Zdravko Šotra dao nam je seriju „Više od igre”, u kojoj heroji mogu biti i mladi skojevci i pripadnici „sitne buržoazije”; u kojoj su jednaki po rodoljublju momci socijalisti iz nogometnog kluba „Radnički” i kraljevski oficir Šljivić, veteran Velikog rata. Jedini negativci su izdajice svoje zemlje.
Zdravko Šotra (1933-2025) – foto: Antonio Ahel/ATAImages/PIXSELL
Nedavno je preminuo Zdravko Šotra, redatelj, ili režiser, dražom riječju, filmski i televizijski. Živio je dug, ostvaren i – preslabo rečeno – zanimljiv život. Uz ove dane nakon vijesti o Šotrinom odlasku u 93. godini, osjećam i sjećam se, sjetim se svako malo i kao gledatelj, od najranijeg djetinjstva, i poslije kao čovjek ovoga poziva, pa zaključujem nešto sasvim određeno. U mnogočemu, to lično preklapa se i s iskustvom mnogih, s masama, s čitavom kulturom zapravo, i kroz više generacija.
Bez mnogo truda i prizivanja, javlja mi se koliko mi je i koliko nam je Šotra ostavio. U rasponu od onih najveselijih, estradnih i ludičkih, „lakih” sadržaja koji su naše živote činili opuštenijim, zabavnijim i lepršavijim, do tema i motiva filmskih koji su, čak ponekad nezavisno od kvaliteta radova, išli do dubokih i spoznajnih razina, do razumijevanja nekih od najtežih i suštinskih pitanja.
Ostavio nam je davno „Obraz uz obraz” – prvi jugoslavenski televizijski „šou” s voditeljskim parom istinskih zvijezda, Gagom i Milenom – davši ionako bogatom i inovativnom medijskom i pop-kulturnom životu naše zemlje priliku da ima svoje Dika Van Dajka i Meri Tajler Mur, Lusil Bol i Desija Arnaza, Al Bana i Rominu Pauer. Da ih ima na ponos i divljenje.
REDITELj KOJI JE OBJEDINIO SVETOVE
Dao nam je „Više od igre”, seriju u kojoj je, jednako kao Felini i Kapra ranije, kao Venders i Džarmuš poslije, pokazao da je dovoljna jedna varošica, tridesetih, da pokaže čitav jedan mikrokozmos odnosa, karaktera, psihologija, likova i ideja, svijet udaljen vremenom, čitavom epohom, a silno blizak i prisan. Seriju bez koje teško da bi bilo i „Velog mista” kasnije.
Ali, važnije, seriju iz druge polovice sedamdesetih u kojoj heroji mogu biti i mladi skojevci i pripadnici „sitne buržoazije”; u kojoj su jednaki po rodoljublju momci socijalisti iz nogometnog kluba „Radnički” i kraljevski oficir Šljivić, veteran Velikog rata. Jedini negativci su izdajice svoje zemlje i suradnici okupatora.
Idemo dalje (1982)
Dao nam je i film „Idemo dalje” i seriju „Učitelj”, o vremenu neposredno poslije stravičnog rata, 1945., i uspio da se o tom teškom dobu govori najnježnijim tonom. Priča o mladom učitelju partizanu i predivnoj djeci, ima i jedini vic bez poante ispričan u našem filmu – „vic” koji ingeniozni Bata Stojković priča djeci da bi ih iz žalosti natjerao u smijeh. Bata priča, i igra, takvim načinom da djeca, mali glumci, zaista prelaze iz plača u radosno smijanje, dok su nama pred ekranima u isti čas tekle suze.
U toj je seriji i scena susreta oca, povratnika sa strašnoga mjesta, i njegove male kćeri na praznom peronu željezničke stanice gradića. Moguće da je to bio i moment kad sam shvatio koje ime ću dati svojoj kćeri, decenijama kasnije.
Dao nam je Šotra i „Igmanski marš” – s jedinom scenom gdje mi se, u vrijeme panka već i pripadajućeg mu prezira prema „svemu”, učinilo, u trenutku kad Radko Polič kaže „Ančka, zapojmo”, da ta stvar s tada i dalje proklamiranim bratstvom i jedinstvom možda nije samo parola i privid.
POREKLO, ISKUŠENJA I MORALNA DUBINA JEDNOG AUTORA
Mnogi od nas tada nisu znali (i nisu marili) da je režiser neobičnog prezimena Srbin. Ono što smo vidjeli, a kako je stario uviđali sve više, jest i da se radi o vedrom čovjeku, vickastom i zajebantu naročitog, hercegovačkog tipa. Što je to važno sad? Taj, u mladosti naočiti čovjek, s neprekidnim titrajem ironičnog osmijeha na usnama, autor koji nikad nije snimio nešto lišeno humora, svjetski čovjek, koji je osim što je bio istinski radnik, „šljaker” filma, bio bonvivan, čak pomalo i plejboj oženjen s Mis Jugoslavije, svakako uživalac života – rođen je u hercegovačkom selu, u Kozicama kraj Stoca. Trideset i osam članova obitelji Šotra 1941. godine ubijeno je i bačeno u jame.
Nakon mnogo godina, u vremena kad mračne sile već polako podižu ponovo svoje ružne glave, a užasno dijeljenje počinje, Šotra je napravio film u kojem je glavni lik Braco Gavran (igra ga nezaboravni Laušević, naravno) – ustaški sin i pripadnik ekstremne emigracije. Šotra ga je ocrtao bez karikaturalnosti, s dubokim razumijevanjem i nijansirano.
Šotra je kao dječak spašen od pokolja tako što su ga prebacili na Kosovo. A zanimljivo, njegov najslabiji film je upravo „Boj na Kosovu”. Iako rađen po scenariju velikog Ljube Simovića i apsolutnom „ol stars” glumačkom podjelom, sve je ispalo grbavo i na momente skoro diletantski. Pravdalo ga se i pravdao se prekratkim rokovima za snimanje, malim budžetom i takozvanom „ukupnom situacijom”. Nitko kao da nije htio reći da je problem bio drugdje. Ali ovdašnji glupani i jovanovićevski poluintelektualci koji ovih dana moraju zaprljati sve tako što Šotru prozivaju i mrtvoga, nikada neće shvatiti pak zašto je rekao da bi film s ovom temom snimio i danas.
POVRATAK VEDRINE
Kad je nakon toga sveopći užas počeo i jednom ipak završio, Šotra, već skoro sedamdesetogodišnjak snimio je početkom ovoga milenija najgledaniji srpski film svih vremena. Lako za to, međutim. On je shvatio, hercegovački promućurno, i poučio kulturu nečemu neusporedivo važnijem.
Ako su Britanci viktorijanskim i edvardijanskim kostimiranim dramama zavladali ponovo kinematografijom, a Francuzi spektaklima o katoličko-hugenotskim kraljevima i kraljicama – e pa imamo i mi 19. vijek, oslobođenu i novu rođenu državu, i u njoj Niš, njegove nove građane i stare zanatlije, modu po „meri Jevrope” i tursko „odelo”, džandare i učitelje, „čorbadžije” i „kujundžije”, vrele južne noći, strast, dert, ora i čočeke, ljubav čednu i putenu – i Zone Zamfirsko.
Šotra je iznurenu zemlju naučio ponovo šta su životnost, senzualnost, merak, nježan humor, ali i to da vlastito kulturno naslijeđe ne zaostaje za onima poznatijima i slavnijima. Ako oni imaju Džejn Ostin – i mi imamo Sremca.
Naslovnu kompoziciju iz filma Zona Zamfirova otpevala Snežana Spasić (1969-2020)
OBNOVITELj NARODNOG FILMA
Tako je i bilo i sa skoro svakim sljedećim. „Ivkova slava” donijela je smijeh od srca i „Nesanicu”. Naizgled naivni „Ranjeni orao” i scena gdje nezaboravni, neprežaljeni Madžgalj kao Safet Omerović pjeva „Kradem ti se” Slobodi Mićalović, na jednoj predubokoj razini učinila je više na izmirenju braće od svih uvredljivo neinteligentnih stranih NVO-a.
A „Gde cveta limun žut”, film o Albanskoj golgoti i dolasku vojske i naroda na Krf, dao je… Eh. Dao je Gagu Nikolića, trideset punih godina nakon radosti i bezbrižnosti „Obraza uz obraz”, a nakon još jedne kataklizme. Unuk redova Radonje Nikolića iz Velikog rata, na pramcu broda govori Bojićevu „Plavu grobnicu”. Kad tiho i promuklo intonira:
„Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.”
…i kad mu glas prepukne, a lice mu je Šotra beskrajno delikatno pokrio kadrom morske pučine i jednim vijencem na površini – mi smo plakali, ne znajući jedni za druge, na svim crtama globusa i u našim zemljama. I ako dotad nismo, tad smo znali kome i čemu pripadamo, odakle god bili.
Roman Saše Buđevca Ljubavi kišnih seni ovenčan je prestižnom nagradom „Miroslav Dereta” za 2025. godinu, koju dodeljuje Izdavačka kuća „Dereta” za najbolji neobjavljeni roman. Ovo delo jednog od najzanimljivijih savremenih srpskih prozaista, inače i poznatog niškog arhitekte, donosi izuzetno duhovitu i intelektualno provokativnu igru sa pojmom književne slave, autorstva i istine.
Nagrada „Miroslav Dereta” za najbolji neobjavljeni roman 2025. godine
MISTIFIKACIJA IZMEĐU SLAVE I IDENTITETA
Postavljajući književnu mistifikaciju u samo središte priče, Buđevac gradi složen i višeslojan svet u kojem se ukrštaju stvarnost i mašta, satira i metafizika. Njegov junak, povučeni prevodilac sa japanskog jezika i pisac u pokušaju, traga za „tajnom” uspeha, oblikom teksta i strategijama kojima bi mogao da ostvari svoje skrivene želje, ne libeći se da sopstveni rukopis podmetne svetski poznatom piscu koga prevodi. Taj postupak, nalik borhesovskom lavirintu, otvara pitanje autorstva, originalnosti i same suštine stvaralačkog čina.
Buđevac, u svom prepoznatljivom stilu, spaja sarkazam i nežnost, intelektualnu ironiju i gorku spoznaju o mehanizmima slave i „književne estrade”. Njegovi likovi, kritičari, urednici, čitaoci i pisci, nose tragove stvarnog sveta, ali u ironičnoj perspektivi koja svet umetnosti predstavlja kao jednu od mnogobrojnih naših sopstvenih zabluda ili želja.
Iz romana izdvajamo simbolički pasus koji otkriva Buđevčev poetički svet:
„Zmijuljaste, vrludaju radosno, iznenađene vodom i voda je iznenađena njima. Brzo te ribe-neribe, iznikle ispod dina, iznenadno napojene dobiju snagu. Čim se to desti, one požele da iskoriste blagodet kiše da se pare. Ali, gle čuda! Pustinjski okean je toliko veliki, a njih je toliko malo pa im je teško sresti se sa drugom ribom-neribom. Baš zbog toga, priroda je uredila da ta stvorenja budu bespolna. Bespolno je to dok je usamljeno.
Koliko god da su razređene u tom ogromnom prostranstvu, kad se ipak slučajno i sretnu, bila bi ogromna grehota da se sretnu dve ženke, ili dva mužjaka. Zato je promisao uredila tu stvar ovako: te ribe-neribe – niti su muško, niti žensko. Niti daju, niti primaju, a duša im je spremna i za jedan i za drugi protok-pritok životne sile. Ove živuljke imaju snagu oba sveta, jer je očigledno to jedini način da se preživi na zlom mestu. Tek kad se kojim slučajem sretnu, odluče se koja će biti koja!”
Ove „ribe-neribe” kao stvorenja između svetova i polova, mogu da se čitaju i kao alegorija stvaralačkog procesa, susreta sa onim drugim u sebi, u pokušaju da se prevaziđe usamljenost ili pronađe novi identitet.
Jednim klikom na ovu sliku poručite svoj primerak knjige kod izdavača
OD ARHITEKTURE DO PROZE – SVETOVI SAŠE BUĐEVCA
Saša Buđevac (1961, Niš) diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1984. godine. Prva književna dela objavljivao je pod pseudonimima Konstantin Keleš (Prirodni zakoni Sime krojača, NKC, 2012; drugo i dopunjeno izdanje 2014; treće 2019) i Aleks Baldman (Faking Storiz, Nais Print, 2014). Sopstvenim imenom prvi put potpisuje roman Zli fliper i njegov šegrt (Arete, 2016), a potom slede Geniza (NKC, 2018) i Trianglađani (NKC, 2020), preveden je na ruski 2022. godine. Dobitnik je brojnih nagrada za arhitekturu, enterijer i dizajn.
