Категорија: · Вести

11. фебруар 2026.15. фебруар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Међународни дан жена и девојака у науци: СРПКИЊЕ У ЛИНГВИСТИЦИ И КЊИЖЕВНОСТИ

Међународни дан жена и девојака у науци, који се обележава данас, 11. фебруара, представља глобални подсетник на кључну улогу жена у напретку науке и иновација. Установљен од стране Генералне скупштине Уједињених нација 2015. године, овај дан истиче потребу за родном равноправношћу у научним областима где су жене често недовољно заступљене. У Србији се овај датум обележава разним догађајима, укључујући дебате и радионице на универзитетима, где се промовише учешће девојака у науци.

Иако се фокус често ставља на СТЕМ дисциплине (наука, технологија, инжењерство и математика), хуманистичке науке попут лингвистике и књижевности подједнако су важне. Оне нуде увид у језик, културу и идентитет, а Српкиње су у овим областима оставиле неизбрисив траг. Ставићемо фокус на њихов допринос, од историјских до савремених, са циљем да осветлимо њихову улогу у обликовању српске науке и културе.

ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ: ОД СРЕДЊЕГ ВЕКА ДО МОДЕРНОГ ДОБА

Српска историја богата је примерима жена које су се бавиле науком и културом упркос увреженом мишљењу о патријархалним ограничењима. У средњем веку, Јелена Анжујска, супруга краља Уроша I, оснива прву женску школу у Србији, што је био темељни корак у образовању жена.

Она је такође била прва српска краљица која је постала светитељка, а њено стваралаштво је поставило темеље за свеобухватније учешће жена у грађењу културе. Још једна кључна фигура је монахиња Јефимија – Јелена Мрњавчевић, прва српска књижевница којој је упамћено име. Њена дела попут „Туге за младенцем Угљешом” и „Похвале кнезу Лазару” представљају врхунац средњовековне српске и европске књижевности, комбинујући духовност и поезију. Јефимија није само писала, она је остварила и огроман утицај на политику и образовање, помажући кнегињи Милици након битке на Косову пољу.

У 19. веку, жене у Србији почињу да се истичу у књижевности као нови симбол еманципације. Вилхелмина Мина Караџић (1828–1894), ћерка Вука Стефановића Караџића, била је сликарка и књижевница која је значајно допринела очувању српског фолклора. Као предводница међу српским песникињама и једна од првих ратних извештача, Милица Стојадиновић Српкиња (1828–1878) оставила је дубок траг у епохи романтизма својом надахнутом поезијом.

Драгиња Драга Гавриловић (1853–1917) прва је запамћена жена романописац у српској књижевности. Њено стваралаштво означило је почетак борбе за права жена, а поред литературе, залагала се за женско образовање. Јелена Димитријевић (1862–1945) била је путописац и песникиња чија дела истражују женску перспективу у различитим културама. Њено најпознатије дело за Нишлије свакако јесте Писма из Ниша о харемима.

ЛИНГВИСТИКА И САВРЕМЕНЕ ФИГУРЕ

У лингвистици су се жене укључиле нешто касније, али са епохалним доприносима. У 20. веку, Милка Ивић (1923–2011) била је истакнута српска лингвисткиња, професорка на универзитету и академик. Рођена у Београду, студирала је филологију, а њен научни рад имао је фокус на синтакси и општој лингвистици. Њена књига „Правци у лингвистици” постала је незаобилазан уџбеник широм света. Милка је била супруга познатог српског лингвисте Павла Ивића, а својом научном бриљантношћу постала је узор за генерације жена у науци.

Данас је српска лингвистика обогаћена стваралаштвом жена које комбинују традицију са модерним приступима. Рајна Драгићевић, професорка на Филолошком факултету у Београду, специјализована је за лексикологију и лексикографију. Њена књига „Огледи из српске дериватологије” истражује творбену семантику, доприносећи разумевању српског језика у савременом контексту. Свој рад је посветила професорки Даринки Гортан Премк, још једној зачетници у српској лексикографији.

Посебно место у савременој српској науци о језику и књижевности заузимају и сараднице нашег часописа са Филозофског факултета у Нишу попут Данијеле Костадиновић, Снежане Божић и Јелене С. Младеновић. Којима посвећујемо овај чланак и које су право надахнуће за све ове редове.

Истраживања показују да су жене у српској штампи мање заступљене од мушкараца, али да њихов допринос у науци расте. На Филолошком факултету у Београду жене чине већину студената, а иницијативе попут „Жене у науци” додатно подстичу њихово учешће у истраживањима.

ЖЕНЕ КОЈЕ СУ ОБЛИКОВАЛЕ СРПСКУ КЊИЖЕВНОСТ

У књижевности жене доминирају модерном српском сценом. Исидора Секулић (1877–1958) била је прва жена академик у Србији. Њена дела попут „Сапутника” и „Писама из Норвешке” комбинују есејистику и прозу, истражујући идентитет и културу. Десанка Максимовић (1898–1993) легендарна је песникиња чија поезија, попут збирке „Тражим помиловање”, одражава дубоки хуманизам.

У другој половини 20. века и почетком 21. века женски ауторски глас постаје један од носећих у српској прози. Савремене књижевнице попут Светлане Велмар-Јанковић (1933–2014) пишу о историји и идентитету, док ауторке попут Милене Марковић истражују широку лепезу тема кроз савремени израз.

Питање које се често поставља јесте да ли су у обавезној лектири жене довољно заступљене. Иако су Јефимија, Исидора и Десанка присутне, ова слика се полако мења кроз нове антологије и школске програме.

На данашњи Међународни дан жена и девојака у науци, осврћемо се и на наслеђе британске научнице Џејн Гудол!

ИЗАЗОВИ И БУДУЋНОСТ

Упркос напретку, жене у Србији се и даље суочавају са изазовима као што су стереотипи и изазови усклађивања каријере и породичног живота. Истраживања показују да су жене понекад мање цитиране у науци, иако у хуманистици чине већину истраживача. Министарство науке, технолошког развоја и иновација Србије подржава иницијативе за родну равноправност, а овај Међународни дан подсећа на потребу за континуираном подршком девојкама.

Иако су многе препреке и даље присутне, све већи број жена које предводе истраживачке тимове и катедре показује да је промена трајна и дубока.

Будућност је обећавајућа са све више жена на водећим позицијама у институтима и на факултетима, Српкиње ће наставити да обликују науку. Оне нису само учеснице, него и лидерке које инспиришу нове генерације. На концу, Српкиње у лингвистици и књижевности су стуб српске културе. Овај дан је прилика да их славимо и подржимо будуће научнице.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

МИЛЕВА МАРИЋ АЈНШТАЈН – **БРИЉАНТНА СРПКИЊА У СЕНЦИ ЗАТУЦАНЕ ЕВРОПЕ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

9. фебруар 2026.15. фебруар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Борис Миљковић – МЕРА ТЕЛЕВИЗИЈЕ

Мало је стваралаца који су успели да телевизију, као медиј често осуђен на пролазност, претворе у простор трајне културне вредности. Борис Миљковић није само испуњавао програмске шеме; он је градио нову архитектуру визуелног мишљења.

Његов значај се зато не доказује пуким набрајањем награда или звања. У контексту српске телевизије, он је тачка прелома – аутор који је овај медиј из области заната превео у област чисте уметности. Он није само један од највећих, већ еталон. Мера.

Убеђен сам да та мера није настала из његове жеље за доминацијом, већ из дубоке самоспознаје. Из уверења да телевизија није пуки пренос очима видљиве стварности, него њено тумачење; да слика није декор, него мисао; и да јавни сервис има смисла само ако има културну кичму.

ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ПРОСТОР СЛОБОДЕ И СТАВА

Миљковићево образовање на Факултету драмских уметности у Београду није га одвело у ауторску самодовољност, већ у одговорност. Мој лични утисак јесте да његово стваралаштво, било као редитеља, аутора, креативног директора или есејисте телевизије, увек полази од истог питања: шта овај медиј дугује заједници у којој постоји?

Важно је, међутим, подсетити да Борис Миљковић није стваралац који се појавио накнадно или ниоткуда, у зрелим годинама, већ један од оних који су још осамдесетих година учествовали у обликовању новог и музичког и таласа југословенске телевизије.

Још кроз ауторске и коауторске емисије попут Рокенролера и Нико као ја, он је показао да телевизију разуме као простор слободе и става, а не као пуки програмски сервис. Та, назовимо их, рана искуства нису била епизода, него драгоцена, чврста грађа којом ће касније бити поплочан „Пут у будућност”, и све оно по чему га данас препознајем као меру.

ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ЈЕЗИК, НЕ КАО ФОРМАТ

Кад се говори о његовом опусу, лично издвајам серијал „Пут у будућност”. С разлогом. Тај серијал није само историја ликовне уметности на југословенском културном простору, него је изузетна показна вежба тога шта документарна телевизија може да буде кад јој се приступи као језику, а не као формату.

Миљковић не препричава епохе. Он их гради. Архив, глас, музика, тишина – све је у функцији приче која не подилази ни не искључује. Гледалац није ученик пред катедром, он је сапутник. Управо у томе лежи разлика између информативног програма и културне телевизије.

„Пут у будућност” показује да је уметност после Другог светског рата била више од стила и естетике – била је простор слободе, сукоба и ризика. Миљковић не митологизује. Он разуме и тим разумевањем отвара простор да и нове генерације данас промишљају сопствено време.

„Пут у будућност” је показао шта телевизија може да буде када мисли, а не само да информише.

ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ЧУВАР ПАМЋЕЊА

Друго велико дело његовог стваралаштва, опет за мене лично, представљају две емисије посвећене Србима из Срема, данашње Хрватске и шире. Вероватно и најосетљивији део његовог опуса, јер ту нема заштитне дистанце историје уметности. Ту је све сасвим лично.

Ипак, управо ту Миљковић показује највећу ауторску зрелост. Нема вишка емоције, нема политичке реторике, нема призивања кривице. Постоји само упорно, достојанствено бележење трајања: језика, обичаја, памћења. Телевизија као место сабирања, а не раздвајања.

Ове емисије не лече историју, али негују памћење. И то је мени више него довољно да на тренутке доживим тај простор као свој, да се поистоветим са сремском равницом.

Тихо и достојанствено сведочанство о трајању идентитета без политичке реторике и без патетике. Телевизија као простор памћења, а не подела.

КРЕАТИВНИ ДИРЕКТОР КОЈИ ЈЕ РАЗУМЕО СМИСАО ФОРМЕ

Као креативни директор РТС-а, Миљковић је урадио нешто што се ретко признаје као ауторски чин: обликовао је визуелни идентитет јавног сервиса као културни став. Редизајн није био козметика, био је порука да јавна телевизија мора да изгледа достојно времена у ком живи.

У томе се види континуитет: исти онај аутор који у документарцу брине о ритму, тону и значењу, брине и о графици, најави, шпици. За Миљковића не постоје „споредни” елементи. Све је текст и све је важно.

Визуелни идентитет јавног сервиса показује да форма није украс, већ јасна порука о одговорности медија према времену у ком постоји.

ЗАШТО ЈЕСТЕ НАЈВЕЋИ

У закључку, ако назовем Бориса Миљковића највећим телевизијским ствараоцем не удељујем комплимент. Наводим чињеницу. Он је аутор који је телевизију схватио озбиљно у култури која често не схвата ни себе. Аутор који није бежао од институције, али је у њој успео да остане слободан. Стваралац који зна да је тишина важнија од говора, а одговорност преча од утицаја.

Зато, моја прича није хвалоспев, већ лични запис захвалности. За телевизију која је могла да буде више и понекад, понајвише захваљујући њему, то и јесте – Нит која нас повезује.

Пише Далибор ПОПОВИЋ ПОП

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Станислав Винавер: **АКО СЕ РЕЧЕНИЦЕ НЕ ИЗГОВОРЕ КАКО ТРЕБА, ОНЕ ГУБЕ ОД СВОЈЕ УБЕДЉИВОСТИ, ЗНАЧАЈА, ВАЖНОСТИ!**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

6. фебруар 2026.15. фебруар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

ЦРВЕНИ КРСТ СРБИЈЕ – СТО ПЕДЕСЕТ ГОДИНА ХУМАНОСТИ

Хуманитарни покрет који данас познајемо као Међународни Црвени крст основан је у Женеви 1863. године, вођен иницијативом Анрија Динана, човека дубоко потрешеног и обележеног призорима из битке код Солферина. Идеја да се створе неутрална друштва која ће помагати рањенима без обзира на припадност, брзо је прешла европске границе и нашла одјек и у Србији – држави која се у другој половини XIX века налазила у процесу модернизације и на прагу великих историјских искушења.

У том амбијенту, 25. јануара по старом, односно на данашњи дан, 6. фебруара 1876. године, у Дворани београдске општине основано је Српско друштво Црвеног крста, на иницијативу др Владaна Ђорђевића, европски образованог војног лекара, визионара и енергичног организатора. За првог председника изабран је Митрополит београдски Михаило Јовановић, чији је духовни ауторитет новој организацији дао снажан легитимитет и улио огромно поверење код јавности.

СРБИЈА У БУРНОЈ ДЕЦЕНИЈИ

Србија је и седамдесетих година XIX века, као кроз читаву историју пре и данас, била на ветрометини политичких и војних превирања. Помоћ избеглицама из Херцеговине, које је већ у години оснивања требало збрињавати, постала је први велики задатак друштва. Током 1876. Србија је приступила Женевским конвенцијама, чиме је њена младa хуманитарна организација ушла у међународни систем који је тек настајао.

Друштво је већ у првој години окупило око две хиљаде чланова и основало тридесет пет пододбора. Чланови Главног одбора су потом упутили Проглас народу, позивајући све који могу да се прикључе организованој бризи о рањеницима, болеснима и избеглицама.

ДР ВЛАДАН ЂОРЂЕВИЋ — ОРГАНИЗАТОР НА КОГ СЕ ОСЛАЊА ИСТОРИЈА

Прегалаштво др Владана Ђорђевића у Српско-турским ратовима показало је снагу добро организованог хуманитарног система. Организовање болница, медицинских тимова, санитетског транспорта и стручне обуке било је прекретница за млади Црвени крст. Убрзо су стигла и прва признања – одликовање Таковским крстом, као и међународно признање Међународног комитета Црвеног крста 11. јуна 1876. године.

Упркос тешкоћама и ратовима у које је Србија улазила, идеја Црвеног крста наставила је да расте – упорно и доследно. Већ 1885. године у земљи је деловало 105 пододбора, са значајним санитетским капацитетима који је бројао 45 санитетских кола, 37 покретних болница и санитетски воз. Друштво је чак издејствовало да Србија, поштујући Женевску конвенцију, дозволи санитетским транспортима европских друштава пролаз ка Бугарској, иако су две државе у том тренутку биле у рату. По чему је Србија остала упамћена у историји Међународне организације Црвеног крста.

Права и статус Друштва утврђени су законским одредбама из 1896. године, а исте деценије постављени су и темељи Дома Црвеног крста у Симиној улици, где се и данас налази седиште организације.

СРБИЈА НА РАСКРШЋИМА ИСТОРИЈЕ КРОЗ РАТОВЕ И ОБНОВЕ

Први светски рат расуо је делове Српског друштва Црвеног крста од Београда и Крушевца до Крфа, Италије и Швајцарске, али хуманитарни рад није прекидан. До 1920. године обновљена организација имала је 40 пододбора и око 30.000 чланова. Друштво се 1921. године угасило у формалном смислу, преносећи свој континуитет на Црвени крст Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Током Другог светског рата и у периодима после њега, Црвени крст је наставио да делује у оквирима друштвених промена, али са трајном темељном мисијом – помоћ рањенима, болеснима, избеглицама и угроженима.

Распад социјалистичке Југославије деведесетих година донео је нове хуманитарне размере. Црвени крст Србије бринуо је о стотинама хиљада избеглица и расељених, дистрибуирао помоћ међународних организација и координисао хуманитарну мрежу у једном од најтежих периода савремене српске историје.

На правом путу – играни филм Црвеног крста Србије

САВРЕМЕНА МИСИЈА – ПОГЛЕД У БУДУЋНОСТ

Од 2006. године Црвени крст Србије делује као самостално национално друштво у оквиру Међународног покрета. Данас, са мрежом од 183 градске и општинске организације и две покрајинске, обавља значајан број активности од социјалне подршке, реаговања у ванредним ситуацијама, рада са младима, бриге о старима, до здравственог образовања.

Посебно су значајне активности током поплава 2014. године и у време пандемије, кад је улога Црвеног крста постала видљива у пуној мери.

