređenog trajanja jedan dan. Ili karta za putovanje u sva vremena.
Ne mogu da sudim jer ne znam, samo nagađam u rastrojstvu zimske večeri. Onaj ko je otputovao beskrajno daleko sa sobom je poneo i to znanje.
Niko
U tvojoj sobi sumrak noktima tiho nagriza stvari. Koraci ispod prozora, bez putokaza, nalaze prolaz u nevidljivi život.
Dok vrtiš neposlušan uvojak kose, na sličan način i svet se premotava. Neko ponovo ulazi u tvoju dušu s koferom punim isplakanih metafora. Ljubav peče kao zeleni plamičci koprive.
Tihi trenuci caruju, smeši se mesec nad gradom i budno motri na omađijani svet. Ti ne primećuješ to. Čitaš. „Ah, kako očajanje u pesmi može da prija“, kažeš.
Ja sam Niko. I sve ti ovo govorim da upamtiš: Moraš sama otkriti formulu koja poništava bol.
Oslušni vetrić u lišću pored prozora. To sam ja. Poslušaj tišinu dok između zidova raste noć. Neko je u njoj i sluša tvoje disanje.
Ja sam tišina
Život ispunjen nostalgijom za životom. Ljubav ne prestaje da krči put ka drugoj ljubavi. Na poslužavniku vremena, sve je u svemu, ništa ne živi samo za sebe. Ja sam tišina i živim u drugima. Morao sam da zaboravim ko sam, svoje ime, jezik i svoju patnju. Tvojim prstima dodirujem stvari. Tvoj glas čujem na svakom mestu. Ali ostajem nem kao drveće na mesečini – i u meni odzvanja nečija neopisiva radost.
Bežeći od reči
Bežeći od reči kojima su ispunjene knjige, i od reči koje uglas izgovarahu drugi, prekoračujemo pragove pruge i hitamo stazom prema restoranu.
Kao nešto što se podrazumeva, s krošnji topola opada zavelo lišće, posuvraćeni talasi svetlucaju i tiho zapljuskuju obalu reke, gradeći i poništavajući sopstvenu sliku.
Posle sajamske vreve, sedimo sami, sami sa svojim rečima. Čudno svesni novog žamora što ispunjava svaki kutak, i brzog širenja topline tečnosti kroz naša tela.
Ti ispisuješ posvetu na zaklonjenoj stranici i pružaš mi knjigu Amira Ora, knjigu krcatu rečima.
Može li se pobeći od reči, poželeh da te upitam.
Umirila me pomisao da reči su radoznale kao deca, i da su svuda gde postoji svet. Na svakom mestu, u svakoj čestici vremena. Čak i kad opada lišće, čak i kad zaćutimo da bismo čuli njihov šum.
Svakog dana
Svakog dana pomalo se umire. Korak ka smrti je lak, oblaci čisti nad iluzijom življenja.
Pitanje smisla ne rešava samo čovek, već kobac u letu iznad zasejanog polja, pčela u košnici s medom,
patka što gnjura za ribom kroz modrinu jezera, a posle se puši raskomadana u tanjiru.
Tačka
Pomereno iz tačke A u tačku B, leto u šapatu kedrova u mom dvorištu. U poderanoj svili predvečerja. U zapitanosti koja ne traže odgovore već britku tišinu ćutanja. Leto u ružama na suncu što razređuje njihovu lepljivu krv u žilama. U oživljenoj slici koja se događa iza oka. Leto u ubrzanju popodneva i nemoći da se kažu toliko očigledno istine. Leto u senci ne dužoj od ženskog stopala. U trenutku kad snovi od univerzalnog mraka otkidaju samo moj mrak i bude me, leto u tački između mog srca i samoće.
Obeležavanje 150. godišnjice rođenja Konstantina Brankušija 2026. godine nije samo veliki kulturni jubilej za Rumuniju, ovo je trenutak kad svetska javnost ponovo otkriva čoveka koji je iz temelja promenio način na koji vidimo i doživljavamo prostor umetničkog stvaralaštva.