Promišljajući svet u kojem je slava postala vrednija od dela, Buđevac u romanu Ljubavi kišnih seni razobličava i parodira mit o njoj – književnoj slavi, pokazujući da je savremeni pisac često samo tužna senka sopstvenog glasa. Upravo u tom raskoraku između stvarnosti i mašte ovaj roman pronalazi svoj najveći smisao kao duhovita, intelektualno zgusnuta i duboko ljudska priča o potrazi za smislom u vremenu površnosti.
Čitaoci će imati priliku da se sretnu sa autorom u četvrtak, 30. oktobra, na Beogradskom sajmu knjiga, u areni Hale 1, na štandu izdavačke kuće „Dereta”, gde će Saša Buđevac potpisivati primerke svog nagrađenog romana Ljubavi kišnih seni.
Knjiga priča Bolje mesto Lene Petrović, ovenčana niškom gradskom nagradom „Slaviša Nikolin Živković”, donosi priče koje u kontrastima savremenog života traže upravo to – bolje mesto, ali ne kao geografsku ili društvenu odrednicu, već kao unutrašnje pribežište, prostor duhovnog i emotivnog oslobođenja. Autorka sa izuzetnom psihološkom oštrinom gradi svetove koji se kreću između intime i javnosti, između porodičnog i globalnog, između ljubavi i bekstva. Njeni junaci, često na ivici identitetskog rasula, svedoče o dubokoj nestabilnosti našeg doba.
Petrovićeva piše sa sigurnošću zrelog stila koji ume da zadrži ironiju i sažaljenje u istoj rečenici. Njene priče su urbane, guste, ponekad dokumentarne u realističkom sloju, ali u svom unutrašnjem pulsu lirske i nadrealne. Likovi su ljudi sa margine – emigranti, izgubljeni očevi, ćerke koje traže svoje lice u tuđem pogledu, žene koje prkosno traže svoje pravo na glas, na telo, na izbor. Dijalozi su oštri, ponekad neprijatno iskreni, kao da svaka reč donosi rizik istine koju više niko ne ume da podnese.
Knjiga priča Bolje mesto je ujedno i knjiga o bekstvu. Bekstvu iz porodice, iz zemlje, iz sopstvenog tela. Ali to bekstvo nikad nije konačno, ono je ciklično, a svaki pokušaj odlaska otkriva samo novi sloj zarobljenosti. U pričama „Zlatna groznica”, „Tranzicija” i „Spaliti svaki dokaz o bekstvu” naročito se ističe motiv odnosa roditelja i dece, muškarca i žene, domaćeg i stranog sveta. U tim sudarima, koji su ponekad bolni, a ponekad nežni do groteske, otkriva se sva dramatika savremene osećajnosti.
Simbolika je suptilna i u službi emotivnog jezgra teksta: predmeti – kutijica sa zlatom, lak za nokte, barbika, telefon, motor – postaju pomiritelji između prošlosti i sadašnjosti, između onog što se izgubilo i onog što se traži. Petrovićeva majstorski pokazuje kako banalnost svakodnevice može da se preokrene u egzistencijalnu dramu, kako se ljubav, uprkos cinizmu sveta, i dalje javlja kao jedina mogućnost iskupljenja.
Nagrada „Slaviša Nikolin Živković” dobila je u ovoj knjizi svog dostojnog laureata. Bolje mesto je zbirka koja potvrđuje da savremena srpska pripovetka ima snagu da progovori o najintimnijem i najbolnijem, bez patetike i bez straha. Za objavljivanje u izboru Gledišta izdvajamo priču „Zlatna groznica”, koja najbolje oslikava poetiku Lene Petrović – preciznu, emocionalno složenu i duboko ljudsku.
Čitate odlomak iz knjige ovenčane Nagradom „Slaviša Nikolin Živković”
ZLATNA GROZNICA
Prihvati me, Ra, pre nego što odeš
pre nego što odem,
molim se…
Nepoznati autor, 2059. p. n. e.
Parkirao sam auto ispod krošnje lipe. Buljavi mercedes E-klase, sa četiri okrugla fara koja su pouzdano blenula u puteve. Pre nego što sam izašao iz kola, proverio sam da li mi je lanena košulja izgužvana i dlanovima poravnao nabore. Stavio sam naočare za sunce na oči i uputio se prema bašti kafane iz koje je dopiralo zveckanje escajga. Seo sam za drveni sto pod crvenom tendom. Ubrzo mi je prišao visoki kelner sa podočnjacima i pitao šta ću da popijem. Rekao sam mu da čekam svoju sreću iz Njujorka. Kelner se namrštio i rekao da mu mahnem kad budem znao šta hoću. Zapalio sam cigaretu i bacio pogled na jelovnik. Vrućina mi je ubijala apetit.
Mrzim avgust, tad imam najmanje posla jer moje mušterije odlaze na letovanje. One koje ostaju u gradu traže predah u polupraznim kafićima, uzbuđenje u punim čašama. Nemaju lovu za more pa lutaju toplim ulicama i ne pada im na pamet da se voze taksijem, osim ako nisu mrtvi pijani. Odavno sam ukapirao da je taksi prevozno sredstvo za žurbu, nevreme ili bolest. Ali avgust kao da sve usporava, čak i kretanje oblaka i progresivne bolesti. Jedini spas od učmalosti su povremeni pljuskovi koji vatrogasnom brzinom spiraju dosadu sa asfalta. I njen dolazak. Zvao sam je više puta tokom prošle sedmice ali nije se javljala. Onda je u pet ujutro poslala SMS poruku i predložila da ručamo u kafani „Stara Hercegovina”.
Pojavila se desetak minuta kasnije. Imala je veoma kratku kosu, kao dečak. Zelene oči su joj zablistale. Pomislio sam kako se prolepšala otkad živi u Americi. Kad je bila mala, želeo sam da izgleda kao dama, ali ona nije podnosila punđe, haljine i lakovane cipele, htela je da liči na mene. Jedno vreme je čak pričala o sebi u muškom rodu i tvrdila da nikad neće obući venčanicu. Tog avgusta, nosila je belu majicu sa nečitkim natpisom i plave bermude. Bilo mi je drago što se nije ugojila od slatkog američkog hleba. Nasmejala se i poljubila me u obraz.
Naručio sam limunadu, a ona gaziranu vodu i šljivovicu. Popila je rakiju na eks i uzela jednu cigaretu iz moje paklice. Dugačkim prstima, koje je od majke nasledila, nežno je opipala celu cigaretu pre nego što je kresnula upaljač. Rekla je da puši samo u Srbiji, zemlji njenih loših navika. Uvek je dobro promišljala svaku reč. Nije mnogo govorila, a sve što bi izustila za mene je bio rebus. Nikad nisam umeo da razradim priču sa njom. Postojalo je samo uvodno pitanje i zagonetni zaključak. U poređenju sa njom, sebi sam izgledao nezgrapno, njene šake su bile nežne kao da nikad nisu oprale sudove, moje grube i dlakave. Dok sam smišljao šta da joj kažem, košulja mi se gužvala na stomaku i kvasila ispod pazuha.
– Ovde smo dolazili kad si bila mala.
– Nismo, tata. Retko si me vodio u restorane. Išli smo u cirkus i na šampite. Obožavala sam da gledam akrobate. Sećaš se kad sam imala visoku temperaturu, pa si me na ramenima odneo kod doktora? Rekao si da izvodimo cirkusku tačku. Od tada bih se svaki put radovala kad se razbolim i… Čekala da me opet poneseš.
– Čega se ti sve sećaš! Jeste, volela si da te nosim. Htela si da gledaš svet sa visine. Je l’ u Njujorku kao u cirkusu?
Nije odgovorila, provukla je prste kroz kosu i zadržala ih nekoliko sekundi na temenu, kao da je morala da pridrži zamišljenu glavu. Pogledala je ka dečjem igralištu prekoputa restorana. Na njemu se sunčala zelena klackalica. Kao mala volela je da lebdi na podignutoj strani klackalice. Puštao sam je da sama održava ravnotežu, znao sam da će na vreme stegnuti rukohvat. Polako bih je spuštao, skoro do zemlje, a onda naglo dizao uvis. Smejala se od uzbuđenja. Ponavljali smo tu igru sve dok se ne bi požalila da joj je muka.
Kelner nam je doneo šopsku salatu, zemičke, ćevape i belu vešalicu. Dve ose napadale su čas roštilj, čas ostatke moje limunade. Da je bilo više soka u čaši, utopio bih napadače u njoj. Moja ćerka bi sigurno negodovala što sam grub i tvrdila da su insekti važni za planetu. Tako bismo započeli priču, a ja bih čuo neke nove teorije. Ovako, ose su nam dosađivale, a mi smo ćutali i žvakali meso. Žamor gostiju nadjačavao je muziku i zvonjavu mobilnih telefona. Jela je brzo i uredno, svaki zalogaj joj je bio iste veličine. Sa vešalice je uklanjala masne delove i stavljala ih na rub tanjira. Kad je završila, obrisala je usta salvetom, otpila kiselu vodu i zagledala se u mobilni telefon. Ostavio sam pola porcije u tanjiru i zapalio cigaretu. Znoj mi se slivao niz leđa. Možda je trebalo da jedemo nešto laganije. Kao da mi je roštilj zadimio misli, mučio sam se da nađem temu za razgovor.
– Da li se u Njujorku voziš metroom ili taksijem?
– Uglavnom metroom – odgovorila je gledajući u telefon.
– Da li su taksiji čisti?
– Kako koji.
– Pa da, kao kod nas. Kako ti je na poslu?
– Nije loše, dobre su mi kolege.
– Radiš i sa crncima?
– Naravno, tata.
– Nemoj, molim te, da nađeš dečka crnca.
Podigla je pogled sa telefona, prevrnula očima i glasno se nasmejala, kao da sam ispričao vic. Bilo mi je drago što sam joj izmamio osmeh, ali sam slutio da je to bio podsmeh koji mi je govorio da nemam pojma o svetu u kome živi. Posle staža u advokatskoj kancelariji, počela je da radi sa migrantima. Zbog ratova su bežali iz Afrike i Azije, tražili život. Često je putovala i prestala da mi se javlja. Povremeno sam je vozio do aerodroma, govorio joj da se ne petlja sa tim ljudima, ko zna kakav teret nose sa sobom. Rekla mi je da sam rasista. Nisam, ali jednostavno ne verujem obojenima, ni domaćim ni stranim, par puta mi nisu platili vožnju. Ne znam zašto su umislili da mogu da se voze taksijem po istoj ceni kao naši ljudi. Za njih imam posebnu tarifu. Naglo se uozbiljila, odmakla od stola i prekrstila ruke na grudima.
– Živim sa ženom, tata. Ako ikad budem imala dečka, obećavam da će biti crnac.
– Pa dobro, teraj inat. Ja onako pitam. Kakva ti je cimerka?
– Hozefina je lepa i pametna. Možda ćemo zajedno doći u Beograd sledećeg leta. Zanima je gde sam odrasla.
– Zna li Hozefina da Amerikanci ne bi stigli na Mesec da nije bilo Tita?
– Ma šta to pričaš?
– Gledao sam na televiziji kako je Tito prodao Kenediju svemirski program koji je Jugoslavija krišom razvijala u Sloveniji.
– To je dokufikcija, šarena laža.
– A, tako znači. Pa da, ti sve znaš. Kad se vraćaš?
– Prekosutra.
– Već prekosutra?! Vozim te na aerodrom.
– Nema potrebe, imam prevoz.
– Ko te vozi? Nemoj da te taksisti oderu.
– Voze me Romi, oni koje ti ne voliš. Zbog Kusturičinog filma, pričao si da će me ukrasti.
– Misliš Cigani? A šta će im moja ljubav? Da je otplešu i ispevaju? Više će užickati ako pevaju o neuzvraćenoj ljubavi.
Počeo sam da se smejem ali ona nije razumela foru, izbegavala je da me pogleda. Bila su joj zanimljivija dešavanja oko našeg stola: debela mačka koja je žickala ostatke hrane i bosonoga, obojena devojčica koja je gostima prinosila crvene ruže. Najviše je prilazila gostima u poslovnim odelima koji su galantno naručivali hranu i piće. Gosti su hranili mačku, a dete terali kao mušicu, odmahujući rukom. Pružio sam ćerki belu kutijicu koju sam izvadio iz prednjeg džepa košulje. Polako ju je podigla i otvorila.
– To sam uzeo od tvoje majke, kad smo se razveli, neka bude kod tebe. Ako mi se nešto desi…
Prosula je zlato po svom dlanu. Zamršeni lančići u koje su se uplele minđuše i krstići delovali su kao mini-otpad. Možda je trebalo da razmrsim i složim nakit, ali zlato je zlato, kakve veze ima da li izgleda kao u katalogu. Bleštalo je sa avgustovskim suncem, raskošno, uporno i prazno. Vratila je splet u kutijicu koju je spustila na sto i odmakla od sebe.