Данас се обележава 150 година постојања Црвеног крста Србије, а то није само јубилеј једне организације, него сведочанство дуге традиције солидарности која је обликовала и историју и морални простор српског друштва. Хронологија Црвеног крста јесте историја добрих људи – од лекара, преко свештеника, болничарки, волонтера и свих добротвора који су, у временима ратова и мира, одржавали жар бриге према другима. Од 1876. до данас, идеја остала је иста: помоћ човеку у невољи, без остатка, без питања, без одлагања.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Историја и значај Сокобање: **130 ГОДИНА ОРГАНИЗОВАНОГ ТУРИЗМА У СРБИЈИ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

4. фебруар 2026.15. фебруар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Мирољуб Мића Стојановић и културна топографија југоистока Србије

У историји српске културе могу се навести одређене личности чији се значај не исцрпљује звањима и библиографијама. Професор Мирољуб Стојановић припада том кругу интелектуалаца који су свој рад везали за одређени простор, али га тиме нису сузили, већ напротив изузетно продубили.

Књижевник, есејиста, преводилац и професор, Мирољуб Стојановић је деценијама деловао у Нишу, градећи културни и научни контекст у којем локално није било супротстављено општем. Његов професионални рад кретао се од књижевне историје и есејистике до новинарства и уредничког рада, са трајним интересовањем за културну прошлост југоисточне Србије.

РАНИ ЖИВОТ И ФОРМИРАЊЕ ИНТЕРЕСОВАЊА

Мирољуб Стојановић рођен је 1941. године у селу Држина, код Пирота, у ратном времену које је оставило дубок траг на генерацију којој је припадао. Одрастање у руралном окружењу југоисточне Србије касније ће се показати као важан чинилац његовог истраживачког усмерења – не као носталгија, већ као потреба да се културна историја „мањих” простора систематизује и сачува.

Рано је показао интересовање за хуманистичке науке, а први професионални ангажман везао га је за новинарство. У периоду од 1963. до 1968. године радио је као новинар пиротског листа „Слобода”, где је стекао осећај за јасан, аргументован и јавности окренут језик. Тај новинарски темељ остао је препознатљив и у његовим каснијим есејима и научним текстовима.

Прелазак у Ниш 1975. године означио је почетак његовог трајног везивања за град у коме ће оставити најдубљи траг.

ПРОФЕСИОНАЛНИ РАД И ИНСТИТУЦИОНАЛНО ДЕЛОВАЊЕ

Стојановићева каријера развијала се на више фронтова. У Нишу је најпре радио као професор у Економској школи, а потом се све интензивније укључивао у културни и научни живот града.

Посебно место у његовој биографији заузима уреднички рад – био је уредник „Градине” почетком осамдесетих година, а затим и „Народних новина”, у периоду кад су културне рубрике имале значајну јавну улогу. Иако је пензионисан 2006. године, Стојановић није престао да делује: остао је активан у бројним струковним удружењима и научним пројектима.

На Филозофском факултету у Нишу предавао је предмете из области књижевности и културе, а његов педагошки рад био је снажно повезан са истраживањем локалне културне историје. Као сарадник огранка САНУ у Нишу учествовао је у пројектима који су настојали да књижевност сагледају у односу према историјским и друштвеним околностима, без редукције и идеолошких поједностављења.

ДЕЛА И ИСТРАЖИВАЧКИ ОПУС

Ауторски опус Мирољуба Стојановића обухвата деветнаест књига и више од три стотине библиографских јединица – научних радова, есеја, приказа и превода. Значајан део тог опуса посвећен је књижевности Ниша и културној историји југоистока Србије.

Ове студије нису биле хроника, већ покушај да се локална књижевна сцена постави у шири културни и историјски контекст. Стојановић је писао и о појединим ауторима, попут Радоја Домановића и Јелене Димитријевић, настојећи да њихово дело сагледа изван устаљених интерпретативних образаца. Као преводилац и приређивач допринео је доступности значајних текстова домаћој публици.

Библиографија професора Стојановића, коју је систематизовала Универзитетска библиотека „Никола Тесла” у Нишу, сведочи о дуготрајној и доследној посвећености истраживању.

НАСЛЕЂЕ И ЗНАЧАЈ

Стојановићев највећи допринос лежи у упорном раду на очувању и тумачењу регионалне културне баштине. Он је показао да историја књижевности није затворен систем, већ простран културни пејзаж у коме локални наративи имају своје место и тежину.

Преминуо је 20. маја 2016. године у Нишу, остављајући иза себе дело које се и даље користи као поуздан ослонац у истраживањима. Његов просветни рад остао је присутан у настави, библиотекама и дигиталним архивима, као подсетник да културни континуитет не настаје сам од себе, већ се гради стрпљивим и одговорним радом.

Oтварање легата Мирољуба Стојановића и Надежде Лаиновић Стојановић у Народној библиотеци Пирот

КОНТИНУИТЕТ УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Мирољуб Стојановић био је интелектуалац који није тражио велику сцену, али је умео да препозна значај онога што је наизглед скрајнуто. Професоров живот и дело показују да културна историја није збир великих имена, него заједница људи који су знали да повежу знање, простор и време. Управо у таквој истрајној посвећености лежи вредност која и данас заслужује пажњу.

Тај континуитет добио је и своју материјалну, библиотечку форму у понедељак, 2. фебруара, кад је у Народној библиотеци у Пироту свечано отворен Легат Мирољуба Стојановића и Надежде Лаиновић Стојановић. Реч је о посебном избору књига из њихове породичне библиотеке – књигама са посветама, енциклопедијама и издањима која сведоче о животу проведеном у трајном дијалогу са знањем.

Књиге је пиротској библиотеци даровала проф. др Надежда Лаиновић Стојановић, професорка руског језика и књижевности и животна сапутница професора Миће Стојановића. Овај легат није само спомен на један опус, већ наставак исте оне културне логике из које је израстао њихов заједнички рад и живот – да знање остаје живо само онда кад је доступно, дељено и укорењено међу људима који му дају смисао.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Настасја Керковић: „**О АМБАСАДОРУ ЈЕДНОГ НЕПОКОЛЕБЉИВОГ ДИСКРЕТНОГ СТОИЦИЗМА**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ

2. фебруар 2026.2. фебруар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

ФЕБРУАР – МЕСЕЦ МАЧЈЕ ЉУБАВИ ИЛИ ЗВУЦИ АЛАРМА ЗА МАЧЈУ СИДУ

Фебруар је традиционално познат као период појачане активности мачака, што је у старом европском фолклору виђено као време кад оне „воде љубав”. У прошлости се то повезивало са ноћним мјаукањем и сусретима мачака, али савремена урбана реалност додаје овом месецу много озбиљнију ноту.

ШОКАНТНИ ПОДАЦИ И МИТОВИ

Почео је фебруар, месец током којег се широм савременог света интензивира ризик од ширења фелиног имунодефицијентног вируса (FIV), познатог као „мачји СИДА”. Глобално је око 8,7% мачака заражено, док у уличним популацијама проценти у појединим регионима достижу и 30%. У Србији, истраживања указују да је 27–31,6% уличних мачака позитивно на FIV, иако се ради о узорцима из појединих градских средина, не о националној статистици.

Урбанизација и стална доступност хране мењају природне обрасце понашања мачака. Колоније постају бројније, парења чешћа, а ризик од преноса болести – већи. Захваљујући стручном вођењу разговора са нишком ветеринарском амбулантом „Биљана и Душан Вет” наш циљ je да проблему приђемо научно-популарно, ослањајући се на светске праксе и домаће услове, уз јасну поруку: занемаривање FIV-а угрожава не само мачје популације, већ и стабилност урбаних екосистема.

ШТА ЈЕ FIV И КАКО СЕ ПРЕНОСИ?

Фелин имунодефицијентни вирус (FIV) је ретровирус сличан HIV-у код људи, али је искључиво мачји. Напада имуни систем, чинећи животињу подложном инфекцијама, туморима и хроничним обољењима. Вирус сам по себи не убија, али постепено слаби одбрамбене способности организма.

Симптоми се развијају постепено. У акутној фази, недељу до две након заразе, могу се јавити грозница, летаргија и увећани лимфни чворови. Следи дуга асимптоматска фаза у којој мачка изгледа здрава. У завршној фази јављају се хроничне инфекције, губитак тежине, упале десни, гастроинтестинални и респираторни проблеми, као и неуролошки поремећаји.