Kao „otac moderne skulpture”, Brankuši je uspeo da sprovede svoju tihu revoluciju, ostvarujući težnju da iz hladnog kamena i polirane bronze oslobodi to što su mnogi nazivali „suštinom stvari”.Njegov put od anonimnog dečaka sa pašnjaka na padinama Karpata do verovatno najistaknutijeg vajara 20. veka predstavlja jednu od najneverovatnijih umetničkih odiseja.
Beskrajni let njegove ptice nadahnuo je srpskog kompozitora i pijanistu Dejana Ilijića da stvori svoje prvo delo za simfonijski orkestar – svitu koja će biti premijerno izvedena u Krajovi, gradu koji je za Brankušija predstavljao propileje u svet umetnosti.
Zvanična najava koncerta: „Bird in Space / Pasărea în Văzduh”
Između narodnog duha i moderne čistote
Konstantin Brankuši rođen je 19. februara 1876. godine u malom rumunskom selu Hobica, u regiji Oltenija, nekada poznatoj pod imenom Mala Vlaška. Njegovo detinjstvo bilo je sve samo ne lako. Već kao sedmogodišnjak čuvao je ovce, ali nekako baš u toj samoći na nepreglednim pašnjacima dok je hodao za svojim stadom počeo je i da stvara, da rezbari prve predmete u drvetu, koristeći drevne veštine prenošene generacijama.
Ovaj intuitivni, detinji kontakt sa drevnim ostaće njegov temeljni pristup čak i kad kasnije bude stvarao najistančanija dela u Parizu. Njegovo obrazovanje počelo je u Umetničko-zanatskoj školi u Krajovi, gde je sam napravio čak i violinu kako bi dokazao svoj neprikosnoveni talenat, a kasnije se nastavilo u Bukureštu.
Ključni preokret u njegovom životu dogodio se 1904. godine. Prema legendi koju je sam ispredao, Brankuši je iz Rumunije do Pariza išao peške – putem dugim preko dve hiljade kilometara koji je zapravo bio svojevrsna inicijacija u svet zapadne avangarde.
U Parizu je brzo skrenuo pažnju velikog Ogista Rodena. Međutim, nakon samo dva meseca rada u Rodenovom studiju, Brankuši donosi životnu odluku i napušta majstora, izgovarajući čuvenu rečenicu: „Ništa ne raste u senci velikih stabala”.Bio je to početak njegovog samostalnog puta ka apstraktnoj čistoti i odstranjivanju svega suvišnog.
Potraga za suštinom: Filozofija nevidljivog
Brankušijeva filozofija stvaranja bila je duboko ukorenjena u verovanju da umetnost ne treba da imitira spoljašnji izgled prirode, nego njen unutrašnji princip: „Ono što je realno nije spoljašnja forma, već je realna samo suština stvari”, često je to ponavljao, odbacujući optužbe da je njegov rad „apstraktan”.Smatrajući svoje stvaralaštvo zapravo za izraz čistog realizma, jer mu je uspevalo da dopre do samog jezgra predmeta.
Tome ponajbolje svedoči serija skulptura „Ptica u prostoru” (L’Oiseau dans l’espace), kojoj se vraćao gotovo dve decenije, klešući petnaest različitih oblika u mermeru i bronzi. U ovim delima nema krila, nema kljuna ni perja. Postoji samo elegantna, izdužena linija koja preseca vazduh, pronoseći nadanjujuću ideju poleta, brzine i stremljenja ka nebesima.
Njegov koncept „direktnog klesanja” bio je još jedan čin prkosa akademskim pravilima. Umesto da napravi model u glini koje bi kasnije pomoćnici pretočili u kamen, Brankuši je sam ulazio u dijalog sa materijalom, verujući da materija mora da nastavi svoj sopstveni život isključivo pod rukom umetnika kao iskonskim alatom.
Ta duboka duhovna veza sa predmetom stvaranja dovela je do nastanka pojedinih najznačajnijih dela 20. veka, poput „Poljupca”, „Uspavane muze” i njegovog najuzvišenijeg javnog spomenika – Ansambla u Targu Žiju, koji je 2024. godine UNESKO uvrstio na listu svetske kulturne baštine.