Košulja mi je bila skroz mokra – ispod grudi su se razlivala dva polumeseca. Ponovo smo ćutali. Dobro je što sam nosio naočare za sunce pa nije primetila koliko sam piljio u nju, čekajući da mi njena mimika otkrije šta nije u redu. Pisala je poruke na telefonu i cupkala nogom ispod stola. Ubrzo sam dešifrovao tu pantomimu: prekookeanski film, tri reči, vidimo se dogodine. Ustala je i obećala da će se javiti. Pogledala je druge stolove, kao da je tražila poznata lica, a zatim se uputila ka Botaničkoj bašti, brzim i samouverenim koracima. Prohodala je držeći privezak za ključeve koji je visio sa gajke mojih pantalona. Ako bi se zaljuljala, brzo bi obgrlila moju butinu, a onda hrabro nastavljala hod.
„Priče ove autorke nas suočavaju sa nekim iznimno bolnim prizorima haosa svijeta u kojem obitavamo. „Bolje mesto” potvrđuje da je posrijedi autorski glas koji posjeduje senzibilitet da od „malih stvari” stvara velike i dalekosežne narative.” ✍️#odjecihttps://t.co/iJW0DOc3Fy
— Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša (@Knjizevnici) September 13, 2025
U stisku moje šake, kutija sa nakitom počela je da krcka. Konobar je doneo račun i prokomentarisao kako se vidi da mi je ćerka iz Njujorka. Brzo jede, navikla na fast food. Došlo mi je da ga odalamim, ali sam mu samo dobacio da se ubuđao od domaće hrane.
Stavio sam novčanik i paklicu cigareta u džepove. Kad sam ustao, mom stolu se približila bosonoga devojčica. U jednoj ruci je držala zagrizenu zemičku, a u drugoj ruže umotane u celofan. Pružio sam joj belu kutijicu i namignuo. Unutra je blago, rekao sam. Spustila je zemičku na stolicu i zgrabila poklon. Protresla ga je kao zvečku, podigla uvis i počela da pleše. Ruže su se rasule po betonu. Kad je završila pobednički ples, otrčala je niz ulicu. Šteta što moja ćerka nije videla tu radost.
Ušao sam u pregrejani mercedes, obrisao salvetom znoj sa čela, naslonio glavu na sedište i posmatrao muvu kako uporno udara telom o šoferšajbnu. Otvorio sam sve prozore i pustio sparinu da se izležava po kolima kao pijana mušterija. Muva je ubrzo nestala. Bilo je tri sata po podne, nebo je tamnelo, saobraćaj se ubrzao, ali ja nisam pomerao auto. Po brektanju drugih vozila, prepoznao sam nervozu vozača pre kiše. Jedan je psovao pešake koji su pretrčavali kolovoz. Uključio sam radio. Dispečerka „Beotaksija” ponavljala je pozive za Takovsku ulicu. Iako sam bio blizu te adrese, nisam prihvatio vožnju. Šake su mi toliko drhtale da nisam mogao da držim volan.
U zbirci poezije Igrokaz Aleksandra Vujisić tka reči osobenim glasom koji je istovremeno i ranjiv i nepokolebljiv. On spaja ličnu ispovest sa oštrom refleksijom savremenog sveta. Njena poezija postaje unutrašnji prostor sukoba i obnove, od buntovnice u „Čuvaj se one koja se ne boji”, gde „lako lomi betonske konstrukcije”, do umorne duše u „Umorna pjesma”, gde Marija „na dno svoga bića se sunovratila”. Kroz ove stihove, Vujisić beleži borbu za identitet u svetu koji često guši individualnost, gde su nežnost i istina činovi hrabrosti.
Iz poetskog sveta Aleksandre Vujisić donosimo nekoliko pesama iz zbirke Igrokaz – onih koje najprisnije otkrivaju njen glas između bunta i nežnosti.
Ova zbirka nije knjiga koja nudi utehu ili jednostavne odgovore. Ona poziva čitaoca da zastane, da u „nabubrelim znakovima interpunkcije” pronađe odjek u gori sopstvenih gubitaka i nadanja. Pesme se kreću od urbane teskobe u „O životu”, gde je „plata, plata, plata” smisao rutine, do lirske čežnje u „Pozivnica (Polja maka)”, gde pesnikinja sanja o bosonogom životu „negdje daleko”. Lično u njenoj poeziji postaje kolektivno, a svaki njen stih nosi težinu pitanja o smislu, slobodi i otporu.
Na koncu, Igrokaz je pozorište na čijoj sceni se smenjuju hrabrost, strah, ljubav i ogorčenje bez patetike, ali s upornom potrebom za istinom. Pesnikinja ne pribegava poetskom patosu, nego svesno teži istini, ma koliko ona bolela. Njena poezija nije još jedno svedočanstvo o životu koji se pod različitim svakodnevnim teretima raspada, ona je dokaz otpora jedne duše i njena maštovita igra u kojoj preživljavanje postaje oblik umetnosti.
Aleksandra Vujisić (Podgorica, 1979) pesnikinja je i profesorka engleskog jezika i književnosti. Autorka je zbirki Krvarim po pismima (2022), Slon na trapezu (2023) i knjige za decu Djetinjstvo u džepu (2023). Pokretač je Kulturnog centra „Čigralište” posvećenog promociji čitanja u ranom uzrastu, a trenutno je zaposlena u Vestminsterskoj fondaciji za demokratiju. Njena poezija je prevođena na više jezika, a za svoj rad dobila je više nagrada na međunarodnim konkursima i festivalima.
IGROKAZ
Uvijek na oprezu
nikad opuštena
vjekovi tačaka pri zarezu
uvijek u iščekivanju da budem napuštena
decenije pretvaranja da je sve u redu
onda kad bezobzirni zgaze
decenije stvaranja u neredu
ipak nijesu uspjele dušu da unakaze
Rekli su:
djevojčicama ne priliči
da galame
one su smjerne, tihe i tanke
kome još treba drama
pravdaj sebi pojavljivanja i izostanke
pusti drugima revolucije
jačim i većim od tebe
ne brini za tuđe grubosti
to te samo preosjetljivost grebe
Rekli su:
kako je samo zrela
kao što govore za sve koji su porasli na silu
nikada previše zaigrana i vesela
kao da nosi teret na krilu
i zato se sada nikad ne opuštam
ne znam kad će bezobzirni da gaze
i zato ne odrastam
tražim se kroz igrokaze.
MOLITVA ZA ODET NIL *
Odet Nil
oprosti im, ne znaju šta čine
dok se ulice sastavljaju
zapadno od razuma koji brine
o nabubrelim znakovima
interpunkcije
i zanemaruje radosti
koje nose zarezi,
nekad i tačke,
i kada se vade perorezi
pa nepravedno stradaju
svi: ljudi, psi i mačke –
jer „to su samo dječaci
i njihove igre”
ponovo pogrešni zraci
i uznemirene žene
koje previše toga brine:
Odet Nil,
oprosti im
jer ne znaju šta čine.
___________
* Odet Nil je bila članica Pokreta otpora tokom Drugog svetskog rata.
GAME OVER
Hajde da igramo tetris
pritisni žuto dugme
i neka se slažu
moja očekivanja
tvoja snebivanja
laži i
skrivanja
daleka riječ koja
se nigdje ne uklapa
obećanje da će sjutra
sve biti bolje
koje posljednji red poklapa
Hajde da igramo tetris
i da padamo
ali ovog puta s rukama uvis
da se nadamo
da će nas sve ovo jednog
dana stići
ili možda još bolje
da će nas zaobići
pada
iznenada
riječ koju nijesmo
izgovorili
dok smo se
O ŽIVOTU
Moj život je spektakularan. I smislen.
Smisao mu naročito daje rano ustajanje,
uvijek isto: doručak, pripreme, posao, ručak,
Uvijek isti ljudi i
izgovori na sastancima,
Iste radne grupe,
Pokoji novi lik u odijelu,
Plata, plata, plata
Koja daje smisao svemu
Jer onda mogu da platim račune
Prije nego ih svedem i
Zapitam se u časovim dokolice
Je li sve toga vrijedno
(Srećom, dokolica se ne
dešava često),
Večera, večernja rutina,
Rutina je jako važna,
Spavanje, spavanje,
San koji nekad dolazi a češće ne,
Nekad mrzovoljno, nekad rado ustajanje,
(Uvijek tuđem radovanje),
Pokoji ukradeni izlet u ono što bi trebao biti život,
Mora, planine, drugi gradovi
I prostranije države
U kojima ljudi idu u pozorišta i plešu
U kojima ljudi nalaze sunca,
U kojima ljudi žive.
Moj život je spektakularan. I organizovan.
Uvijek znam kad ustajem,
Gdje idem,
Ko me vozi,
Uvijek sam produktivna osim
kada mjesecima čekam odgovore na mailove
Onih ljudi koji su zauzeti više od mene,
I čekam jako dugo, sve dok ne zaboravim
Što sam čekala,
A onda treba da radim, nešto da radim,
Ono o čemu sam pisala toliko davno
Da sam zaboravila i o čemu sam pisala,
I uvijek se rado odazivam pozivima
Da ispratim sve tuđe ideje i projekte,
Jer plata, plata, plata
Koja svemu daje smisao,
Onda možemo da trošimo,
Da se zadužujemo da bismo ponovo
Morali da budemo organizovani
I tek ponekad kad nam vjetar
I sunce zaplešu u kosi
Da se sjetimo
Gdje bismo bili da ne vodimo tako spektakularne živote.
Moj život je spektakularan. I neponovljiv.
Pa ipak često otkazujem dogovore
S prijateljima
I osjećam se loše ako treba da im kažem
Da to radim da bih radila ništa,
Da sam se istrošila,
Da sam sve iznosila
I sad nemam šta da obučem
Osim umora
Ili kada ljudima koje tek upoznam
Kažem da bismo nekad trebali ponoviti
Druženje,
Mada svi znamo da je to laž
I da je život neponovljiv.
O BUKETIMA
Ne volim bukete koje satima
pripremaju u raskošnim cvjećarama
premazuju ih da sijaju
dodaju šljokice u spreju
i prodaju ih onima
koji se sjete samo velikih praznika
ljudima – prevarama
kojima običan dan ne znači ništa
koji sa njima mogu i na svratišta
i na ratišta
Ne volim bukete koji su umotani
u namirisane papire i celofane
one kojima nema mane
i svaki liči na onaj prethodni
koji će nastaviti da žive
u skupocjenim i bezličnim vazama
koje ne smiju da se razbiju
koje nikada neće dočekati
ništa drugo sem da žive
na instagramu
za one koji ne umiju uživo
da im se dive
pa postoje
u cvijetnom stidu i sramu
Ne volim bukete koje nose
uzjapurene majke
da dokažu zahvalnost učiteljicama
kojima ne vjeruju
ali njima ukrašavaju
svoje nemirne savjesti
za sve sate provedene
u pisanju domaćih zadataka
svoje djece
koja bi učiteljicama iskreno
pružila dlanove
samo da majke nemaju
druge planove
Moji su buketi oni koje prodaju
izmučene ruke starica
koje ne znaju koji je dan
rastu u vrtovima koje nema
ko da potkreše
na livadama koje iz daleka
izgledaju kao paperjasta neba
moji se buketi
ogledaju u tvojim očima
i kao svim pravim cvjetovima
njima namirisani celofan
ne treba.
(I PAD JE) LET
Jedna je žena večeras vezala ruke,
druga je žena prekrila oči
treća je žena zatvorila usta
četvrta već mora da se pravi gluva,
petoj su potkresali krila.
Prva je drugoj
trebala dodati poruku
koju je druga trebala
da čita
čekajući odgovor od treće
koji mora prenijeti četvrtoj
koja će poletjeti s petom.
I onda nas pitate
zašto ne letimo?
BEZ POEZIJE
Ne mogu još dugo da ti budem zamak,
moja vojska odavno je napustila položaje,
nabubreli znakovi interpunkcije
ne zatvaraju balske dvorane,
u kojima su se do juče dešavale stvari strašne,
skandalozne,
raskalašne,
moja vojska ne može da te sačuva
jer u svim pokušajima da te od tebe odbrani
nije znala na koga treba da juriša,
kako da zastane i predani,
kako da se stiša
da bi čula odjeke tvog usplamtjelog
srčanog ritma.
Ne mogu još dugo da ti budem bedem,
da te ograđujem od svijeta koji postaje sve gori,
otromboljen leži na kauču besmisla
i igra se daljinskim,
na kanalima na kojima se svakoga dana dešavaju stvari
ružne,
besmislene,
tužne,
moji bedemi nijesu dovoljno jaki
jer u svim pokušajima da te zadrže
u vrtu punom jorgovana,
popuštali su pod naletima tuđe vojske
čija je sablja podlošću iskovana.
Ne mogu još dugo da ti budem pjesma,
moja vojska odavno je napustila položaje,
nabubreli znakovi interpunkcije
probijaju bedeme
iza kojih smo slomili redom
sve bagreme,
pa sad u svim pokušajima da učinimo da poezija bude
ponovo važna
kasnimo,
gubimo,
kopnimo
i ova je pjesma potrošena, lažna.
