Vest o odlasku u večnost Nikolaja Vladimiroviča Koljade nije obaveštenje o smrti velikog pisca, nego tihi jecaj pozorišne rekvizite usled pada čitavog jednog univerzuma koji je on, decenijama, iz svoje dače u Jekaterinburgu, pažljivo tkao od blata, suza, jeftine votke i najčistije poezije. Kako je prevodilac Novica Antić na stranici Ateljea 212 na vest o smrti dirljivo primetio u svom sećanju na dugogodišnjeg prijatelja, Koljada je pred kraj osetio da ovaj svet više ne prepoznaje kao svoj. Biće da je svet postao previše umiven i hladan za čoveka koji je čitavog života slavio „prljavu” lepotu ljudskog postojanja.
Koljada je bio pozorišni fenomen koji se najpreciznije govoreći retko sreće. U eri u kojoj je merilo uspeha po pravilu podrazumevalo prelazak u neku od metropola, on je izabrao da ostane „gradonačelnik” svog Jekaterinburga. Na razmeđi Evrope i Azije, podigao je Koljada teatar – utočište za sve one koji nisu imali gde, instituciju koja je postala sinonim za angažovano i vispreno pozorište.
Njegova veličina nije se ogledala samo u pisanju, nego se odražavala u viziji. Kao tvorac Uralske škole dramaturgije, on nije stvarao nebrojene kopije sebe. Brusio je glasove mladih pisaca, dajući im slobodu da budu ono što jesu – sirovi, iskreni i neustrašivi.
ČOVEK KOJI JE RAZUMEO „MALE LJUDE”
Ono što je Koljadu učinilo duboko bliskim srpskoj publici jeste njegov nepogrešivi osećaj za marginalca. Njegovi likovi, poput onih u dramama „Murlin Murlo” ili „Praćka”, nisu heroji iz čitanki. To su ljudi sa periferije, koji životare u skučenim stanovima, među memljivim tapetama koje se ljušte, a sanjaju o velikim ljubavima i dalekim svetovima.
„Nikolaj je pisao o ljubavi koja trune, neubrana, kao najslađa jabuka u zapuštenom voćnjaku.”
Koljada je bio majstor estetike siromaštva i beznađa – pravca koji je ogoljavao surovu stvarnost postsovjetskog društva, ali je u taj sivi pejzaž uvek ubacivao zrake sunca, makar to bilo kroz tragikomični apsurd ili višak emocije koja preliva preko ivice.
KOLJADA I SRBIJA: BRATSTVO PO „LUDILU”
Veza Nikolaja Koljade i Beograda bila je organska. Zahvaljujući pionirskom radu Jovana Ćirilova i prevodima Novice Antića, on je ovde zaista postao domaći pisac. Njegove drame su se u Srbiji izvodile sa istim žarom kao i u Rusiji.
Zašto smo ga tako razumeli? Verovatno zbog njegovog dubokog uvida: „Tvoji Srbi su na isti način ludi kao i Rusi”. To je ono plemenito, melanholično i često destruktivno ludilo koje preživljava sve istorijske brodolome. U Beogradu je video isti onaj prkos i istu onu tugu koju je nalazio na svom Uralu.
Ključni doprinosi dramaturgiji: Praćka – bolna, antologijska priča o samoći; Murlin Murlo – tekst koji je definisao čitavu jednu generaciju pozorišnih stvaralaca; Kokoška – surova i duhovita vizija pozorišnog života u provinciji; Poloneza Oginjskog – tragikomična povest o izgubljenom identitetu, emigrantskoj nostalgiji i bolnom pokušaju povratka u otadžbinu koja je postala potpuno strana, a koja je svojevremeno sa velikim uspehom igrana na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Nišu.
POSLEDNJI ČIN: ZAVESA
Poslednja poruka koju je poslao – da svet više ne prepoznaje kao svoj, najbolnija je i istinita dijagnoza našeg vremena. Čovek koji je mogao da vidi lepotu u najvećoj bedi, na kraju je zaćutao pred hladnoćom ovog – novog doba.
Nikolaj Koljada je otišao 2. marta 2026. godine u tišinu svojih jelki na Uralu, ali ostavljajući za sobom pozorište koje neće prestati da igra. Ostavio je stotine studenata kojima je udahnuo hrabrost da pišu, i publiku širom sveta koja će u njegovim rečenicama i dalje prepoznavati sopstvene ožiljke.
Neka mu je laka uralska zemlja i večan mir od Gospoda. Njegova „jabuka iz zapuštenog voćnjaka” nije istrulila – ona je sada deo pozorišne večnosti.
Roman Nikole Markovića „Dug je put do zore” predstavlja jedinstven književni palimpsest na mapi savremene srpske književnosti. Nakon debitantskog romana „Smrt je placebo”, kojim je autor zakoračio u demistifikaciju egzistencijalnih strahova, Marković ovim delom donosi ambicioznu sintezu istorijskog trilera, porodične drame i psihološkog ogleda o neizbežnosti nasleđa.
Smešten u prostor Soluna – grada koji u srpskom kolektivnom sećanju figurira kao mitsko mesto stradanja i vaskrsenja – ovaj roman prepliće prašnjave rukopise iz Velikog rata sa opasnim ulicama moderne Grčke, suočavajući čitaoca sa činjenicom da istorija nije samo skup datuma, već živi organizam koji pulsira ispod pločnika sadašnjosti.
Grad kao palimpsest: Solun između mita i stvarnosti
Centralna osa romana počiva na dvostrukoj pripovedačkoj putanji. U savremenom toku pratimo Oblaka, grafičkog dizajnera i kulinarskog zanesenjaka iz Niša, koji prvog januara kreće vozom ka Solunu na konferenciju „Typocalypse now”. Ono što počinje kao gotovo tuđinski beg od mamurluka i depresije „najdepresivnijeg dana u godini”, ubrzo prerasta u opsesivnu potragu za istinom o pradedi Stanku, vojniku Moravske divizije.
S druge strane, istorijski sloj romana, posredovan misterioznim dnevnikom Irca Marfija, otkriva nam manje poznatu, često prećutkivanu stranu Velikog rata – svet ratnih profitera, solunskih „apaša” i kriminalnih mreža koje su bujale dok su čestiti vojnici na frontu krvarili.
Solun u Markovićevom romanu nije samo scenografija; on je aktivni učesnik u drami. Grad je prikazan kao čvorište u kome se sukobljavaju različite epohe i kulture. Autor vešto mapira istorijsku tragediju Velikog solunskog požara iz 1917. godine, koji je uništio dve trećine grada i ostavio preko 70.000 ljudi bez doma.
Ovaj događaj služi kao okidač za uvođenje lika Jorgosa Galanoua, šefa podzemlja čija moć prevazilazi ratne stihije. Solun je za Oblaka mesto gde se „stari bogovi sa Olimpa rvu sa pravoslavljem”, dok se u pozadini odvija moderna tragedija sirijskih migranata koji, baš kao i srpska vojska vek ranije, traže spas na obalama Egeja.
Jezički kodovi i kulturno nasleđe: identitet između vektora i kaldrme
Leksikološka struktura romana dodatno naglašava ovaj kontrast. Marković koristi specifične leksičke registre – od tehničkog žargona digitalne ere (vektori, kodiranje, „ako-onda” logika) do tradicionalnih kulinarskih termina koji deluju kao identitetska sidra (rasol, sarma, bujurdi).
Lokalizmi juga Srbije i nautička terminologija solunske luke stvaraju gustu jezičku teksturu koja dočarava psihološko stanje junaka zaglavljenih između dva sveta. Oblakov pogled na svet je „vektorski” jasan, ali njegova duša je umazana blatom kaldrme po kojoj je nekada gacao njegov pradeda.
Fantomi prošlosti i genealoški obrt: smisao nasleđene tragedije
Jedan od najsnažnijih motiva u romanu je simbolika odraza. Na samom početku, protagonista posmatra svoj odraz u bari, pokušavajući da vidi mlađeg sebe, što postavlja tematski okvir suočavanja sa prolaznošću i smrću. Smrt je, kako sugeriše i naslov autortovog prvog romana, „placebo” – fenomen koji nas tera da delujemo, ali istinska težina leži u životima koje nasleđujemo.
Ovaj usud se najjasnije ogleda u liku Sofije Galanou, u čijim plavim očima Oblak vidi sukob dva univerzuma. Sofija je naslednica kriminalne aristokratije, devojka koja pokušava da se „opere nasleđa”, ali koju stižu pradedovske anateme. Njihova veza je u romanu prikazana kroz metaforu smokve i smokvine ose – incestuozni zagrljaj istorije u kome muškarci moraju biti žrtvovani da bi se oslobodio put za budućnost.
Istorijski okvir je obogaćen prisustvom Desete irske divizije, koja je nakon pakla Galipolja prebačena u Solun 1915. godine. Kroz lik Marfija i njegov dnevnik, Marković uvodi internacionalnu dimenziju sukoba, povezujući irsku golgotu na Kosturinu sa srpskim stradanjem na Zejtinliku. Marfijeva sudbina, kao vojnika koji je „zaboravio na čast zarad profita”, stoji u kontrastu sa idealizovanim slikama heroja, podsećajući nas da je rat oduvek bio poprište i najvišeg čojstva i najnižeg beščašća. Priča o pukovnicima Belu, Benetu i Mek Kendlu, koji su ostali vezani za srpsku porodicu decenijama nakon rata, dodatno usložnjava mrežu odanosti koja natkriljuje roman.
Psihološko profilisanje likova vrši se i kroz simbole građevina. Bela kula, nekadašnja „Krvava kula” i zatvor, u romanu postaje simbol prikrivene istine i mesto gde se odvijaju najmračniji poslovi. Tajni tuneli ispod kule, koji vode ka moru, metafora su za podsvest grada u kojoj su pohranjeni zločini iz 1917. godine, ali i moderne transakcije oružja za ISIS. Lik Sergeja, Oblakovog prijatelja, ovde dobija ključnu ulogu.
Koder koji se ispostavlja kao obaveštajac, Sergej oličava modernog ratnika koji koristi algoritme da bi sprečio povratak „fantoma prošlosti”. Njegova akcija „Horizmos” (rastanak) simbolično preseca niti podzemlja, ali ne uspeva da izbriše tragediju koja je već upisana u gene junaka.
Esejistička nit romana vodi ka finalnom obrtu koji ruši granice vremena. Pronalazak fotografije na kojoj Stanko Milojević, pradeda protagoniste, grli mladu Mariju – Sofijinu prababu koju je spasao iz Bele kule u noći požara – otkriva da je cela Oblakova potraga zapravo povratak sopstvenim korenima na najbolniji mogući način.
Stankov natpis „Mariji. Stanko” na poleđini krvave fotografije, zajedno sa usnom harmonikom koja miriše na „porok i rat”, zatvara krug koji je počeo stotinu godina ranije. Oblak shvata da je zaljubljen u sopstvenu rođaku, a da je istorija Soluna zapravo genealogija njegove patnje.