Suđenje koje je promenilo istoriju umetnosti
Ipak, u istoriji moderne kulture, Brankušijevo ime ostaće zauvek vezano za jedan od najneobičnijih sudskih procesa: Brankuši protiv Sjedinjenih Američkih Država. Sve je počelo 1926. godine kad je jedna od postojećih verzija skulpture „Ptica u prostoru” stigla u Njujork za potrebe izložbe koju je organizovao njegov prijatelj Marsel Dišan.
Prema tadašnjim američkim zakonima, umetnička dela bila su oslobođena plaćanja carine. Međutim, carinski zvaničnici su ostali, malo je reći, zbunjeni pred vitkim komadom polirane bronze. U njihovim očima, to nije bila ptica.
Zbog svog „neprepoznatljivog” izgleda, skulptura je klasifikovana kao „utilitarni metalni predmet”, odnosno predmet za svakodnevnu upotrebu sličan „kuhinjskom priboru ili bolničkoj opremi”, i oporezovana sa 40% svoje vrednosti. Brankuši je odbio da plati carinu, smatrajući to bezobrazlukom i uvredom za umetnost, i pokrenuo je tužbu.
Proces koji je vođen od 1927. do 1928. godine bio je po svemu nadrealan. Advokati vlade su pokušavali da dokažu da je objekat „previše apstraktan” i da predstavlja „zloupotrebu skulpturistike”. Postavljali su pitanja nalik: „Ako biste ovo videli u šumi, da li biste pucali u to?”, na šta su svedoci odbrane, redom vodeći kritičari i umetnici, odgovarali da ime dela nije važno, već estetski užitak i harmonija koju ono izaziva kod posmatrača.
Sudija Dž. Vejt je 1928. godine doneo istorijsku presudu u korist Brankušija, priznavši da se pojavila „nova škola umetnosti” koja koristi apstraktne forme da prikaže ideje. Ova presuda je zauvek izmenila pravnu definiciju umetnosti u Sjedinjenim Američkim Državama, čime je direktno omogućeno modernizmu da konačno „pređe granicu” i postane priznat deo opšte kulture. Brankuši je pobedio birokratiju svojim nepokolebljivim verovanjem u istinitost oblika.
Konstantin Brankuši: „Otac moderne skulpture”
Od bronze do svite: Vizija Dejana Ilijića
Vek kasnije, taj isti „let” i borba za umetničku slobodu pronašli su odraz svog lika u muzici. Dejan Ilijić, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pijanista i frontmen niške čuvene grupe EYOT, svoju dosadašnju karijeru kruniše svojim prvim velikim orkestarskim delom inspirisanim upravo Brankušijevim nasleđem.
Ilijićev lični susret sa velikanom počeo je u Parizu, u centru „Pompidu”, tamo u čudnovatoj zgradi preko puta Srpskog kulturnog centra, gde je prvi put video Brankušijeve skulpture u vreme neposredno pred jedan od svojih koncerata.
Drugi presudan momenat dogodio se u samoj Krajovi, u junu 2025. godine, tokom njegovog solističkog nastupa u Muzeju umetnosti. Upravo tada, istražujući priču o suđenju Brankušija sa američkom carinom, Ilijić je osetio duboku vezu sa umetnikom koji je pre jednog veka branio slobodu stvaralaštva.
„Nijedan umetnik na ovom svetu ne može da ostane ravnodušan na gest umetnika koji se borio protiv konformizma i neznanja,” svedoči Ilijić: „Brankuši je za mene uzor umetnika – borca.”
Svita pod nazivom: „Bird in Space / Pasărea în Văzduh” predstavlja muzičku metamorfozu Brankušijevih principa. Iako je prvobitno zamišljena u tri stava koji opisuju samo suđenje, Ilijić je kasnije proširio delo kako bi ocrtao i samu Brankušijevu ličnost.
Kompozicija se sastoji od sedam stavova: Konstantin; Poljubac; Măiastra; Preko Atlantika; „Ali, da li je ovo umetnost?”; Ptica se uzdiže u prostor; „Jedna je stvar videti daleko, a druga je stići daleko”.