KURS PLIVANJA ZA POČETNIKE
Stići do kraja svijeta
gledati u pučinu
smrskati ramove sa fotografijama lažnih idola
oprostiti se s djetinjstvom
i uvijek tražiti istinu
priznati kad smo nedužni
priznati kad smo krivi
plivati u dubokim vodama
samo tako se živi
Odmaći se od plafona očaja
samo se mudro smješkati
sa svicima ukrštati rute
u majska predvečerja
sjedjeti kraj rijeke
čitati mape koje nam šalju ribe
da znamo gdje idemo
da znamo šta tražimo
Zaroniti do dna duše
pa se jako od njega odgurnuti
plivati, plivati, plivati
i samo moru reći
da nam treba nova revolucija
jer smo nedužni
jer smo krivi
plivati u dubokim vodama
samo tako se živi
ČUVAJ SE ONE KOJA SE NE BOJI
Bestežinsko stanje
pomaže joj da se oslobodi tuđih tereta
ona nije s ovoga svijeta
i prija joj mrak koji je osvojila
od nje se čuvaju bogobojažljivi jer im rastura sistem
sklanjaju joj se s puta oni što ne vjeruju ni u šta
ona se ne boji da će je poklopiti
zidine uspavanih gradova
Takva ne može da bude svašta
ona tačno zna šta joj treba
rodila se
imala je rašta
ne mijenja parče neba
za parče hljeba
ona podiže jedra sama žuljevitim rukama
dok okeanima pjeva
ne plaše je munje što u daljini prijete
ona očima sijeva
Ona lako lomi betonske konstrukcije
pa od ostataka pravi brane od tuđih očekivanja
ona se brani golim rukama
od destrukcije kojom se alave zvijeri hrane
Neće ti tepati
neće ti treptati
nema vremena za poj
njeni su dani
isprepletani
kao šareni šestoboj
Ona ne umije da ne bude jaka
ona ne umije da posustane
raspeta između dana i mraka
ona ne umije da odustane
ona iznova gradi
kao da nema da izgubi šta
ona se ne boji da će je poklopiti
zidine uspavanih gradova
UMORNA PJESMA
Ne vjeruj im Marija,
ljeta su i dalje lijepa
a zimi se zemlja odmara,
nije se svijet promijenio,
i neka te ludilo ne zavara,
ljudi su oduvijek bili zli,
samo ti si nalazila svoje pleme
na najnevjerovatnijim
mjestima,
rješavala si lako pitanja i
dileme,
nalazila ljepotu u ispovijestima
onih koji su od tebe očekivali spas
i nijesi umjela drugačije,
nijesi nikoga za podršku uskratila,
ali umorila si se od svega,
Marija,
na dno svoga bića se
sunovratila,
jer su ti tražili
i ruke
i snove
i lice
i riječi
i zjenice,
i tu si povukla crtu
jer zjenice su one odaje
u kojima kriješ život,
a život se ne prodaje
i ne skida s njega omot
da se drugima preda
da ga sloj po sloj odmotavaju,
umorila si se, Marija,
i riječi ti spavaju.
Ne vjeruj im Marija,
svega smo se nagledali,
skidali smo opne sa života,
proučavali ih i nijesmo se predali,
po vinogradima otkidali listove
da od njih pravimo šešire,
i zauzdavali kistove
kojim smo slikali nemire,
pa onda gazili grožđe
da od njega pravimo vino
kojim smo natapali laži
(gaženje duše nikad ne
završi milinom)
i pili smo ga, Marija,
kao da smo ga životu dužni,
veseli bez predumišljaja kao što smo sada tužni,
jer život se skupio kao šećer na krajevima usta,
i sad život više nije vinograd,
nego ulica sablasna, pusta,
niz koju se spuštaju
lažni proroci,
sujeta,
gubici,
i tu si povukla crtu
jer tebi trebaju svici
koji će da te vode kroz noć dok svi drugi spavaju,
umorila si se, Marija,
ali ne daš da te običnim
kažnjavaju.
PAPIRNATE PTICE *
Svi smo kukavice na svoj način
govorila je kao da zna o čemu govori
glasom koji nikada nije podizala
ali je zvučao moćno kao voda koja nosi
(ne romori)
nije dozvoljavala da bude kusur za neprodate laži
nije tražila da je vole
imala je život
da je snaži
Ono što te ne ubije to te noću drži budnom
govorila je bez patetike
kao da govori o vremenskoj prognozi
i nije pričala o prošlom, o uzaludnom,
o ulicama Barselone kojima se još Lorkin duh vozi
Nije imala namjeru da se miri s običnim
da prosipa nad lukom ništavila dane
raspon krila nad apsurdom
pomogao joj je da ne bude s onima jadikovkama vičnim
što vidaju svoje otvarajući tuđe rane
Ona je znala samo da vjeruje
da voli
da diše
ona je znala da pretjeruje
da soli
da piše
___________
* Naslov je inspirisan pesmom F.G. Lorke „Papirnata ptica”.
POZIVNICA (POLJA MAKA)
Hajde da se probudimo u poljima maka
i da ne znamo koje su koordinate
za gradove kojima više ne poznajemo dušu,
hajde da brojimo latice
i da radimo najvažnije stvari na svijetu
poput gledanja u oblake,
i da uramimo sve rijeke i planine i sunca u kapke,
Prema nekadašnjem listu Privrednik žene su s preslicom i iglom još u doba srednjovjekovne srpske države dovele kreativnost i kvalitetu života na visoku razinu, pritom se ističe kako su radile i sve poslove u kući, preuzimale svu brigu za djecu, a istodobno i radile u polju s muškarcima.
Privrednikove pitomice u Zagrebu, početak 20. veka
OTPOR I MORALNA SNAGA U VREMENIMA PROMENA
Ideja Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga, baš kao i njegovog glasila Privrednik, od početka djelovanja, potkraj 19. stoljeća, bila je poticanje emancipacije – Srba kao političkog subjekta u Austro-Ugarskoj i seoskog stanovništva na gospodarskom planu. Emancipatorske poruke Privrednika na isti su način bile usmjeravane i prema ženama, s namjerom razvijanja njihove samosvijesti kao ključnih članova kućanstva i zadruge, uz motiviranje za ravnopravno sudjelovanje u radu i životu zajednice.
Ne čudi stoga što je još u prvim godinama rada, točnije između 1900. i 1901., uredništvo Privrednika kreiralo feljton „Uloga žene u našem privrednom radu”, pozicioniran kao uvodni tekst na prve dvije stranice lista.
Nit vodilja ovih tekstova, napisanih perom Aćima Đermanovića, prvog tajnika Saveza, bila je prikazati važnost žena u nastajanju i očuvanju narodnog identiteta, tradicije, zajedništva i proizvodnje kroz povijest, dakako uz naputak da, u tad aktualnom procesu obnavljanja zadruga, njihova uloga nikako ne bi smjela biti zanemarena.
ŽENA KAO TEMELj PORODICE I ZADRUGE
Otvarajući pitanje kako osnažiti vlastitu privredu, odnosno kako ne zaostajati za svijetom, Đermanović samorazumljivim ističe da je potrebno prepoznati i prihvatiti one najsposobnije, najvještije i najmudrije članove zajednice i čitavog naroda. Po njegovu mišljenju, riječ je o ženama, jer „kada je riječ o narodnoj privredi, onda moramo da se sjetimo u prvome redu žene, ta osnova našega porodičnoga i društvenog života, a i privrednoga rada, koja nam je osvjetljala obraz svojim divnim rukotvorinama i u doba našeg privrednog zaostajanja i mrtvila”.
Stavljajući težište na poljoprivredni rad, jer „u ogromnoj svojoj većini naš je narod poljoprivredni”, tekstovi Privrednika brzo dolaze do zaključka kako je „žena-poljoprivrednica” nesumnjivi temelj kuće i porodice, pa tako i seoske zadruge. Pritom se ističe kako su žene radile sve poslove u kući, preuzimale svu brigu za djecu, a istodobno i radile u polju s muškarcima.
Kao potkrepa ovim tvrdnjama iznose se i analiziraju brojne narodne izreke, primjerice „Žena drži tri ćoška kuće, a muž samo jedan” ili „Ne stoji kuća na zemlji nego na ženi”, ili pak pjesme poput „Hrani majka dva nejaka sina/U zlo doba i gladne godine/Na preslicu i desnicu ruku”. Uz navod kako svaka takva izjava ima svoje duboko značenje oblikovano kroz povijest, zaključuje se kako je narod „bez sumnje tu mislio na ženu kao majku, kao kućanicu, ali ponajviše na ženu kao privrednicu”.
MUČENICE RADA I STVARALAČKE VEŠTINE
Opis podjele posla u kojem su žene „vrijedno radile dan i noć kao prave mučenice da valjano odjenu i nahrane svoju porodicu” potkrepljuje se podacima kako su one u pravilu na spavanje odlazile u 10 ili 11 sati noću, a ustajale već u 2 ili 3 sata ujutro, radeći često u potpunom mraku.
Kao jedna od vidljivijih zasluga tolikog rada prepoznato je izrađivanje odjeće. Pritom se naglašava kako su sve žene iz naroda prerađivale lan, konoplju ili vunu, pa „nije bilo srpske kuće koja nije sijala lan ili konoplju”.
Đermanović tako ponosno ističe da su „žene s preslicom i iglom” još u doba srednjovjekovne srpske države dovele kreativnost, a i kvalitetu života na visoku razinu, te potom uspoređuje kako je krojački rad u izradi svega od košulja preko stolnjaka do džepnih rubaca, a i carskih pokrova, kod Srba stoljećima ostajao napredniji nego u drugim, većim državama poput Engleske ili Španjolske.
Ukratko, upravo su žene utemeljile srpsku tekstilnu industriju, a pritom i osmislile ono što je kasnije postalo poznato kao srpska narodna nošnja. Na taj su način osnaživale i srpsku privredu općenito, jer „nije svejedno da li narod pripravlja sam odijelo ili ga kupuje – u prvom slučaju ostaje novac u narodu, a u drugom izmiče se on iz šaka”.
ŽENSKA SOLIDARNOST I PRELA KAO ČUVARI KULTURE
Presudan faktor u uspješnosti svih oblika njihova rada po Privrednikovim tekstovima jest žensko zajedništvo, kao vjerojatno najvidljiviji oblik zajedništva u radu i uzajamne pomoći, jer „ženski poslovi” običavali su se obavljati uz okupljanje žena iz cijelog sela.
Tako su nastala prela kao poseban institut seoskog života, a čak i nakon što su Osmanlije, u želji za uspostavom monopola na što više privrednih grana zabranili srpskim ženama tkati ćilime, prela su nastavila postojati kao mjesta očuvanja narodnih pjesama i pripovijetki. Tako su upravo žene kod Srba zaslužne za održavanje svijesti o pripadnosti narodu.
Zbog toga se naglašava i kako su Osmanlije uništavali zanate, ali nikad nisu uspjeli uništiti „kućnu industriju” jer je ondje „carovala” žena, pa svaki takav pokušaj „obijao se kao valovi o klisurinu”. Kasnija propast porodičnih zadruga, kao ključni problem kojem su Savez i Privrednik željeli stati na kraj, također je opisan kao proces kojem su se upravo žene najviše opirale, ponovno uz niz primjera iz narodnih pjesama gdje su mirile zavađenu braću.
Štoviše, kritiziraju se „muške glave” jer se stalno međusobno bore i očekuju da ih drugi vrednuju, a „naše Srpkinje dotle rade sasvim drugačije, baš onako kako treba, jer Srbi moraju svoga posla gledati”. Đermanović je svoj niz tekstova zaključio željom „da nam žena u privrednom radu zauzme mjesto na kojem bi carovala, pa da nas vidi Bog!”, a Privrednikovi su suradnici nastavili upozoravati „ugledajte se Srbi na Srpkinje”.
Rad predratnog Privrednika, zajedno s djelovanjem zagrebačke dobrotvorne zadruge Srpkinja stoga se, iako u današnjem svijetu arhaičan, treba promatrati i kao pionirski u progovaranju o važnosti ženskog rada i ženske solidarnosti za zajednicu.
Roman „Robinje” Vukosava Delibašića je od onih proznih poduhvata u kojima se istorijska građa ne koristi kao pozadina, nego kao živi organizam, doslovno poput mesa. Kao unutrašnji prostor u kojem nastaju i nestaju sudbine. Oslanjajući se na lik Smail-age Čengića, ali kroz pogled njegove majke, „đurđijanke” Amine, pisac uspeva da preoblikuje jedan sloj srpske književnosti u intimnu, gotovo arhetipsku priču o ženi, majci i robinji.