Zaključno, „Dug je put do zore” je roman o ironiji vlastite nerešive pozicije. Nikola Marković uspeva da kroz prizmu istorije pokaže kako se veliki narativi o nacijama i ratovima uvek lome preko leđa pojedinca. Koristeći Solun kao arhitipsko mesto rastanka (horizmos), pisac nam poručuje da se prošlost ne vraća samo kao farsa, već kao „krvava tragedija sa visokom cenom”.
Ova knjiga je poziv na hrabrost da pogledamo u sopstveni odraz u bari i da, uprkos blatu, u njemu prepoznamo večnost koja nas obavezuje, ali i oslobađa kroz istinu, ma koliko ona bila bolna. Put do zore je zaista dug, ali kroz Markovićevu prozu on postaje osvetljen dubokim razumevanjem ljudske sudbine.
Pojedini pronicljivi tumači poezije s pravom vjeruju da kada se upokoji autentični pjesnik da se tada sa njegovom dušom kanonizuje i pretvori u jedno novo sazvježđe čitav njegov pjesnički svijet. Ovih dana smo upravo ispratili na vječni počinak jednog takvog autentičnog savremenog lirskih pjesnika, Tomislava Marinkovića.
Od samih početaka književnog stvaranja, u osmoj i devetoj deceniji HH vijeka, poeziju je doživljavao kao čin samospoznavanja, kao način prepoznavanja bića svijeta u sebi, svijeta nad sobom i svijeta oko sebe, a pjesnički jezik, riječi i figure tog jezika, razumijevao je kao izraz stvaralačkog nadahnuća, kao logos postojanja i svekoliko putovanje do izvora tog samospoznavanja.
Takvu vrstu tragalačkog pjesničkog iskušenja pronalazimo u svim objavljenim knjigama Tomislava Marinkovića: Dvojnik (1983), Izvesno vreme (1985), Stihovi (1991), Sumnja u ogledalo (1996), Škola trajanja (2003), Svet na koži (2007), Običan život (2011), Nevidljiva mesta (2015), Večito sada (2018), Šta o nama misle anđeli (2024). U poetičkom smislu veoma im je bliska i Marinkovićeva knjiga priča Putovanje u orahovoj ljusci (2017).
Kako smo već istakli, poezija za Tomislava Marinkovića počiva na otkrivanju vidljivih i nevidljivih mesta u svijetu izvan nas, kao i u svijetu duboko uronjenom u nama, ali i svijetu koji je iznad nas u onim vječnim i nepropadljivim metafizičkim prostorima. Takav poetički pristup je na kreativan način možda najviše došao do izražaja u jednoj od njegovih najboljih zbirki pjesama Nevidljiva mesta.
Marinković kao pjesnik snažno je zastupao vjerovanje da je svijet zasnovan na ukrštaju vidljivog i nevidljivog, tamo gdje se „jasno sa nejasnim spaja”, te da se u tim prostorima podjednako iskazuju lijepo i ružno, tragično i komično, srećno i nesrećno, svijetlo i tamno, dokazano i nedokazano. Pisanje pjesme je trenutak kada želimo da zapišemo ono što je misao već upisala u pjesnikovo srce.
Pjesma predstavlja povjerljivi dijalog sa samim sobom, ali i svijetom oko nas, te svijetom nad nama. U tom razgovoru podjednako važno mjesto pripada i čitaocima, pogotovo onda kada su čitalački pogledi bliski sa pjesnikovim duhovnim vidicima. U tim tačkama podudaranja ukrštaju se vidljiva i nevidljiva mjesta svijeta poezije sa svakodnevnim životom, ali i svijetom prošlosti i sadašnjosti.
Otuda, nastanak pjesme nije nikakva varka, a podjednako počiva na šapatu neke „daleke zvezde”, na sumnjičavom istraživanju „nestvarnih oblina neba”, kao i na poniranju „u neraspoznatljiva polja ogrnuta tminom”.
Rodno mjesto lirskog pjesnika nalazi se u prostorima nevidljivog, u danima ispunjenim „smolastom maglom”, jer pjesnikovo „unutrašnje oko” sluti i osjeća bolje i dalekovidije od bilo kod drugog čula. U tome se nalazi ona pjesnikova „lozinka za odgonetanje večnosti”, ali i put da se nepjesničkoj svakodnevici vrati smisao duhovnosti i umjetničke ljepote, te da se makar i na trenutak dopre do istine ljudskog bića i svijeta u kojem postoji, do smisla postojanja i stvaranja.
Otuda u Marinkovićevom lirskom jeziku iznova vaskrsava značaj pjesničke funkcije jezika sa složenim značenjima i mogućnostima koje taj jezik nosi. Jezik je božanskog porijekla, kao što je i porijeklo poezije utemeljeno u metafizičkim prostorima, a riječ kao materijalizovani vid jezika nalazi se u temeljima ljudske civilizacije. Otuda pjesnik posjeduje moć nemuštog jezika pomoću kojeg razgovara sa materijalnim i nematerijalnim svijetom, sa bićima i stvarima, mjesecom i travom, oblacima i kišom, kamenom i cvijetom, sa čitavim spoljašnjim i unutrašnjim svijetom koji je ispunjen brojnim tajnama.
U najnovijoj zbirci pjesama Šta o nama misle anđeli taj put lirske samospoznaje okrenut je prevashodno prema metafizičkim prostorima i razotkrivanju tajni svijeta koji se nalazi „nad nama”, koji predstavlja osnovu oblikovanja i postojanja ljudskog bića, a iznad svega njegovih emocija i misaonih potencijala, kao i svekolikog umjetničkog nadahnuća.
To su duboko oduhovljeni pjesnički tekstovi u kojima raspravlja o postojanju i nepostojanju čovjeka na zemlji i njegovoj vezi sa kosmičkim horizontima. To su razmišljanja koja pjesnika i njegove čitaoce vode u ono vrijeme i na one granične prostore koji su smješteni između zemaljskog i nebesnog, kao i između materijalnog i duhovnog utemeljenja.
U Marinkovićevom lirskom hronotopu upravo onda kada smo suočeni sa anđelima započinjemo da svodimo sve naše životne račune. To je onaj trenutak kada osjećamo viši nivo prepoznavanja bića, onda kada sunce zaspi, kada vjetrovi zastanu, kada trava prestane da raste, kada presahnu svi naši izvori i prestanu da teku sve naše vode, kada se utišaju svi okeani i kad, njegoševskim jezikom rečeno, „vrijeme prestane da ratuje sa vječnošću”. To je ono mjesto gdje se otvaraju metafore svih naših stihova, gdje počinju, rađaju se i uskrsavaju značenja svih naših riječi, to je ona prapostojbina u kojoj se poezija stapa sa vječnošću.
Poetičke sinteze Tomislava Marinkovića na lijep način su uspostavljene i u njegovim objavljenim knjigama izabranih pjesama: Putovanja kroz blizine (2013), Izdvojene tišine (2016), Izabrane pesme (2019) i Duge senke iza trenutaka (2021). Pogled na književnost i kulturu čitanja na originalan način odslikava i njegova knjiga najljepših priređenih priča i pjesama o biljkama i prijateljstvu Pisac u vrtu (2016).
Poezija mu je prevođena na više stranih jezika, a dobitnik je nekih od najvećih pjesničkih nagrada koje se dodjeljuju za stvaralaštvo na srpskom jeziku: „Branko Miljković”, „Miroslav Antić”, „Vasko Popa”, „Zaplanjski Orfej”, „Vladislav Petković Dis”, „Desanka Maksimović” i „Stevan Raičković”, a neposredno pred upokojenje dobio je i nagradu „Drainac” u Prokuplju.
Marinković je svakim stihom i svakom pjesmom nastojao da povrati onaj autentični smisao pjevanja i umjetničkog stvaranja. Vjerovao je da se samo tako može oduhoviti raščovječeno biće savremenog čovjeka, vaskrsnuti mu vjera i nada, a zatim ga uputiti u puni smisao postojanja i stvaranja.
Sve to iznova potvrđuje vrijednosti njegovoga pjesničkoga djela, kao što se i na sasvim dostojan način Marinkovićevo pjesništvo, sada kad je nastavilo svoj novi život bez fizičkog prisustva svoga tvorca, trajno svrstalo u niz velikih sazvježđa srpske poezije.
IZBOR IZ POEZIJE TOMISLAVA MARINKOVIĆA
Taj trenutak
Ovde trenutno vlada mir. Ispijam ga s vinom ispod naherene Moneove reprodukcije u restoranu koji je tačka oko koje se okreće grad.
Legije krilatih tanjira i čaša očekuju napad gladnih službenika koji se vraćaju s posla. Konobari još jednom proveravaju sjaj izglancanog escajga koji je spreman za borbu unapred izgubljenu.
Iza prozora, pred zapanjenim očima ulice, već uveliko traje rat. Automobili su borbena vozila koja nadiru prema razoružanoj vojsci pešaka, duboko porinutih u svoje paučinaste misli.
Smrt mora da opravda razloge svoje dvadesetčetvoročasovne budnosti. Ugovor sa sudbinom joj dopušta da može da bira lekarske izveštaje s lica nesreće: infarkt u sali za ručavanje, ili kvar na kočnicama samo desetinu metara ispred pešačkog prelaza.
U svakom trenutku treba imati sreće, ali i biti svestan granica njenih natprirodnih moći.
Ne mogu da zaustavim neobuzdano okretanje grada i utišam motore na njegovim bulevarima, ali bliži se kraj dana, počinje svečanost zalaska sunca iznad reke koja dostojno može da zameni sliku velikog majstora impresionizma, i stvori privid da sam srećan.
Kamenička ulica
Kao pred kapijama provincijskih gradova, u podnožju Kameničke ulice vreme naglo usporava hod. S kratkog povoca kosmosa, otrgao se zimski dan i ceo grad, bez borbe, brzo osvaja sumrak.
Poput robe prodavaca starudije na kaldrmi – koju niko nije hteo da kupi, moji snovi ovde ne vrede ništa. Sa svih strana odzvanjaju jadikovke i nade na jezicima migranata, u strmoj ulici koja je njihov moreuz između dva sveta, nejasne svetlosti i napuštenih teritorija tame koje se još uvek nazivaju domovina.
Obasipan hladnim poljupcima košave, zamišljam vatrice uspomena, grejem se na njihovim plamičcima apstrakcije. Ulica se penje ispred mene, kao sopstveni verni falsifikat koračam za njom. Stvarnija od mene je moja povijena senka, njoj su oči zatvorene ali nepogrešivo odgoneta, kao slepi pesnik soneta, magične formule života i poezije.
Nadnet nad jednom pesničkom knjigom
„Drugog kraja sveta neće biti.” Česlav Miloš
Ne bih želeo da budem očevidac smaka sveta, da vidim osam milijardi pojedinačnih smrti, ljude koji se penju uz poslednji zrak sunca na zajedničko nebo izbrazdano prugama bivšeg plavetnila.