Kroz ovu muzičku novelu, Ilijić majstorski spaja svoj prepoznatljivi minimalistički izraz, tradicionalne zvukove jugoistoka Evrope, sa bojama pariske avangarde s početka 20. veka i prepoznatljivim „dodirom Balkana” po kojem je i poznat širom zemljinog šara.
Svetska premijera u Krajovi: Poklon velikanu
Izbor Krajove za mesto svetske premijere ovog dela nosi snažnu simboliku. Filharmonija „Oltenija”, institucija sa tradicijom koja datira još iz vremena kad je mladi Brankuši tek počinjao svoj put, biće domaćin ovog događaja sutra, u četvrtak 19. februara 2026. godine. Datum nije slučajan – to je tačno na dan kad se navršava 150 godina od Brankušijevog rođenja.
Ovaj koncert predstavlja deo globalnog slavlja: „Brankuši 150”, koje obuhvata istovremene događaje na šest kontinenata, od Bukurešta i Rima do Šenžena i Kaira. Izvođenje Ilijićeve svite u srcu Oltenije zapravo je simbolični povratak „Ptice” svojim korenima, ali u obliku koji nadilazi vizuelno. Dok je originalna skulptura morala da se brani pred sudijama u Njujorku, Ilijićeva muzika dolazi u Krajovu da slavi tu teško stečenu slobodu stvaranja.
Suština oblika i beskrajni let zvuka
Brankušijevo nasleđe dokazalo je da umetnost nikada nije završena, niti zatvorena u određeni kavez materijala. Ona je eter koji se pretače iz kamena u bronzu, a iz bronze u muzičke note. Kad se ove 2026. godine svet bude okupio da proslavi njegov jubilej, to nikako nije samo sećanje na jednog vajara, nego slavljenje same ljudske potrebe da se dopre do suštine.
Za Dejana Ilijića, ovaj poduhvat je povezivanje tradicije i moderne, između balkanskog nasleđa koje obojica dele i univerzalnog jezika umetnosti koji ne poznaje ni granice ni carinarnice. Te večeri u Krajovi, publika će imati priliku da zatvori oči i, vođena zvucima simfonijskog orkestra, konačno ugleda „Pticu u vazduhu” u njenom najčistijem letu i nevidljivom obliku. Brankušijev beskrajni stub time dobija svoj muzički oblik, dokazujući da let koji je počeo u jednom rumunskom selu pre vek i po još uvek traje, na visinama većim nego ikada.
Božo Lovrić jedna je od onih gotovo filmskih figura naše kulturne istorije čija biografija spaja mediteranski temperament Splita, srednjoevropski duh Praga i duboku nacionalnu i institucionalnu lojalnost prema srpskim kulturnim centrima u Novom Sadu i Beogradu. Iako danas često prekriven zaboravom, Lovrić je u svom vremenu bio nezaobilazan književni i diplomatski most koji je južnoslovensku kulturu predstavljao Evropi, ali i koji je svojim radom unutar Matice srpske i vodećih srpskih časopisa jasno trasirao svoj književni i identitetski put.
Rođen u Splitu 24. decembra 1881. godine, Božo Lovrić je pripadao generaciji koja je svoje intelektualne temelje gradila na međi dva veka, u atmosferi političkog previranja i književne secesije. Nakon završene klasične gimnazije u Splitu 1900. godine, njegov put se grana ka Beču, Inzbruku, Gracu i Zagrebu, gde studira pravo. Ipak, Lovrić nije bio čovek paragrafa, već čovek stiha i slike. Njegova rana faza stvaralaštva, obeležena zbirkama Iris (1902) i Hrizanteme (1904), uvodi ga u svet moderne pod jakim uticajem italijanskog estetizma i Gabrijela D Anuncija.
Ovi rani radovi, prepuni floralne simbolike, boja i mirisa, predstavljaju vrhunac lirike secesije na južnoslovenskom prostoru. Lovrićeva poezija iz ovog perioda je dekorativna i senzualna, ali istovremeno nagoveštava stvaraoca koji se ne plaši da istražuje granice jezika. Godine lutanja Evropom u društvu književnika Josipa Kosora (1907–1911) dodatno su proširile njegove vidike, čineći ga istinskim kosmopolitom koji će Dalmaciju uvek nositi kao svoju primarnu metaforu sveta.