Nadežda Petrović – Seljanka iz Šumadije, 1905, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad (arsfid.edu.rs)
Izmeštajući vremensku perspektivu u XIX vek i osvetljavajući predele Osmanskog carstva, od Gruzije do Crne Gore i Hercegovine, Delibašić oblikuje složenu sliku sveta u kojem je ropstvo podjednako i fizičko i duhovno. Njegove junakinje, Amina i njena sluškinja Irma, predstavljaju dva vida iste nesreće. Prvu kao ženu koja je naučila da pristajanje naziva dostojanstvom, a drugu kao žrtvu koja dobrovoljno pristaje na pokornost u ime ljubavi.
U njihovim dijalozima, kao u ispovesti, odzvanja Njegoševa misao da je „svijet tiran tiraninu”, jer Delibašić pokazuje da je svako biće, bez obzira na pol i položaj, zarobljeno unutar sopstvene sudbine. Harem, dom, polje boja – sve su to samo lica istog ropstva. Ali u toj tami, pisac nalazi i tragove svetlosti kao što su majčinska ljubav, tihi unutrašnji preobražaj, nada verujućeg u spasenje, koje postaju tačke otpora, iskre koje čoveka čine većim od celokupne ljudske istorije.
Struktura romana, prožeta arhaizmima i ornamentalnim opisima, daje tekstu jedinstveni ukus i zvuk jednog zaboravljenog sveta. Delibašić ne stvara muzejsku rekonstrukciju prošlosti, nego dramu duha u kojoj se ogleda i savremeni čovek sa svim njegovim iluzijama, strahovima i unutrašnjim borbama. Upravo zato „Robinje” stoje u zlatnom preseku između istorije i legende, između stvarnosti i mita. Bez ikakve sumnje kao svedočanstvo o vremenu, ali i kao odraz koji nas, bez ukrasa i utehe, vraća na pitanja slobode.
Da bismo vam pružili uvid u snagu i dubinu Delibašićevog pripovedanja, donosimo odlomak iz romana, koji na poseban način osvetljava unutrašnji svet likova i atmosferu vremena o kojem je reč, dodatno potvrđujući njegovu veštinu da oživi istoriju kroz intimne ljudske sudbine.
Čitate odlomak iz romana Vukosava Delibašića
Senke slobode: Amina i Irma u haremu Smail-age (odlomak)
Zašao je već deseti dan septembra. Divno jutro izmamilo djecu u avliju. Žene motre na njih. Nana Amina zadovoljna igra se sa malim unučićima. Stariji su odavno momci. Brine je najstariji Rustem, koji bekrija. Jaše dobra hata i nekud skita. Zna ona da se raja žali na njega. Zna i da je koristio priliku, dok je Ismail bio odsutan, da zatvara ljude u hapsanu. Ježila se i začepljala uši da ne čuje jezive krike koji su, nerijetko, do nje otuda dopirali, pa je po tom pitanju osjetila veliko olakšanje kad je svojim ušima čula da mu je Smail rekao: – Rusteme, čini mi se ti bi, koliko si pametan, svu raju pobio. Ne može tako. Da nije bilo raje ne bih ti ja mogao sve ovo doraniti i ne bi ti sa dvadeset godina izigravao bega da te raja ljebom ne rani, a ti, bekrijo, niti si za rada niti za megdana. Gubi mi se s oči. – Žestok je Smail kad se naljuti, čini mi se i na sina bi sablju potegao. Ma dobro je. sinovi su sad zajačili i ne smije ih puštiti da rade što im naum padne, on je glava od odžaka. Dedo je isti on. Zato ga najviše i volim od svih unuka. – Opsjednuta razmišljanjem o unucima Amina nije odmah ni primijetila Irmu koja joj je dolazila:
– Šta si se to zanijela, kado?
– Valaj ništa naročito. Onako nešto mislima po životu prebiram i zadovoljstvo mi je ovu đecu gledati, pa i nijesam više sama, imam ovoliku lijepu porodicu. Čudim se kako ove godine prolećeše, a sve što sam starija đetinjstvo mi nekako bliže, pa mi se čini kao da sam juče sa svojim vršnjakinjama trčala zelenim livadama i cvijeće brala. I sada tamo u mome rodu mojim mislima igraju se mladi jaganjaca. Oko mene lete šareni leptiri, zuje pčele i huči pjenušava rijeka.
– Blago tebi. Kaduna, ti se imaš nečega lijepog sjetiti, a u mojim mislima sve je odavno umrlo, pa sam postala ravnodušna prema svemu i baš mi je odavno postalo svejedno šta se događa oko mene. Stigle me godine. Sedamdesetdeveta. Jedini spas mi je što sam tebe našla. Hvala Bogu, tvoj život se ispunio, a ja, moja kado, da tebe nijesam srela i u tebi našla razumi-jevanje, odavno bih poluđela. Sve moje zadovoljstvo i uživanje se svodi na ispijanje kahva s tobom. Razgovor s tobom vrati mi malo života. Sve slabije i na razboju mogu tkati. Vidiš, od stalnog sjeđenja leđa su mi se iskrivila.
– Pamćenje prošlosti je sastavni dio života. Ne može se ono istisnuti iz svijesti, pa ma kakvo bilo. Što je ružnije još dublju brazdu zaore u mozgu, a što više pokušavamo da ga zatrpamo ono sve brže i jače klija. No kad pomenu kahvu, ajde skuvaj po jednu.
Iz harema je dopirao glasan žamor i smijeh žena, koje su pričale i malo glasnije se smijale uz jutarnju kafu. I seizi su glasni dok užurbano rade oko timarenja konja. Hamid, glavni kuvar, koji nadgleda sve što se radi u objektu za spremanje hrane, čudi se što se aga jutros ne pojavljuje, kad u jedan mah sve te zvukove nadjača njegov oštri i prodorni glas:
– Hamide!
Pokorni sluga koji je vazda ionako bio na oprezu, spreman da dotrči i pokloni se pred agom, uzdrhta od straha: – Jutros mu izgleda nijesu sve ovce na broju, biće belaja – mislio je, dok je zadihan trčao u gornje odaje agine kule. Čim ga tako zove znao je da se ne mora javljati ispred vrata, pred kojima obrisa rukavom znojavo čelo i jedva dohvati kvaku na teškim vratima, otvarajući ih polako da ne zaškripe ili ne lupe jače, jer to zna agu, ako je neraspoložen, žestoko razbijesniti. Onako podugačak, posavi se da prođe kroz niska vrata, gledajući pred sobom i ne ispravljajući se, bos preko povelike okrugle prostorije, zastrte ukrašenim tepihom. Prije nego mu priđe, aga će:
– Đe si ti jutros, Hamide?
– Gospodaru, mislio sam da još spavaš. Samo reci šta treba.
– Donesi mi kahvu i malo lokuma, da očistim usta.
– Odmah ću, čestiti ago!
– Samo mi prije napuni i pripali čibuk!
Hamid polako duvanom puni, ukrašenu nekim dragunlijama, lulu na čibuku od metra i po dugačkom, koji je na kraju do usta sa zlatnim uresom. Aga na divanu podvio noge i prekrstio ih pod sobom. Ne priča ništa, samo lijevom rukom gladi bradu, a desnom prstima prolazi kroz gusti riđi i pomalo prosijedi, perčin. Hamid kad napuni čibuk, uze kremen kamen i ognjilo. Iskresa varnicu, koja pripali trut, pa ga sa strepnjom da gdje ne padne varnica, stavi na duvan, jer zna ako šta pogrešno uradi, iako aga prema njemu nije zao, da ponekad zna planuti i presjeći ga, kao strijelom, onim oštrim pogledom iz zelenih očiju, koje su izgledale sitne sve dok se ne rasrdi, a onda bi se ispod gustih obrva i trepavica pokazale beonjače, pa je onako razrogačen izgledao zastrašujuće za ravnopra-vnog sagovornika, a kamoli za jednog ubogog i pokornog slugu, koji je dobro znao da ovo nije nikakav život, ali znao je i da nema drugog izbora u ovako surovom svijetu, gdje je svačija glava sablji izložena – pa vala i ovoga moga gospodara – mislio je.
Aga duboko povuče, pa kroz nos vrati dva mlaza bijelog dima, koji Hamidu ne zasmetaše, pošto i on nerijetko napuni svoju lulu od toga najboljeg hercegovačkog duvana, koji odnekle iz zapadne Hercegovine posluga, ili razni trgovci, nabavljaju njegovom gospodaru.
– Idi sad, Hamide, donesi mi to što sam rekao.
– Idem čestiti, aga! Sad će odmah sve biti tu.
– Jesi li oprao ruke?
– Jesam čestiti aga!
Aga, odmahnu rukom:
– Idi!
Hamid se duboko pokloni i natraške ode prema vratima. Kada je bio na izlazu, aga doviknu:
– Donesi dva fildžana!
– Donijeću, čestiti aga! – odgovori Hamid misleći – Što će mu dva fildžana, a sam je u sobi? Možda će majku pozvati na kahvu. Zna on kad god ima viška vremena s njom prodivaniti. Možda nije ni to. Da je tako mislio rekao bi mi, kad već idem van, da kažem Kiralu da je pozove.
Plašio se age, ali plašio se i njegove smrti. – Neka ga čuva naš premilostivi Prorok. Ne dao bog da njemu što bude, i moja bezvrijedna glava za koju niko ne zna osim mene, otišla bi jednako sa njegovom. Samo ako je po Prorokovoj, njegova bi prije otišla u džehenem nego moja. Ja nikome nijesam nikakava zla nanio, ni mrava nijesam zgazio, pa ako je po Alahovoj u dženetu će moja duša naći smiraj. Njemu ljudske glave ama baš ništa ne znače. Jednako mu je zaklati insana i ajvana. Varam se, nije jednako nego milije insana. Više se raduje kad vidi da nesretnog roba kaurskog dave, nego što se radovao kad su one ovnove za Kurban klali. No, iako je junak da mu ravna nije u cijelom sultanovom askeru i njega je strah od svemoćnog Proroka, te se ponekad malo umilostivi, pa kad su sveti dani, uz kaurske knezove pozove i sirotinju, na pečenu ovnujinu. Ma nije to što ih voli nego da mu budu poslušniji, a zna on da je i svemogući Prorok Muhamed prvo najeo gladne, pa hoće i njemu da se umilostivi, kako bi mu oprostio grijehove koje čini sirotoj raji.
Kafa je već bila gotova. U pomoćnoj zgradi, kraj ognjišta, stalno je stajao onaj specijalno ukrašeni, unutar dobro kalajisani, porodični đugum gotove kafe koji se nikada nije hladio, a sluge su imale svoj u zasebnom dijelu te prostorije. Poslužitelj Hamid je brzo na posrebreni poslužavnik posložio sve što aga traži i požurio u njegovu odaju. Kad je stigao, nasuo je fildžan kafe, uz lokum je postavio na drugi, manji, i poklonivši se stavio ga pred agom.
– Sjedi, Hamide, i sipaj sebi kahfu!
Sluga se zbuni. U momentu ne znade šta da kaže. Kao munja mu je kroz glavu sinula misao – Šta da mu kažem. Odbiti ne smijem, a ko zna što me silni ajan zove da sjednem u ovu njegovu odaju. Nikad prije nije tražio da sluga s njim pije kafu.
– Nijesam ja dostojan, čestiti aga, s tobom piti kahvu, a još manje umijem s tobom divaniti.
– Umiješ! Havijazan si ti, Hamide, no svak ima svoju alaviju. Možda da si neđe drugo rođen bio bi ajan kao i ja, ali tvoja sudbina je da budeš moj pokorni sluga, no reci mi fali li ti što kod mene?
– Čestiti efndijo, u zdravlje tvoje, međer živim ka bubreg u loju.
– Vidim da si začuđen što ti jutros nudim da piješ kahvu sa mnom.
– Jesam, čestiti, ago!
– Hamide, ti si moj vjerni sluga i najbolji aščija. U tebe imam najviše povjerenja da mi nećeš nauditi.
– Ne dao Bog, čestiti ago. Prije bi svoju glavu izgubio no tebi naudio. Bez tebe ni meni ne bi bilo života, a i nemam ja tu moć gospodaru moj. Nada mnom stojiš samo ti i Alah svemogući.
– Mudar si ti i dobro znaš da bi mi i ovim jednim fildžanom kahve mogao lakše uzeti život, nego najbolji kaurin oštrom sabljom. Zato te smatram svojim najvjernijim slugom. Iz tvojih ruku se hranim i od tebe tražim da si vazda gospodski obučen i uređen, a bićeš dobro nagrađen za svoj rad.
– Ne dao Bog. Milost velikom proroku Muhamedu. O čemu jutros pričaš, gospodaru. Tišti li te nešto, čestiti ago te o tome jutros sa mnom, ubogim, tebi pokornim izmećarom, ovako divaniš.