Radije bih upoznao svoju smrt koja me od rođenja prati kao senka, davajući svakoj stvari izraz uzaludnosti ili preteranog radovanja. Zamišljam je veseliju nego što bi iko mogao da pretpostavi, bešumno ulazi u sobu i bez uvoda počinje da peva: Happy birthday to you!
Pokušavam da se prisetim pitanja koja sam za nju smišljao celog života, međutim, sva brzo blede i nestaju kao farovi u magli, reči sagorevaju na hladnom plamenu uma, jer nema šta da se razume, nema šta da se razume.
Završilo se ili počelo
Goranu Petroviću
Da li se nešto tek završilo, ili počelo? Pesnici i filozofi dugo bi se prepirali postoji li od toga veća tajna. Ali razmena između januarskog dana i božanske svetlosti je obavljena. Život je u žurbi presvukao kostim i odjurio dalje.
Sada treba pronaći kutak u prepunoj sali biblioteke, pod svodovima od izbrušenih oblaka, i sve knjige napisati ispočetka. Novim jezikom ispričati šta je, zapravo, bio život. Možda, neodređenog trajanja jedan dan. Ili karta za putovanje u sva vremena.
Ne mogu da sudim jer ne znam, samo nagađam u rastrojstvu zimske večeri. Onaj ko je otputovao beskrajno daleko sa sobom je poneo i to znanje.
Niko
U tvojoj sobi sumrak noktima tiho nagriza stvari. Koraci ispod prozora, bez putokaza, nalaze prolaz u nevidljivi život.
Dok vrtiš neposlušan uvojak kose, na sličan način i svet se premotava. Neko ponovo ulazi u tvoju dušu s koferom punim isplakanih metafora. Ljubav peče kao zeleni plamičci koprive.
Tihi trenuci caruju, smeši se mesec nad gradom i budno motri na omađijani svet. Ti ne primećuješ to. Čitaš. „Ah, kako očajanje u pesmi može da prija“, kažeš.
Ja sam Niko. I sve ti ovo govorim da upamtiš: Moraš sama otkriti formulu koja poništava bol.
Oslušni vetrić u lišću pored prozora. To sam ja. Poslušaj tišinu dok između zidova raste noć. Neko je u njoj i sluša tvoje disanje.
Ja sam tišina
Život ispunjen nostalgijom za životom. Ljubav ne prestaje da krči put ka drugoj ljubavi. Na poslužavniku vremena, sve je u svemu, ništa ne živi samo za sebe. Ja sam tišina i živim u drugima. Morao sam da zaboravim ko sam, svoje ime, jezik i svoju patnju. Tvojim prstima dodirujem stvari. Tvoj glas čujem na svakom mestu. Ali ostajem nem kao drveće na mesečini – i u meni odzvanja nečija neopisiva radost.
Bežeći od reči
Bežeći od reči kojima su ispunjene knjige, i od reči koje uglas izgovarahu drugi, prekoračujemo pragove pruge i hitamo stazom prema restoranu.
Kao nešto što se podrazumeva, s krošnji topola opada zavelo lišće, posuvraćeni talasi svetlucaju i tiho zapljuskuju obalu reke, gradeći i poništavajući sopstvenu sliku.
Posle sajamske vreve, sedimo sami, sami sa svojim rečima. Čudno svesni novog žamora što ispunjava svaki kutak, i brzog širenja topline tečnosti kroz naša tela.
Ti ispisuješ posvetu na zaklonjenoj stranici i pružaš mi knjigu Amira Ora, knjigu krcatu rečima.
Može li se pobeći od reči, poželeh da te upitam.
Umirila me pomisao da reči su radoznale kao deca, i da su svuda gde postoji svet. Na svakom mestu, u svakoj čestici vremena. Čak i kad opada lišće, čak i kad zaćutimo da bismo čuli njihov šum.
Svakog dana
Svakog dana pomalo se umire. Korak ka smrti je lak, oblaci čisti nad iluzijom življenja.
Pitanje smisla ne rešava samo čovek, već kobac u letu iznad zasejanog polja, pčela u košnici s medom,
patka što gnjura za ribom kroz modrinu jezera, a posle se puši raskomadana u tanjiru.
Tačka
Pomereno iz tačke A u tačku B, leto u šapatu kedrova u mom dvorištu. U poderanoj svili predvečerja. U zapitanosti koja ne traže odgovore već britku tišinu ćutanja. Leto u ružama na suncu što razređuje njihovu lepljivu krv u žilama. U oživljenoj slici koja se događa iza oka. Leto u ubrzanju popodneva i nemoći da se kažu toliko očigledno istine. Leto u senci ne dužoj od ženskog stopala. U trenutku kad snovi od univerzalnog mraka otkidaju samo moj mrak i bude me, leto u tački između mog srca i samoće.
Božo Lovrić jedna je od onih gotovo filmskih figura naše kulturne istorije čija biografija spaja mediteranski temperament Splita, srednjoevropski duh Praga i duboku nacionalnu i institucionalnu lojalnost prema srpskim kulturnim centrima u Novom Sadu i Beogradu. Iako danas često prekriven zaboravom, Lovrić je u svom vremenu bio nezaobilazan književni i diplomatski most koji je južnoslovensku kulturu predstavljao Evropi, ali i koji je svojim radom unutar Matice srpske i vodećih srpskih časopisa jasno trasirao svoj književni i identitetski put.
Rođen u Splitu 24. decembra 1881. godine, Božo Lovrić je pripadao generaciji koja je svoje intelektualne temelje gradila na međi dva veka, u atmosferi političkog previranja i književne secesije. Nakon završene klasične gimnazije u Splitu 1900. godine, njegov put se grana ka Beču, Inzbruku, Gracu i Zagrebu, gde studira pravo. Ipak, Lovrić nije bio čovek paragrafa, već čovek stiha i slike. Njegova rana faza stvaralaštva, obeležena zbirkama Iris (1902) i Hrizanteme (1904), uvodi ga u svet moderne pod jakim uticajem italijanskog estetizma i Gabrijela D Anuncija.
Ovi rani radovi, prepuni floralne simbolike, boja i mirisa, predstavljaju vrhunac lirike secesije na južnoslovenskom prostoru. Lovrićeva poezija iz ovog perioda je dekorativna i senzualna, ali istovremeno nagoveštava stvaraoca koji se ne plaši da istražuje granice jezika. Godine lutanja Evropom u društvu književnika Josipa Kosora (1907–1911) dodatno su proširile njegove vidike, čineći ga istinskim kosmopolitom koji će Dalmaciju uvek nositi kao svoju primarnu metaforu sveta.
Matica srpska kao književno utočište
U znaku velikog jubileja – 200 godina od osnivanja Matice srpske – ime Bože Lovrića pojavljuje se kao svetli primer intelektualca iz primorskih krajeva koji je ovu instituciju smatrao svojim duhovnim središtem. Već od 1908. godine, Lovrić postaje saradnik Letopisa Matice srpske, doprinoseći časopisu svojom prozom i književnom kritikom. Njegovo prisustvo u Letopisu nije bilo sporadično; saradnju nastavlja i decenijama kasnije, 1930. godine, kada iz Praga šalje tekstove koji povezuju češku i srpsku kulturu.
Posebno poglavlje čini njegova veza sa Maticom srpskom u Dubrovniku. Ova institucija, osnovana zadužbinom Konstantina Vučkovića sa ciljem negovanja srpske kulture među katolicima Primorja, prepoznala je u Lovriću autentični glas koji zaslužuje podršku. Tako je 1912. godine, u prestižnoj ediciji „Mala biblioteka Matice srpske”, objavljena njegova značajna drama Dugovi. Ovo delo, koje su kasnije srpski izdavači štampali kao fototipsko reizdanje, postavilo je Lovrića u sam centar tadašnjeg srpskog književnog kanona, zajedno sa Ivom Vojnovićem i Ivom Ćipikom.
Srpski književni glasnik i beogradska elita
Paralelno sa Maticom, Lovrić gradi reputaciju u Beogradu kao jedan od najredovnijih saradnika Srpskog književnog glasnika. Njegov rad u ovom listu obuhvata impresivan vremenski raspon: od predratnih godina (1905–1914), preko prvih godina zajedničke države (1921, 1924, 1926), pa sve do samog predvečerja Drugog svetskog rata (1936–1939).
U „Glasniku”, pod okriljem Bogdana Popovića i Jovana Skerlića, Lovrić nije bio samo pisac beletristike, već i oštar kritičar i kulturni posrednik. Njegovi eseji o muzici, pozorištu i likovnim umetnostima, objavljivani i u časopisima Misao i Život i rad, direktno su oblikovali ukus tadašnje beogradske publike. Posebno je zanimljivo njegovo pisanje o Betovenu i muzičkoj teoriji, kojim se izdigao iznad amaterskog pisanja o umetnosti, težeći ka stručnosti i modernosti.
Susreti sa velikanima: Bukovac, Konjović i Meštrović
Lovrićeva biografija je neraskidivo isprepletena sa sudbinama najvećih umetnika epohe. Kao mladić u Splitu, bio je deo boemskog kruga koji su činili slikar Emanuel Vidović i vajar Ivan Meštrović. Iz tog perioda sačuvana je antologijska fotografija iz 1904. godine, svojevrsni „dramolet”, na kojoj elegantni Lovrić „modelira” portret Ante Katunarića dok mu Meštrović i Vidović poziraju.
Njegova uloga u životu Vlaha Bukovca bila je još direktnija. Upravo je Božo Lovrić bio urednik prvog izdanja Bukovčeve autobiografije Moj život u Zagrebu 1918. godine. Ova saradnja je, međutim, izazvala veliku polemiku. Književnik Marko Car je 1924. godine, priređujući Bukovčev rukopis za izdanje Srpske književne zadruge na ćirilici, oštro kritikovao Lovrića, tvrdeći da je svoj redaktorski posao shvatio „suviše slobodno” i da je Bukovac jedva prepoznao svoje delo u Lovrićevoj verziji.
Posebnu emotivnu i umetničku vrednost ima njegovo prijateljstvo sa Milanom Konjovićem, učvršćeno u Pragu. Konjović, Bukovčev đak na Akademiji, uradio je scenografiju za Lovrićevu dramu Ulica (češ. Ulice) u Švandlovom pozorištu početkom dvadesetih godina. Kao trajni spomenik ovog prijateljstva, u Galeriji „Milan Konjović” u Somboru čuva se Lovrićev portret iz umetnikove čuvene „Plave faze” (1929–1933), u kojoj boja postaje bitan element ekspresionističkog izraza.
Praška luka i evropska misija
Odlazak u Prag 1911. godine (ili prema nekim izvorima 1913) bio je prekretnica koja će Lovrića učiniti kulturnim ambasadorom prvog reda. Radeći u Ministarstvu spoljnih poslova Čehoslovačke (1919–1939), on uređuje bilten Centropress na jeziku koji se tada često identifikovao kao srpsko-hrvatski ili srpski, prenoseći najvažnije vesti iz Otadžbine u srce Evrope.