Matica srpska kao književno utočište
U znaku velikog jubileja – 200 godina od osnivanja Matice srpske – ime Bože Lovrića pojavljuje se kao svetli primer intelektualca iz primorskih krajeva koji je ovu instituciju smatrao svojim duhovnim središtem. Već od 1908. godine, Lovrić postaje saradnik Letopisa Matice srpske, doprinoseći časopisu svojom prozom i književnom kritikom. Njegovo prisustvo u Letopisu nije bilo sporadično; saradnju nastavlja i decenijama kasnije, 1930. godine, kada iz Praga šalje tekstove koji povezuju češku i srpsku kulturu.
Posebno poglavlje čini njegova veza sa Maticom srpskom u Dubrovniku. Ova institucija, osnovana zadužbinom Konstantina Vučkovića sa ciljem negovanja srpske kulture među katolicima Primorja, prepoznala je u Lovriću autentični glas koji zaslužuje podršku. Tako je 1912. godine, u prestižnoj ediciji „Mala biblioteka Matice srpske”, objavljena njegova značajna drama Dugovi. Ovo delo, koje su kasnije srpski izdavači štampali kao fototipsko reizdanje, postavilo je Lovrića u sam centar tadašnjeg srpskog književnog kanona, zajedno sa Ivom Vojnovićem i Ivom Ćipikom.
Srpski književni glasnik i beogradska elita
Paralelno sa Maticom, Lovrić gradi reputaciju u Beogradu kao jedan od najredovnijih saradnika Srpskog književnog glasnika. Njegov rad u ovom listu obuhvata impresivan vremenski raspon: od predratnih godina (1905–1914), preko prvih godina zajedničke države (1921, 1924, 1926), pa sve do samog predvečerja Drugog svetskog rata (1936–1939).
U „Glasniku”, pod okriljem Bogdana Popovića i Jovana Skerlića, Lovrić nije bio samo pisac beletristike, već i oštar kritičar i kulturni posrednik. Njegovi eseji o muzici, pozorištu i likovnim umetnostima, objavljivani i u časopisima Misao i Život i rad, direktno su oblikovali ukus tadašnje beogradske publike. Posebno je zanimljivo njegovo pisanje o Betovenu i muzičkoj teoriji, kojim se izdigao iznad amaterskog pisanja o umetnosti, težeći ka stručnosti i modernosti.
Susreti sa velikanima: Bukovac, Konjović i Meštrović
Lovrićeva biografija je neraskidivo isprepletena sa sudbinama najvećih umetnika epohe. Kao mladić u Splitu, bio je deo boemskog kruga koji su činili slikar Emanuel Vidović i vajar Ivan Meštrović. Iz tog perioda sačuvana je antologijska fotografija iz 1904. godine, svojevrsni „dramolet”, na kojoj elegantni Lovrić „modelira” portret Ante Katunarića dok mu Meštrović i Vidović poziraju.
Njegova uloga u životu Vlaha Bukovca bila je još direktnija. Upravo je Božo Lovrić bio urednik prvog izdanja Bukovčeve autobiografije Moj život u Zagrebu 1918. godine. Ova saradnja je, međutim, izazvala veliku polemiku. Književnik Marko Car je 1924. godine, priređujući Bukovčev rukopis za izdanje Srpske književne zadruge na ćirilici, oštro kritikovao Lovrića, tvrdeći da je svoj redaktorski posao shvatio „suviše slobodno” i da je Bukovac jedva prepoznao svoje delo u Lovrićevoj verziji.
Posebnu emotivnu i umetničku vrednost ima njegovo prijateljstvo sa Milanom Konjovićem, učvršćeno u Pragu. Konjović, Bukovčev đak na Akademiji, uradio je scenografiju za Lovrićevu dramu Ulica (češ. Ulice) u Švandlovom pozorištu početkom dvadesetih godina. Kao trajni spomenik ovog prijateljstva, u Galeriji „Milan Konjović” u Somboru čuva se Lovrićev portret iz umetnikove čuvene „Plave faze” (1929–1933), u kojoj boja postaje bitan element ekspresionističkog izraza.