Пренос FIV-а најчешће се дешава преко угриза, јер се вирус налази у пљувачки. Због тога су мачори који се боре за територију најугроженији. Мање чест пренос је са мајке на мачиће или током парења. Вирус се лако уништава дезинфекционим средствима и кратко преживљава ван домаћина.

Превенција подразумева стерилизацију, вакцинацију, избегавање слободног кретања и редован ветеринарски надзор. Лека за FIV нема – доступна је само терапија која подржава имунитет.

РАСПРОСТРАЊЕНОСТ FIV-а И БИОЛОГИЈА ПАРЕЊА МАЧАКА

Серопозитивност на FIV у свету у просеку износи око 9%, али у уличним популацијама може да достигне и значајно више проценте. У Европи се креће од 2% до преко 30%, зависно од држава, али и начина узорковања. Тренутни подаци кажу, у окружењу, Словенија 33,3%, Хрватска 13–20%, Мађарска 2,7–30%.

У Србији, студије из Новог Сада показују преваленцију од 27–31,6% у уличним колонијама, што упућује на стабилно висок ниво вируса у урбаним срединама.

Сезона парења почиње у фебруару, кад дужи дан код мачака активира хормонални циклус. Женке улазе у еструс сваких дванаест до двадесет дана, три до двадесет дана трајања, док су мужјаци спремни током целе године.

У урбаним срединама, где је храна обилна и увек лако доступна, природни циклуси се мењају. Женке се чешће паре са више мужјака, а мужјаци постају толерантнији, то смањује агресију, али повећава учесталост контакта и самим тим ризик од преноса FIV-а. Обрасци понашања који су некада били сезонски постају целогодишњи, што доводи до брзог раста популације и ширења вируса.

СИТУАЦИЈА У СРБИЈИ: ЗАКОНИ, РЕАЛНОСТ, ИЗАЗОВИ И СВЕТСКЕ ПРАКСЕ

У Србији је проблем уличних мачака озбиљан и дуготрајан. Закон о добробити животиња из 2009. године забрањује убијање здравих мачака и промовише TNR (ухвати–стерилиши–пусти), али његова примена је недовољна. Локалне самоуправе ретко воде евиденцију о успешности програма. Или, ако воде ти подаци остају мање познати јавности.

Највећи терет пада на волонтере, који TNR спроводе уз ограничене ресурсе. Цена стерилизације је од 18–26 евра што за многе организације представља стални изазов. Напуштање животиња остаје главни узрок пораста популације, а иако су казне прописане – примена је ретка.

У Београду су колоније бројне, а FIV се несумњиво шири. Нови предлози ограничења храњења мачака могу додатно погоршати ситуацију, јер се без контроле репродукције број још брже увећава. На жалост, ни у Нишу слика није много оптимистичнија – о мањим срединама да и не говоримо.

Светске праксе показују да је TNR најефикаснији модел смањења популације ц стабилизација се постиже тек кад је 75–80% животиња стерилисано. У Хонг Конгу комбинација TNR-а и мониторинга донела је мерљиве резултате; у Аустралији се TNR комбинује са усвајањем и еутаназијом тешко болесних животиња. У Европи, у Холандији и Норвешкој, модификовани TNR укључује и уклањање изразито агресивних или болесних јединки.

Кључ успеха су као и у већини друштвених области информисаност, законска дисциплина, одговорно власништво, евиденција узгајивача и строге казне за напуштање.

Потенцијална претња које би сваки власник мачке требало да буде свестан!

ПУТ ОД ХАОСА ДО КОНТРОЛЕ

Неконтролисане популације мачака шире болести, укључујући зоонозе попут бартонеле, нарушавају екосистеме и дугорочно оптерећују градске буџете. Србији је потребан државно координисан програм стерилизације, партнерство са организацијама, образовни програм у школама и шире информисање грађана.

Иако фебруар традиционално буди слику природног циклуса мачје љубави, стварност је далеко сложенија. Свако од нас може да допринесе: стерилизацијом својих љубимаца, ненапуштањем животиња и подршком волонтерима. Само тако фрапантне бројке могу да се претворе у добар пример успешне контроле и одговорне бриге.

Хвала „Биљана и Душан Вет” Ниш
Редакција ГЛЕДИШТА © 2026

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Оливера Радовић: **ЕКОНОМИЈА БЕСА – КАКО МЕДИЈИ ПРОИЗВОДЕ АФЕКТ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

30. јануар 2026.30. јануар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Ђорђе Матић: ИЗ ОКУЧАНА У КАНОН – КОМПОЗИТОР СРБИЈЕ И СЛАВОНИЈЕ

Од свих заборављени Окучани родно су мјесто једне од најзанимљивијих појава наше сувремене озбиљне музике. Ту је септембра 1900. рођен Михаило Вукдраговић, композитор, диригент и касније незаобилазно важан музички уредник Радио Београда.

ЗАБОРАВЉЕНО МЈЕСТО ПОРЕД АУТОПУТА

Кад се спомену Окучани, већина наравно помисли на аутопут према истоку. Неки и на некадашњи аутопут „Братства и јединства”, чија је хисторија данас покривена типично европски бирократски нормираном, безименом, ништа не говорећом скраћеницом – Е70.

Као да је какав сатиричар са саркастичним смислом за хумор смислио. Ту, на отприлике сто и тридесет километара кад се крене из Загреба и мало изнад главне прометнице су Окучани. Мјесто поред кога се пролази, али се у њ никада не иде. А што би се и ишло, кад тамо ионако ничега нема, нит се (више) ишта догађа.

Неки ће се додуше сјетити и рата, кад је овдје почињала „тампон зона” и тадашња САО Западна Славонија. Прије рата у Окучанима су Срби били апсолутна већина. Након рата више није тако. Иако је и ту било ужаса, наравно (шифра: „Бљесак”), могло је бити и горе, и с народом и преосталим „постотком” послије 1995. Али то је друга тема. Једино, кад смо већ код малоприје споменутог замишљеног сатиричара, ту као да су фераловци измислили и начелника опћине – „Аца Видаковић (ХЏ)”.

Окучани као и сва мјеста некадашње Војне крајине имају дугу и мучну хисторију, од Сеобе под патријархом Чарнојевићем, кад ту долазе Срби („Власи и православци”, како се типично огавном формулацијом наводи на службеним страницама Опћине).

У тој дугој повијести српског народа овдје, бар по опћим информацијама и изворима обје стране, као да није остало ниједно важније име, никакав значајнији појединац, нетко тко се остварио по било каквом досегу и посебности.

РОЂЕЊЕ ЈЕДНОГ КОМПОЗИТОРА, ПРАГ И ОТПОР АВАНГАРДИ

Међутим није тако. Ти исти, од свих заборављени Окучани, цестовна ознака без даљњег садржаја, родно су мјесто једне од најзанимљивијих појава наше сувремене озбиљне музике. Ту је септембра 1900. рођен Михаило Вукдраговић, композитор, диригент и касније незаобилазно важан музички уредник Радио Београда.

Занимљив је његов развој. Поготово ако почнемо од најважније, професионалне формације, умјесто основних биографских црта. Иако генерацијски и академски образован у прашким модернистичким, тада увелико шенберговски и додекафонијом обиљеженим круговима, овај наш човјек ишао је, тако типично, својим путем, тврдоглаво, остајући уздржан спрам ере и тенденција растакања хармонијског система, окренут своме лирском, импресионистичком или неоромантичарском, понешто меланколичном осјећају музике.

И, из тога дакако, вјеран својем темељу: музичком наслијеђу тла с којега је потекао. Јер, модеран или не, онај тко је носио осјећај непрестаног рушења и поновног грађења у костима и сржи, не може преносити ни принцип умјетничког симболичког „рушења” у властити израз.

КРАЈИШКИ ЖИГ У ПРЕЧАНСКОМ ПОДНЕБЉУ

За разлику од многих пречанских Срба који су одабрали живот у Матици, Вукдраговић није се „само” родио овдје. Његова рана младост и школовање – све до одласка у тек створену Чехословачку и Праг на конзерваториј, тад већ као грађанин Краљевине СХС – дубоко су обиљежени хрватским простором и културом.

Од истока па до запада – Вукдраговић је класичну гимназију похађао у Винковцима, Осијеку и Вараждину. Из потоњег остао је један готово литерарни призор: у старом барокном граду, центру Хрватског загорја, усред Великог рата и убилачког похода К унд К Монархије на Србију, гимназијалац Вукдраговић увјежбава мали неформални збор својих колега – да изведу једну од Мокрањчевих Руковети.