U Pragu Lovrić postaje centralna figura za sve naše intelektualce, ali i gradi veze sa svetskim imenima poput Stefana Cvajga i ruskog simboliste Konstantina Baljmonta. Baljmont je na Lovrićev podsticaj prevodio srpske narodne pesme i ciklus o Kraljeviću Marku, dok je za Lovrićevu dramu Sin (češ. Syn) napisao nadahnut predgovor pod naslovom „Planinski izvor”, koji je docnije objavljen u beogradskom časopisu Život i rad.
Od secesijskog sna do ekspresionističkog krika
Književno stvaralaštvo Bože Lovrića prošlo je kroz dramatične preobražaje. Zbirka Sveto proljeće (1915) označila je njegov definitivni raskid sa strogim oblicima soneta i prelazak na slobodan stih, najavljujući prodor naturalizma i ranog ekspresionizma. Njegovi kasniji romani, poput Mora (1926) i Neodoljive mladosti (1929), fragmentarne su i lirske povesti prožete dubokom melanholijom i autobiografskim sećanjima na Dalmaciju.
Roman More je posebno zanimljiv jer primorski pejzaž koristi kao okvir za sukob iskonskih sila, gde priroda direktno učestvuje u ljudskim dramama, a more i mesečina postaju „venčani kumovi” junaka. Lovrićeva proza je subjektivna i prebogata umetničkim izrazom, što je često dovodilo do nerazumevanja kod kritičara koji su težili ka tradicionalnijim formama.
Kultura Srba u Hrvatskoj: Dalmatinski Srbi
Srbin iz Dalmacije: Identitet iznad granica
Pitanje nacionalne pripadnosti Bože Lovrića je kompleksno i ne može da se svede na jednostavnu odrednicu koju mu danas daje hrvatska enciklopedistika. Lovrić je potekao iz sredine u kojoj je pokret Srba-katolika bio izuzetno snažan među intelektualnom elitom Splita i Dubrovnika. Njegovo delovanje unutar srpskih institucija, višedecenijsko pisanje za beogradske časopise i saradnja sa Maticom srpskom jasno ukazuju na to da je on srpsku kulturu osećao kao svoju matičnu luku.
Optužbe o „svojatanju” koje se ponekad mogu čuti, u slučaju Bože Lovrića gube smisao pred činjenicom da je njegovo mesto u srpskoj književnosti rezultat njegovog slobodnog izbora i dugotrajnog, predanog rada. On je bio pisac granica i mostova, koji je verovao u širu kulturnu zajednicu koja prevazilazi konfesionalne podele.
Božo Lovrić je preminuo u Pragu 28. aprila 1953. godine, ostavljajući iza sebe bogatu zaostavštinu koja je danas podeljena između Praga i Zagreba. Danas, kad se podsećamo na velikane koji su gradili Maticu srpsku, Božo Lovrić zaslužuje da bude vraćen u naš zajednički kulturni prostor. Ne samo kao splitski književnik ili praški diplomata, već kao autentični srpski glas sa Jadrana koji je čitav svoj vek posvetio istini, lepoti i slovenskom bratstvu.
Ovo je mala priča o malim ljudima. Prošlo je mnogo vremena i čini se da su stvari koje su nas nekada silno bolele sada beznačajne. Otvaramo dosije. Ko je sve u njemu?
Čitate odlomak iz knjige Zorana Pešića Sigme – Strovalija, priče o mestu sa koga propada naša poslednja nada
UVLAKAČ
On nije samo slaninjavi lik iz doba samoupravnog socijalizma. I danas je i te kako živ i zdrav: večiti klimoglav, šefovska sindikalna podrška, politički bojažljivi ekvilibrista, blagajnik Kućnog saveta, član Školskog odbora, miljenik direktora, ženski petko, lokalni pisac za kafanskim stolom za kojim sedi i lokalni političar, lokalni političar za kafanskim stolom za kojim sedi državni pisac, državni pisac za kafanskim stolom za kojim sedi i političar od državnog značaja…
CINKAROŠ
Tamo gde postoji vertikalna hijerarhija, skriveni u svoju suvonjavu podmuklost, špiclovski, zategnuti do pucanja, zlopate se cinkaroši. Ima ih u vojsci. To su oni koji za vreme ratova dobiju slučajni metak u leđa. Ima ih u firmama. To su oni koji najviše galame protiv direktora, a u službi stalno napreduju. Često, kada se direktor promeni, ostaju bez posla. Opsednuti su disciplinom, a od prave odgovornosti beže kao đavo od krsta. To su oni koji zavide piscima na slavi i koji će zbog toga piščevoj ženi anonimno, telefonom, da jave kod koje se ljubavnice pijani pisac te večeri zablentavio.
DOUŠNIK
Profesionalci u pribavljanju poverljivih informacija. To su oni koji imaju benificirani radni staž. Policija ih čuva kroz sve političke sisteme. Regrutuju se od malena. Obično su deca dominantnih, sebičnih roditelja. Aktivni su do smrti. Njihovo zlatno doba je kad odu u penziju. Tada su najaktivniji (ako ne izlape, što im se često dešava zbog neprekinuto sakrivalačkog života). Posle smrti, ko zna… Šapuću tajne pisaca Bogu, tajne koje ni sami pisci nisu znali o sebi.
A OVO JE TA MALA PRIČA
U varošici N. N. mladi neobuzdani novinar domogao se uredničke fotelje. Istina ne Prestižnih Lokalnih Novina nego marginalnog zavičajnog Umetničkog Lista. Ali vlast je slast. Istog trenutka rešio je sada već atraktivni, varoškim šiparicama, Mladi Urednik da u prvom broju objavi kritiku najnovijeg, o kakve bruke, bruji cela varoš, romana Lokalnog Književnog Barda.
Roman Izuzetno glup je, tako govore svi varoški uvlakači, cinkaroši i doušnici u jedan glas, Lokalni Književni Bard prepisao, i to loše, prepisao iz rukopisa zaostavštine rano preminulog Boemskog Talenta. Bruji cela varoš, ali niko neće da piše. Nastavnik Srpskog, koji je i stalni saradnik rubrike za kulturu Prestižnih Lokalnih Novina, odbio je – principijelno ne piše bez honorara (istina PLN mu duguju trogodišnji honorar, ali kad-tad…).
Stari Disident neće da piše jer mu je unuk đak kod žene Lokalnog Književnog Barda. Da se ne sveti preko deteta, šta je dete krivo, inače da je samo on u pitanju, on se nikada nikog nije bojao, niti će. Student druge godine istorije umetnosti ne želi da piše negativnu kritiku. Prejake političke veze ima Lokalni Književni Bard. Osvetiće se kad-tad. A on mora da razmišlja o svom zaposlenju kad završi studije… I Mladi Urednik ostao je sam, nasukan na svojim lepim željama da sruši mit o Lokalnom Književnom Bardu i postane sam Lokalni Književni Bard Junior, ili bar Književna Legenda.
Ali kroz varoš se pročulo da Mladi Urednik traži kritičara za negativnu kritiku Izuzetno glupe knjige. Ta je priča, naravno, svim mogućim prečicama, i različitim putevima, sa raznih strana, došla i do samog uvaženog Lokalnog Književnog Barda. Lokalni Književni Bard je bio majstor za intrige. Odmah je pozvao Predsednika Opštine i preneo mu poverljive informacije o tome kako Mladi Urednik želi da se kandiduje na sledećim izborima za mesto predsednika opštine i kako će u Umetničkom Listu da pusti Esej o primanju mita, koji strašno zlonamerno aludira na već odavno zataškanu aferu.
Zatim je šmeker Lokalni Književni Bard presreo devojku Mladog Urednika, Tršavu Gimnazijalku, i udvarajući se i poezijom i prozom, slaveći pubertetsku smrt i pubertetsku večnost, uz laki pelinkovac i druga slatka pića i preslatki jezik, osvojio joj srce zauvek. U kafani Vrhunska Brlja, ko bajagi u poverenju svom prijatelju, a u stvari naglas da su ga čuli i penzioneri koji su na ulici na klupici igrali domine, Lokalni Književni Bard je ispričao pikanteriju u vezi sa Mladim Urednikom.
Pikanteriju o homoseksualnim vezama Mladog Urednika sa Operaterom Na Kompjuterima, koji je proklamovani peder, čuo je i Otac Mladog Urednika. Tako se život Mladom Uredniku preokrenuo na tumbe za jedan dan. Odmah uveče ga je mačo otac, poznati vodoinstalater u penziji, izbacio iz kuće. „Odričem te se, pogani!” Vikao je svojim mačo debelim glasom kao iz bureta, i lomio levo i desno oko sebe.
Mladi Urednik je i pre toga rešio da nađe novi stan i počne samostalan život, te mu je ovo, učinilo mu se u prvom trenutku, dobro došlo. Prespavao je u fotelji u Redakciji Umetničkog Lista s namerom da već izjutra potraži stan… Ujutru ga je probudio Opštinski Kurir koji mu je onako slomljenom i izgužvanom uručio Rešenje o racionalizaciji, kojim se radi ekonomske stabilizacije privrednih resursa u opštini koja je u skladu sa makropolitikom i novog kruga investicionih ulaganja, ukida Umetnički List, to jest on, Mladi Urednik, ostaje bez posla.
Ovo se Mladom Uredniku već nije dopalo. Zar opet na jasla onom ludom vodoinstalateru? Umivao se u WC-u Redakcije i razmišljao da potraži Tršavu Gimnazijalku, da joj se izjada, dok ga je Opštinski Kurir požurkivao, uzeo mu, po nalogu, ključeve. „Ajde, Mladi, moram u Komitet po nalogu Predsednika Opštine, moram brzo, pusti te čuperke…”
Srećom, sreo je Tršavu Gimnazijalku već kod Narodne Biblioteke. „Znaš”, rekla je, „kad bolje razmislim, ti i ja nismo jedno za drugo…”, rekla je i otišla s knjigama Lokalnog Književnog Barda pod miškom. Uzela je sve tri! Poznajem te monotono plave korice. Čak i Izuzetno Glupu knjigu!
Zbirka priča ovenčana Nagradom „Slaviša Nikolin Živković”
Vrisnula je slomljena duša otpuštenog Mladog Urednika. Sutradan su pronašli otpuštenog Mladog Urednika u Parku Velikana kako visi obešen o svoju izgužvanu kravatu. Epilog ove male priče nosi još mnogo detalja kao što su ciroza jetre Oca otpuštenog Mladog Urednika, kao što je harizma fatalne devojke Tršave Gimnazijalke, koja je isekla lokne i odselila se u Grad da bi se tamo srećno udala za Vojno Lice, kao što je nova članska karta Predsednika Opštine koji se na vreme prestrojio u Novu Pobedničku Partiju, kao što je nova knjiga sa monotono plavim koricama sa nazivom Izuzetno glupa drugi deo, koju je naravno, ko bi drugi, prepisao i objavio Lokalni Književni Bard…
Ali ova mala priča nikad ne bi bila zapisana, nikad se ne bi ni dogodila, da nije bilo upliva gorepomenutih tajanstvenih lica, spletkaroša, rišeljea provincijalnih sudbina, da nije bilo uvlakača, cinkaroša i doušnika. Eto, ona postoji u ovom Dosijeu i biće dostupna, po zakonu, kroz mnogo, mnogo godina. Kome? Onima koje to suštinski neće zanimati.