Praška luka i evropska misija
Odlazak u Prag 1911. godine (ili prema nekim izvorima 1913) bio je prekretnica koja će Lovrića učiniti kulturnim ambasadorom prvog reda. Radeći u Ministarstvu spoljnih poslova Čehoslovačke (1919–1939), on uređuje bilten Centropress na jeziku koji se tada često identifikovao kao srpsko-hrvatski ili srpski, prenoseći najvažnije vesti iz Otadžbine u srce Evrope.
U Pragu Lovrić postaje centralna figura za sve naše intelektualce, ali i gradi veze sa svetskim imenima poput Stefana Cvajga i ruskog simboliste Konstantina Baljmonta. Baljmont je na Lovrićev podsticaj prevodio srpske narodne pesme i ciklus o Kraljeviću Marku, dok je za Lovrićevu dramu Sin (češ. Syn) napisao nadahnut predgovor pod naslovom „Planinski izvor”, koji je docnije objavljen u beogradskom časopisu Život i rad.
Od secesijskog sna do ekspresionističkog krika
Književno stvaralaštvo Bože Lovrića prošlo je kroz dramatične preobražaje. Zbirka Sveto proljeće (1915) označila je njegov definitivni raskid sa strogim oblicima soneta i prelazak na slobodan stih, najavljujući prodor naturalizma i ranog ekspresionizma. Njegovi kasniji romani, poput Mora (1926) i Neodoljive mladosti (1929), fragmentarne su i lirske povesti prožete dubokom melanholijom i autobiografskim sećanjima na Dalmaciju.
Roman More je posebno zanimljiv jer primorski pejzaž koristi kao okvir za sukob iskonskih sila, gde priroda direktno učestvuje u ljudskim dramama, a more i mesečina postaju „venčani kumovi” junaka. Lovrićeva proza je subjektivna i prebogata umetničkim izrazom, što je često dovodilo do nerazumevanja kod kritičara koji su težili ka tradicionalnijim formama.
Kultura Srba u Hrvatskoj: Dalmatinski Srbi
Srbin iz Dalmacije: Identitet iznad granica
Pitanje nacionalne pripadnosti Bože Lovrića je kompleksno i ne može da se svede na jednostavnu odrednicu koju mu danas daje hrvatska enciklopedistika. Lovrić je potekao iz sredine u kojoj je pokret Srba-katolika bio izuzetno snažan među intelektualnom elitom Splita i Dubrovnika. Njegovo delovanje unutar srpskih institucija, višedecenijsko pisanje za beogradske časopise i saradnja sa Maticom srpskom jasno ukazuju na to da je on srpsku kulturu osećao kao svoju matičnu luku.
Optužbe o „svojatanju” koje se ponekad mogu čuti, u slučaju Bože Lovrića gube smisao pred činjenicom da je njegovo mesto u srpskoj književnosti rezultat njegovog slobodnog izbora i dugotrajnog, predanog rada. On je bio pisac granica i mostova, koji je verovao u širu kulturnu zajednicu koja prevazilazi konfesionalne podele.
Božo Lovrić je preminuo u Pragu 28. aprila 1953. godine, ostavljajući iza sebe bogatu zaostavštinu koja je danas podeljena između Praga i Zagreba. Danas, kad se podsećamo na velikane koji su gradili Maticu srpsku, Božo Lovrić zaslužuje da bude vraćen u naš zajednički kulturni prostor. Ne samo kao splitski književnik ili praški diplomata, već kao autentični srpski glas sa Jadrana koji je čitav svoj vek posvetio istini, lepoti i slovenskom bratstvu.
Pridružite se kanalima Gledišta: • Viber | Votsap •
• BEZ REKLAMA • SA SAMO TRI OBAVEŠTENJA NEDELjNO •
• podržite naš rad simboličnom donacijom •
gledišta.srb
Политика приватности
Колачићи и приватност
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта су професионални и независни медиј посвећен квалитетном и одговорном тумачењу културних, уметничких и друштвених тема, који поштује Кодекс новинара Србије и прихвата пуну надлежност Савета за штампу.
Основни
Uvijek aktivan
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.