– Hamide, ne voli niko dobra čoeka, bogata još manje, a junaka najmanje, pa meni ne prijeti samo opasnost i ne bojim se od onih za koje znam da su mi neprijatelji, od njih sam na oprezu i vazda spreman da im uzvratim udarac, no me strah od ovih što sam njima okružen i što mi se prave prijatelji. Hamide, i rođeni brat, a da ne pričam za ostale begove hercego-vačke, rado bi zaposjeli ove moje kule, pojahali moje konje i pripasali moju sablju, opljačkali stada, prega-zili moje oranice i ovcama zabijeljeli moje livade, ali, Hamide, jedan je Alah na nebu, a jedan je ovakav aga na Hercegovinu, ako bog da biću brzo i vezir ove naše zemlje.
– Čestiti efendijo, zna premilostivi Alah ti si svojim junaštvom i vjerom u uzvišenog Proroka zamiritao da jednoga dana postaneš sultan naše silne carevine, ali kao što reče da sam imao alavije, možda bih i ja bio na nekoj većoj dužnosti, zato i ja tebi kažem, ti imaš velike zasluge samo ako imadeš alavije da ti svemogući bude naklonjen.
– Hamide, na tebe se niko ne obazire, pa se svi u divanhani opušte, dobro pazi šta ko od sluga i poganih kaura, pa i nevjernih begovskih sinova o meni zbori. Noćas sam sanjao da sam neđe sablju zaturio, a sluge me okružile, bih da ustanem da je potražim, a ne mogu sobom mrdnuti. Kad se ti odnekud pojavi, ostali se razbježaše. Ne znam nađe li mi ti sablju, ali znam da se ne pojavi da bi me taj san udavio, no se srećom u taj mah probudih okupan u znoju.
– Znaju snovi, ago, da budu teški, a nekad čoek grdno namjesti kušin i tvrdo zaspi pa mu utrne vrat i glava kao da nije njegova, te počne košmarne snove sniti koji nemaju značaja ni uticaja na njegov život.
– Sipaj mi još jednu kahvu. Sipaj i sebi i uzmi lokum. Bujrum! Zasladi malo usta. Ne boj se. Pričam jutros s tobom ka sebi ravnim. Imam potrebu da s nekim otvoreno pričam. Sa nekim ko je shvatio da ovaj život nije vječan i ko ne traži mnogo od njega, kao što si ti izgleda shvatio, lakše ga može predeverati i mirnije se kroz njega provući.
– Čestiti ago, nemoj me jutros zastiđiati, đe ja, ubogi najamnik i sluga, mogu biti ravan sa velikim efendijom kao što si ti.
– Ispričaću ti nešto o čemu, iz ara, ne pričam ni sa kim ko mi je ravan, ili je blizu meni. Kao dijete sam ostao bez oca sa sirotom majkom, koja se mučila da me prehrani i podigne na noge. Mnogo sam ja, Hamide, kao mali predeverao dok sam izdurao, ali sam od malih nogu bio pun života. Imao sam u sebi muški damar, pa sve što imam stekao sam na sablju: i ime i imanje, i ugled i slavu. Junaštvom sam stigao od fukare do efendije. Rano sam shvatio da je čoeku najteže raščistiti sam sa sobom. Ako to uspije onda mu je lako s drugima. Već sa pet godina nijesam dozvoljavao ni starijim od sebe da me nipodaštavaju. Sirota majka, sto puta se isplakala zbog mojih nestašluka. Dosta je jada ubilo. I dan-danas ona stalno strepi za moj život i vjeruj mi, Hamide, žalije bi mi zbog nje bilo poginuti, nego zbog sebe. Odnekud je stigla, ne zna ni ona odkud i udali su je za mog, odavno Allahrahmetli baba, Ibrahima.
– Džaba mi pričaš, efendija, kad ja, možda, ništa od toga ne mogu naučiti. Ako ti imaš kakvog haira od toga, čestiti aga, pričaj, meni ne smeta, rado ću te slušati, ali ja nijesam sposoban da uzmem stvar u svoje ruke i preokrenem nešto ni u svoju, a kamoli u tvoju korist.
– Niko se naučen nije rodio, a niko nije toliko tup da ne može nešto naučiti, no ti Hamide, nikada ništa nijesi preduzeo da se izdigneš iznad običnog roba. Samo te tvoja čast i tvoje poštenje spašava te si stekao moje veliko povjerenje, pa te smatram kao člana moje porodice. Znam ja, moj Hamide, da mi se svi iz straha, a ne iz poštovanja do zemlje klanjaju. To samo ludom čoeku može da godi. Crno je to poštovanje i ta ljubav koju ti neko iz straha pruža, taj će ti lako život uzeti kao komarcu, čim ga zapadne. Ali ja sam tu đe jesam, sluge moraju biti đe jesu, žene đe im je mjesto, a raja pokorna svome gospodaru. Da bi sve to bilo tako za to se gine ako treba, moj Hamide. Ja znam da ti misliš kako tvoj gospodar Ismail bezbrižno uživa u ovome životu.
– Živiš u izobilju, efendijo. Ništa ti ne fali u ovolikom bogatstvu.
– Tačno! Nijesam gladan, ni žedan, ma nijesi ni ti kod mene, ali ne brineš kao ja kako će se ovo s krvlju stečeno sačuvati.
Aga zastade, pa prošara pogledom po odaji:
– Donesi mi onu sablju, Hamide!
Hamidu ne bi baš milo: – Šta će mu sad sablja? Sablja ga božija ubila – pitao se dok je ustajao. Nevoljno je pruži agi. Ovaj je dohvati za balčak i naglo izvuče iz korica. Ona bljesnu sjajem, a on joj obuhvati brid palcem i kažiprstom, lijeve ruke, pa prevuče od dna do vrha, cijelom dužinom preko njene, skoro metar duge, oštrice i podignu je uvis. Hamidu zaigraše oči, zalupa srce, a aga držeći je visoko iznad njegove glave:
– Ovo je, Hamide, moje ralo i moja motika, moja kosa i moja beleđija – dok je govorio vrati je u korice.
– Učini mi se, ili se varam, da ti, Hamide, nešto streknu od ove sablje.
– Ne streknuh čestiti efendija. Ja znam da ti držiš do svoje riječi, a maloprije si rekao da mi s tobom neće biti nikakve zledi.
– Rekao sam, pa što strecaš, jadan bio. Zato od tebe nikad ništa ne može biti više od vjernog sluge. I vjera, Hamide, a kamoli vjernost ograničava čoekovu slobodu. Obezbjeđujem ti da živiš u svijetu slobodnih ljudi, koju si sam izabrao. Danas je neđelja. U petak, Hamide, idem na put. Ti ideš sa mnom.
– Kud idemo, efendijo?
– Idem u Drobnjake da pokupim harače, pa ti ponovo pritvrđujem, ne daj nikome osim tebe da mi sprema hranu. Nešto me strah da me ko sa čime ne otruje, a ubit me ne može niko. Kad se vratimo nagradiću te dobro.
– Oće li tamo biti boja, efendijo?
– Neće! Drobnjački kneževi su mi garantovali sigurnost, ali ti ovo govorim za svaki slučaj. Glavu junaku može okinuti samo junak, a junaka može otrovati svaka kukavica od koje se ne nada.
– Je li ti sve jasno? Tvoj zadatak je samo da brineš o kuhinji i da svako jelo prije mene probaš.
– Razumio sam, čestiti efendijo.
– Idi sad i nemoj nekome pričati o ovome što smo se dogovorili. Ako ispoštuješ sve kako treba neće ti kod age ništa faliti. Ako što malo primijetim da ne radiš kao što sam ti rekao, svoje glave se nećeš nanositi. Slobodan si!
Hamid brzo pokupi fildžane i ibrik, pa se idući ponovo natraške, pošto za sobom zatvori vrata izgubi u mračni hodnik. Idući niz skale mislio je:
– Crna je ova moja sloboda. U ovakvoj slobodi je prigušena užasna stvarnost skrivenog ropstva. Ovako neodlučan i nesposoban da bilo šta promijenim u životu vezan sam sindžirima straha i nemam drugog izbora osim da budem odan i poslušan sluga svome gospodaru. Ne budem li tako radio svjestan sam da će mi glava odlećeti ka kokotu, pod onom sabljom, koja i onako stalno visi nada mnom. Ja imam svoje misli, ali moram misliti aginom glavom. Moj pristup životu je ograničen. Ovakva sloboda ne pripada ljudima koji znaju i vladaju sobom. Zaludu znam i ja ko sam i šta sam. Znam da sam dobar, ali ovo vrijeme je tirjansko. Niko nikome ne vjeruje. Na ovom dunjaluku se svako svakoga boji. Ne zna se ko je vuk, a ko jagnje. Znam da nikom tuđa nesreća ne donosi mir u duši, ma koliko bio veliki i moćan. Do ovoga dana sam zavidio svome gospodaru. Mislio sam da je onako silan, sa životom u izobilju srećan, ali danas sam shvatio da je to samo jedna velika varka u kojoj i on sam živi. No sve ovo što sam danas saznao ne vrijedi ništa, kad ništa ne mogu promijeniti ni kod age ni u sebi, jer ljudi se teško mijenjaju. Svi bježe u crnu pogibiju zavaravanja samih sebe, skrivajući se u laži koju sami o sebi smisle, pa na kraju ubijede i sebe da je to nepobitna istina. Znam da pobjegnu u okrilje sopstvene zablude. Sad sam otkrio agine prohtjeve, bjesove i strahove. Nosiću se s njima, kao što se nosim sa svojim tugama, snovima, svojim nesanicama i svojom samoćom, iako sam okružen ovolikim brojem insana.
Poezija Momčila Radića, u ovom izboru iz novog, još neobjavljenog rukopisa, nosi obeležja preplitanja mitskog, istorijskog i savremenog iskustva. Ona istovremeno poseže za arhetipskim slikama i ličnim sudbinama, spajajući individualnu emociju sa kosmičkim i kolektivnim. Radićevi stihovi ne govore samo o čoveku, nego drže do priče o njegovoj trajnoj vezi sa prirodom, istorijom i smrću.
U pesmama poput „Čuvar lave” i „Dečak koji zviždi kao krater” dominiraju mitski i prirodni motivi. Vulkanska energija i njena unutrašnja sila postaju metafora ljudskih nemira, dok dečji zvižduk otkriva kako se život i opasnost susreću neverovatno u istom ritmu. Ovde se jasno pokazuje svo Radićevo umeće i darovitost da prirodu pretvori u živog sagovornika.
Intimniji ton javlja se u pesmama „Keikai i Umevaka” i „Koto”. Njihova lirska struktura bliska je istočnjačkoj haiku tradiciji: jedan trenutak, jedan pokret ili jedan zvuk dovoljni su da prizovu celu emocionalnu dramu. U tim kratkim slikama otkriva se težnja ka svedenoj, ali snažnoj poetskoj izražajnosti.
Čitate izbor iz rukpisa Momčila Radića – Ako se poezija ovakve snage predugo zadrži u tišini, i lava će ostati bez čuvara
Sasvim drugačiju dimenziju donose „Nad fotografijom džihadiste” i „Tarta pekan”. Ovde poezija zadire u savremenu stvarnost, suočavajući čitaoca sa tragikom terorizma ili poslednjim obrokom osuđenika. Radić ne ostaje na dokumentarnosti, nego u prvi plan postavlja ljudskost i apsurdnu nežnost u najmračnijim situacijama.
Konačno, u pesmama kao što su „Žrtvovanje Lajke”, „Poruka” i „Nema pesma pustinje” prisutna je svest o istorijskom i kolektivnom. Sudbina kosmičkog psa, sećanje na bombardovanje ili pustinjska metafora svedoče o tome da poezija može da bude i svedok jedne teške epohe i njen tihi otpor. Upravo u tom balansu između ličnog i zajedničkog, mitskog i savremenog, ovaj izbor pokazuje Radićevu poetiku u svom najjasnijem svetlu.
Ovaj rukopis ne treba da se čeka, on već gori kao planina dozivajući kišu. Radićeva poezija nije samo knjiga za policu, nego jeste živa materija koja traži dah, ruke i oči savremenog čitaoca. Njegovi stihovi pripadaju trenutku u kojem se mit i stvarnost sudaraju, a upravo zato zaslužuju da se nađu među ljudima odmah i sada, a ne kad „dođe vreme”. Jer, ako se poezija ovakve snage predugo zadrži u tišini, i lava će ostati bez čuvara.
ČUVAR LAVE
Zovem se Meriđan. Čuvar sam lave na Merapiju.
Star sam. Slabo vidim i čujem. Retko srećem ljude.
Ali osećam krv kada nadolazi u želudac planine
kao da izbija iz moje duše, jer i ona je grumen zemlje.
Video sam čudesa sa šiljatog krova svog doma:
mesec gde pada u čaj u cvatu i pupavca zagledanog u nebo
tromu lavu što bi da se kao tigar mazi u mraku
svitanja dima iz zemljinog srca
trave što gore niz kičmu planine
kiše što sikću po svežoj kori lave…
Nepomično sunce i tlo što se vrti.