Međunarodni dan žena i devojaka u nauci, koji se obeležava danas, 11. februara, predstavlja globalni podsetnik na ključnu ulogu žena u napretku nauke i inovacija. Ustanovljen od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 2015. godine, ovaj dan ističe potrebu za rodnom ravnopravnošću u naučnim oblastima gde su žene često nedovoljno zastupljene. U Srbiji se ovaj datum obeležava raznim događajima, uključujući debate i radionice na univerzitetima, gde se promoviše učešće devojaka u nauci.
Iako se fokus često stavlja na STEM discipline (nauka, tehnologija, inženjerstvo i matematika), humanističke nauke poput lingvistike i književnosti podjednako su važne. One nude uvid u jezik, kulturu i identitet, a Srpkinje su u ovim oblastima ostavile neizbrisiv trag. Stavićemo fokus na njihov doprinos, od istorijskih do savremenih, sa ciljem da osvetlimo njihovu ulogu u oblikovanju srpske nauke i kulture.
Danas obeležavamo Međunarodni dan žena u nauci, a mi smo osvetlili naše naučnice iz oblasti linvistike i književnosti
ISTORIJSKI KONTEKST: OD SREDNJEG VEKA DO MODERNOG DOBA
Srpska istorija bogata je primerima žena koje su se bavile naukom i kulturom uprkos uvreženom mišljenju o patrijarhalnim ograničenjima. U srednjem veku, Jelena Anžujska, supruga kralja Uroša I, osniva prvu žensku školu u Srbiji, što je bio temeljni korak u obrazovanju žena.
Ona je takođe bila prva srpska kraljica koja je postala svetiteljka, a njeno stvaralaštvo je postavilo temelje za sveobuhvatnije učešće žena u građenju kulture. Još jedna ključna figura je monahinja Jefimija – Jelena Mrnjavčević, prva srpska književnica kojoj je upamćeno ime. Njena dela poput „Tuge za mladencem Uglješom” i „Pohvale knezu Lazaru” predstavljaju vrhunac srednjovekovne srpske i evropske književnosti, kombinujući duhovnost i poeziju. Jefimija nije samo pisala, ona je ostvarila i ogroman uticaj na politiku i obrazovanje, pomažući kneginji Milici nakon bitke na Kosovu polju.
U 19. veku, žene u Srbiji počinju da se ističu u književnosti kao novi simbol emancipacije. Vilhelmina Mina Karadžić (1828–1894), ćerka Vuka Stefanovića Karadžića, bila je slikarka i književnica koja je značajno doprinela očuvanju srpskog folklora. Kao predvodnica među srpskim pesnikinjama i jedna od prvih ratnih izveštača, Milica Stojadinović Srpkinja (1828–1878) ostavila je dubok trag u epohi romantizma svojom nadahnutom poezijom.
Draginja Draga Gavrilović (1853–1917) prva je zapamćena žena romanopisac u srpskoj književnosti. Njeno stvaralaštvo označilo je početak borbe za prava žena, a pored literature, zalagala se za žensko obrazovanje. Jelena Dimitrijević (1862–1945) bila je putopisac i pesnikinja čija dela istražuju žensku perspektivu u različitim kulturama. Njeno najpoznatije delo za Nišlije svakako jeste Pisma iz Niša o haremima.
LINGVISTIKA I SAVREMENE FIGURE
U lingvistici su se žene uključile nešto kasnije, ali sa epohalnim doprinosima. U 20. veku, Milka Ivić (1923–2011) bila je istaknuta srpska lingvistkinja, profesorka na univerzitetu i akademik. Rođena u Beogradu, studirala je filologiju, a njen naučni rad imao je fokus na sintaksi i opštoj lingvistici. Njena knjiga „Pravci u lingvistici” postala je nezaobilazan udžbenik širom sveta. Milka je bila supruga poznatog srpskog lingviste Pavla Ivića, a svojom naučnom briljantnošću postala je uzor za generacije žena u nauci.
Danas je srpska lingvistika obogaćena stvaralaštvom žena koje kombinuju tradiciju sa modernim pristupima. Rajna Dragićević, profesorka na Filološkom fakultetu u Beogradu, specijalizovana je za leksikologiju i leksikografiju. Njena knjiga „Ogledi iz srpske derivatologije” istražuje tvorbenu semantiku, doprinoseći razumevanju srpskog jezika u savremenom kontekstu. Svoj rad je posvetila profesorki Darinki Gortan Premk, još jednoj začetnici u srpskoj leksikografiji.
Posebno mesto u savremenoj srpskoj nauci o jeziku i književnosti zauzimaju i saradnice našeg časopisa sa Filozofskog fakulteta u Nišu poput Danijele Kostadinović, Snežane Božić i Jelene S. Mladenović. Kojima posvećujemo ovaj članak i koje su pravo nadahnuće za sve ove redove.
Istraživanja pokazuju da su žene u srpskoj štampi manje zastupljene od muškaraca, ali da njihov doprinos u nauci raste. Na Filološkom fakultetu u Beogradu žene čine većinu studenata, a inicijative poput „Žene u nauci” dodatno podstiču njihovo učešće u istraživanjima.
ŽENE KOJE SU OBLIKOVALE SRPSKU KNJIŽEVNOST
U književnosti žene dominiraju modernom srpskom scenom. Isidora Sekulić (1877–1958) bila je prva žena akademik u Srbiji. Njena dela poput „Saputnika” i „Pisama iz Norveške” kombinuju esejistiku i prozu, istražujući identitet i kulturu. Desanka Maksimović (1898–1993) legendarna je pesnikinja čija poezija, poput zbirke „Tražim pomilovanje”, odražava duboki humanizam.
U drugoj polovini 20. veka i početkom 21. veka ženski autorski glas postaje jedan od nosećih u srpskoj prozi. Savremene književnice poput Svetlane Velmar-Janković (1933–2014) pišu o istoriji i identitetu, dok autorke poput Milene Marković istražuju široku lepezu tema kroz savremeni izraz.
Pitanje koje se često postavlja jeste da li su u obaveznoj lektiri žene dovoljno zastupljene. Iako su Jefimija, Isidora i Desanka prisutne, ova slika se polako menja kroz nove antologije i školske programe.
Na današnji Međunarodni dan žena i devojaka u nauci, osvrćemo se i na nasleđe britanske naučnice Džejn Gudol!
IZAZOVI I BUDUĆNOST
Uprkos napretku, žene u Srbiji se i dalje suočavaju sa izazovima kao što su stereotipi i izazovi usklađivanja karijere i porodičnog života. Istraživanja pokazuju da su žene ponekad manje citirane u nauci, iako u humanistici čine većinu istraživača. Ministarstvo nauke, tehnološkog razvoja i inovacija Srbije podržava inicijative za rodnu ravnopravnost, a ovaj Međunarodni dan podseća na potrebu za kontinuiranom podrškom devojkama.
Iako su mnoge prepreke i dalje prisutne, sve veći broj žena koje predvode istraživačke timove i katedre pokazuje da je promena trajna i duboka.
Budućnost je obećavajuća sa sve više žena na vodećim pozicijama u institutima i na fakultetima, Srpkinje će nastaviti da oblikuju nauku. One nisu samo učesnice, nego i liderke koje inspirišu nove generacije. Na koncu, Srpkinje u lingvistici i književnosti su stub srpske kulture. Ovaj dan je prilika da ih slavimo i podržimo buduće naučnice.
U istoriji srpske kulture mogu se navesti određene ličnosti čiji se značaj ne iscrpljuje zvanjima i bibliografijama. Profesor Miroljub Stojanović pripada tom krugu intelektualaca koji su svoj rad vezali za određeni prostor, ali ga time nisu suzili, već naprotiv izuzetno produbili.
Književnik, esejista, prevodilac i profesor, Miroljub Stojanović je decenijama delovao u Nišu, gradeći kulturni i naučni kontekst u kojem lokalno nije bilo suprotstavljeno opštem. Njegov profesionalni rad kretao se od književne istorije i esejistike do novinarstva i uredničkog rada, sa trajnim interesovanjem za kulturnu prošlost jugoistočne Srbije.
Miroljub Stojanović rođen je 1941. godine u selu Držina, kod Pirota, u ratnom vremenu koje je ostavilo dubok trag na generaciju kojoj je pripadao. Odrastanje u ruralnom okruženju jugoistočne Srbije kasnije će se pokazati kao važan činilac njegovog istraživačkog usmerenja – ne kao nostalgija, već kao potreba da se kulturna istorija „manjih” prostora sistematizuje i sačuva.
Rano je pokazao interesovanje za humanističke nauke, a prvi profesionalni angažman vezao ga je za novinarstvo. U periodu od 1963. do 1968. godine radio je kao novinar pirotskog lista „Sloboda”, gde je stekao osećaj za jasan, argumentovan i javnosti okrenut jezik. Taj novinarski temelj ostao je prepoznatljiv i u njegovim kasnijim esejima i naučnim tekstovima.
Prelazak u Niš 1975. godine označio je početak njegovog trajnog vezivanja za grad u kome će ostaviti najdublji trag.
PROFESIONALNI RAD I INSTITUCIONALNO DELOVANJE
Stojanovićeva karijera razvijala se na više frontova. U Nišu je najpre radio kao profesor u Ekonomskoj školi, a potom se sve intenzivnije uključivao u kulturni i naučni život grada.
Posebno mesto u njegovoj biografiji zauzima urednički rad – bio je urednik „Gradine” početkom osamdesetih godina, a zatim i „Narodnih novina”, u periodu kad su kulturne rubrike imale značajnu javnu ulogu. Iako je penzionisan 2006. godine, Stojanović nije prestao da deluje: ostao je aktivan u brojnim strukovnim udruženjima i naučnim projektima.
Na Filozofskom fakultetu u Nišu predavao je predmete iz oblasti književnosti i kulture, a njegov pedagoški rad bio je snažno povezan sa istraživanjem lokalne kulturne istorije. Kao saradnik ogranka SANU u Nišu učestvovao je u projektima koji su nastojali da književnost sagledaju u odnosu prema istorijskim i društvenim okolnostima, bez redukcije i ideoloških pojednostavljenja.
DELA I ISTRAŽIVAČKI OPUS
Autorski opus Miroljuba Stojanovića obuhvata devetnaest knjiga i više od tri stotine bibliografskih jedinica – naučnih radova, eseja, prikaza i prevoda. Značajan deo tog opusa posvećen je književnosti Niša i kulturnoj istoriji jugoistoka Srbije.
Ove studije nisu bile hronika, već pokušaj da se lokalna književna scena postavi u širi kulturni i istorijski kontekst. Stojanović je pisao i o pojedinim autorima, poput Radoja Domanovića i Jelene Dimitrijević, nastojeći da njihovo delo sagleda izvan ustaljenih interpretativnih obrazaca. Kao prevodilac i priređivač doprineo je dostupnosti značajnih tekstova domaćoj publici.