Послије креће опет на исток нашег дијела Царевине, у Сремске Карловце, гдје ће и завршити гимназију. Након студија и усавршавања у Прагу, долази у Београд гдје ће остати до краја живота. Интересантно: и много деценија касније, већ у старости и након толико времена у Београду, у говору му је и даље остао чујан траг карактеристичног западног крајишког акцента.

БЕОГРАД: УСПОН ЈЕДНЕ МУЗИЧКЕ БИОГРАФИЈЕ

У главном граду нове краљевине, од повратка из Прага 1927., Вукдраговић ниже успјех за успјехом. Предаје у музичкој школи „Станковић”, пише занимљиве зборске комаде на балканске мотиве, највише по македонским народним напјевима.

Равна првом београдском изведбом монументалне Бетовенове „Мисе солемнис”. Један је од оснивача Симфонијског оркестра Радио Београда. Из школе прелази на Музичку академију гдје је ванредни професор. Тако дочекује и 1941. годину.

За вријеме окупације није радио јавно, што је, уз пријатељство с Вељком Петровићем, можда допринијело и да непосредно након рата настави успоне у раду и у каријери, а и по друштвеној љествици. Изгледа да је, по неким свједочењима, и прије рата имао одређене симпатије за комунисте, а у Стојадиновићевом времену бранио колегу музичара, члана забрањене КПЈ, од избацивања с радија.

Као и многи Пречани, након ослобођења близак је новом уређењу, по осјећају ако већ не по политичкој ангажираности. Одмах по крају рата, 1945. одређен је за шефа музичког програма и симфонијског оркестра Радија. Редовни професор на академији постаје двије године касније, а онда и ректор. Већ 1950. примљен је у САНУ као дописни члан, па деценију касније и као редовни.

Друштвени успјех капитализира важном и моћном позицијом – именован је за генералног секретара Савеза композитора Југославије. Током дуге каријере, професионалне и друштвене, добива највећа признања социјалистичке епохе – Орден рада са црвеном заставом, Седмојулску и Награду АВНОЈ-а, чак и Вукову.

Писао је нова дјела и у високој доби, а спадао је и у малу групу складатеља који се баве и музичком критиком. Михаило Вукдраговић живио је дуг и испуњен живот. Умро је у марту 1986., прије равно четрдесет година. По њему данас носи име музичка школа у Шапцу.

Сведочанство о времену, стварању и музици која је обележила један културни простор.

СРБИЈА И СЛАВОНИЈА КАО МУЗИЧКА СУДБИНА

Вукдраговић је био конзервативац у музичком смислу, анти-авангардист. Али музику коју је стварно волио, онај дио канона који му је био близак, волио је без остатка. Нашем народном насљеђу био је и као класичар безувјетно одан. У том смислу, а шире и у погледу припадности, могуће је да најбољу метафору овог квалитетног композитора и музичара чине наслови два његова дјела: кантата „Србија” и кантата „Славонија”.

Прошао сам недавно кроз Окучане. Кроз мјесто и околна села возио ме тамошњи свештеник, симпатичан народски човјек. Објашњава ми прилике, прича о том крају и прошлости Окучана. Питам га зна ли за Вукдраговића. „Како? Вук..?” Вукдраговић, Михаило, кажем. Композитор, диригент. Одавде је.

„Никад чуо”, врти главом.

Пише Ђорђе МАТИЋ

Преносимо П-портал

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Дејан Илијић – **DYAD IV: МУЗИКА СПОРОГ КРЕТАЊА КРОЗ ПРОСТОР**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

28. јануар 2026.28. јануар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Душко Трифуновић – ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЖИВЕО ПЕТ ЖИВОТА

Данас се навршава двадесет година од смрти Душка Трифуновића, једног од оних песника чије је дело обележило читаву епоху југословенске и српске културе. Није био само песник – био је културни радник, медијски стваралац и изгнаник, како је сам сажето описао сопствени живот у једном интервјуу за Радио Београд.

Биографија коју је називао „пет живота” више личи на хронику времена него на уобичајену књижевну каријеру.

РАНО ДЕТИЊСТВО И ИСКУСТВО РАТА – ПЕСНИК ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА

Рођен је 13. септембра 1933. године у селу Сијековац код Босанског Брода, у Краљевини Југославији. Одрастао је у условима рата, сиромаштва и честих идеолошких ломова. Отац Васо умро је од туберкулозе 1945. године, оставивши породицу у тешком положају.

Детињство му је било обележено Другим светским ратом: као дечак продавао је ракију немачким војницима, кријући се од њих глумећи болест. Касније ће рећи да је све што је радио у животу радио са једним јединим циљем – да преживи.

Школовање у Босанском Броду било је испрекидано и хаотично, као и време у којем је одрастао. Уџбеници су се мењали са режимима, а књиге су често биле недоступне или забрањене. Писање поезије у тим годинама није доживљавао као позив, већ као удаљену могућност.

Учио је занат и радио тешке физичке послове: био је бравар у рафинерији, ковач у фабрици „Васо Мишкин Црни”, чак и шумар. Раднички живот оставио је трајан траг на поглед на свет и каснији језик којим је стварао.

ПРВИ СТИХОВИ – ПЕСНИК БЕЗ АКАДЕМСКЕ ДИСТАНЦЕ

Први додир са писањем догодио се током служења војске, педесетих година, у време кампање „Живот дамо, Трст не дамо”. Тада је написао песму за једног друга, више из потребе него из амбиције. Са двадесет четири године преселио се у Сарајево, где је радио као бравар у железничким радионицама. Прву збирку поезије „Златни куршум”, која је скренула пажњу књижевне јавности и критичара попут Изета Сарајлића, објавио је 1958. године.

Иако без формалног образовања, уписао је Филозофски факултет у Сарајеву по посебном закону. Академски приступ књижевности му никада није био близак – више га је занимала жива реч и непосредно искуство. У наредним годинама објавио је бројне збирке поезије, романе и драме, а прве велике награде, попут Бранкове 1960. године, потврдиле су место на књижевној сцени. Писао је о свакодневици, радницима и малим људима, без патетике и дистанце.

ТЕЛЕВИЗИЈА И САРАЈЕВСКА РОКЕНРОЛ ШКОЛА

Седамдесетих година улази у медије и почиње да ради на Телевизији Сарајево. Аутор је и уредник више емисија, међу којима је и „Шта деца знају о завичају”. Истовремено почиње интензивну сарадњу са музичарима и постаје један од кључних аутора такозване сарајевске рокенрол школе.

Текстови за песме групе Бијело дугме, Индексе, Тешку индустрију, као и за Неда Украден и Здравка Чолића ушли су у колективно памћење. Иако је у почетку са подозрењем гледао на писање текстова за музику, временом је у том облику препознао могућност да поезија допре до најшире публике.

Стихови били су једноставни, звучни и јасни, ослоњени на ритам живог језика. Значајан део рада посветио је и деци, објављујући збирке у којима је хумором и топлином говорио о одрастању и свету.

РАТ, ОДЛАЗАК ИЗ САРАЈЕВА И САБИРАЊЕ ИСКУСТВА

Грађански рат деведесетих година прекинуо је сарајевски живот. После вишенедељних сукоба напустио је град у којем је провео више од три деценије. Тај одлазак није доживљавао као класично избеглиштво, већ као дубок лични и културни лом.

Након краћих боравка у другим срединама, настанио се у Новом Саду. Ту је наставио да ради, пише и објављује. У позним годинама све више се окретао писању за децу и сабирању личног искуства у збиркама које имају карактер тихог сведочанства.

Преминуо је пре двадесет година, 28. јануара 2006. године, у Новом Саду, а сахрањен је у Сремским Карловцима, по сопственој жељи.

НАСЛЕЂЕ ВЕЛИКОГ ПЕСНИКА

Наслеђе Душка Трифуновића данас је дубоко уткано у српску културу. Песме и стихови настављају да живе кроз књиге, музику и сећања слушалаца и читалаца. Није припадао само једној уметности нити једном времену – припадао је српском језику и људима.

Запажено издање култне емисије Рокументи са Душком Трифуновићем као саговорником

БИЛО ЈЕ ЉУДИ

Било је људи и времена

Ал никад није таквих жена

које су хтјеле да ме схвате

и све што дајем – више врате

Оне су мени рекле тужно

– Не чини ништа што је ружно

А ја сам њима уз осмијех благо

– Чините са мном шта вам је драго

Не мора нигдје то да пише

ал све ми каже да правде има

јер ја сам знао да узмем више

од оног што се нудило свима

Било је дана кад сам знао:

Што није право – није право

Ал ако судим по свом ужитку

ни оне нису на губитку

TEMPO SECONDO

Кроз историју на истој жици

играју коњи и коњаници

опасно срасло коло идеја:

Нико и Ништа – и Епопеја!