I neka mi Bog oprosti što osetih toliku lepotu
pa se ne bojim pomračenja zvezda
ni crnog plašta magme što kuca na moja vrata
da me uzme u toplo naručje svoje kao iznemoglo dete
Ključni Privrednikov ideal je zajedništvo – zajedništvo Srba, zajedništvo radnika i zajedništvo poštenih ljudi.
„Bez društva nema junaštva – to znači da Srbi prilaze u zajednicu, kako bi jedan drugom pomagali…”
Privrednikovi pitomci u Koprivnici prije Prvog svjetskog rata
SRBI PREČANI U AUSTROUGARSKOJ
Srbi Prečani, stanovništvo koje je tokom vremena prihvatilo nauk Srpske pravoslavne crkve i srpski kulturni identitet, ali je živjelo izvan granica srpske države, na austro-ugarskom teritoriju, prijelaz 19. u 20. stoljeće dočekali su u nezahvalnoj poziciji.
Dok je njegov civilni dio još u 18. stoljeću počeo osiromašivati potčinjavajući se mađarskom plemstvu, demilitarizacija Vojne krajine i njezino finalno pripojenje Banskoj Hrvatskoj zbog nestanka osmanske opasnosti obezvrijedili su ulogu koju su tamošnji Srbi imali u očima Austrijanaca ili Mađara.
Osamostaljivanje Srbije dodatno je pogoršalo odnose, budući da je Austrija u njoj, doživljavanoj kao „Pijemont na Balkanu”, vidjela prijetnju opstanka svoje vlasti među južnim Slavenima. Različiti oblici ekonomskih pritisaka ili izoliranja, kao i nizanje optužbi za veleizdaju, zajedno s idejama o aneksiji Bosne i Hercegovine, stoga su za cilj imali spriječiti Prečane da postanu bitan faktor u Monarhiji.
Rezultat ovakvog djelovanja bio je, međutim, vidljiv tek u jačanju nepovjerenja Srba prema vlasti, sada doživljavanoj jednako zloćudnom kao osmanska. Pratilo ga je, međutim, i jače solidariziranje Srba, čime su brzo okončani stalni sukobi između samostalnijega građanskog i uz crkvu vezanijeg seoskog dijela prečanskoga korpusa.
POČECI PRIVREDNIKA I NJEGOVA ULOGA
Logičnim slijedom, sve je ovo u pojedinim krugovima Prečana dovelo do institucionalnog povezivanja i međusobnog pomaganja. Iz te ideje je 1897. pokrenuto i Srpsko privredno društvo Privrednik, a godinu kasnije list Privrednik – najprije kao organ Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga.
Apel u jednom od prvih brojeva lista Privrednik
Uloga Privrednika, kako društva tako i glasila, stoga je najprije bila emancipatorska, sa svrhom povezivanja svih slojeva Srba u Hrvatskoj, Vojvodini, BiH i ostatku Monarhije, a jednako tako i prosvjetiteljska, s namjerom podučavanja Srba o ulaganju u vlastiti rad i, potom, različite vidove njegova unapređivanja.
PRIVREDNIKOVA VIZIJA I CILJEVI
Riječima iz prvog broja lista, radilo se o rodoljubivom nastojanju da treba „neverne uveriti, neuke podučavati, a voljne i orne osokoliti, da u razboritom i poštenom zajedničkom radu traže i nađu svoju sopstvenu privrednu korist“, odnosno „upućivati svakoga da o svojoj koristi i probitku na poštenoj osnovi zrelo promišlja”.
Privrednikova vizija tako je bila preporod narodne privrede i njegovo postavljanje na „zdravije temelje današnjih, svetskih zahteva” i to na način da Srbi „štednjom, međusobnim pomaganjem i zajedničkim radom svoje privredne probitke unapređuju”, jer će „svaki svoj sopstveni napredak najbolje moći osigurati u poštenoj zadružnoj zajednici“.
Potreba za ugledanjem u druge narode pritom je bila samorazumljiva, najprije na Francuze i Nijemce, ali i bliže Čehe i Slovake koji su, prema listu Privrednik, bili napredniji od Srba samo jer „nikad nisu gubili pouzdanja u sebe same i u svoju privrednu snagu. U tome su se razlikovali od nas. Mnogi su Srbi izgubili veru u sebe, u svoga seljaka, trgovca i zanatliju i privrednu snagu svoga naroda, pa zato i u mogućnost svoga rada i napretka”.
Prepoznajući kako mali proizvođač i seljak najgore stoje, izolirani su i dovodi ih se, a i sami sebe letargijom ili neorganiziranošću dovode na put propasti, članovi društva Privrednik upozoravali su kako će Srbi u Monarhiji biti svedeni na razinu „Indijanaca”.
S druge strane, redovito su isticani i pozitivni primjeri, „naučenjaci Nikola Tesla Ličanin i Mihailo Pupin Banaćanin, Srbi velikog uma kojima se ljudi po svetu dive”, kao rezultat kretanja nekim drugačijim smjerom. Isto tako, iako fokusiran na Srbe, Privrednik je svoje ideje predstavljao i kao korisne za banatske Rumunje, slavonske Šokce i ostale skupine koje loše stoje u usporedbi s poslovnim i imućnim Austrijancima i Mađarima.
Privrednikovi pitomci s Isidorom Dobrovićem, jednim od najvećih Privrednikovih dobrotvora, 1911.
TRI TEMELjNA POSTULATA: RAD, ŠTEDNJA I ČESTITOST
Upravo je ovo vrijeme i ovakvo razmišljanje ubrzo iskristaliziralo i tri temeljna postulata Privrednikova djelovanja, koji su se kao geslo održali sve do danas. To su rad, štednja i čestitost.
Promoviranju i raznolikom, realističkom ili poetskom definiranju rada bilo je posvećeno najviše prostora. Već drugi broj Privrednika tako su otvorile rečenice „Rad je izvor svega onog što imamo. Niti nam što pada gotovo iz oblaka, niti niče iz zemlje. I što zemlja daje čovjeku, ne daje mu bez truda i znoja njegova“, a ubrzo potom uvedena je i stalna rubrika „Poslovice o radu“.
U njoj su se mogle pročitati maksime poput „koga ne služe svoje noge i svoje ruke, živi kao bogalj, a ne gospoduje” ili paragrafi nalik ovom: „Umesto što se kaže: ko peva zlo ne misli, bolje bi bilo da se kaže: ko radi zlo ne misli. Pevati može čovek i kraj ukradena vina, a ko bi se potkrao pa tuđu njivu okopao, ne bi tome zla učinio, nego dobra”.
Budući da je sve ovo ukazivalo kako čovjek koji radi samim time misli dobro i čini dobro, dok čovjek u dokolici dobiva loše misli i želje, Privrednikovo definiranje rada katkada je dobivalo gotovo vjersku dimenziju – „Budi valjan i radan – kad nekome ili pred kim izgovoriš te reči, to znači toliko kao da si mu rekao budi blažen i srećan. Bez rada zaista nema napretka, dakle ni blaženstva ni sreće”. Kao dokaz ovakvim stavovima, čitateljima su redovito prezentirane i poučne priče iz svijeta, poput jedne naslovljene „Od čobanina milijunar”, o slučaju iz Londona.
RAD KAO MORALNA I DUHOVNA VREDNOST
Kao vrijeme u koje se treba ugledati Privrednik je isticao ono u kojem su djelovali cehovi, a po čijim je pravilima glavna vještina pridobivanja kupaca bila ozbiljnost trgovca. U to su doba, po Privrednikovim autorima, „srpska sela i gradovi obilovali srpskim zanatlijama”, a „zanatlije u svojim cehovima sami odlučivali o moralnoj vrednosti i veštini podmlatka”. U suprotnosti s time, iako je sad lakše pokrenuti posao, „sajmovi bivaju sve slabiji, a zarada sve manja. Većina ljudi traži samo robu koja je jeftina, a na oko lepa. Malo se polaže na solidnu i jaku izradu proizvoda”.
Privrednikovi pitomci (dimnjičari) iz 1911.
Privrednikovi pitomci (cvjećari)
Ipak, kao još važniji oblik rada isticana je poljoprivreda, pa je Privrednik tako navodio da se njezinom učenju treba posvetiti najviše pažnje, i pisao „Ratar je temelj društvu. I po broju i po značaju ratari ostale tako natkriljuju da se oni i ne vide. Nema dana da se ne naiđe na pokoju novu važnost koju imaju ratari po društvo. Da nema ratara, nestalo bi sveta. Pa kad je ratar temelj društvu, onda se mora na njega skrenuti i veća pažnja. Što je ratarski stalež zdraviji i zadovoljniji, time će biti državi čvršći temelj”.
Privrednikovi pitomci (pikole) u Zemunu
ZNANJE, ZANATI I OMLADINSKO OBRAZOVANJE
Povezivanje potencijalnih radnika i poslodavaca očekivano je tako utvrđeno kao jedna od osnovnih zadaća Privrednika, a od samog je početka istaknuto: „Javljaćemo komu treba rada, komu radnika. Naš narod živi u plodnim i kršnim krajevima. Ima ga bogata i siromašna.
Dužnost je sirotinji olakšati da nađe leba i zarade, a korisno je poslodavca upozoriti na dobra i vredna radnika”, a sve sa ciljem stvaranja novih „dobrih majstora”, što je po Privrednikovoj definiciji podrazumijevalo one koji mogu djelovati samostalno. Poticanje i pomaganje roditeljima da šalju djecu na zanate zato je određeno kao najveće moguće ulaganje u njihovo znanje, a „znanje je svetlost, znanje je moć, znanje je zlato koje se ne može rastočiti, znanje je imanje koje se ne može rasuti”.
Isticanje štednje dolazi pak kao nadgradnja ideje rada, jer „bez štednje, zalud i rad i vrednoća”, odnosno „što se radom stvori, može se odmah potrošiti, a može se nešto i na stranu staviti. Štednja spada i u znanje i u veštinu, čovek se mora na nju učiti i navikavati”. Privrednik je pritom redovito naglašavao kako bogatstvo nije samo po sebi sreća, kritizirajući svijet u kojem se sve vrti oko novca i zalažući se za drugačije poimanje bogastva.
Štednja se tako poistovjećuje s mudrošću, kao rijetko ispravan način shvaćanja toga pojma. Velik broj kritika u novinama bio je stoga usmjeren protiv pomodarstva, a za očuvanje nekih stalnijih vrijednosti, što je vidljivo već iz naslova članka „Moda – naše srpsko zlo i propast”, koji kritizira kako narod sve više troši „na dukate, svilu, kadifu, suncobrane, šešire, lepeze, belilo, rumenilo, kićenje i kinđurenje, kao i na svatove, terevenke, provađanje po birtijama, ludorije i besmislice”, sa zaključkom „moda nas ubi”.
Privrednikov pitomac (kelner) prije Prvog svjetskog rata
ČESTITOST KAO TEMELj ZAJEDNICE
Ideal čestitosti spajao je prethodna dva, pri čemu se čestitost definirala kao opreka nizu negativnih osobina i praksi – neradu, bekrijanju, dangubljenju, alkoholizmu i ostalim vidovima „bogatstva u mladosti koje sprema prosjački štap u starosti“. Psihu svakog čovjeka Privrednikovi su autori vidjeli kroz metaforu „rata uma sa srcem” koja je isticala „da je čovek pokorio srce umu, ne bi bilo mnogih zala među ljudima.
Najveći junak na svetu nije onaj koji druge pobeđuje nego onaj ko može sam sebe da pobedi. Ako te srce vuče na zlo, stegni ga, pobedi ga i ne daj mu na volju. To će ti junaštvo doneti zadovoljstvo”. I u ovom se slučaju govorilo o potrebi za ugledanjem na starija vremena, što dobro sažima izjava „Naši stari, kad su jedan drugome što poveravali, obično su to činili na ‘poštenu reč’. Tu se nije gledalo da li je ko bogat ili siromah. Glavno je da je umeo reč časno održati”.
„Najveći junak nije onaj koji druge pobeđuje nego onaj ko može sam sebe da pobedi. Ako te srce vuče na zlo, stegni ga, pobedi ga i ne daj mu na volju”, isticano je u listu Privrednik
ZAJEDNIŠTVO KAO VRHUNAC IDEALA
Finalno, ključni Privrednikov ideal koji je ostao neizrečen, ali ipak sveprisutan, svakako je zajedništvo – zajedništvo Srba, zajedništvo radnika i zajedništvo poštenih ljudi. Riječima iz Privrednikova lista „bez društva nema junaštva – to znači da Srbi ne treba da se jedan od drugoga odvajaju, nego da prilaze u zajednicu, kako bi jedan drugom pomagali i od zla se branili”. Stoga nimalo ne čudi da je upravo Privrednik postao organizacija koja je već u prvim godinama postojanja inicirala suradnju sa svim bitnim srpskim udruženjima u zemlji.