Bibliografija profesora Stojanovića, koju je sistematizovala Univerzitetska biblioteka „Nikola Tesla” u Nišu, svedoči o dugotrajnoj i doslednoj posvećenosti istraživanju.
NASLEĐE I ZNAČAJ
Stojanovićev najveći doprinos leži u upornom radu na očuvanju i tumačenju regionalne kulturne baštine. On je pokazao da istorija književnosti nije zatvoren sistem, već prostran kulturni pejzaž u kome lokalni narativi imaju svoje mesto i težinu.
Preminuo je 20. maja 2016. godine u Nišu, ostavljajući iza sebe delo koje se i dalje koristi kao pouzdan oslonac u istraživanjima. Njegov prosvetni rad ostao je prisutan u nastavi, bibliotekama i digitalnim arhivima, kao podsetnik da kulturni kontinuitet ne nastaje sam od sebe, već se gradi strpljivim i odgovornim radom.
Otvaranje legata Miroljuba Stojanovića i Nadežde Lainović Stojanović u Narodnoj biblioteci Pirot
KONTINUITET UMESTO ZAKLJUČKA
Miroljub Stojanović bio je intelektualac koji nije tražio veliku scenu, ali je umeo da prepozna značaj onoga što je naizgled skrajnuto. Profesorov život i delo pokazuju da kulturna istorija nije zbir velikih imena, nego zajednica ljudi koji su znali da povežu znanje, prostor i vreme. Upravo u takvoj istrajnoj posvećenosti leži vrednost koja i danas zaslužuje pažnju.
Taj kontinuitet dobio je i svoju materijalnu, bibliotečku formu u ponedeljak, 2. februara, kad je u Narodnoj biblioteci u Pirotu svečano otvoren Legat Miroljuba Stojanovića i Nadežde Lainović Stojanović. Reč je o posebnom izboru knjiga iz njihove porodične biblioteke – knjigama sa posvetama, enciklopedijama i izdanjima koja svedoče o životu provedenom u trajnom dijalogu sa znanjem.
Knjige je pirotskoj biblioteci darovala prof. dr Nadežda Lainović Stojanović, profesorka ruskog jezika i književnosti i životna saputnica profesora Miće Stojanovića. Ovaj legat nije samo spomen na jedan opus, već nastavak iste one kulturne logike iz koje je izrastao njihov zajednički rad i život – da znanje ostaje živo samo onda kad je dostupno, deljeno i ukorenjeno među ljudima koji mu daju smisao.
Danas se navršava dvadeset godina od smrti Duška Trifunovića, jednog od onih pesnika čije je delo obeležilo čitavu epohu jugoslovenske i srpske kulture. Nije bio samo pesnik – bio je kulturni radnik, medijski stvaralac i izgnanik, kako je sam sažeto opisao sopstveni život u jednom intervjuu za Radio Beograd.
Biografija koju je nazivao „pet života” više liči na hroniku vremena nego na uobičajenu književnu karijeru.
Duško Trifunović (1933–2006)
RANO DETINjSTVO I ISKUSTVO RATA – PESNIK JEDNOG VREMENA
Rođen je 13. septembra 1933. godine u selu Sijekovac kod Bosanskog Broda, u Kraljevini Jugoslaviji. Odrastao je u uslovima rata, siromaštva i čestih ideoloških lomova. Otac Vaso umro je od tuberkuloze 1945. godine, ostavivši porodicu u teškom položaju.
Detinjstvo mu je bilo obeleženo Drugim svetskim ratom: kao dečak prodavao je rakiju nemačkim vojnicima, krijući se od njih glumeći bolest. Kasnije će reći da je sve što je radio u životu radio sa jednim jedinim ciljem – da preživi.
Školovanje u Bosanskom Brodu bilo je isprekidano i haotično, kao i vreme u kojem je odrastao. Udžbenici su se menjali sa režimima, a knjige su često bile nedostupne ili zabranjene. Pisanje poezije u tim godinama nije doživljavao kao poziv, već kao udaljenu mogućnost.
Učio je zanat i radio teške fizičke poslove: bio je bravar u rafineriji, kovač u fabrici „Vaso Miškin Crni”, čak i šumar. Radnički život ostavio je trajan trag na pogled na svet i kasniji jezik kojim je stvarao.
PRVI STIHOVI – PESNIK BEZ AKADEMSKE DISTANCE
Prvi dodir sa pisanjem dogodio se tokom služenja vojske, pedesetih godina, u vreme kampanje „Život damo, Trst ne damo”. Tada je napisao pesmu za jednog druga, više iz potrebe nego iz ambicije. Sa dvadeset četiri godine preselio se u Sarajevo, gde je radio kao bravar u železničkim radionicama. Prvu zbirku poezije „Zlatni kuršum”, koja je skrenula pažnju književne javnosti i kritičara poput Izeta Sarajlića, objavio je 1958. godine.
Iako bez formalnog obrazovanja, upisao je Filozofski fakultet u Sarajevu po posebnom zakonu. Akademski pristup književnosti mu nikada nije bio blizak – više ga je zanimala živa reč i neposredno iskustvo. U narednim godinama objavio je brojne zbirke poezije, romane i drame, a prve velike nagrade, poput Brankove 1960. godine, potvrdile su mesto na književnoj sceni. Pisao je o svakodnevici, radnicima i malim ljudima, bez patetike i distance.
TELEVIZIJA I SARAJEVSKA ROKENROL ŠKOLA
Sedamdesetih godina ulazi u medije i počinje da radi na Televiziji Sarajevo. Autor je i urednik više emisija, među kojima je i „Šta deca znaju o zavičaju”. Istovremeno počinje intenzivnu saradnju sa muzičarima i postaje jedan od ključnih autora takozvane sarajevske rokenrol škole.
Tekstovi za pesme grupe Bijelo dugme, Indekse, Tešku industriju, kao i za Neda Ukraden i Zdravka Čolića ušli su u kolektivno pamćenje. Iako je u početku sa podozrenjem gledao na pisanje tekstova za muziku, vremenom je u tom obliku prepoznao mogućnost da poezija dopre do najšire publike.
Stihovi bili su jednostavni, zvučni i jasni, oslonjeni na ritam živog jezika. Značajan deo rada posvetio je i deci, objavljujući zbirke u kojima je humorom i toplinom govorio o odrastanju i svetu.
RAT, ODLAZAK IZ SARAJEVA I SABIRANJE ISKUSTVA
Građanski rat devedesetih godina prekinuo je sarajevski život. Posle višenedeljnih sukoba napustio je grad u kojem je proveo više od tri decenije. Taj odlazak nije doživljavao kao klasično izbeglištvo, već kao dubok lični i kulturni lom.
Nakon kraćih boravka u drugim sredinama, nastanio se u Novom Sadu. Tu je nastavio da radi, piše i objavljuje. U poznim godinama sve više se okretao pisanju za decu i sabiranju ličnog iskustva u zbirkama koje imaju karakter tihog svedočanstva.
Preminuo je pre dvadeset godina, 28. januara 2006. godine, u Novom Sadu, a sahranjen je u Sremskim Karlovcima, po sopstvenoj želji.
NASLEĐE VELIKOG PESNIKA
Nasleđe Duška Trifunovića danas je duboko utkano u srpsku kulturu. Pesme i stihovi nastavljaju da žive kroz knjige, muziku i sećanja slušalaca i čitalaca. Nije pripadao samo jednoj umetnosti niti jednom vremenu – pripadao je srpskom jeziku i ljudima.
Zapaženo izdanje kultne emisije Rokumenti sa Duškom Trifunovićem kao sagovornikom
BILO JE LJUDI
Bilo je ljudi i vremena
Al nikad nije takvih žena
koje su htjele da me shvate
i sve što dajem – više vrate
One su meni rekle tužno
– Ne čini ništa što je ružno
A ja sam njima uz osmijeh blago
– Činite sa mnom šta vam je drago
Ne mora nigdje to da piše
al sve mi kaže da pravde ima
jer ja sam znao da uzmem više
od onog što se nudilo svima
Bilo je dana kad sam znao:
Što nije pravo – nije pravo
Al ako sudim po svom užitku
ni one nisu na gubitku
TEMPO SECONDO
1.
Kroz istoriju na istoj žici
igraju konji i konjanici
opasno sraslo kolo ideja:
Niko i Ništa – i Epopeja!
Kud sada idu Vertikale
tuda je sevnuo Salto Mortale
ispraćen sumnjom i rizikom
dočekan cvećem i muzikom
A taj što mami u pokret mase
sav rizik slave uzima na se
dok ceo svet – Tutto il mondo
čeka na svoje Tempo secondo
2.
Da li se sećaš – za nekim plotom
Ljubav se bavi Praživotom
dok mi dečaci kao ubice
sanjamo svoje devojčice
jer još ne znaju naše oči
dokle je ljubav odakle zločin
taj dar nebesa za mračnim plotom
koji nas veže sa životom
A nismo znali u toj plimi
da ćemo jednom tako i mi
kad pokorimo Tutto il mondo
živeti kao Tempo secondo
3.
Ljubavi oko večernjih škola
do sjajnih svetskih metropola
od čobanica do kontesa –
sve spadaju u rang čudesa
Te sestre naše sujete muške
te umiljate bjelouške
na teškom putu u saznanje
da je sav život umiranje
a na tom putu u to Ništa
one su sjajna stepeništa
kojim se penje Tutto il mondo
u svoje sjajno Tempo secondo
4.
Sve o životu kad se sazna
ostane samo zločin i kazna
i samoobmana – ima pravde
i samoodbrana – nisam odavde!
Jer moja duša jasno poima
da je najteže među svojima
a duše samo toliko ima
koliko deliš s dušmanima
a ona raste svakim lomom
i uzvikuje – Ecce homo!
O beli svete Tutto il mondo
dolazi tvoje Tempo secondo
Stihove pesme koju ste upravo pročitali kazuje pesnik
GREH
Grešio sam mnogo, a sad mi je žao Što nisam još više i što nisam luđe, Jer samo će gresi kada budem pao Biti moje delo – a sve drugo tuđe.
Grešio sam mnogo, učio da stradam, Leteo sam iznad vaše mere stroge, Živeo sam grešno, još ću, ja se nadam Svojim divnim grehom da usrećim mnoge.
Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće, Grešio i za sve vas koji niste smeli I sad deo greha mog niko od vas neće, A ne bih ga dao – ni kad biste hteli.