Куд сада иду Вертикале

туда је севнуо Салто Мортале

испраћен сумњом и ризиком

дочекан цвећем и музиком

А тај што мами у покрет масе

сав ризик славе узима на се

док цео свет – Tutto il mondo

чека на своје Tempo secondo

Да ли се сећаш – за неким плотом

Љубав се бави Праживотом

док ми дечаци као убице

сањамо своје девојчице

јер још не знају наше очи

докле је љубав одакле злочин

тај дар небеса за мрачним плотом

који нас веже са животом

А нисмо знали у тој плими

да ћемо једном тако и ми

кад покоримо Tutto il mondo

живети као Tempo secondo

Љубави око вечерњих школа

до сјајних светских метропола

од чобаница до контеса –

све спадају у ранг чудеса

Те сестре наше сујете мушке

те умиљате бјелоушке

на тешком путу у сазнање

да је сав живот умирање

а на том путу у то Ништа

оне су сјајна степеништа

којим се пење Tutto il mondo

у своје сјајно Tempo secondo

Све о животу кад се сазна

остане само злочин и казна

и самообмана – има правде

и самоодбрана – нисам одавде!

Јер моја душа јасно поима

да је најтеже међу својима

а душе само толико има

колико делиш с душманима

а она расте сваким ломом

и узвикује – Ecce homo!

О бели свете Tutto il mondo

долази твоје Tempo secondo

Стихове песме коју сте управо прочитали казује песник

ГРЕХ

Грешио сам много, а сад ми је жао
Што нисам још више и што нисам луђе,
Јер само ће греси када будем пао
Бити моје дело – а све друго туђе.

Грешио сам много, учио да страдам,
Летео сам изнад ваше мере строге,
Живео сам грешно, још ћу, ја се надам
Својим дивним грехом да усрећим многе.

Грешио сам, признајем, нисам био цвеће,
Грешио и за све вас који нисте смели
И сад део греха мог нико од вас неће,
А не бих га дао – ни кад бисте хтели.

ЗАДЊЕ ВЕСТИ

Са мном је готово било онога трена
Кад сам рекао
Немој
А ти си хтела и хтела
А ја сам питао
Зашто
А ти си рекла
Зато, зато и зато
Јер тако чини жена
Ти си најбоља од свих
Којима сам желео да кажем
То што говорим теби
Сувише знам о себи и о свему
Већ сам прешао границу грешну
Где ништа није свето
И ништа није срамота
Сав сам на другој страни
А иза мене гори к’о вечни пламен
Једино твоја лепота
Ти си најбоља од свих
Којима сам желео да кажем
То што говорим теби
Али сад је касно
Ово су задње вести
Више се нећемо срести
Осим у неком тешком сну

ГЛАВНИ ЈУНАК ЈЕДНЕ КЊИГЕ

Главни јунак једне књиге

дошао ми да се жали:

Дивно бјеше главни бити

док ме нису прочитали,

Свијету је свега доста

ничег жељан није

осим – главних јунака.

Сазнали су моје мане,

моје тајне, моје туге,

покидали неке стране

и пошли да траже друге.

Свијету је свега доста

он чека свога госта,

а душа се труди свака

да има свог јунака.

Његови стихови остали су као доказ да поезија може да буде уточиште и сведочанство. У временима ломова и промена, он и даље сведочи да истинит језик има снагу трајања.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Данијела Костадиновић: **О ПЕСНИКУ ДЕЧЈЕ ДУШЕ, ЉУБАВИ, ЖЕНЕ И СНОВИДНИХ ВИЗИЈА**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

26. јануар 2026.26. јануар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Теодор Јанковић Миријевски – СРПСКИ ПРОСВЕТИТЕЉ И РЕФОРМАТОР ОБРАЗОВАЊА

Кад се у српској култури говори о просветитељству, природно је да се мисao најпре врати Светом Сави, утемељивачу духовног, образовног и правног поретка средњовековне Србије. У том раном просветитељском чину успостављен је образац у којем знање има незаменљив друштвени значај, а образовање трајну улогу у неговању културе.

Ипак, између Савиног времена и модерног доба, у колективном памћењу остају у сенци они који су у сасвим другачијим историјским околностима наставили ту мисију, секуларним језиком и институционалним средствима новог века. Теодор Јанковић Миријевски припада управо том, мање видљивом, али пресудном низу просветитеља који су Савин духовни завет превели у језик рационализма, школе и државног образовања.

ПРОСВЕТИТЕЉСТВО КАО ТРАЈАЊЕ

Теодор Јанковић Миријевски представља једну од најзначајнијих фигура у историји српског просветитељства и европске педагошке реформе. Као филозоф-рационалиста, педагог и реформатор школства, он је оставио неизбрисив траг у образовању Срба, Румуна и Руса.

Рођен у време кад је Хабзбуршка монархија контролисала велики део српских земаља, Миријевски је своју каријеру започео у Аустрији, а касније је прешао у Руску Империју, где је постао кључни сарадник царице Катарине Друге. Његов рад обухвата реформе основног образовања, преводе педагошких дела и борбу за очување српског језика и културе.

РАНИ ЖИВОТ И ОБРАЗОВАЊЕ

Теодор Јанковић је рођен 17. априла 1741. године у Сремској Каменици, у Хабзбуршкој монархији, у имућној српској породици. Његови преци били су пореклом из тадашњег села Миријево код Београда, одакле су се преселили у Банат у 15. веку због османских инвазија. Отац му се звао Јован Јанковић, а био је високи официр у служби аустријске круне, што је породици обезбедило стабилан друштвени положај.

Миријевски је презиме „де Миријево” додао касније, у част породичног порекла. Своје рано образовање стекао је у родној Каменици, где је похађао Тривијалну школу. Затим је наставио у Латинској школи у Сремским Карловцима, која је била центар српског културног живота под Хабзбурзима. Као талентовани ученик, добио је стипендију од српског Митрополита Вићентија Јовановића Видака, који је финансирао његове студије филозофије и права на Универзитету у Бечу.

Тамо је студирао под менторством Јозефа фон Зоненфелса, професора политичких наука и теоретичар рационалистичке филозофије. Такође, Миријевски је изучио учитељску методику наставе код Јохана Игнаца фон Фелбигера, аустријског просветног реформатора, чији су радови имали велики утицај на његове касније реформе. Након студија, остао је годину дана у Бечу као секретар пуковника Фекетија, а затим се вратио у службу митрополита Вићентија. Ово раздобље формирало је његов рационалистички поглед на свет, са нагласком на просветитељство, науку и образовање као незаобилазно средство друштвеног напретка.

КАРИЈЕРА У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ

По повратку у Банат 1772. године, Миријевски је започео реформе школства. Одлуком Илирске дворске депутације 1773. године, постављен је за директора српских и румунских школа у Тимишкој провинцији, како су тада административно називали Банат, где је надзирао образовање православног становништва.

Као приватни секретар темишварског владике Вићентија Јовановића Видака, а касније и Петра Петровића, он је спровео реформе засноване на Фелбигеровим методама. Године 1776. похађао је Фелбигеров курс у Бечу, превео његов „Норматив” и организовао сличне курсеве за учитеље.

Исте године донет је „Школски устав” за православне школе, који је постао модел за све српске и румунске школе у Угарској од 1777. године. Овај устав, први закон написан народним језиком, ставио је школе под државни надзор, прописао старосно доба деце за школу, од шест до дванаест година, режим наставе, програм, квалификације учитеља и хуман приступ ученицима.

То је заправо подразумевало забрану физичког кажњавања деце. Устав је укључивао обавезно образовање за оба пола и нагласак на практичним знањима. До 1780. године, број школа у Банату се удвостручио на 500, са школама у већини српских и половини румунских села.

За свој рад, Миријевски је 1774. године добио племићку титулу од царице Марије Терезије. Године 1781. написао је меморандум Бечком двору против латинизације српских књига, бранећи ћирилицу и српски језик. Овај период обележен је и његовим интересовањем за науку, укључујући кореспонденцију са Францом Епинусом о електрицитету и магнетизму.