Najvažniji element tog zajedništva, međutim, ipak je onaj usmjeren k mladima. Privrednik, opisujući se kao „savjetnik, učitelj i putovođa”, kao „poklič omladini” da radi, uči i stvara, a starijima da osvijeste kako su djeca „vrednija nego li alem kamen”, nastojao je usmjeriti sve trgovce i zanatlije da otvaraju poslove za đake i šegrte.
Cilj je bio okupiti sve dobre i zdrave, a siromašne đake od 12 do 15 godina, da ih Privrednik uputi kod odabranih, „najodličnijih, svetskih majstora u sve korisne i napredne struke”, a potom ih, kao odrasle i poslovno sposobne ljude, održi na okupu. Budući da je, do 1941. i zabrane djelovanja od strane ustaškog režima, na taj način omogućio školovanje za više od 36 hiljada pitomaca u 60 različitih zanata pod patronatom hiljada dobrotvora, lako je zaključiti kako je Privrednik ostvario svoj naum. Štoviše, obnavljanje rada Društva uz stavljanje naglaska na stipendiranje, osigurava da ga ostvaruje i danas.
U globalnoj kulturi koja sve više slavi površnost, a prezire dubinu, nova knjiga Dragana J. Ristića pod nazivom „SÂM”, u izdanju niške Narodne biblioteke „Stevan Sremac”, deluje kao tihi, ali uporni otpor čoveka. Ovo je niz kratkih priča – minijatura, zapisa, ironijskih vinjeta, koje se u celini čitaju kao jedan mozaični roman o čoveku našeg doba.
Dragan J. Ristić: „SÂM” – Novo izdanje Narodne biblioteke „Stevan Sremac” Niš
Glavni junak, gospodin R. S., pojavljuje se u različitim prilikama i životnim dobima: na plaži, u braku, u samoći, u snu, u vreme pandemije. On je i pojedinac i arhetip, običan čovek koji svojim sitnim navikama i velikim zabludama otkriva dramu savremenog postojanja. U njemu ima i komičnog i tragičnog, i filozofskog i banalnog, a što ga doslovno čini jednim od najživljih likova u savremenoj prozi.
Ristićev stil je precizan, moglo bi se reći ekonomičan i bez sumnje duhovit. Svaka rečenica deluje kao laserom precizno odrezan tok misli, a svaka priča kao kadar iz filma apsurda u kojem su svi svoje uloge odavno izgubili. Pisac gradi svet koji liči na našu svakodnevicu, naizgled banalnu, ali pod površinom nabijenu smislom, pretežno usamljenošću i tihom tugom.
U humoru ovih zapisa ima melanholije; u ironiji pleni dobrota. Gospodin R. S. nije ni cinik ni poraženi, nego pravi svedok jednog sveta koji je izgubio meru. U pričama kao što su „Tišina”, „Samoća” i „(Ne)spokoj” on preispituje granicu između snova i jave, vere i apsurda, ljubavi i navika.
Posebnu vrednost knjige oslikava njena ritmičnost kao u muzičkoj kompoziciji, kratke priče koje se smenjuju u tonovima koji variraju od grotesknog do lirskog. Čitajući „SÂM”, imamo utisak da slušamo dnevnik jednog čoveka koji živi u svetu glasova, ali više nema s kim da razgovara.
Ristić je ironičan, ali nije i surov; duhovit, ali nikako i podrugljiv. On svoje junake posmatra s ljubavlju i punim razumevanjem, kao neko ko je i sam „sam u gomili”. Upravo u tome je snaga ove proze – u njenoj čovečnosti.
Zaključujemo „SÂM” je knjiga za čitanje u tišini, pogotovo u onom retkom trenutku kad čovek još ume da čuje sebe.
Dragan J. Ristić, književnik i prevodilac iz Niša i dugogodišnji kulturni poslenik, autor je više proznih i poetskih zbirki. U svojim delima spaja satiru i liriku, stvarnost i snove, stvarajući prepoznatljiv glas u savremenoj srpskoj književnosti. Donosimo tri minijature iz njegove najnovije knjige.
NA PLAŽI
Muzika je bila preglasna.
Jedan mlađi par izvodio je uz taj ritam koitalne radnje, ili se to bar tako naziralo. Neki Italijan okačio se za suncobran i radio gimnastiku. Dva Srbina su igrala pipirevku, pridružio im se jedan Nemac, ali nije bio dovoljno vešt, pao je i nestao u pesku. Neki debeljuškasti Grk kretao se cik-cak.
Vrat mu je bio kao usađen, a jedna ruka mu se uopšte nije videla. Izgleda da je drugom rukom nešto brojao, ili pisao u sebi haiku. Grupa Japanaca nije pisala haiku iako se to od njih očekivalo. Jednostavno su ležali na suncu i topili se. Od nekih je ostao samo oveći čvarak. Dve vižljaste Nemice u tangama baš su divno mirisale i uz muziku toliko njihale kukovima da su polako isparavale i onda, poput anđela, sasvim nestale.
Jedan pas, buldog, mirno je šetao i preo kao mačka. Najednom posred plaže vidiš klizi tramvaj. Iz njega viri glava mog kuma, traži po pesku durdubake, udubljen u mislima na somove koje će sutra pecati. A onaj Englez, što liči na soma, samo je štucao i znojio se. Nije bilo vetra i neko ga je verovatno pominjao, žena u Indiji ili deca na studijama u Kembridžu.
Amerikanci bi se na sve ovo smejali kao ludi, ali njih na plaži nije bilo. Samo na udaljenim krajevima plaže krateri od njihovih bombi iz pitaj boga kog rata. I baš u jednu takvu rupu, sada punu vode, bacio se jedan starac sa namerom da se ubije jer je bio uveren da je danas petak trinaesti.
A gospodin R. S.? On tako povazdan leži u hladovini velikog belog suncobrana i fantazira. Muzika iz kafića na plaži zaista preglasna.
SÂM
Pokatkad sedim u dvorištu, ne pušim jer sam nepušač, ne pijem jer sam sâm i osluškujem kako mi raste očajanje.
Pogledajte razgovoe sa Draganom J. Ristićem
(NE)SPOKOJ
Tog prepodneva gospodin R. S. probudio se kasno. Sunce je uveliko sijalo teško se probijajući kroz guste zavese dnevne sobe. Nije verovao da je onoliko sati koliko su mu glomazne kazaljke zidnog sata pokazivale. On zato nastavi da leži čudeći se kako mu je na kauču toliko vremena proteklo bez ijednog sna. Ne, baš ništa nije sanjao, ili se baš ničeg nije mogao setiti.
A toliko je događaja jučerašnjeg dana moglo biti dopunjeno sadržajnim snovima! Pa i košmarni snovi su nešto, mogu da podstiču. Zato gospodin R. S. reši da ostane u postelji i nastavi sa snovima. Ljudi ih nazivaju dnevnim snovima.
Mnogo želja i prohteva i on ne vidi razliku između dnevnih i noćnih snova. Sada je šansa i da se košmarni snovi razjasne, primire i ulepšaju. Zar sâm život nije jedan beskrajni košmar? I tu treba uvesti red, napraviti plan delanja, pa i bez nekih elemenata stvarnosti. Sve nestvarno postaje stvarno, odvija se glatko i uspešno.
Kažu, božanski osećaj, sve ide prirodno. Život je zapravo božansko ovaploćenje sna. Samo ga treba slediti, razmišlja naš junak, makar se i nešto loše dešavalo. Jer i to je deo lične priče, i to se da popraviti, udesiti, preudesiti. Kockice su razbacane, sporo se sklapaju. Potrebno je vreme, a gospodin R. S. ga danas ima previše.
Sunce je bilo dobrano oslabilo i u sobu se uvlačio neki polumrak. Čudno, u ovaj smiraj dana širila se svežina vetra oko njega, čuo se šum suvog lišća koje neko gazi. Pretio je i potpuni mrak, ali ga se to nije ticalo. Sve ide po njegovom.
Šta je vreme? Vreme služi čoveku, a ne obratno. Odnekud, iz mašte ili iz kuhinje, miris kolača, tek izvađenih iz rerne. I nekakvo tiho kucanje. Onda ono postaje sve jače, prelazi u lupanje. U polumrak sobe upada žena. Sa nevericom gleda unaokolo.
„Nisi valjda prespavao dan? Znaš li šta je sve trebalo da uradiš!”
„Naravno, draga, sve je urađeno, malopre sam prilegao da se odmorim.”
U starom Nišu, u danima Poklada, obično pred početak apostolskog posta kad je lepo vreme, grad je ličio na jedno veliko igralište. Na raskršćima, ispred kuća i kafana, nicale su ljuljaške. Nišlije su ih krajem 18. i tokom 19. veka zvale salandžici, od osmanlijske reči salınçak, u značenju ljuljaška.
Činilo se da ceo grad peva i ljulja se u ritmu Poklada. Danas, gotovo zaboravljene, ove ljuljaške zaslužuju da budu vraćene u naše sećanje ‒ da budu imenovane rečju koja čuva duboku ukorenjenost u lokalnoj tradiciji i srpskom govoru: nišaljke.
Ljuljaša nišaljka – niški salandžik
KAKO SU IZGLEDALE NIŠALjKE?
Dva visoka drvena stuba sa poprečnom gredom, jaki konopci i daska prekrivena ćilimom činili su osnovu nišaljke. Na njoj bi sedelo dvoje mladih – momak do devojke, a uz pomoć prijatelja ljuljaška bi se lagano zanjihala.
Kada bi uhvatila pravi ritam, iz grla zaljuljanog para začule bi se pesme, obično ljubavne, koje je nastavljalo okupljeno društvo. Pesma se širila niškom čaršijom, kao da je sva postala jedan hor
ZAŠTO SU NIŠALjKE BILE VAŽNE?
Nije to bila puka igra. Ljuljanje je, prema narodnom verovanju, nosilo duboko magijsko-obredno značenje:
„Ljuljanje je tumačeno kao magijska radnja agrarnog karaktera koja može da utiče na plodnost. (…) Drugo tumačenje naglašava njegovu funkciju katarzičkog sredstva, kojim se telo oslobađa od zimske obamrlosti, da bi bilo čilo i jako u poslu.” [1]
U gradskom Nišu, međutim, ovaj običaj dobio je novu ulogu ‒ prerastao je u način upoznavanja i zaljubljivanja mladih:
„Na nišaljke su najčešće sedali momak i devojka, obično oni među kojima postoji uzajamna simpatija. Sam čin ljuljanja bio je prilika ne samo za zabavu, već i za međusobno upoznavanje i gledanje između momaka i devojaka.” [2]
Pogledi, osmesi, pesme i zajedničko ljuljanje bili su prvi koraci ka novim ljubavima.
SEĆANJE NA RASPEVANI NIŠ
Hroničari beleže da su se tokom Poklada na nišaljkama smenjivali parovi od jutra do mraka, a pesma je bila toliko snažna da je odjekivala iz jednog kraja grada u drugi:
„Parovi na nišaljkama smenjivali su se po ceo dan, i tako danima dok su trajale Poklade, a pesma sa njih i okolo njih čula se do u samu noć. ’Niš’ljke i s’l’ndžici’ bili su naivna i bezazlena zabava, ali zato vesela i raspevana, što je životu u starom Nišu davalo zaista naročitu prijatnost i toplinu.” [3]
A uz pesme, čulo se i ovakvo dozivanje:
„Ljuljkaj, ljuljkaj, salandžik, na njemu se ljulja Đorđik; ljuljkaj, ljuljkaj, nišalica, u srcu mu gori iskrica.” [4]
Ljuljanje i pesma nisu bili svojstveni samo Nišu, ali je upravo ovde obredni smisao dobio prepoznatljivi urbani oblik:
„Ljuljanje na nišaljkama zabeleženo je i u drugim krajevima Srbije, ali je u Nišu ovaj običaj dobio osobenu gradsku formu, povezanu sa pesmom i javnim sabiranjem mladih na raskršćima i trgovima.” [5]
DANAS, KAD GRAD VIŠE NE PEVA U ISTOM RITMU
Dok čitamo ove redove, pred nama je slika jednog raspevanog Niša u kome su se ljubavi rađale na ljuljaškama, a pesma bila deo svakodnevice. Danas, kad grad više ne peva u istom ritmu i kad su ulice ispunjene užurbanim koracima i zvucima telefona, vredi se podsetiti da je Niš nekada imao svoju ljuljašku – svoju nišaljku.
Ona nije bila samo drvena konstrukcija, već simbol radosti i zajedništva jednog vremena u kome je pesma važila kao merilo života.
literatura:
[1] V. Lazarević, Pesme na nišaljke, Niš: Centar za nematerijalnu kulturnu baštinu, 2008, str. 48.
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта су професионални и независни медиј посвећен квалитетном и одговорном тумачењу културних, уметничких и друштвених тема, који поштује Кодекс новинара Србије и прихвата пуну надлежност Савета за штампу.
Основни
Uvijek aktivan
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.