ZADNJE VESTI
Sa mnom je gotovo bilo onoga trena Kad sam rekao Nemoj A ti si htela i htela A ja sam pitao Zašto A ti si rekla Zato, zato i zato Jer tako čini žena Ti si najbolja od svih Kojima sam želeo da kažem To što govorim tebi Suviše znam o sebi i o svemu Već sam prešao granicu grešnu Gde ništa nije sveto I ništa nije sramota Sav sam na drugoj strani A iza mene gori k’o večni plamen Jedino tvoja lepota Ti si najbolja od svih Kojima sam želeo da kažem To što govorim tebi Ali sad je kasno Ovo su zadnje vesti Više se nećemo sresti Osim u nekom teškom snu
GLAVNI JUNAK JEDNE KNJIGE
Glavni junak jedne knjige
došao mi da se žali:
Divno bješe glavni biti
dok me nisu pročitali,
Svijetu je svega dosta
ničeg željan nije
osim – glavnih junaka.
Saznali su moje mane,
moje tajne, moje tuge,
pokidali neke strane
i pošli da traže druge.
Svijetu je svega dosta
on čeka svoga gosta,
a duša se trudi svaka
da ima svog junaka.
Njegovi stihovi ostali su kao dokaz da poezija može da bude utočište i svedočanstvo. U vremenima lomova i promena, on i dalje svedoči da istinit jezik ima snagu trajanja.
Ljudi koji su pod pritiskom otišli iz svojih domova i došli u Srbiju – oni i nakon trideset godina govore jezikom koji su ostavili u svom prvom životu. Duhovi prošlosti i dalje žive, potisnuti ili ne; mi ih čujemo.
Nedavno je o tome govorio Darko Tuševljaković, neposredno pre nego što je, u poslednjih nedelju dana, ovenčan nagradama „Beskrajni plavi krug” Matice srpske i NIN-ovom nagradom za roman godine. Sa njim je razgovarao Bojan Munjin.
U životu beogradskog pisca Darka Tuševljakovića (1978.) od malena su se stapali radost sretnog odrastanja, sa šokom rata koji mu je početkom 90-ih u paramparčad razbio djetinjstvo, i natjerao ga na tegobno lutanje po zemljama bivše države.
Rođen je u Zenici, rano djetinjstvo proveo je u Makarskoj, a u osnovnu školu išao je u Zadru u trenutku kada počinje rat. Seli se s roditeljima u Pančevo i još kojekuda, pa u Kragujevac, gdje završava Filozofski fakultet, da bi se konačno skrasio u Beogradu.
Njegovo literarno pismo predstavlja stoga spoj sjećanja, mračnih tragova, snova, porodičnih trauma i smiraja u životu koji se mora nastaviti. O tome jasno govore njegovi romani: „Senka naše želje”, „Jaz”, „Jegermajster” i „Uzvišenost”, kao i knjige kratke proze: „Hangar za snove”, „Ljudske vibracije” i „Naknadne istine”. Dobitnik je Andrićeve nagrade i Nagrade Evropske unije za književnost.
U najnovijem Tuševljakovićevom romanu „Karota”, koji govori o Zadru pred rat i o prošlosti koja nas uvijek sustiže, ne nedostaje ni turobne i grube stvarnosti, kao ni djetinje dobrote i fine i melankolične fantazije.
RASCEPLJENO VREME
U jednom razgovoru ste spomenuli da pripadate generaciji čija je prošlost rascijepljena na vrijeme „prije” tih ratova i na ono „poslije” njih. Kakvo je to osjećanje?
Interesantno je da što više vreme prolazi, možda to ima veze sa starenjem ili sa mojim dozrevanjem, sve više razmišljam o tom trenutku kada se vreme rascepilo na to „pre” i „posle”. Godinama sam, u stvari, smatrao da sam neko koga to nije previše pogodilo. Možda je to zato što sam, u trenutku kada je ta velika država prestala da postoji bio dovoljno mali, dečak od trinaest godina, da ne osetim baš punu tragičnost i potresnost tih zbivanja. Međutim, kako godine prolaze, imam utisak da se sve više vraćam na to vreme i razmišljam kako je, bez obzira ko kojoj generaciji pripada – nemoguće prevazići taj trenutak.
Zašto?
Taj trenutak 1991. godine se ne može prevazići zato što onaj život koji smo živeli do tada se nije nastavio nego se definitivno završio i od tada smo počeli da živimo, kako god je ko znao i umeo, neki novi život. Mi koji smo živeli pre toga i mi koji živimo posle toga nismo potpuno isti ljudi. Ti događaji su nas nepovratno promenili i zato ih je nemoguće prevazići.
DVA „JA” U JEDNOM ŽIVOTU
U tom smislu vi u romanu „Karota” govorite o „dva Davora”, o dva vaša glavna junaka. Kako ti likovi žive zajedno u istoj osobi ili kako mi u životu živimo sa svojim rascijepljenim „ja” u sebi?
U mom romanu pokušavam da kažem da taj prvi „ja od pre”, mora nužno da bude potisnut, da bi „ja posle” mogao da živi. U knjizi se radi o potisnutim sećanjima i o nesvesno zaboravljenim stvarima iz prošlosti, jer ako želimo dalje da živimo, vrlo je teško ono prvo „ja“ držati i dalje aktivnim.
Većina ljudi pokušava da taj prošli život drži u nekoj senci, da bi mogli nastaviti da žive, ali činjenica jeste da ih ta senka i dalje prati. Nemoguće je pobeći od traumatične prošlosti, a teško je i živeti sa njom. To je problem sa kojim se ne suočava samo moj junak u romanu, niti samo ja u životu.
LJUBAV I NERAZUMEVANJE
Kraj romana je gotovo dramatičan: Nina, djevojka glavnog junaka, napušta ga u jednom trenutku, jer ne zna tko je on…
Tako je. U romanu sam moje junake podelio na dve kategorije ljudi: na one koji su proživeli minimum „dva života“ i svu tu traumu i na one koji su geografski bili udaljeni od tih ratova i u nekoj urbanoj ušuškanosti manje-više mirno žive svoje živote.
Glavni junak tokom devedesetih silom prilika mora da menja gradove i adrese stanovanja i da prolazi traumatična iskustva, a njegova devojka živi čitav život u Beogradu, u opštini u kojoj se rodila. Pitanje koje se, nadam se, u romanu postavlja jeste koliko neko može da bude empatičan, ili da sve to razume, ko sve to nije proživeo.
Prošlost junaka potkresanih krila može da bude nerešiv problem…
JEZIK KOJI OSTAJE
Kakve slike u nama stvara traumatična prošlost?
U romanu sam pokušavao da što preciznije opisujem događaje, moje junake u njima i stvari iz prošlosti, stvarne i izmišljene, ali nasuprot tome, prošlost u mojoj glavi suštinski nije precizno poslagana.
U stvarnosti sećanje i ne može da bude precizno: razmišljam kako su moji roditelji u Zadru prošli kroz sve to i kako su sve to doživeli, kako sam ja kroz to prošao i moja mlađa sestra i kako su različite generacije prošle kroz istu traumu i kakav je njihov odnos prema tome.
Razmišljam o ljudima koji su početkom 90-ih otišli iz tih svojih prvih života i započeli svoje druge živote, ali i dalje, na primer, pričaju govorom iz tih prvih života. Ljudi koji su iz raznih krajeva otišli pod pritiskom iz svojih domova i došli u Srbiju – oni i nakon 30 godina govore jezikom koji su ostavili u tom svom prvom životu. Duhovi prošlosti i dalje žive, potisnuti ili ne; mi ih čujemo svakodnevno i često nam stvaraju šum u glavi.
Čini se da za vas kao pisca i svjedoka prošlih događaja, devedesete godine – onda kada ste bili još nedozreli dječak – kao da predstavljaju dvorište mračnih igara.
Različiti moji romani i priče jesu smešteni u taj period, ali mislim da je za mene uvek primarna kamerna drama i sudbine, lični problemi i odnosi među ljudima. Ono što je okolo i ispod tih ljudskih odnosa je vremenski i prostorni okvir koji je meni ostao ugraviran u pamćenju: kraj 80-ih, devedesete i dvehiljadite sve do danas.
U romanu „Jaz” ja se u drugom delu bavim jednim vrlo turobnim životom u Šumadiji, u Kragujevcu, koji je nekad bio industrijski gigant, a kojeg su početkom 90-ih zvali „dolinom gladi”. Bavio sam se u tom romanu studentskim životom koji je tada bio i siv i žut, ali to nije bio društveno historijski roman. Meni je bilo primarno da opišem jednu porodičnu dramu koju je najprirodnije bilo smestiti u taj period.
U romanu „Karota“ ta traumatična prošlost nekako viri iza svakog ugla…
Da, „Karota“ je mnogo ličniji roman, jer tu zaista postoji želja da pričam o periodu mog dečaštva koji sam proveo u Zadru. U tom gradu sam doživeo taj prvi i verovatno najveći rascep u kontinuitetu mog života.
Tu možemo da kažemo da postoji ravnopravna želja da pričam o jednom posebnom vremenu kao i o junacima i njihovim sudbinama u tom dobu, ali i o životu uopšte. S treće strane, ima dosta mojih priča koje bi mogle da se podvedu pod žanrovsku književnost: fantastiku, horor, socijalno-psihološku dramu, što se onda često udaljava od nekog isključivo bliskog istorijskog okruženja.
U romanu „Karota” bavite se nasiljem koji se dogodio u Zadru još prije nego što je taj rat počeo, pri čemu se suzdržavate od nacionalnog određenja i žrtava i nasilnika. Zašto?
Svoje junake ne apostrofiram po nacionalnoj osnovi zato što je u sijaset scena u romanu potpuno jasno ko je ko, ko se kako izjašnjava i ko je na kojoj strani. Drugo, o tome šta smo proživeli 90-ih i nakon toga toliko se neprestano govori, da se čini da niko te događaje nije spreman da pusti i da uđe u neki treći život.
Verovatno je zbog toga meni spominjanje imenom, Srba i Hrvata, maltene postala profana stvar. Te priče ko je kome šta uradio pre 30 godina, i da su to nužno činili Srbi, Hrvati, Muslimani ili neko treći, već kako se sa koje strane gleda – toliko su se umnožile da je meni kao piscu neprijatno da nekome stavljam uprošćene nacionalne etikete na čelo.
Ali nacionalna mržnja jeste bila okidač nasilja u 90-ima.
Da, ali u književnosti taj opis, „on je bio Hrvat, ona je bila Srpkinja” jeste jeftino korišćenje prečice i ja to neću da radim. Te reči su se u našim krajevima kroz upotrebu punu mržnje uprljale i ofucale. Prema tome ko i kako u mom romanu nešto govori, kako se ponaša i kako šta radi – za što mi na ovim prostorima imamo silom prilika jako dobro istrenirano i uho i oko – jasno je i ko je ko i ko je šta.
MRŽNJA U VAZDUHU
Današnja mlada generacija čini se da ponovo želi postaviti pitanje o tome tko je sve odgovoran za ono što se u prošlosti dogodilo. Što vi mislite o takvoj vrsti kritičkog stava?
Moje mišljenje je verovatno manjinsko, ali ja mislim da ako se neprestano budemo osvrtali na prošlost pitajući se ko je kriv, želeći da isteramo pravdu, nećemo daleko stići, jer su svi ti naši ratovi u 90-ima izgledali različito od sela do sela.