ПРЕЛАЗАК И РАД У РУСКОЈ ИМПЕРИЈИ

На позив царице Катарине Друге 1782. године, Миријевски је прешао у Русију, на препоруку Митрополита Мојсеја Путника и аустријског цара Јозефа Другог. Одбио је положај врховног директора школа у Великом Варадину да би се посветио руским реформама. У Русији је познат као Федор Иванович Јанкович де Мириево. Добио је руско наследно племство 1791. године и имање Норк у Могиљевској губернији са 255 сељака.

Постао је члан Комисије за уређење основних школа, чији је план одобрен 1782. године. Од 1783. био је директор основних школа у Петроградској губернији и управник „Завода за спремање учитеља”, који је прерастао у Учитељску семинарију и Педагошки институт.

Учествовао је у стварању „Устава народних школа” 1786. године и оснивању првог руског Министарства просвете 1802. године. Његове реформе укључивале су групну наставу, сократовски метод, равноправност полова и фокус на руском језику као средству просветитељског духа. Пензионисан је 1804. године са пензијом од 2000 рубаља.

ПОСТИГНУЋА И ПИСАНА ДЕЛА

Миријевски је аутор бројних педагошких дела. У Аустрији је превео Фелбигеров „Норматив” и написао „Ручну књигу потребну магистром илирических неунитских малих школа” (1775) и „Методичко упутство”. У Русији је објавио „Руководство учителям первого и второго класса народных училищ Российской Империи” (1783), буквар, читанку, приручник за аритметику и „Правила за ученике” (1782).

Сарађивао је са Петром Симоном Паласом на „Сравнительном словаре всех языков и наречий” (1790–1791), који је садржао 61.700 речи на више десетина језика. Постао је члан Руске академије наука 1783. године, члан Економског друштва и носилац Ордена трећег и четвртог степена Светог Владимира. Његове реформе утицале су на образовање у Аустрији, Русији и међу Словенима, промовишући просветитељске идеје Коменија, Русоа и Песталоција.

На Лазаревом гробљу у Петрограду код цркве Александра Невског почива и Ломоносов, а ту је је сахрањен и Теодор Јанковић Мирјевски

ЛИЧНИ ЖИВОТ И НАСЛЕЂЕ

Миријевски је био ожењен Јулијаном из Будима. Са њом је 1778. године у Темишвару добио сина Јована који је као дете био царски паж. Као и деда, по којем је понео име, био је високи официр. Завршио је војну школу и постао генерал-мајор у руској војсци. Миријевски је живео скромно, посвећен раду, и одржавао везе са српском заједницом у Русији, укључујући генерала Симеона Зорића.

Преминуо је 22. маја по старом календару, односно 3. јуна 1814. године у Санкт Петербургу и сахрањен је на гробљу код цркве Александра Невског. Иза себе је оставио систем, а не само дело. Школе, програми, методе и институције које су деценијама након његове смрти наставиле да обликују образовање у Русији и међу Србима. Име му је данас присутно у српском јавном простору стидљиво у називима улица и локалним иницијативама, али његов стварни утицај много је дубљи и трајнији.

Теодор Јанковић Миријевски припада оном типу просветитеља чије је деловање било усмерено на будућност, а не на личну видљивост. Он није градио култ око своје личности, већ је установио систем. Није писао за своје време, већ за генерације које долазе. Управо у свему томе лежи смисао просветитељства као трајања – у способности да се знање претвори у друштвену праксу, а образовање у темељ културне и историјске постојаности.

У том непрекинутом луку од Светог Саве до модерног доба, Миријевски заузима место неприметне, али кључне споне: човека који је духовни завет преточио у рационалну структуру, а културни идентитет заштитио кроз школу. Његово наслеђе не припада прошлости, него траје у одговорности коју образовање има према заједници.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР – **ПЕСНИК, РАТНИК И ВИЗИОНАР СРПСКЕ МОДЕРНЕ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

23. јануар 2026.23. јануар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Дарко Тушевљаковић: „ЖИВИМО НАЈМАЊЕ ДВА ЖИВОТА – ОНАЈ ПРЕ И ОНАЈ ПОСЛЕ РАТА”

Људи који су под притиском отишли из својих домова и дошли у Србију – они и након тридесет година говоре језиком који су оставили у свом првом животу. Духови прошлости и даље живе, потиснути или не; ми их чујемо.

Недавно је о томе говорио Дарко Тушевљаковић, непосредно пре него што је, у последњих недељу дана, овенчан наградама „Бескрајни плави круг” Матице српске и НИН-овом наградом за роман године. Са њим је разговарао Бојан Муњин.

ЖИВОТ ПРЕ И ПОСЛЕ

У животу београдског писца Дарка Тушевљаковића (1978.) од малена су се стапали радост сретног одрастања, са шоком рата који му је почетком 90-их у парампарчад разбио дјетињство, и натјерао га на тегобно лутање по земљама бивше државе.

Рођен је у Зеници, рано дјетињство провео је у Макарској, а у основну школу ишао је у Задру у тренутку када почиње рат. Сели се с родитељима у Панчево и још којекуда, па у Крагујевац, гдје завршава Филозофски факултет, да би се коначно скрасио у Београду.

Његово литерарно писмо представља стога спој сјећања, мрачних трагова, снова, породичних траума и смираја у животу који се мора наставити. О томе јасно говоре његови романи: „Сенка наше жеље”, „Јаз”, „Јегермајстер” и „Узвишеност”, као и књиге кратке прозе: „Хангар за снове”, „Људске вибрације” и „Накнадне истине”. Добитник је Андрићеве награде и Награде Европске уније за књижевност.

У најновијем Тушевљаковићевом роману „Карота”, који говори о Задру пред рат и о прошлости која нас увијек сустиже, не недостаје ни туробне и грубе стварности, као ни дјетиње доброте и фине и меланколичне фантазије.

РАСЦЕПЉЕНО ВРЕМЕ

У једном разговору сте споменули да припадате генерацији чија је прошлост расцијепљена на вријеме „прије” тих ратова и на оно „послије” њих. Какво је то осјећање?

Интересантно је да што више време пролази, можда то има везе са старењем или са мојим дозревањем, све више размишљам о том тренутку када се време расцепило на то „пре” и „после”. Годинама сам, у ствари, сматрао да сам неко кога то није превише погодило. Можда је то зато што сам, у тренутку када је та велика држава престала да постоји био довољно мали, дечак од тринаест година, да не осетим баш пуну трагичност и потресност тих збивања. Међутим, како године пролазе, имам утисак да се све више враћам на то време и размишљам како је, без обзира ко којој генерацији припада – немогуће превазићи тај тренутак.

Зашто?

Тај тренутак 1991. године се не може превазићи зато што онај живот који смо живели до тада се није наставио него се дефинитивно завршио и од тада смо почели да живимо, како год је ко знао и умео, неки нови живот. Ми који смо живели пре тога и ми који живимо после тога нисмо потпуно исти људи. Ти догађаји су нас неповратно променили и зато их је немогуће превазићи.

ДВА „ЈА” У ЈЕДНОМ ЖИВОТУ

У том смислу ви у роману „Карота” говорите о „два Давора”, о два ваша главна јунака. Како ти ликови живе заједно у истој особи или како ми у животу живимо са својим расцијепљеним „ја” у себи?

У мом роману покушавам да кажем да тај први „ја од пре”, мора нужно да буде потиснут, да би „ја после” могао да живи. У књизи се ради о потиснутим сећањима и о несвесно заборављеним стварима из прошлости, јер ако желимо даље да живимо, врло је тешко оно прво „ја“ држати и даље активним.

Већина људи покушава да тај прошли живот држи у некој сенци, да би могли наставити да живе, али чињеница јесте да их та сенка и даље прати. Немогуће је побећи од трауматичне прошлости, а тешко је и живети са њом. То је проблем са којим се не суочава само мој јунак у роману, нити само ја у животу.

ЉУБАВ И НЕРАЗУМЕВАЊЕ

Крај романа је готово драматичан: Нина, дјевојка главног јунака, напушта га у једном тренутку, јер не зна тко је он…

Тако је. У роману сам моје јунаке поделио на две категорије људи: на оне који су проживели минимум „два живота“ и сву ту трауму и на оне који су географски били удаљени од тих ратова и у некој урбаној ушушканости мање-више мирно живе своје животе.

Главни јунак током деведесетих силом прилика мора да мења градове и адресе становања и да пролази трауматична искуства, а његова девојка живи читав живот у Београду, у општини у којој се родила. Питање које се, надам се, у роману поставља јесте колико неко може да буде емпатичан, или да све то разуме, ко све то није проживео.