Kako konkretno mislimo da sve to raspetljamo? Koliko će još generacija ljudi provoditi svoje živote, baveći se svim tim mestima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Sloveniji, Srbiji i gde sve ne, pokušavajući da utvrde činjenice ko je tačno šta uradio?
Možemo to zauvek da istražujemo, da sprovodimo projekte koji će isterati sve na čistac i da proglašavamo da će nas to odvesti u budućnost, ali ja mislim da bi u jednom trenutku trebalo završiti tu priču i zaista krenuti dalje. U vremenu kada današnja stvarnost nije sasvim jasna, prošlost to može biti samo još manje.
Kako se može krenuti dalje?
Ja sam svestan da ima na desetine hiljada ubijenih i mnogostruko više unesrećenih nakon post jugoslovenskih ratova i to su jedine činjenice koje se nikada neće promeniti. Sve drugo je stvaranje novih rana, prekopavanjem po starim ožiljcima.
Setite se početka ratova u 90-ima: svako je prizivao vlastite jade iz Drugog svetskog rata, iz straha ili iz osvete, ili zbog jednog i drugog zajedno. Danas vi u gradskom prevozu možete čuti klince kako pričaju ostrašćeno, kao nacionalni navijači ili kao mrzitelji drugih nacija, iako su rođeni puno godina nakon završetka ratova iz 90-ih. Ponavljam, mislim da treba polako odustajati od prošlosti, jer je napor njenog dokumentovanja danas – radi interesa generacija koje dolaze – izgubio svaki smisao.
Naravno, to se ne odnosi na umetničku istinu. Književnost uzima prošlost i od nje, kao i od svega drugog što uzme, stvara nešto novo. U tom smislu, književnost uvek gleda napred.
Šta bi u ovom vremenu i za današnjeg čoveka moglo da ima neki koliko toliko suvisli smisao?
Mržnje i dalje ima u vazduhu i ružne vesti i lokalno i globalno svako jutro sustižu jedna drugu. Jedino lekovito što bih mogao da predložim jeste da ljudi, umesto što se šopaju negativnim sadržajima i neprestano traže krivca u drugome, počnu da kritički rade na sebi.
Zaista mislim da bi ljudi u današnje vreme trebali da naprave dnevni plan: da smanje dozu loših vesti, da dva sata čitaju knjige ili slušaju muziku i da isto toliko vremena šetaju u prirodi. Jedino samousavršavanjem mislim da možemo da naučimo da cenimo drugoga, kao i trenutak u kom živimo.
KNJIŽEVNOST KAO PROSTOR OTPORA
Kako se u vremenu mržnje može baviti književnošću?
Pisac se ovde može baviti traumama iz 90-ih, ali sebe mora postaviti u takav koordinatni sistem da bude otporan prema društveno patološkoj atmosferi, u kojoj se preklapaju stvaran život i fantazije, činjenice i iskrivljene interpretacije, dobrota i zlonamernost…
Danas zaista svako može da izjavi svašta, lažne vesti preplavljuju ono što se stvarno desilo i zaista živimo u vreme post-istine, u kom se i istina i neistina tretiraju kao činjenice. Zato je danas za pisca ključno da pronađe autentični ugao gledanja na stvari.
Ako čitaocu uspete da otvoriti prozor kroz koji će moći na svež način da vidi i pokuša da pojmi ovu haotičnu i konfuznu stvarnost – onda ste kao pisac uspeli. Kraće rečeno: da biste se u bolesnom svetu bavili književnošću, morate da budete koliko toliko zdravi.
Dobitnik NIN-ove nagrade Darko Tuševljaković govori za Oko magazin
PISANJE KAO NUŽNOST
Kako ćete kao pisac zadržati vaš ugao autentičnosti u godinama koje dolaze i koje najavljuju nove brige i opasnosti?
Tako što kao pisac neću odustati. Poziv pisca je u svakom vremenu na svoj način težak i od njega se uvek mogu dići ruke, ali to je onda kraj. Pisanje je uvek borba, preispitivanje i zapitanost da li sve to ima smisla. To je tako.
Književnost je opterećenje, ali jeste i potreba da se nešto kaže, da se ostavi ma kakav trag, kakvo god vreme bilo. Dok god pisanje bude bilo važno meni i nekom drugom ko će pročitati to što ja pišem, ja ću imati zdrav apetit prema papiru i olovci.
Pesnici na istoku i jugoistoku Srbije vrlo često pišu svoju poeziju rukopisom koji nije u potpunosti čitljiv gledano iz ugla glavnih tokova srpske literature. Ova kulturna osobenost primećuje se i u haiku zbirci „Bosiljak u gradini”.
Čitate pogovor Dimitra Anakieva iz knjige Ružice Petrović – Bosiljak u gradini
Ružica Petrović je možda tipičan autor ovog, nazovimo ga „jugoistočnog kulturnog kruga”. Njeno haiku stvaralaštvo karakteriše nekoliko upečatljivih osobina koje je potrebno osvetliti.
Pre svega u haiku Ružice Petrović vidimo da mesto autora prema prirodi nije spoljašnje, već unutrašnje. Kao takvo, ono je bliže japanskoj kulturi, nego evropskoj u kojoj dominira racionalan intelektualan, konceptualan, odnos prema prirodi.
Kroz haiku Ružice Petrović priroda priča sama o sebi, a autor je njen integralni deo. Pogledajmo na primer haiku:
prstima razvlačim oblak u kladencu
ili
točak stade – ljudi u vodenici melju li melju
ili
tropska žega samo se ja pomeram
Odsustvo konceptualnosti, kao na primer „zen”, umesto koje je iskonskost, snaga korena, čini haiku Ružice Petrović elementarnim, svedenim do prasupstance. Ishodište njenih haiku nije logos nego mitos, više je to poezija emocije, nego saznanja.
I upravo emocionalni karakter njene poezije, pounutrašnjene slike prirode naseljene u emocionalnom biću pesnika, čini haiku Ružice Petrović neobično originalnom i slikovitom poezijom kojom vlada unutrašnja, emocionalna, sloboda, a ne racionalni red.
Pogledajmo haiku:
spušta se noć – u ogledalu češljam divlji kesten
oblaci k’o vagoni iz jednog izlete mlazni avion
zagledana u gavrane gradonačelnica uzalud briše obraz
Ovakve poetske slike možemo videti u delima najboljih japanskih pesnika. Japanci su u pravu kada kažu da putem haiku oni izražavaju „duh predaka”. To isto radi svojim haiku i Ružica Petrović.
prolećne kiše – bosiljak ispred kuće osveštava temelj
Izbor iz knjige „Bosiljak u gradini”
Haiku zbirka Bosiljak u gradini, o kojoj piše Dimitar Anakiev, objavljena je u trojezičnom izdanju – na nemačkom, engleskom i srpskom jeziku. U nastavku donosimo kraći izbor prozno-poetskih celina i haiku zapisa iz ove knjige, kao i biografsku belešku o autorki. Izbor je predstavljen na srpskom jeziku.
Ružica PETROVIĆ (1958, Niš) Pesnik. Studirala ruski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu. Objavljene knjige poezije: Biblija na dlanu (1992), I bi ruža (1994, 2002), Obistinjenja (2001), Sva moja ja (2014), (S)tihovanje (2017).
Pesme objavljivala u časopisima i listovima; zastupljena u zbornicima i antologijama u zemlji i inostranstvu. Dobitnik više književnih nagrada za stvaralaštvo. Prevođena na bugarski, grčki, nemački, engleski i italijanski jezik.
Pokrenula školu kreativnog pisanja „Preko trnja do zvezda” (2013), manifestaciju „Sretenja” (2014), kao i poetsku manifestaciju „Ivanjski venac” u Miljkovcu (2015). Dobitnik Nagrade „Misaonik” u Sremskoj Mitrovici (2016). Član Udruženja književnika Srbije, predsednik Društva umetnika „Slava”. Živi u Nišu.
PRVI ČAS
Posle kratkog predstavljanja predavač radionice za kreativno pisanje „Na tragu” podeli nam papire da zapišemo trenutne misli.
Otvaram oči. Moja glava lokomotiva, pokreće je vozovođa. Ulaze putnici sa prtljagom. Glasovi se nadjačavaju. Prva klasa, druga klasa, kušet. Moje telo juri. Ći-hu, ći-hu, ći-hu-hu…
Nemo sedim u uglu, pogledam govornike na tren, a onda tišinu razbi škripa olovke po papiru.
prva misao – u gradini narastao bosiljak
NA OBALI
Obluci iz dlanova lete. Odbacuju se od vode i završavaju na dnu uz ciku dece na obali. Plješću ručicama dok vetar preko njihovih glava raznosi već žućkasto lišće topola. Između dve obale, kao razapeta čipka, plutaju boje. Talasi zaljuljaju oblake i sve se stapa rumenilom sunca na zalasku. Zadrhte grane i nevidljivo jato vrabaca nadjačava huk reke.
strčim do reke okupam se i zatvaram leto
OŽILjCI
Uzalud pokušavam da smestim džak u ostavu. Popunjena i ona. Istresem li džakove da odvojim bitno od nebitnog, miris ustajalog nadražiće mi nozdrve, zatvoriće bronhije. Da bih mogla da dišem odlučim da sa džakovima izbacim i beležnicu sa sadržinom svih džakova. Činim to po ugledu na zubara koji izbacuje svaki izvađeni zub.
Iz ordinacije, u prolazu, zapahne me miris čistog. Oči se ispune belinom zidova koji se vide kroz čiste prozore. Sva čula usmerena ka zubarskoj ordinaciji podsetiše, zubi je više ne bole, svi su bačeni u kantu za smeće i završili ko zna na kojoj deponiji.
Najednom počinjem da kijam. Pogled mi pada na požutelu fotografiju koja ispade iz poslednjeg džaka: lep sunčan dan. Na granama i lišću zaigrano sunce. Sve miriše na život i prinovu…
Zubar podiže fotografiju sa zemlje. Ruka mu zadrhta. Velike su nepravde, ali i zub boli, boli pa se izvadi sa korenom. Sve što je kvarno i nezdravo jednoga dana krši na deponiji, svako zlo izjeda, izjeda i na kraju pojede samo sebe.
Potapša me po ramenu i nastavi svojim putem mrmljajući za sebe. Ne boli ga što je izgubio svo imanje u naletu zlog i nepravednog rata. U ovaj grad stigli su sa novim životom u rukama…
od kasetne bombe iz trudnice krv ulicom – uzalud je bude
Pridružite se kanalima Gledišta: • Viber | Votsap •
• BEZ REKLAMA • SA SAMO TRI OBAVEŠTENJA NEDELjNO •
• podržite naš rad simboličnom donacijom •
gledišta.srb
Политика приватности
Колачићи и приватност
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта су професионални и независни медиј посвећен квалитетном и одговорном тумачењу културних, уметничких и друштвених тема, који поштује Кодекс новинара Србије и прихвата пуну надлежност Савета за штампу.
Основни
Uvijek aktivan
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.