Прошлост јунака поткресаних крила може да буде нерешив проблем…

ЈЕЗИК КОЈИ ОСТАЈЕ

Какве слике у нама ствара трауматична прошлост?

У роману сам покушавао да што прецизније описујем догађаје, моје јунаке у њима и ствари из прошлости, стварне и измишљене, али насупрот томе, прошлост у мојој глави суштински није прецизно послагана.

У стварности сећање и не може да буде прецизно: размишљам како су моји родитељи у Задру прошли кроз све то и како су све то доживели, како сам ја кроз то прошао и моја млађа сестра и како су различите генерације прошле кроз исту трауму и какав је њихов однос према томе.

Размишљам о људима који су почетком 90-их отишли из тих својих првих живота и започели своје друге животе, али и даље, на пример, причају говором из тих првих живота. Људи који су из разних крајева отишли под притиском из својих домова и дошли у Србију – они и након 30 година говоре језиком који су оставили у том свом првом животу. Духови прошлости и даље живе, потиснути или не; ми их чујемо свакодневно и често нам стварају шум у глави.

Чини се да за вас као писца и свједока прошлих догађаја, деведесете године – онда када сте били још недозрели дјечак – као да представљају двориште мрачних игара.

Различити моји романи и приче јесу смештени у тај период, али мислим да је за мене увек примарна камерна драма и судбине, лични проблеми и односи међу људима. Оно што је около и испод тих људских односа је временски и просторни оквир који је мени остао угравиран у памћењу: крај 80-их, деведесете и двехиљадите све до данас.

У роману „Јаз” ја се у другом делу бавим једним врло туробним животом у Шумадији, у Крагујевцу, који је некад био индустријски гигант, а којег су почетком 90-их звали „долином глади”. Бавио сам се у том роману студентским животом који је тада био и сив и жут, али то није био друштвено хисторијски роман. Мени је било примарно да опишем једну породичну драму коју је најприродније било сместити у тај период.

У роману „Карота“ та трауматична прошлост некако вири иза сваког угла…

Да, „Карота“ је много личнији роман, јер ту заиста постоји жеља да причам о периоду мог дечаштва који сам провео у Задру. У том граду сам доживео тај први и вероватно највећи расцеп у континуитету мог живота.

Ту можемо да кажемо да постоји равноправна жеља да причам о једном посебном времену као и о јунацима и њиховим судбинама у том добу, али и о животу уопште. С треће стране, има доста мојих прича које би могле да се подведу под жанровску књижевност: фантастику, хорор, социјално-психолошку драму, што се онда често удаљава од неког искључиво блиског историјског окружења.

У роману „Карота” бавите се насиљем који се догодио у Задру још прије него што је тај рат почео, при чему се суздржавате од националног одређења и жртава и насилника. Зашто?

Своје јунаке не апострофирам по националној основи зато што је у сијасет сцена у роману потпуно јасно ко је ко, ко се како изјашњава и ко је на којој страни. Друго, о томе шта смо проживели 90-их и након тога толико се непрестано говори, да се чини да нико те догађаје није спреман да пусти и да уђе у неки трећи живот.

Вероватно је због тога мени спомињање именом, Срба и Хрвата, малтене постала профана ствар. Те приче ко је коме шта урадио пре 30 година, и да су то нужно чинили Срби, Хрвати, Муслимани или неко трећи, већ како се са које стране гледа – толико су се умножиле да је мени као писцу непријатно да некоме стављам упрошћене националне етикете на чело.

Али национална мржња јесте била окидач насиља у 90-има.

Да, али у књижевности тај опис, „он је био Хрват, она је била Српкиња” јесте јефтино коришћење пречице и ја то нећу да радим. Те речи су се у нашим крајевима кроз употребу пуну мржње упрљале и офуцале. Према томе ко и како у мом роману нешто говори, како се понаша и како шта ради – за што ми на овим просторима имамо силом прилика јако добро истренирано и ухо и око – јасно је и ко је ко и ко је шта.

МРЖЊА У ВАЗДУХУ

Данашња млада генерација чини се да поново жели поставити питање о томе тко је све одговоран за оно што се у прошлости догодило. Што ви мислите о таквој врсти критичког става?

Моје мишљење је вероватно мањинско, али ја мислим да ако се непрестано будемо освртали на прошлост питајући се ко је крив, желећи да истерамо правду, нећемо далеко стићи, јер су сви ти наши ратови у 90-има изгледали различито од села до села.

Како конкретно мислимо да све то распетљамо? Колико ће још генерација људи проводити своје животе, бавећи се свим тим местима у Хрватској и Босни и Херцеговини, Словенији, Србији и где све не, покушавајући да утврде чињенице ко је тачно шта урадио?

Можемо то заувек да истражујемо, да спроводимо пројекте који ће истерати све на чистац и да проглашавамо да ће нас то одвести у будућност, али ја мислим да би у једном тренутку требало завршити ту причу и заиста кренути даље. У времену када данашња стварност није сасвим јасна, прошлост то може бити само још мање.

Како се може кренути даље?

Ја сам свестан да има на десетине хиљада убијених и многоструко више унесрећених након пост југословенских ратова и то су једине чињенице које се никада неће променити. Све друго је стварање нових рана, прекопавањем по старим ожиљцима.

Сетите се почетка ратова у 90-има: свако је призивао властите јаде из Другог светског рата, из страха или из освете, или због једног и другог заједно. Данас ви у градском превозу можете чути клинце како причају острашћено, као национални навијачи или као мрзитељи других нација, иако су рођени пуно година након завршетка ратова из 90-их. Понављам, мислим да треба полако одустајати од прошлости, јер је напор њеног документовања данас – ради интереса генерација које долазе – изгубио сваки смисао.

Наравно, то се не односи на уметничку истину. Књижевност узима прошлост и од ње, као и од свега другог што узме, ствара нешто ново. У том смислу, књижевност увек гледа напред.

Шта би у овом времену и за данашњег човека могло да има неки колико толико сувисли смисао?

Мржње и даље има у ваздуху и ружне вести и локално и глобално свако јутро сустижу једна другу. Једино лековито што бих могао да предложим јесте да људи, уместо што се шопају негативним садржајима и непрестано траже кривца у другоме, почну да критички раде на себи.

Заиста мислим да би људи у данашње време требали да направе дневни план: да смање дозу лоших вести, да два сата читају књиге или слушају музику и да исто толико времена шетају у природи. Једино самоусавршавањем мислим да можемо да научимо да ценимо другога, као и тренутак у ком живимо.

КЊИЖЕВНОСТ КАО ПРОСТОР ОТПОРА

Како се у времену мржње може бавити књижевношћу?

Писац се овде може бавити траумама из 90-их, али себе мора поставити у такав координатни систем да буде отпоран према друштвено патолошкој атмосфери, у којој се преклапају стваран живот и фантазије, чињенице и искривљене интерпретације, доброта и злонамерност…

Данас заиста свако може да изјави свашта, лажне вести преплављују оно што се стварно десило и заиста живимо у време пост-истине, у ком се и истина и неистина третирају као чињенице. Зато је данас за писца кључно да пронађе аутентични угао гледања на ствари.

Ако читаоцу успете да отворити прозор кроз који ће моћи на свеж начин да види и покуша да појми ову хаотичну и конфузну стварност – онда сте као писац успели. Краће речено: да бисте се у болесном свету бавили књижевношћу, морате да будете колико толико здрави.

Добитник НИН-ове награде Дарко Тушевљаковић говори за Око магазин

ПИСАЊЕ КАО НУЖНОСТ

Како ћете као писац задржати ваш угао аутентичности у годинама које долазе и које најављују нове бриге и опасности?

Тако што као писац нећу одустати. Позив писца је у сваком времену на свој начин тежак и од њега се увек могу дићи руке, али то је онда крај. Писање је увек борба, преиспитивање и запитаност да ли све то има смисла. То је тако.

Књижевност је оптерећење, али јесте и потреба да се нешто каже, да се остави ма какав траг, какво год време било. Док год писање буде било важно мени и неком другом ко ће прочитати то што ја пишем, ја ћу имати здрав апетит према папиру и оловци.

Преносимо П-портал

Пише Бојан МУЊИН

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ЧАСОПИС ГРАДИНА – **125 ГОДИНА КЊИЖЕВНОГ НАСЛЕЂА НИША**

ОДАБЕРИ ВИШЕ